Енглески писац Олдас Хаксли (1894. – 1963.) привукао је пажњу јавности не само као врсни есејист, већ и као писац футуристичке студије Врли нови свет (1936.) у којој је упозорио на погубни развој Западне цивилизације. Након Другог светског рата Хаксли је објавио дело Врата перцепције (1953.) у којем је настојао да анализира дејство дрога (мескалина, пре свега) на перцептивну способност човека и његову стваралачку моћ. Књига је, посебно у САД, изазвала бурну реакцију и постала популарна у уметничким круговима и хипи-комунама. У тексту који следи покушаћемо да анализирамо природу Хакслијеве мисли, као и природу епидемије дроге у развијеним капиталистичким земљама која сваке године убије и ментално дегенерише милионе младих и производи масовни идиотизам.
Хакслијева мисао нема револуционарни, већ комформистички карактер. Она је одговор на капиталистички начин дегенерисаног човека на капиталистички начин дегенерисаном свету. Хакслијева теорија заснива се на антрополошком редукционизму. Хаксли укида човека као слободарско и визионарско биће и на тај начин лишава свет световности, а то значи хумане бити. Световност подразумева да је човек стваралац свог света, што значи да је свет заједница људи као друштвених, историјских, слободарских, стваралачких и визионарских бића. Свет о коме говори Хаксли није реални свет који има историјску природу већ је апстрактни свет који има идеолошку природу.
Хакслијева мисао одговара природи савременог света. Хаксли настоји да поправи и усаврши човека путем хемијских средстава и духовне дроге у виду религије и мистике. Човек бива сведен на биолошку датост, на религиозног фанатика и на мистика. У стварности, човек се налази између дехуманизоване науке која је у рукама капиталистичких кланова и религије и мистике које су у рукама цркава и секти. Хаксли настоји да спречи да се код потлачених радних људи развије критичка свест која доводи у питање капитализам. Стварање мистичних визија путем хемијских супстанци и дрогерашких сеанси треба да онемогући да људи створе визију хуманог света. Критичар „врлог новог света“ следио је владајућу тенденцију развоја капитализма. Постајући зависник од дроге човек постаје роб владајућег поретка који путем науке и технике претвара свет у савремени концентрациони логор.
Капитализам и његова идеолошка сфера укидају човека као биће које је у стању да створи умни свет. Исто чини Хаксли са својом теоријом. Његова мисао не заснива се само на обрачуну са идејом умног света, која представља највећу вредност просветитељске мисли и немачке класичне филозофије, већ укида ум као извориште самосвести човека. Дрога спречава човека да схвати суштину постојећег света и укида визионарску свест без које је човек изгубљен у капиталистичком безнађу. Хаксли не тежи да створи свет слободних и умних људи, већ свет наркомана. Човек не може да створи хумани свет и у том контексту да машта о будућности човечанства, али може путем дроге да створи илузорне светове у својој глави. Дрога постаје средство које пружа могућност привидног бекства из постојећег света усамљеним људима који су изгубљени у ништавилу свакодневног живота. Хакслијева мисао завршава у индивидуалистичком безумљу.
Хаксли укида човека као слободарско и стваралачко биће и своди га на пуко перцептивно биће – на примаоца чулних утисака. Уистину, човек није објекат која се налази у свету из кога прима утиске, већ опажа свет као стваралачко и слободарско биће и као такав је делатно биће које се односи према свету у коме живи тако што ствара хумани свет. Он не доживљава себе као људско биће само преко перцепција, већ активним односом према свету – као органски део друштва као људске заједнице, што значи успостављајући међуљудске односе као родно, емотивно, стваралачко, слободарско, визионарско биће… Имајући активни, мењалачки и стваралачки однос према свету човек увећава своје перцептивне способности са чиме се повећава могућност његовог разумевања света и мењалачког односа према њему, као и његова способност да развије међуљудске односе и тиме обогати себе као друштвено биће. То је основ за развој стваралачке друштвености као најважније историјске вредности која пружа могућност човечанству да обезбеди извесну егзистенцију и створи нови свет.
