Теорија о „застарелости човека“ постала је у савременом свету једна од најагресивнијих социјалних и антрополошких теорија која се обрачунава с човеком као хуманим и природним бићем. Етаблирана идеолошка сфера капитализма производи антрополошки модел који представља основ самопоимања човека. Уместо да се до идеје човека као специфичног и непоновљивог свемирског бића долази на основу историјског развоја човечанства и стваралачких моћи човека, до „природе човека“ долази се полазећи од природе капитализма и космолошког мистицизма. Човек није историјско биће и као такав специфично и непоновљиво свемирско биће, већ се до суштине човека као свемирског бића долази полазећи од „структуре материје“. Капиталистичко дегенерисање света и човека путем технике представља темељ трансхуманизма. Капитализам претвара природне законе у средство за уништење човека као природног и хуманог бића и за његово претварање у техничко средство за репродуковање капитализма.
Владајућа космологија кида егзистенцијалну везу између природе и човека и на тај начин укида човека као природно биће. Опстанак човека није условљен опстанком живог света на Земљи. У технократској визији будућности живот је могућ без живог света. Људи се „добијају“ путем техничких процеса, а човек путем техничких иновација постаје „бесмртан“. Нису више свештеници господари живота и смрти, већ су то научници. „Бесмртност“ се са неба сели у научне лабораторије. Истовремено, човек није само лишен природне животности, већ и планете Земље – његовог космичког дома. Земља и живи свет су отписани. Човек се не налази у свемиру као органски део живе природе, већ се налази у вештачком техничком простору и његов однос према свемиру посредован је животом у њему. Да би преживео човек мора да се прилагоди новој животној средини, што значи да се обрачуна са својим природним бићем. Природна животворност није више услов живота већ је то техничка функционалност организма који је сведен на робота.
„Космички футуристи“ плаше људе да ће Земља ускоро да „пропадне“ и да је одлазак на друге планете нужан да би човечанство опстало. То постаје покриће за уништење људи као хуманих и природних бића и за њихово претварање у техничке наказе. Капиталистичка пропагандна машинерија фалсификује реалност и ствара виртуелни свет у главама људи и на тај начин уништава критички и визионарски ум. Истовремено, капитализам дегенерише човека као друштвено биће и претвара га у атомизовану сподобу. Стварање „потрошачког друштва“, које представља завршну фазу у развоју капитализма, условило је претварање човека у деструктивно биће и на тај начин саучесника у уништавању живота на Земљи. „Потрошачки стандард“ постао је најпогубније средство капитализма за уништавање животног стандарда, што значи човека као хуманог и природног бића. Однос човека према своме телу, које је непосредна природа за човека, постао је слика и прилика односа човека према природној средини.
Постајући тоталитарни поредак деструкције који све драматичније уништава живот на Земљи капитализам намеће идеју о о „застарелости традиционалног човечанства“ које је у егзистенцијалном и у есенцијалном смислу везано за Земљу, и о потреби да се створи „ново човечанство“ које ће бити у стању да се вине у свемир. Човек мора ментално и телесно да се прилагоди изазовима које намеће „космичка епопеја“. То није само порука човеку да дигне руке од Земље као његовог космичког дома, већ и позив да се прилагоди на технички начин дегенерисаном свету и прихвати да нестане као хумано и природно биће.
Технократски однос према космосу само привидно условљава претварање људи у техничко средство за „освајање космоса“. Уистину, “освајање космоса” постаје начин да се прибави легитимност настојању владајуће класе да укине “традиционално човечанство” и створи нову господарску расу “киборга” која ће моћи не само да се „такмичи“ са „интелигентним машинама“, већ и да завлада светом. Ради се о савременом расизму који се заснива на капиталистички начин дегенерисаној науци и техници. „Пропаст света“ и „насељавање других планета“ постаје изговор за успостављање савременог фашизма који има екоцидну и геноцидну природу. Отуда научници са таквом лакоћом говоре о „андроидима“ и „вештачкој интелигенцији“. Афирмативни однос према роботима заснива се на ниподоштавајућем односу према људима. „Свемирски визионари“ говоре о „будућем свету“ као свету робота зато што су лишили човека оних особености који га чине јединственим и непоновљивим свемирским бићем. Човек је укинут као емотивно, еротско, вредносно, слободарско, друштвено, историјско, визионарско биће… Све је мања разлика између људи и робота јер капитализам од људи ствара роботизоване наказе. Лишавање људи потребе да имају хумани однос према другим људима доводи до тога да је све већем броју људи блиска идеја о човеку-роботу.
