Земаљска природа је самосвојна животворна целина и као таква специфични космос. Она није само космос у малом, већ је јединствена космичка појава која је у свом еволутивном развоју постала у виду човека самосвесни и самостварајући свет. Тек у контексту постојања човека јединственим космичким бићем које је у стању да створи хумани свет и на тај начин хумани космос – земаљска природа постала је истинска животворна моћ и као таква самосвојни космички ентитет. Постајање човека човеком пружило је природи могућност да се хуманизује и постане стваралачка моћ која омогућава не само стварање новог живота, већ и новог света и на тај начин новог космоса.
Право на живот као основно природно право условљено је „правом јачега“. То је основ егзистенцијалне логике која влада у природи. Прождирање слабијег од стране јачега не заснива се на вредносном расуђивању и слободи избора већ је основни услов опстанка живога света. Животиње нису слободне. Оне су робови своје инстинктивне природе и на тај начин природног поретка. Социјални дарвинизам као владајућа политичка доктрина капитализма заснива се на природњачком детерминизму: „рат свих против свих“ и „право јачега“. Она укида еманципаторско наслеђе човечанства и своди човека на звер. Животињски поредак постаје идеал света коме треба тежити, с тим што се одбацује право слабијих да се супротставе моћнима.
Човек није пуко природно биће. Он је еманциповано природно биће, што значи самосвесно и самостварајуће друштвено и историјско биће. Слобода претпоставља индивидуалну и слободарску самосвест и способност и могућност избора између алтернатива, као и стварање нових алтернатива живљења. Једно је одгајање детета као живог бића, а друго одгајање детета као људског бића. Оно подразумева стварање одговарајућих животних услова, пружање пажње и љубави, стварање могућности за социјализацију детета, за његово васпитање и образовање… Постајући тоталитарни поредак деструкције капитализам не укида само право човека на живот, већ и право човека да постане људско биће.
Човек путем технике ослобађа силе природе од саме природе и претвара их у хуману моћ са чим се ослобађа од природњачког детерминизма и постаје еманциповано природно биће. Техника пружа могућност човеку да претвори природне моћи у средство за повећавање извесности преживљавања и за хуманизовање природе. Истовремено, реализовањем еманципаторских потенцијала науке и технике оживотворују се животворни потенцијали природних закона и човека. Човек користи природне законе да преради природу на такав начин да може да задовољи своје потребе, у коначном, да обезбеди свој опстанак и развој као природног и људског бића. Као „корисник“ природних закона човек у виду технике потврђује своју посебност као највиши облик живог света – који има слободарску и стваралачку самосвест.
У капитализму техника је постала моћ путем које се природни закони окрећу против природе и човека. Уместо хармоничног саживота природе и космоса, путем инструментализованих природних закона природа постаје предмет искоришћавања и уништавања. Капитализам је претворио космичке силе у средство за обрачун с природом као животворном целином. Истовремено, путем технике природни закони претворени су у средство за уништење људскости, а то значи јединственог квалитета свемира који је настао са настанком људског друштва. Овладавањем природним законима путем дехуманизоване технике човек се не ослобађа природног детерминизма већ постаје роб осакаћене природе. Ослобађање човека од природњачког детерминизма путем технике своди се на уништење природе и човека. Врхунац тог процеса је стварање вештачке интелигенције на чему се заснива на капиталистички начин засновани „продор у свемир“ и визија будућности.
Настанак и еволуција живог света на Земљи и историјски развој људског друштва и човека указује да се космос не „обнавља“ по принципу „вечног враћања истог“ (Ниче), већ да космос доживљава квалитативне промене. Животворни процеси који имају самосвојни и слободарски карактер потврђују да космос није оно што јесте већ оно што може да буде. Ти процеси превазилазе логику механицистичког детерминизма и омогућавају претварање енергије у живот који има самосвесни и слободарски карактер. Постајање човека самосвесним и самосвојним космичким бићем указује да космос доживљава квалитативне промене у облику живе материје чији је највиши облик човек. Слобода је нови космички квалитет који се остварује тако што човек савладава космичке законе и хуманизује их. Захваљујући човеку као слободарском и стваралачком бићу космички закони постају слободарска и стваралачка моћ. На тај начин космички свет прелази из стања детерминизма у стање слободе.
У процесу еволуције живог света дошло је до претварања механицистичког у природњачки материјализам који има животворну и детерминистичку природу. У историјском развоју људског друштва дошло је до претварања природњачког у историјски материјализам који има животворну и слободарску природу. Путем слободарске и стваралачке праксе човека космос је стекао нови квалитет – историјску димензију. Дијалектика природе постала је дијалектика историје. Постајањем човека еманципованим космичким бићем у космосу је почело да тече историјско време. У томе је садржана еменаципаторска бит човека као јединственог и непоновљивог космичког бића: човек није оно што јесте као космичка датост, већ оно што може да буде као самосвојно историјско биће. Истинска димензија људског не налази се на небу или у структури материје, већ у још нереализованим стваралачким потенцијалима човека и људске заједнице.
