Овде ћемо рећи нешто о Достојевском чије дело је састојак мисаоног хумуса из којег је никла Хајдегерова филозофија. Да би се схватила природа мисли Достојевског, треба имати у виду животну реалност Русије његовог времена.
У другој половини 19. века надирући капиталистички талас разрушио је обичајне, моралне и религиозне темеље руског друштва и довео у питање царски поредак који је имао апсолутистички карактер. Феудална Русија заснивала је политичку стабилност на томе, да су сељаци били везани за земљу. Укидањем кметства (1861.) и развојем индустријске производње долази до развоја градова и до стварања све бројнијег грађанства и радничке класе. Милиони сељака постали су најамници нових капиталистичких господара и били изложени беспоштедној експлоатацији. Све већи број људи живи у егзистенцијалној неизвесности и беди. Не постоје политичке институције које пружају могућност да се све веће незадовољство потлачених каналише путем легалних политичких токова. Политички живот десеткован је полицијским терором, ликвидацијама тајне службе и масовним прогонима у Сибир. Борба против царског апсолутизма заснива се на протестним акцијама следбеника идеја „декабриста“ и „народњака“, као и на атентатима анархистичких група које настоје да се фанатичним волунтаризмом супротставе државном терору. Идеја социјализма постаје основ за класно освешћивање радника и за њихово политичко организовање. Студентска омладина постаје расадник нових идеја и носилац политичког радикализма. У Русији друге половине 19. века владао је политички хаос.
Развој капитализма ишчупао је „руског човека“ из његовог дотадашњег духовног станишта и он више није могао да пронађе ослонац у традиционалном начину живота, у цркви и царском режиму. Вредносни хоризонт старог друштва и традиционални друштвени односи нестајали су у све дубљој капиталистичкој мочвари, а нови вредносни хоризонт и нове институције нису били на видику. Човек је бачен у свет у којем мора да се грчевито бори да би преживео. У таквим условима, не преостаје му друго него да у самоме себи потражи ослонац за одбрану свог људског интегритета.
Религиозни мистицизам Достојевског непосредна је последица губитка вере у разум. У његовој филозофији успостављен је сукоб између разума који нема конкретни друштвени ослонац и који стога све релативизује, и потребе да се дела да би човек преживео и потврдио своје људско постојање. Будући да човек није могао да нађе ослонац у разуму који, сам по себи, нуди различита решења која само збуњују човека и спречавају га да дела, Достојевски му нуди ослонац у виду „слободне воље“ која се заснива на снажном карактеру путем којег је требало да човек реализује своје животне моћи и потиснуте потребе.
Слобода се по правилу дефиниште као суздржавање од угрожавања слободе других која се заснива на приватној својини, а не као ослобађање од тираније моћних и класног поретка – као слобода од постојећег, а за нови свет. И код Достојевског „слободна воља“ не подразумева настојање човека да се супротстави неправди и да се избори за праведни свет, већ подразумева оживотворење потиснутог бића човека које је производ постојећег света. Достојевски је настојао да пружи слободу на капиталистички начин дегенерисаном човеку који покушава да реализује своје потиснуте потребе на начин који му диктира владајући поредак. Типичан пример је коцкар. Коцкар није могућ без коцке, а коцка није могућа без поретка у којем се вредности које човек ствара отуђују од њега и постају судбинска моћ. Коцка је искушавање моћи која влада у капитализму и као таква је игра са смрћу.
Да би спречио да се живот претвори у беспоштедну борбу између људи руковођених неограниченом „слободном вољом“, Достојевски настоји да изгради моралну свест која ће бити ограда злочиначкој самовољи. Она је дата у идеји „бога“. Уместо вере у разум, вера у „бога“ требало је да омогући опстанак друштва као заједнице „хришћанских душа“. На тај начин, уместо антагонизма у разуму, успостављен је антагонизам између делатне воље и моралне (само)свести. Као што је Кант покушао да тај проблем реши на формално-логички начин и помоћу апстрактног грађанина (трансцендентално Ја), тако је Достојевски настојао да тај проблем превазиђе помоћу апстрактног хришћанина. Кантову грађанску моралну (само)свест замењује хришћанска морална (само)свест.
Код Достојевског недостаје саморефлексија људске егзистенције на основу конкретне историјске ситуације у којој се друштво налази, што значи недостаје саморефлексија човека као конкретног историјског и друштвеног бића. У његовој филозофији нема визионарске свести и у том контексту критеријума по којем треба делати имајући у виду историјски развој друштва, а то значи настанак грађанског света. Достојевски се није руководио разумном алтернативом која је заснована на еманципаторским потенцијалима друштва који пружају могућност за развој визионарске свести и стварање политичких покрета који ће створити нови свет, већ на индивидуалној егзистенцији и религиозном мистицизму. Ради се о атомизованом припаднику пропадајуће аристократске класе који се налази у свету који не схвата у контексту његове историјске пролазности, а самим тим не схвата ни себе као конкретно историјско биће. Достојевски није настојао да изгради ново друштво, већ да спречи распад царског поретка и владајућег духовног свода који се заснивао на ортодоксном једноумљу. Он је прогресу, који се заснивао на развоју капитализма и стварању грађанског друштва, супротставио политичку стабилност Русије. Достојевски у најразвијенијим капиталистичким државама Европе није видео могућу будућност Русије, већ њену пропаст.
Достојевски није припадао ни једној друштвеној класи. Зато су га сви својатали. Пропали племић, без власништва и новца да би био капиталист, по образовању и схватању живота далеко од сељака и радника, војник по нужди, бунтовник по природи, слабог здравља и још слабијег карактера… Способност да сажме у својим ликовима живот у његовим супротностима довела је до тога, да су га сви доживљавали као „свог писца“. Достојевски је био политички реакционар, али је његова „руска душа“ била толико пространа да су у њој могли да нађу уточиште људи из свих друштвених слојева. Достојевски није вајао своје ликове полазећи од своје филозофије, већ његова филозофија представља синтезу животне филозофије његових ликова. Живот у његовој непосредности представља извор његове мисли. То је оно што даје уверљивост његовим ликовима и животност његовој филозофији.
Љубодраг Симоновић Дуци: Достојевски
Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.