Капитализам путем технике укида човека као хумано и природно биће и на тај начин укида историјски материјализам и дијалектику природе и враћа човека на ниво механицистичког материјализма. У то спада и квантна теорија. Капитализам укида човека као хумано биће и своди га на механички припадак космичких процеса. Људи нису јединствене и непоновљиве личности, већ су сведени на енергетске таласе и квантне честице. На тај начин научници укидају човека као специфично космичко биће и хумани космос.
Није квантна структура људског организма оно што чини човека човеком. Човек је материјално биће, али је он и друштвено, историјско и стваралачко биће – и као такав специфично и непоновљиво космичко биће. Самосвест човека, његов начин мишљења, његово схватање људског друштва и однос према будућности… – има друштвену и историјску условљеност. Човек не постаје свемирско биће тако што постаје отелотворење свемирских процеса, већ тако што развија своје стваралачко биће, међуљудске односе, визионарску машту… Песма и загрљај више говоре о специфичној суштини човека као свемирског бића него сви свемирски процеси заједно. У коначном, стваралачка друштвеност која се заснива на потреби човека за човеком представља темељ истинског свемира.
По квантној физици свемир има холографску структуру. То схватање присутно је и у древним религијама. Сваки део универзума садржи у себи слику целине. Човек је као сићушни део универзума појавни облик мултидимензионалног холограма који је парадигма свемира. Ми се налазимо у свемиру и свемир се налази у нама. Човек не постоји као специфично слободарско и стваралачко биће које се као такво односи према свемиру полазећи од хуманистичких критеријума, већ је у виду квантних честица сведен на свемир. Овде се враћамо на Парменидову и Зенонову космологију. Све што постоји у космосу налази се у једној тачки. Кретање је привид.
Ако је човек свемир а свемир човек како је човек постао јединствено људско биће, и како је свет постао људским светом? Како човек може да има свест о себи као самосвојној личности? Шта чини да су људи различити и да имају сопствена схватања, веровања, доживљавања…? Шта је смисао живота? Шта је лепота? Шта је слобода? Шта је доброта? Шта је истина? Шта је довело до тога да људи од веровања у духове, тотеме и паганске богове – почну да верују у једног бога? Да ли је то последица дејства свемирских процеса или се ради о друштвеним процесима који имају историјску природу?
Историјски гледано, начин на који човек обезбеђује своју егзистенцију условљава друштене односе и вредносни хоризонт на чему се заснива самосхватање човека, његов однос према природи и према другим људима. Народи који су се бавили пољопривредом имали су једну, а они који су се бавили ловом другу врсту богова. На томе се заснива матријархат и патријархат. Марксов став да „не одређује свест људи њихово друштвено биће, већ њихово друштвено биће одређује њихову свест“ представља непревазиђени методолошки путоказ за историјско уобличење самосвести човека.
Руководећи се технократском маштом научници нису у стању да схвате природу свемира. То је зато што не поштују човека. Уместо визије хуманог света који се заснива на животу у јединству са природом, нуди се визија „техничког света“ који има тоталитарни и анти-хумани карактер. Уместо развоја међуљудских односа и стваралачког бића човека нуди се техничко овладавање простором и технизованим егзистенцијалним процесима. На капиталистички начин дегенерисана наука заснива се на механицистичком материјализму који представља обрачун с природњачким и историјским материјализмом. Наука и техника сагледавају човека у ван-историјском и ван-друштвеном контексту. Што је наука ближа „суштини материје“ утолико је даља од суштине човека.
Човек је укинут као слободарско, историјско, стваралачко и визионарско биће и сведен на материјалну димензију. Механицистички материјализам је најпогубнији облик укидања човека као природног и људског бића. Суштина човека као свемирског бића добија се из структуре материје и у том контексту из структуре свемира, а не из природе живог света и људског друштва. Човек постаје свемирски холограм.
