Основне идеје које пружају могућност човечанству да опстане и створи хумани свет су: непосредна демократија; производња која служи задовољавању истинских људских потреба; радикално скраћење радног времена; развој ства- ралачког бића човека; развој међуљудских односа; и успостављање оплемењујућег односа према природи. Наведене идеје саставни су део модерне визионарске мисли, а оно што чини њихов конкретни квалитет данас је то, што се појављују у односу према капитализму као тоталитарном поретку деструкције, што значи у односу према све реалнијој могућности уништења света. Оне више нису само слободарски изазов, већ су постале егзистенцијални императив.
Савремена социјалистичка револуција
Марксова критика капитализма у својој бити је мисао социјалистичке револуције. То је основна идеја на основу које и у односу према којој може да се одреди аутентичност „марксистичког“ предзнака. Став да је „исправна теорија свест праксе која мења свет“ претставља самосвест Марксове револуционарне мисли. На њеном темељу и у односу према њој (и) Марксове идеје добијају марксистичку легитимност. Не одговарају сви Марксови ставови његовој теорији револуције. Марксова мисао није од својих почетака била теорија социјалистичке револуције, већ је то постала под утицајем развоја капитализма и радничког покрета. Постајање пролетаријата у најразвијенијим капиталистичким земљама Европе политичком снагом која је у стању да мења свет условило је постајање Марксове мисли теоријом социјалистичке револуције.
По Марксу, егзистенцијална и самим тим општe-друштвена криза заснива се на економској кризи капитализма која проистиче из тога што су производни (својински) односи постали ограничење за развој производних снага. На то недвосмислено упућује Марксовстав из Прилога критици политичке економије који претставља камен-темељац његове теорије револуције: „Материјалне производне снаге друштва долазе у противуречје с постојећим производним односима који постају њихови окови. Тада наступа епоха социјалне револуције.“ (29) Радничка класа је „укљештена“ између производних снага и производних (својинских) односа. Класна свест налаже раднику да се не бори за укидање капитализма све док овај развија производне снаге и док му обезбеђује егзистенцију. Будући да је капиталистички начин развоја производних снага прогресиван, борба радника против капитализма док он развија производне снаге претставља кочницу прогресу и стога је неприхватљива. Истовремено, не може се створити социјалистички поредак, који претставља коначно превазилажење капитализма, уколико капитализам није исцрпео своје развојне моћи. У тим условима револуција се не заснива на објективним историјским условима, већ на политичком волунтаризму. Уклањање буржоазије са политичке сцене од стране пролетаријата има историјску легитимност тек онда када буржоазија постане реакционарна снага, а то значи када капитализам исцрпи све могућности развоја производних снага и када буржоазија репресивним средствима настоји да одбрани приватну својину која је постала кочница за развој производних снага. Пролетаријат може, по Марксу, да постане „гробар“ капитализма само на темељу економске и на тој основи опште друштвене кризе која се може разрешити само радикалним искораком из капиталистичког света.
Превиђајући да је капитализам у својој бити деструктивни поредак, Маркс је превидео специфичност дијалектике капитализма. По њему, развој капитализма подразумева развој противуречности између производних снага и производних (својинских) односа, али не између капиталистичког развоја производних снага и природе као животворне целине, као и човека као природног и људског бића. Упркос Марксовим критичким ставовима који указују на пљачкашки и пустошећи однос капитализма према земљишту, за њега је капитализам прогресиван све док развија производне снаге.Заправо, по Марксу проблем није у капиталистичким производним снагама и погубним последицама њиховог развоја, већ у ограниченим могућностима производних односа, што значи капиталистичке приватне својине што ће зауставити развој производних снага и „принудити“ капитализам на „самоукидање“. Показало се да управо развој производних снага на темељу приватне својине ствара све драматичнију егзистенцијалну и тиме опште-друштвену кризу будући да се заснива на све интензивнијим уништавањем природе и човека као људског и биолошког бића. Све драматичније пропадање света указује на то да су капиталистички „прогрес“ и опстанак човечанства супротстављени. И Марксови ставови o прекомерном исцрпљивању земљишта упућују на закључак да управо економски развој капитализма све драматичније угрожава опстанaк човечанства. На основу тога следи да би радници требало да се боре против економског развоја капитализма, а то значи против капиталистичког начина развоја производних снага, а не да „чекају“ да производни (својински) односи постану препрека за развој производних снага. Савремена социјалистичка револуција могућа је као последица егзистенцијалне кризе коју ствара капитализам, али истовремено и као брана која треба да спречи да капитализам до те мере уништи животну средину и у тој мери поремети климатске прилике да човечанство више ни на који начин неће моћи да спречи уништење живота на Земљи. Савремена социјалистичка револуција не може да има апостериорни и есенцијални, већ априорни и егзистенцијални карактер.