Дрога не доприноси развоју перцептивних способности човека већ производи ментална стања у којима се постижу такви надражаји који сакате чула и тиме перцептивне способности човека. Истовремено, дрога сакати перцептивне моћи човека тако што га лишава слободарске самосвести и стваралачке личности и што га укида као друштвено биће. Дрога дегенерише човека као људско биће тако што га претвара у аутистичну сподобу и тако што уништава његове перцептивне моћи као природног и разумног бића. У најдраматичнијем виду дрога „стимулише“ менталне процесе човека тако да доводи до његовог (само)уништења.
Перцептивна способност човека није датост већ се развија са развојем његових хуманих моћи. Развој људскости је основ развоја човека као перцептивног бића. Истовремено, развијајући своје перцептивне способности човек проширује своје аутентичне људске моћи – постаје човеком. Сваки човек као конкретно друштвено биће постоји као јединствено и непоновљиво перцептивно биће. Доживљавање перцепције и њен смисао условљени су природом човека као друштвене личности и природом друштвених услова у одређеном историјском времену. То је оно што условљава квалитет перцепције. Природа владајућих друштвених односа и владајући вредносни хоризонт непосредно и посредно условљавају однос човека према себи, људима и свету и тиме природу перцептивности. Типичан пример је сексуалност. Схватање да је секс „грех“ условљава опажање и доживљавање сопственог тела као и однос човека према другим људима. Исто тако, током живота непрестано се мења угао перцепције и самим тим њен смисао и квалитет. На један начин човек доживљава додир женског тела када је на врхунцу животне снаге, а на други начин када се налази у предворју смрти.
Хакслијева наркоманска иницијатива није имала само теоријски и експериментални карактер, већ је проистекла из његове потребе да буде неко други. Да је пошао од тога да је сваки човек јединствена и непоновљива личност Хакслију не би пало на памет да настоји да се «завуче» у друге људе и на тај начин постане други човек. Једно је настојати живети у другима, а друго настојати живети са другима поштујући их као јединствене и непоновљиве личности. Зашто би човек који је самосвојна личност имао потребу да се дрогира и на тај начин побегне од себе и постане неко други? Да ли је Хаксли са дрогирањем настојао да развије своје перцептивне моћи да би развио своју аутентичну људску личност, или да би побегао од себе?
Да ли Хакслијева мисао има еманципаторске потенцијале? Хаксли наводи визије уметника које су производ њихових психичких стања и сагледава их у културолошком контексту. Визије постају симболичне појаве путем њиховог тумачења које се заснива на начину мишљења које укида човека као конкретно историјско и друштвено биће. Дрога постаје средство са којим човек „ослобађа“ чула и менталне процесе стега разума и на тај начин стега свакодневног живота. Путем наркотика човек стиче способност да опази оно што не може да опази и замисли уколико се руководи владајућим мисаоним и нормативним хоризонтом.
Да ли Хакслијева мисао има религиозну природу? Да ли његов наркомански пројекат омогућава стварање менталног стања у коме је могуће открити оно што је страно разуму и што има метафизички и трансцендентални карактер? Да ли дрогерашка екстаза води човека до сазнања „истине“ која има ванвременску и надисторијску природу? Да ли дрога омогућава човеку да се вине у небо и доживи сусрет са божанским? Хаксли не задаје само религиозни свод у коме човек треба да пронађе ванвременски животни смисао, већ у мистичним спекулацијама настоји да открије истину. Хаксли не прави разлику између истине и истинског будући да је укинуо човека као самосвојно стваралачко биће које ствара вредносни хоризонт који има визионарски карактер. Истовремено, у његовој теорији сама ментална сфера добија над-историјски и над-друштвени карактер. Човек у наркоманској екстази не тежи само да досегне до скривене истине, већ и да доживи ментални процват.
По Хакслију човек се „ослобађа света“ тако што се лишава онога што га чини човеком: свога друштвеног бића и визионарског ума који му пружа могућност да створи хумани свет. Уместо да се са другим људима бори против нељудског и за стварање хуманог света, Хаксли настоји да створи свет аутистичних малограђана који ће у својој поремећеној машти успоставити „свој“ свет. Хаксли нуди робовима капитализма „лек“ који ће их претворити у дрогиране идиоте који неће маштати о свету слободних људи, већ ће бити опседнути илузијама и халуцинацијама са којима се укида критичка свест и визионарска машта која је утемељена у човеку као друштвеном и историјском бићу. Потреба човека да се реализује као људско биће, потреба за другим људима и извесном егзистенцијом и у том контексту потреба за природом као оплемењеном животном средином – то су конкретни животворни извори човекове визионарске маште.
