Kristian fon Krokov

K

U svom najvažnijem delu “Sport i industrijsko društvo” Kristian fon Krokov dao je sebi nezahvalan zadatak: da odbrani sport kao otelotvorenje najviših vrednosti kapitalizma – od samog kapitalizma. Krokov: “Sažeto rečeno: sa industrijskim društvom, sa kojim se sinhrono razvija, sport povezuje uslovljavajući sklop principa učinka, konkurencije i jednakosti. Ali princip distanciranja od sveta, oslobođenje od brige za budućnost, od nasilja, borbe za moć, od vlasti i potčinjavanja, istovremeno odvaja sport od društva kome pripada. Sportsko takmičenje oslobađa osećanja i strasti, omogućava čoveku da upozna svoje moći i da doživi samopotvrdu, zajemčuje sreću u sadašnjosti. Sa svim tim, sport se u industrijskom društvu pojavljuje gotovo kao utopijski projekt: kao obećanje onoga što bi uopšte trebalo biti, a nije. I u tome leži možda poslednji, još jedva svesni uzrok fascinirajuće snage sa kojom sport pridobija ljude.” (40) Imajući u vidu sportsku stvarnost i tendencije njegovog razvoja, ove nadahnute Krokovljeve reči pre bi mogle da se shvate kao posmrtno slovo sportu, nego kao ozbiljno teorijsko promišljanje sporta. Krokov, zapravo, samo sledi Huizingu i druge građanske teoretičare koji sve mračnijoj realnosti kapitalizma suprotstavljaju sve blještaviji svet iluzija – koji je božansko otelotvorenje osnovnih vrednosti kapitalizma. Putem idealizovane slike sporta, osnovni egzistencijalni principi kapitalizma sele se iz realnosti u sferu mita da bi bili sačuvani u svojoj izvornoj čistoti. Ne uverljivost argumenata, već sve stravičnija realnost kapitalizma treba da pruži sve veću uverljivost i privlačnost iluziji koja treba da postane duhovno pribežište čoveku koje će mu, uvek iznova, povratiti veru u “večne” vrednosti kapitalizma. Zato Krokova, kao uostalom ni Huizingu, ne treba “hvatati za reč”: ono što je za Huizingu srednji vek , to je za Krokova sport – projektovani svet iluzija. Radi se o obračunu s kritičkim racionalizmom, koji  otvorio duhovne prostore modernog doba, i o uspostavljanju mitske svesti. Zadatak uma nije da se sučelji s postojećim svetom i traži nove mogućnosti razvoja (slobode), već da stvara kaveze, u vidu novih “rajskih vrtova”, u koje će namamiti i zauvek zatvoriti ljudski duh. Zbog toga Krokov ne oseća potrebu da objasni otkud to da u sportu caruje sve krvavije nasilje i da su stadioni postali bojna poprišta. Najdalje dokle ide je suprotstavljanje “korumpiranju i zloupotrebi igre i sporta”, kao i njihovoj upotrebi od strane “sveta brige”, bilo da se radi o očuvanju zdravlja, vaspitanju, vojnoj obuci ili o “pobedi socijalizma”. “Suvišnost igre i sporta” u odnosu prema zahtevima nužnog, to je okvir u koji Krokov stavlja sport nastojeći da ljudi u sportu vide samo ono što stvara idealizovanu predstavu o principima na kojima počiva kapitalističko društvo. Istovremeno, Krokov se bespoštedno obračunava s “pomodarskom kritikom” sporta svodeći na “nacionalizam i rasizam” svaki pokušaj da se prevaziđe sport (principi kompeticije i kvantitativno merljivog učinka) i napravi iskorak ka novim oblicima slobodnog telesnog aktivizma.

Praktične konsekvence Krokovljeve koncepcije postaju jasnije kada se ima u vidu da je za njega postojeći “svet brige” nepromenljiv, odnosno, da čovek može da traži “slobodu” i “sreću” jedino u svetu iluzija koji mu on nudi. Osnovna pretpostavka za “sreću” je bespogovorno trpljenje nesreće. Da se ne bi borio protiv zla kojem je svakodnevno izložen, Krokov nudi čoveku bekstvo u “svet sreće” u kojem će pronaći kompenzaciju za patnju kojoj je u “svetu brige” izložen. Igra (sport) nije “zamena” postojećem svetu, već je moguća jedino u odnosu prema njemu. Krokov: “Bio bi to rđav nesporazum kada bi se na osnovu rečenog zaključilo da se radi o antropologiji homo ludens-a (pod. K. K.) – tako da je čovek samo tamo potpuno čovek gde se igra, ili kao da čak treba napraviti utopijski nacrt ‘sveta igre’.” Igra “dobija svoje konture, svoju draž i uzbudljivost prvenstveno u suprotnosti prema svetu onakvom kakav  jeste”. Otuda bi “ostvarena utopija mogla da bude bezbojna, tako nepodnošljivo dosadna kao i svako ostvarenje utopije.” (41) Opsednut nastojanjem da spreči svako kritičko sučeljavanje sa “svetom nesreće” koje bi moglo da vodi njegovoj promeni, Krokov svakodnevna ponižavanja kojima je “običan” čovek izložen, neizvesnost egzistencije, sve stravičnija stradanja onih koji su najmanje zaštićeni – proglašava dobrodošlom osnovom u odnosu prema kojoj “igra” dobija “svoju draž i uzbudljivost”. Krokovljev “svet sreće” crpi svoju snagu iz “sveta nesreće”: što je veća nesreća u svakodnevnom životu, to je bogatiji “svet sreće”. Da je Krokov bliži hrišćanskoj doktrini nego emancipatorskom nasleđu građanskog društva govori i  njegov spis “Značaj sporta za moderno društvo“, koji završava Platonovom mišlju da je “čovek zato stvoren, da bude igračka bogova, i to je uistinu ono najbolje kod njega”. (42) Poput Huizinginog, ni Krokovljev homo ludens nije čovek-igrač, znači stvaralac svog sveta, već čovek-igračka, znači oruđe u rukama “nad-ljudskih” sila. Svodeći težnju čoveka za srećom na sport (igru), i isključujući (stvaralački) rad, muziku, slikarstvo, poeziju, međuljudske odnose, praktično, čitav ljudski život kao moguću oblast ljudske slobode i sreće, Krokov je završio svoje posmrtno slovo kapitalizmu sa pitanjem: “Ali, šta je uistinu naša civilizacija, pored sportskih igara i takmičenja, stvarno u stanju da ponudi mladima – a da to nije droga ili nasilje?” (43)      

O autoru

Dodaj Komentar

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

Noviji tekstovi

Poslednji Komentari

Arhiva

Kategorije

Meta Linkovi

Pratite Ducijev rad i na fejsbuku