Спорт је институционализована деградација жена на „нижа бића“. Еманципација жена путем спорта своди се на њихову телесну и менталну дегенерацију. Истовремено, жене као „телесно инфериорна бића“ у односу према мушкарцима не доживљавају путем спорта друштвену афирмацију, већ друштвену деградацију. Спорт није средство за еманципацију жена, већ за њихово понижавање. У спортској педагогији и тренерском раду жене су симбол „слабости“ и као такве објекат презира. Рећи у свлачионици играчу да је „жена“ представља највећу увреду.
Жене и мушкарци не могу да буду једнаки у спорту јер спорт по својој природи не дозвољава да се жене и мушкарци такмиче заједно. Принцип „једнакост на старту“ не постоји када је реч о женама и мушкарцима. У спорту је извршена сегрегација по полу. Жене су као „телесно инфериорна бића“ лишене права и могућности да се заједно са мушкарцима појаве на стартној линији. Спорт се заснива на социјалном дарвинизму и представља отелотворење капиталистичког принципа „Јачи побеђују, слабији бивају одстрањени!“ – на коме се заснива тржишна економија. Спорт је рат који се води телима спортиста. У њему доминира телесна снага и победничка воља. У спорту је легално убити, наносити тешке телесне повреде, уништавати децу…
У спорту влада рекордоманија која се заснива на апсолутизованом принципу квантитативно мерљивог учинка (citius, altius, fortius) који има прогресистички карактер и који одговара тржишној економији. Рекорд је тржишна вредност резултата. Упркос томе што постоји „мушки“ и „женски спорт“, рекордоманија представља критеријум са којим се мере резултати како у „мушком“, тако и у „женском спорту“. Вредновање резултата заснива се на вредносној матрици која рекорду даје апсолутну вредност. Резултати који се постижу у „женском спорту“ су безвредни у односу према резултатима који се постижу у „мушком спорту“. „Рекорди“ који постижу жене нису афирмација њихових људских моћи, већ показатељ њихове „инфериорности“ у односу према мушкарцима. Да би показале да „вреде“ жене настоје да „јуре“ резултате које постижу мушкарци. То раде тако, што се одричу свог људског (женског) идентитета и настоје да преобразе своје тело у мушко тело. Ради се о процесу вирилизације. „Прогрес“ у „женском спорту“ постиже се све монструознијом дегенерацијом жена као људских бића. У „женском спорту“ жене су све мање жене, а све више сурогат мушкарца.
У савременом капитализму који има технички и деструктивни карактер рекордоманија подразумева роботизовање човека. Спортиста је сведен на механизам са којим се постижу рекорди. То је карактеристично како за „мушки“, тако и за „женски спорт“. Претварање женског у мушко тело подразумева претварање жене у киборга. У спорту се мушкарци и жене не појављују као природна, већ као техничка бића. Будући да су природне могућности човека да постигне нове рекорде одавно исцрпљене, постизање нових рекорда пре свега је условљено применом нових медицинских и техничких средстава са којима се људски организам претвара у техничку направу. Истовремено, спортистима се убија људско достојанство и ствара само-деструктивни карактер који треба да их доведе до циља – по цену сопственог уништења.
Идеја о „хуманизовању спорта“ је идеолошка подвала. Треба хуманизовати свет, а то значи укинути капитализам и створити нову цивилизацију у којој људи неће бити „противници“ који крваре на спортским борилиштима, већ браћа. У капитализму влада принцип „Публика воли мирис крви!“. У хуманом свету уместо мириса крви и смрти, завладаће мирис цвећа и љубави…