Постајањем капитализма тоталитарним деструктивним поретком Марксовосхватање социјалистичке револуције је превазиђено. Маркс не долази до појма социјалистичке револуције у односу према капитализму као тоталитарном деструктивном поретку, већ у односу према капитализму као експлоататорском поретку који има „револуционарну“ природу. За Маркса социјалистичка револуција је последња револуција у историји човечанства и као таква претставља завршни чин у борби човека за слободу. Истовремено, држећи се егзистенцијалног априоризма, Маркс у социјалистичкој револуцији не види почетак отсудне борбе за опстанак човечанства, већ окончање историјског процеса спајања човека са природом и почетак праве историје човечанства. Следећи ту идеју, Гајо Петровић, један од најистакнутијих представника југословенскепраксис филозофије, у Марксовом схватању револуције види превазилажење социјално-политичког момента и коначно решење односа човека према природи и према себи као природном бићу. У том смислу, социјалистичка револуција је „бит бивствовања“ (Мишљење револуције). Међутим, конкретна „бит бивствовања“ не може се добити на основу апстрактне представе природе и човека, већ у односу према тоталитарној и деструктивној капиталистичкој пракси. Капиталистички „прогрес“ довео је човечанство на ивицу провалије и тиме „разрешио“ све противуречности капитализма и довео критику капитализма до краја. Капитализам не ослобађа човека зависности од природе већ га, уништавајући природу, чини све зависнијим од ње. Он не само да не ствара могућности за „скок из царства нужности у царство слободе“, већ ствара ново – деструктивно и на тој основи тоталитарно царство нужности. Тек у односу према погубним последицама развоја капитализма и у односу према његовим деструктивним потенцијалима социјалистичка револуција може да добије конкретну историјску димензију. Она није почетак истинске слободе човека, већ почетак отсудне борбе за опстанак човечанства са којом ће бити саниране последице капиталистичког уништавања природе и човека и то на такав начин, да се створе могућности за ослобађање човека од природне стихије и од класног друштва, као и за реализовање његових универзалних стваралачких моћи и за стварање од друштва братске заједнице слободних људи.
Маркс долази до идеје социјалистичке револуције полазећи од идеализованог антрополошког модела човека као универзалног стваралачког бића слободе, а не од конкретне природе капитализма као деструктивног поретка и у том контексту од потребе да се спречи уништење живота на земљи.Карактер пролетерске револуције не одређује се више према хуманистичким идеалима, као што је то код Маркса, већ је условљен егзистенцијалним изазовима које капитализам као тоталитарни деструктивни поредак намаће човечанству. Од самог настанка капитализма деструкција је иманентна његовој бити, али је са настанком “потрошачког друштва” деструкција постала његова доминирајућа одлика. Све је реалнија опасност да човечанство, као и живи свет, постане „колатерална штета“ капиталистичког „прогреса“. У том контексту треба сагледати и развој савременог радничког (социјалистичког) покрета и стратегију и тактику борбе против капитализма. Једно је када је револуција условљена економском кризом, а друго када је револуција условљена све погубнијом еколошком кризом. Свест о деструктивној природи капитализма постала je нужан услов за развој савременог светског анти-капиталистичког покрета. Све драматичнија еколошка криза ствара услове за радикализовање критике капитализма и за радикализовање политичке борбе која тежи очувању живота на планети и стварању новог света. Отуда је од прворазредног значаја развој животворног ума који треба да створи такав политички покрет, који ће уништити капитализам пре него што он у тој мери уништи природу да човечанство више неће моћи да успостави еколошку равнотежу која пружа могућност да опстане. Када се има у виду да је капитализам по својој природи деструктивни поредак, намеће се закључак да време за обрачун с капитализмом и за стварање новог (социјалистичког) друштва не настаје када производни односи постану кочница за развој производних снага, као што то тврди Маркс, већ са настанком капитализма. На то јасно указује Фуријеова критика (капиталистичког) прогреса која упозорава да се он заснива на уништавању животне (природне) средине, што значи да има антиегзистенцијални карактер.
