Питање о космичкој суштини човека нема космолошко, већ социолошко и историјско извориште. Није однос према космосу основ односа према човеку, већ је однос према човеку и свету основ односа према космосу и космичкој природи човека. Тако је било и у античкој Хелади. Схватање космичке природе човека било је условљено владајућим аристократским, робовласничким, расистичким и патријалхалним поретком. Религиозна сфера није била аутономно извориште поимања човека као космичког бића, већ пројекција владајућег земаљског поретка и средство за његово обоготворење. Исто је са хришћанском визијом неба, као и са представом свемира у капитализму.
Праисторијски човек имао је непосредни однос према небу. Он је поистовећивао небо са природним појавама које су га угрожавале, али и пружале могућност да преживи. Праисторијски човек се са страхопоштовањем односио према небу. Са развојем производних снага и успостављањем делатног односа према природном окружењу долази до уобличења свести човека о свету у коме живи и о небу као изворишту моћи која је господар живота и смрти. Човек стиче способност апстрактног мишљења и симболичног сагледавања појава што му омогућава да на нови начин схвати небо и успостави одговарајући однос према њему. Уместо непосредног емпиријског односа према небу успостављен је однос који је посредован развојем астрологије и математике. Људски ум почиње да продире у небеско пространство и на тај начин се ствара могућност за уобличење идеје „космоса“. Религиозна машта напушта непосредно природно окружење и окреће се према небеском своду. Сунце постаје „бог“.
Изрази „небо“ и „космос“ су синоними, али они указују на различите појаве. „Небо“ подразумева над-земаљски простор који човек доживљава као своју спољну животну сферу, док „космос“ подразумева бескрајни ван-земаљски простор у коме се налазе безбројна небеска тела. Парадоксално је да идеја „космоса“ не приближава, већ удаљава човека од небa. Разлог томе је што је настанак идеје „космоса“ повезан са настанком класног друштва. Идеја „космоса“ има идеолошку, што значи политичку природу. Она представља отелотворење и обоготворење владајућег земаљског поретка и као таква је посредник између човека и неба. Овоземаљске владарске моћи постале су у виду „космоса“ мистичне божанске моћи. Путем идеје „космоса“ створен је религиозни свод са којим човек бива укинут као самосвојно и слободарско земаљско биће и сведен на роба владајућег поретка.
У античкој Хелади kosmos подразумева органску целину која има специфичну природу и законе. Истовремено, kosmos подразумева сферу истинског, као и геометријски устројене естетске обрасце који постају критеријуми за одређивање лепог и доброг (kalokagathia) у земаљској равни. И хришћанска космологија представља пројекцију и обоготворење апсолутистичке моћи земаљских господара. Она нема духовну, већ политичку природу. У том контексту «космос» постаје извориште моћи која одређује судбину људи и средство за обрачун с визионарском свешћу и борбом потлачених за слободу. Владајуће религије одувек су настојале да спрече да човек препозна себе као самосвојно космичко биће да би га спречиле да створи хумани свет. У антици и хришћанству „богови су створили човека од прашине“ и све особине које поседује „добио је од богова“. Путем космичког свода човек је обезвређен као људско биће и сведен на ништарију и зликовца.
У току свог историјског бивствовања човек је од несвесне космичке појаве постао самосвесно космичко биће које ствара свој свет и на тај начин хумани космос. Човек је схватио да је људски свет неупоредив са космосом и да не може да буде сведен на езотеријску и механичку димензију. Захваљујући научним открићима и техничким иновацијама схватање природе у савременом свету проширује се на космичко пространство и настанак и опстанак човечанства сагледава се из космичке перспективе, што значи у контексту настанка и еволуције космоса. Развијајући се као умно и стваралачко биће човек је успоставио активни однос према космосу и постао еманциповано космичко биће. Космос постаје „спољни“ животни простор човека и он почиње да схвата себе као конкретно космичко биће. То ствара нову егзистенцијалну перспективу човечанству и даје нови квалитет његовом историјском развоју. Човечанство из терестријалног прелази у космичко бивствовање.
Однос према космосу заснива се на задатом идеолошком обрасцу, али има и субјективну природу. У том контексту појављује се антрополошки оптимизам, као и антрополошки песимизам. Представа космоса, ванземаљаца, космичких „господара“, космичке интелигенције, бесконачности, реда и хаоса… – условљена је друштвеним положајем човека, његовим животним искуством, као и схватањем света и будућности. Однос човека према свету условљава његов однос према космосу. Човек који се бори за стварање хуманог света има битно другачији однос према космосу него на капиталистички начин дегенерисани малограђанин који сагледава свет као предмет експлоатације.