Научници не сагледавају човека као природно и хумано биће које, као такво, има специфичне могућности и ограничења, већ своде човека на техничко биће и инструментализују га у контексту стварања техничког света и „освајања свемира“. Човек је сведен на предмет техничке обраде и у том контексту је постао мутирајуће биће које може да испуни све оно што пред њега поставе његови господари. Модел човека будућности је киборг који је механичка симбиоза дехуманизоване интелигенције и технике. Научници своде човека на техничку ствар и стога им није проблем да роботе прогласе за људска бића. Паталогија на капиталистички начин дегенерисаног човека постаје „природа“ робота. Роботи постају „зли“ и имају потребу да униште људе. Индикативан је филм „Одисеја“ који је рађен по футуристичким идејама Артура Кларка. Заправо, не ради се о деструктивној природи технике и на страху човека од ње, већ о деструктивној природи капитализма који је инструментализовао технику за стварање профита уништавањем природе и човека, као и о деструктивној природи на капиталистички начин дегенерисаног човека.
Научно знање је све обимније, али је оно привилегија научника који су постали оруђе капитализма за уништавање света. Што је наука развијенија утолико је даље од „обичних“ људи. Она је постала ексклузивно средство владајуће класе за овладавање људима и за уништавање природе. Уместо да су људи све образованији и паметнији, они су све необразованији и глупљи. За њих је створена индустрија забаве која их претвара у идиоте. Ради се о кока-кола „култури“. Отров који симболизује „нови (амерички) светски поредак“ постао је „Оно право!“. Исто тако, нема новца за образовање и еколошке пројекте са којима треба спречити уништење живота на Земљи, али се сваке године стотине милијарди долара уложи у војне пројекте…
Роботизација указује на будућност капитализма. Роботи и холограми су одговор капитализма на егзистенцијалну и опште-друштвену кризу коју ствара. Све разноврснија понуда техничких помагала и робота постаје најважнији начин капиталистичке репродукције. Истребљење људи и производња робота постаје све реалнија пројекција капиталистичке будућности. Истовремено, капитализам производи спектакуларне виртуелне светове у којима ће све бити могуће. Људи ће постати бесмртни. Мртваци ће моћи да „оживе“ у виду робота и холограма. Човек ће моћи да има сексуалне односе са Клеопатром, као и са фараоном Рамзесом и његовим омиљеним крокодилом. Биће могућ и секс са „ванземаљцима“, са лешевима и вампирима… Техника ће укинути разлику између реалног и виртуелног света. Капитализам ће створити „рај“ на Земљи.
У спорту је роботизација човека досегла највиши ниво. Спортисти су постали самодеструктивна механичка бића. „Врхунски спорт“ је спектакуларни рекламни спот технократског дегенерисања човека. Као такав он је највиши миметички и вредносни изазов за младе. Уместо да се на факултетима за спорт предаје хуманистичка педагогија телесног која подразумева развој играчког бића човека и међуљудских односа, студенати постају тренери-гоничи робова и техничари тела. „Спортска педагогија“ је отелотворење социјално-дарвинистичког (bellum omnium contra omnes) и деструктивно-прогресистичког (citius, altius, fortius) духа капитализма у чистом смислу. Истовремено, спорт је најважнији и најефикаснији начин брисања историјске самосвести људи. Спортски догађаји добијају „историјски“ значај да би истински историјски догађаји, а то значи слободарска и културна историја народа, били избрисани из памћења људи. Тако се уништава историјска самосвест и ствара мондијалистички варваризам – најважнија идеолошка тољага капиталистичког „прогреса“ који све интензивније уништава живот на Земљи.
Најдраматичнија истина гласи: капитализам може да преживи смрт човека као људског и биолошког бића. За капитализам “традиционални” човек само је привремено средство за његово репродуковање. “Човек-потрошач” представља прелазну фазу у процесу капиталистички изазване мутације човека ка “највишем” облику капиталистичког човека: човека-робота. “Терминатори” и друге роботизоване наказе, које су производ холивудске индустрије забаве која ствара на капиталистички начин дегенерисану “визију будућности”, отелотворење су од човека отуђених стваралачких моћи које постају средство за уништење човека и живота. Ствара се нова “господарска раса” роботизованих хуманоида која треба да се обрачуна с “традиционалним човечанством”, што значи с људима који су у стању да воле, да мисле, да маштају, да се боре за слободу и опстанак – и загосподари Земљом. Уместо новог света, ствара се “нови човек” који је сведен на ону “меру људског” која не може да угрози владајући поредак.