Савремена критика капитализма и политичка борба против капитализма треба да се супротставе не само актуелним, већ пре свега потенцијалним опасностима за опстанак човечанства које ствара капитализам. Ако се дозволи да планетарни еко-систем пропадне до те мере, да на најнепосреднији начин угрози опстанак човека да би се људи дигли против капитализма, онда је судбина човечанства запечаћена. У овом контексту, постаје очигледна погубност „еколошких пројеката“ који настоје да санирају последице капиталистичког „прогреса“ путем техничких средстава и на технички начин. У крајњем, они служе да се сузбије анти-капиталистички покрет који тежи искорењивању узрока уништавања живота на планети и обрачуну с илузијом да се, на темељу капиталистичког прогреса, научним и техничким средствима може обезбедити опстанак природе и човечанства. „Еколошки“ технички изуми постају средство са којим капиталисти купују време капитализму и на тај начин скраћују време у коме (још увек) може да се успостави еколошка равнотежа и на тај начин спречи уништење човечанства. Истовремено, „адаптација“ човека на вештачке климатске услове доводи до таквих промена у његовом организму, да он губи способност преживљавања у природним животним условима. На капиталистички начин дегенерисаном човеку здрава природна средина постаје смртни непријатељ.
Економска криза може да убрза распад капитализма и на тај начин спречи да капитализам уништи живот на планети у тој мери да ће опстанак човека бити немогућ. Међутим, економска криза сама по себи не производи нужно револуционарну свест код потлачених радних слојева. Најубедљивији доказ за то је стварање фашизма у Немачкој, и другим европским земљама, на темељу економске кризе капитализма из 1929. године. Екоцидна капиталистичка пракса ствара могућност да се створи нови фашистички варваризам који ће, руководећи се логиком „или ми или они“, уништити милијарде „прекобројних“ да би најмоћније капиталистичке корпорације овладале светским сировинским и енергетским ресурсима. Теорија о „златној милијарди“ упућује на начин на који најмоћнији капиталистички кланови планирају да „реше“ све драматичнију економску и еколошку кризу. Исто тако, слепо веровање да ће економска криза сама по себи да покрене раднике у револуцију може да доведе до тога да радници, као природна и људска бића, буду уништени пре него што се појаве на последњем историјском бојишту на коме се одлучује о судбини човечанства. Један од најважнијих задатака левице је да спречи да се незадовољство радних слојева, које ствара капитализам, претвори у средство за успостављање капиталистичке диктатуре – као што је то било у Европи у време велике економске кризе из 1929. године.
Уништавајући све интензивније живот на планети, капитализам ствара све већу егзистенцијалну стрепњу која ће се, уколико не буде створен нови поредак који ће се заснивати на рационалном односу према природи, претворити у егзистенцијалну паникукоја ће довести до тога да ће човек бити спреман да подржи све мере, без обзира на њихову ваљаност и оправданост, за које верује да ће да му обезбеде опстанак. Владајући поредак манипулише страхом од „угрожености“.То је, заправо, егзистенцијални страх са којим капиталисти манипулишу тако, да изазивају сукобе између људи, раса, нација, религиозних заједница… Исто су радили нацисти. Страх од егзистенцијалне неизвесности, коју је проузроковала економска криза капитализма, претворен је путем нацистичке пропагандне машинерије у страх од „јудео-бољшевизма“. Уништење „јудео-бољшевизма“ постало је путем фокусиране пропаганде фиксација: уништењем „непријатеља“ човек се „ослобађа“ егзистенцијалног страха који изазива капитализам. Ради се о циљанојсублимацији и у том контексту „непријатељ“ добија оне карактеристике које на најефикаснији начин могу да изазову жељену реакцију активирањем двају најважнијих инстинктивних потстицаја: егзистенцијалног страха и потиснуте сексуалне енергије. Појава Хитлера изазивала је код Немаца хистеричну реакцију која је имала оргазмички карактер. Данас је страх далеко већи јер се ради о биолошком пропадању беле расе, о све дубљој економској кризи и све тежој борби за добијање радног места, о све погубнијим климатским променама, о исцрпљеним енергетским и сировинским ресурсима, о редукованом тржишту, о пропадању „америчког сна“ који подразумева непрестано увећавање потрошачког стандарда…
Све беспоштеднији живот и све непосреднија опасност од нестанка лишава човека људскости и тиме осећања блискости и солидарности са другимa. Као што немачки малограђани у време Хитлеровог „продора на Исток“ нису хтели да знају за стравичне злочине немачке солдатеске, тако данашњи малограђани најразвијенијих капиталистичких земљама не желе да знају за стравичне злочине које капиталистичке компаније и њихове армије плаћеника (које су обједињене у НАТО-у) свакодневно чине широм планете, и свесно се утапају у капиталистичко деструктивно ништавило понизно прихватајући губитак својих основних људских и грађанских права и стварање полицијске државе. „Потрошачко друштво“је за малограђанеједини свет у коме могу да живе и једини свет о коме могу да маштају. Све дубља криза капитализма не усмерава људе који су дегенерисани „потрошачким“ начином живота да се боре против капитализма а за хумани свет, већ да се боре да сачувају потрошачки стандард по цену да постану капиталистички џелати. Непосредна реакција малограђана на губитак потрошачког стандарда није тежња за променом владајућег система, већ за отимањем и уништењем других. Они су свесни да је прича о „тероризму“ само маска иза које се крије настојање најмоћнијих капиталистичких корпорација да овладају светом, али је прихватају као пилулу за умирење савести јер им владајући поредак (још увек) обезбеђује релативно висок „потрошачки“ стандард. Капиталистички малограђанин био је и остао један од носећих стубова фашизма. Систематска производња техничких и биолошких средстава за масовно уништење указује на праве намере најмоћнијих капиталистичких групација Запада. Једна од најстрашнијих истина, која указује на сву монструозност капитализма, је да се опстанак преко шест милијарди „прекобројних“ не заснива на хиљадама година дугом развоју цивилизације и „демократским вредностима“ Запада, већ на томе да је Русија у стању да својим нуклеарним потенцијалом за двадесетак минута збрише Европу и САД са лица Земље.