Постајање човека човеком, што значи стварање хуманог света представља јединствени и непоновљиви космички процес који ствара космичку будућност: она је могућа као производ стваралачке и слободарске праксе човека. Космичка будућност нема механички и просторни, већ историјски и хумани карактер. Она се не састоји у томе да човек као механичко биће може све брже да се креће кроз свемирски простор, већ да као хумано биће ствара историјско време и историјски простор – и на тај начин хумани космос. Будућност човечанства постаје будућност свемира. Човек је као еманциповано космичко биће створио јединствени и непоновљиви начин поимања космоса. Имајући у виду да у бесконачном свемиру постоји безброј светова од којих сваки ствара могућност за специфично схватање космоса и односа према њему, може се закључити да је хуманистичко схватање космоса само један од облика постојања космичке самосвести.
Хумани свет је извориште хуманог космоса и као такав стваралац новог космичког квалитета. Стварајући хумани свет човек ствара космички novum који представља искорак из космичког света који се заснива на механицистичком и природњачком детерминизму. Са настанком хуманог космоса створене су могућности да космички закони добију хуману самосвест и тиме могућност да реализују своје еманципаторске потенцијале у виду стваралачке и слободарске праксе човека. Они нису више оно што по свом космичком устројству мора да буду, већ су постали оно што по свом хуманом устројству могу да буду. Са развојем човека као стваралачког бића материјална структура космоса и космички закони стичу нове животворне квалитете. Стваралачка пракса човека је моћ која космичкој животворности отвара нове хоризонте и пружа могућност космосу да закорачи у будућност.
Схватање светлости указује на природу односа човека према космосу и на постајање космоса историјском појавом. Светлост је за живи свет на Земљи најважнија свемирска појава у егзистенцијалном и есенцијалном смислу. Прави смисао небеске светлости и њен митолошки значај може да се схвати уколико се има у виду очигледна истина, да би без небеске светлости на Земљи завладала пустош. Светлост је најважнија спона која повезује човека са свемиром. Она изводи човека из мрака и води га ка извору живота који има вечни карактер. Човечанство може да преживи једино уколико је Земља у загрљају сунчеве светлости. На основу тога дошло се до схватања да само на светлости човек може да буде човек, што значи да су људи свемирска бића као светлосна бића.
У току историјске борбе човека за опстанак и слободу светлост је добила слободарски и тиме историјски карактер. Путем развоја историјске самосвести човека светлост је од космичке датости постала највиши израз просветитељског и визионарског хуманизма. Она је од космичке појаве која осветљава простор постала слободарски симбол који осветљава пут који води у будућност. Захваљујући слободарској борби потлачених Земља је постала космички светионик који зрачи слободарском светлошћу. Владајуће религије отеле су небеску светлост људима и свеле је на средство за очување класног поретка. Уместо да просветљава људе и осветљава будућност, светлост је постала средство владајуће класе за заслепљивање људи, а то значи за лишавање људи визионарског ума који је у стању да створи хумани свет. Истовремено, уништавајући земаљску природу као животворну целину капитализам је претворио космичку светлост од извора живота у извор смрти. Земља је постала капиталистички крематоријум.
Човек је као земаљско биће јединствено и непоновљиво космичко биће. Да би постао еманциповано космичко биће, човек мора да постане еманциповано земаљско биће. То подразумева ослобађање човека од робовања природњачком детерминизму, као и религиозном мистицизму и технократском варваризму. Исто тако, то подразумева укидање класног поретка и постајање друштва заједницом слободних људи. Не може човек који је роб на Земљи да буде слободно космичко биће. Укидање класног друштва и постајање човека слободним земаљским бићем основна је претпоставка да човек постане слободно космичко биће. Тада ће човек изгубити потребу за бекством у илузорне небеске светове и посветити се планети Земљи – своме једином космичком дому. Не може човек који је ништаван као људско биће на Земљи да постане „вечан“ у космосу. Тек када на Земљи оживотвори своје истинске људске моћи човек ће бити у стању да створи хумани свет и на тај начин досегне до своје јединствене и непоновљиве космичке бити. Истовремено, тек као слободно земаљско биће човек може да постане еманциповано космичко биће и успостави истински однос према космосу. Човек неће више имати према космосу експлоататорски и деструктивни, већ оплемењујући однос. Он ће у космосу видети животворну снагу васељене, али и могућност уништења живота на Земљи – што може да се предупреди претварањем човечанства у стваралачку и братску заједницу која је у стању да створи такве одбранбене механизме са којима може да сачува живот на Земљи.
У егзистенцијалној и есенцијалној пројекцији будућности развој производних снага треба да буде усмерен на хуманизовање света и оплемењивање природе, односно, на повећавање извесности опстанка човечанства. Истовремено, „продор у свемир“ треба да допринесе уједињавању човечанства ради решавања основних егзистенцијалних и есенцијалних питања. У том смислу, најважнији резултат „продора у свемир“ треба да буде претварање света у заједницу хуманих бића.
Техничке направе које човек шаље у свемир саме по себи су део материјалног света. Оно што чини њихову посебност је то што су производ стваралачке маште и стваралачке праксе људи. Као такве, оне указују на суштину човека као јединственог и непоновљивог космичког бића и на суштину хуманог света. Само истински земаљски свет, који је производ слободарске борбе и стваралачке праксе људи, може да буде показатељ космичког постојања човека – а не религиозне илузије и технократска пракса која укида човека као природно и хумано биће и своди га на материјалну структуру космоса.
Човечанство је путем слободарске борбе и стваралачке праксе обележило своје космичко постојање. Чак и ако нестане, човечанство је стварајући јединствени свемирски novum у виду хуманог света оставило неизбрисив траг у космичком бивствовању и на тај начин је постало део космичке вечности.