У капитализму однос према свемиру не заснива се на визији будућности која подразумева развој друштва као хумане заједнице и борбу за опстанак живота на Земљи. Уместо визије хуманог света који се заснива на саживоту са природом нуди се визија „савршеног света“ који је пројекција на технички начин усавршеног концентрационог логора. Ради се о технократској утопији која има тоталитарни и анти-хумани карактер. Уместо развоја међуљудских односа и стваралачког бића човека нуди се техничко овладавање простором и технизованим егзистенцијалним процесима, као и функционалност која се заснива на све бржем обрту капитала. Научници не заснивају однос према свемиру на потребама човека као хуманог и природног бића, већ на животним интересима капитализма. Њихова технократска машта своди човека на техничко биће и инструментализује га у контексту стварања техничког света и „освајања свемира“. Човек је сведен на предмет техничке обраде и мутирајуће биће које може да испуни све оно што пред њега поставе његови господари. Као што религиозни фанатици стварају митолошку нит између човека и бога, тако научници фах-идиоти стварају митолошку нит између човека и свемира. У оба случаја човек је лишен историјског бића и стваралачке самосвести и сведен на роба „над-земаљских сила“.
Савремена космологија заснива се на механицистичком поимању космоса. Брише се историјски развој друштва и на тај начин доводи у питање човек као еманциповано космичко биће. Космос је све ближи човеку у техничком смислу, али је све даље од човека у природном и хуманом смислу. Када се ствари сагледају у реалној друштвеној димензији, „космичка епопеја“ човечанства постаје један од технократских митова са којим се уништава историјска (само)свест човека, а тиме еманципаторско наслеђе националних култура и грађанског друштва на којима се заснива идеја novuma, а то значи идеја хуманог света. Хуманистичку визионарску машту замењује „космичка визија будућности“ коју производи капиталистичка пропагандна машинерија предвођена холивудском филмском индустријом. Митолошка пројекција „космичких светова“ постаје средство за обезвређивање наше планете и за обрачун с вером да је могуће сачувати живот на Земљи. Производи се технократски заснована квази-религиозна илузија да „права будућност“ човечанства почиње у космосу и њој одговарајући вредносни изазови са којима се обезвређује човек као природно и хумано биће. Историјско време претвара се у апстрактно време у коме се, у виртуелном космичком простору, репродукује капиталистички свет на „вишем“ техничком нивоу.
„Продор у свемир“ допринео је да се човек сучељи с бесконачним пространством васељене на начин који своди Земљу на космичку честицу која у сваком тренутку може да нестане. Земља постаје безначајна у односу према бекрајном космичком пространству које се путем владајуће пропагандне машинерије појављује у виду виртуелног света. Представа космичког положаја Земље и човечанства обесмишљава сваку тежњу за очувањем живота на планети. Истовремено, ствара се утисак да су космичка сазвежђа на дохват руке човечанству и да је „освајање других планета“ његова непосредна будућност. Релативизује се космичко време и простор и на тај начин се губи представа о реалном времену у коме живимо. Везивање непосредне будућности човечанства за космичко време и простор представља једну од најпогубнијих илузија коју ствара капиталистичка пропагандна машинерија.
Научна сазнања изазивају страх за опстанак, а не нуде решења, јер се решења не налазе у сфери науке, већ свакодневног живота. Астероиди, комете, супернове, црне рупе, анти-материја – све те појаве постају пројекција страха од уништења који ствара капитализам као деструктивни поредак. Односи између људи не заснивају се на потреби човека да учини нешто што ће допринети бољитку човечанства, већ су посредовани катастрофичним сценаријима који обесмишљавају свако ангажовање које може да отвори нове просторе будућности и повећа вероватноћу људског опстанка. На тај начин капитализам који све драматичније доводи у питање опстанак човечанства, што значи као једина реална опасност за човечанство, „нестаје“ у катаклизмичким пројекцијама „будућности“. Истовремено, дегенерисањем човека као природног и људског бића капитализам уништава могућност опстанка и развоја човека као еманципованог космичког бића које ствара хумани космос.
„Свемирски визионари“ залуђују младе космичким фантазмима истовремено док капитализам систематски уништава живот на Земљи. Не само да се у космичке програме улажу огромна средства, која би могла да буду искоришћена за успостављање еколошке равнотеже на Земљи, већ они добијају спектакуларну димензију и као такви служе да се из јавности уклоне призори масовног умирања деце од глади, жеђи и болести, призори монструозних „хуманитарних интервенција“ и савремених концентрационих логора, као и призори све драматичнијег уништавања животињских врста, река, океана, ваздуха, шума, њива и пашњака, глечера… Од посебног значаја је то што „космички пројекти“ служе за стварање мита о „неограниченим могућностима развоја науке и технике“ – који постаје средство за стварање мита о „неограниченим могућностима развоја капитализма“. У коначном, „продор у космос“ не ствара бољитак човечанству и не повећава извесност људског опстанка, већ спутава борбу против капитализма и доприноси развоју нових механизма доминације, манипулације и деструкције.
Да су размере капиталистичког деструктивног лудила безграничне показује и то, што капиталисти настоје да претворе космички простор у војни полигон са којег је могуће уништити живот на Земљи. У полеђини борбе између најмоћнијих капиталистичких корпорација за „освајање свемира“ налази се борба за обезбеђивање власти на Земљи. На томе се заснива развој све убитачније војне технике која ће, разуме се, пре свега бити употребљена за уништење „прекобројних“ на Земљи да би најмоћније капиталистичке корпорације овладале земаљским изворима сировина и енергије. Развој капитализма као тоталитарног поретка деструкције довео је до тога, да највећа опасност опстанку човечанства и наше планете не прети од небројeних космичких тела и космичких катаклизми, већ од капитализма.