Пропадање „потрошачког друштва“ доводи до пада куповне моћи радних слојева и до масовне незапослености. Намеће се потреба да се капитализам стабилизује на нижем произвођачко-потрошачком нивоу, с тим што ће у производњи и укупној капиталистичкој репродукцији, са даљим развојем науке и технике, све више доминирати „беле крагне“. Радне „масе“ из традиционалних бранши производње нису више средство за убрзање репродукције капитала, већ економска баласт и све већа политичка опасност за владајући поредак. Уместо интегрисања радника у капитализам путем потрошачког начина живота, стратешки оријентир владајуће класе постаје уништење „прекобројних“ грађана. Са све дубљом економском кризом капитализма све већи број радника постаје смртни непријатељ капитализму и владајући поредак ће употребити сва средства која су му на располагању (криминализовање друштва, дрога, алкохол, затрована храна и вода, ускраћивање лекова и медицинских услуга, смртоносни вируси, стерилизација и тсл.) да уклони тај „вишак“ и обезбеди опстанак. То је један од узрока савременог фашизма чије се контуре најјасније назиру у САД. Ради се о теорији о „златној милијарди“ чије реализовање неће погодити само народе који се налазе у земљама које спадају у „периферију капитализма“, већ и све шире радне слојеве у најразвијенијим капиталистичким земљама. Све угроженија егзистенција човечанства ствара услове за то, да се до крајњости радикализује социјално-дарвинистички животни принцип, с тим што наука и техника постају ексклузивно средство за обезбеђивање доминирајућег положаја капиталиста и за стварање таквих вештачких животних услова који ће их заштити од све убитачнијих климатских промена. Истовремено, „владари из сенке“ настоје да искористе науку и технику за стварање „новог човека“ који ће, са својим вештачки створеним „генетским својствима“ и захваљујући војној техници са којом располаже, бити у стању да истреби вишак „неподобних“ и успостави глобалну доминацију. „Терминатори“, „рамбои“, „предатори“ и сличне холивудске наказе, са којима се глорификује деструктивна моћ на капиталистички начин злоупотребљене технике, указују на психолошки профил савремених капиталистичких фанатика. Моћ владања постаје моћ уништавања.
Судбина грађанске класе најбољи је показатељ владајуће тенденције развоја капитализма. Тамо где се развија грађанска класа – развија се капитализам; тамо где пропада грађанска класа – пропада капитализам. На Западу опште-друштвена криза добија пред-револуционарни карактер. Грађанска класа се распада и ствара се друштво у коме је све мањи број људи све богатији, а све већи број све сиромашнији. У току је пролетаризовање грађанске и фашизација капиталистичке класе. У том контексту, уништава се еманципаторско наслеђе грађанског друштва и смањује се простор за пацифистичке политичке опције. Биолошко пропадање европских народа добија све драматичније размере и постаје једно од најважнијих изворишта фашизоидне хистерије. Истовремено, стварају се технократске утопије и апокалиптичка свест: мит о свемоћи науке и технике, идеја човека-киборга, идеја о напуштању планете… Због глобалне „равнотеже страха“, која се заснива на нуклеарним арсеналима САД и Русије, нема могућност за нови глобални рат који би омогућио обнављање животне снаге капитализма. Војна моћ, политичка стабилност и економски развој Источних земаља добијају прворазредни значај јер онемогућава да све дубља криза на Западу изнедри нову фашистичку звер која ће уништити Словене и азијске народе. Стварају се друштвени и политички услови да се криза на Западу разреши тако, да се укине капитализам и створи истинско социјалистичко друштво.