За Хакслија није постојећи свет извориште маште човека већ психичке реакције изазване дрогом. Она доводи човека у такво психичко стање у коме губи контакт са реалношћу и способност расуђивања. Илузије укидају машту која проистиче из конкретног живота и која настоји да превазиђе постојећи свет. Оне нису само производ менталних процеса који се путем дроге ослобађају стега разума, већ је њихово извориште сфера несвесног. Дрога постаје кључ са којом се отвара Пандорина кутија подсвести. Она доводи човека у такво психичко стање у коме упада у мрачне лавиринте несвесног у којима нестаје као самосвојно биће. Хаксли не схвата да продирање човека у себе путем наркотика само привидно омогућава бекство из постојећег света. И када је лишен разума човек је друштвено биће и као такав органски део света у коме живи. Типичан пример су снови.
На капиталистички начин дегенерисани живот ствара најпогубнију дрогу која не производи само лажне светове у главама људи, већ телесно и ментално изобличује људе. На тај начин капитализам онемогућава човека да схвати суштину света у коме живи и свој прави положај у њему. Егзистенцијална неизвесност и све драматичнија борба за опстанак изазивају у човеку тескобу, страх, панику… и на тај начин условљавају менталне процесе који одређују како опажа и доживљава свет. Капитализам држи човека у стању стреса и на тај начин му разара нервни систем стварајући од њега ментално поремећену особу. Томе доприноси егзистенцијална логика капитализма која се заснива на принципима „Човек је човеку вук!“ и „Рат свих против свих!“. Човек у другом човеку не види пријатеља, већ смртног непријатеља. Уместо да је извор животне радости, свет постаје ратно поприште. Човек у несрећи и страдању других проналази компензацију за свој све крвавији живот. Индикативно је да се у „слободном свету“ масовни спортски спектакли, који имају све убитачнији карактер, заснивају на принципу „Публика воли мирис крви!“
Живећи у свету који се заснива на насиљу и потрошачком лудилу људи неминовно стичу убилачку и деструктивну машту. Томе даје допринос и холивудска индустрија забаве. Она је фабрика која производи духовну дрогу која има погубније дејство на људе него „обична“ дрога. Исто је са спортским и музичким спектаклима, ТВ емисијама, коцком, са „игрицама“ за децу… Човек живи у соби кривих огледала у којима је све монструозније уништавање човека и природе добило судбинску и спектакуларну димензију. Ги Дебор је био је у праву када је савремени капитализам назвао „друштво спектакла“. Потрошачко друштво и његова идеолошка сфера, која путем рекламне индустрије добија спектакуларни облик, стварају дрогу која производи све погубније илузије. Овде и напомена да илузија да ће „сви људи постати богаташи“, која одговара религиозној илузији о „вечном животу на небу“, представља дрогу која је у „слободном свету“ уништила животе милиона људи.
Хаксли је био на капиталистички начин дегенерисани човек. Појаве које Хаксли опажа указују на природу његове мисли, као и на природу његове личности и на природу његовог односа према свету и човеку. Хакслија није занимао свет у коме је живео. Он није био извориште Хакслијеве перцепције. Он не опажа људе као конкретна друштвена бића већ посматра слике и драперије… Живећи у Лос Анђелесу он је свакодневно пролазио поред људи који су лежали на блатњавим плочницима и који су молили за кору хлеба. Хаксли није примећивао те људе. Он није опажао људску несрећу и патњу, капиталистичку тиранију и ропство радних слојева, расизам и фашистичко варварство… У његовом свету нема црначких гета у којима деца умиру од глади и болести; нема пребијених и силованих жена; нема криминалних банди које убијају без милости; нема градских квартова у којима царује дрога и проституција…
Да ли је Хакслијева мисао допринела развоју дрогерашке еуфорије на Западу? Да ли је Хаксли допринео афирмацији схватања да дрога има „ослобађајући“ карактер и да као таква треба да добије јавну подршку и легални статус? Да ли је Хаксли допринео стварању погубне илузије да дрога пружа могућност човеку да у све мрачнијем капиталистичком ништавилу угледа светлост истине? Да ли је визија дрогираног света најважнији Хакслијев допринос стварању „врлог новог света“?