Егзистенцијална криза основни је предуслов борбе за нови свет. Као што је Први светски рат до краја продубио противуречја капитализма и створио егзистенцијалну кризу из које је проистекла радничка побуна коју су бољшевици усмерили на стварање социјалистичког друштва, тако егзистенцијална криза коју ствара савремени капитализам треба да буде усмерена на стварање комунистичког друштва. Капитализам успева да путем технике ублажи непосредно дејство еколошког пропадања планете на човека, и да путем потрошачког начина живота и индустрије забаве блокира моћ расуђивања и маргинализује егзистенцијална питања. Све драматичније последице капиталистичке деструкције приморавају човека да развије своје умне, што значи универзалне стваралачке моћи, јер једино путем њих може да санира последице капиталистичке деструкције и створи хумани свет. Борба за развој ума је, заправо, прворазредна политичка борба јер она пружа могућност да се развије слободарскo биће човека које је основ немирења с постојећим светом и извор визионарске свести. Исто тако, капитализам ствара могућност за успостављање борбене друштвености. Све тежи животни услови приморавају људе да изађу из својих усамљеничких јазбина и уједине се, јер једино заједничком борбом могу да обезбеде свој опстанак. Угрожавајући све интензивније опстанак човечанства и стварајући све већу социјалну беду, капитализам је довео до тога да заоштравање еколошке кризе може да постане непосредни повод за социјалистичку револуцију. Озбиљнија хаварија на некој од нуклеарних електрана у Европи, као што је то било у Фукушими, може да покрене револуционарни вал који ће уништити капитализам.
Свеинтензивније уништавање природе; све веће социјалне разлике и сиромашење радних слојева; постајање државе и других друштвених институција средством капиталистичких групација за остваривање њихових интереса; отуђење политичке сфере од грађана и њена приватизација… – ствара услове за развој широког политичког покрета који ће превазићи класичну класну поделу и класну борбу, али и могућност за разводњавање борбе против капитализма и за усмеравање мењалачке енергије на „еколошке пројекте“ који се своде на безнадежно лечење последица које ствара капитализам и на његово „усавршавање“. „Анти-глобалистички покрет“ један је од потенцијалних облика борбе против капитализма. Он треба да уједини све оне политичке снаге и политичке покрете у свету који се супротстављају савременом империјализму који има не само геноцидни, већ и екоцидни карактер. Истовремено, он треба да има критички однос према развојним програмима у било ком делу света који се заснивају на уништавању природе и који развијају потрошачки менталитет.
Најважнији резултат економске кризе капитализма из 2008. је тај, што је радничка класа на Западу показала да није мртва као политичка снага и да је обрачун с радницима као потенцијално револуционарном снагом и даље најважнија преокупација капиталиста. Економска криза из 2008. показала је да класни рат у најразвијенијим капиталистичким земљама није окончан и да је радничка класа, након дугогодишњег таворења у „потрошачком друштву“, у стању да се обрачуна с капитализмом и створи нови свет. У светлу савремених збивања показује се да је један од најпогубнијих „превида“ франкфуртоваца тај, што су отписали радничку класу као могућег субјекта друштвених промена.
Постајући тоталитарни поредак деструкције капитализам је „превазишао“ како принцип прогреса, тако и принцип социјалне правде и наметнуо принцип борбе за опстанак човечанства као императив. Није више само реч о угрожености човека као грађанина и радника, већ као људског и природног бића. Капитализам је „преобратио“ историјско биће радничке класе и довео до тога да се њен историјски задатак не састоји само у томе да укине класно друштво и ослободи раднике од угњетавања, већ да спречи уништење живота и спасе човечанство од пропасти. Борба против капитализма као деструктивног поретка треба да постане основ за политичку интеграцију радника и за њихово повезивање са оним друштвеним покретима који се боре за опстанак живота на Земљи. Будући да се ради о глобалном екоциду, намеће се потреба за глобалном борбом против капитализма. Она је најефикаснији и најхуманији начин на који човечанство може да се уједини. Борба против капитализма омогућава да радничка класа свуда у свету стекне „пунолетство“ и постане део светског анти-капиталистичког фронта. Постајући глобални поредак деструкције капитализам је учинио сувишним поделу на центар и периферију светске револуције. Свако место на планетети на којем се води борба против капитализма постало је центар светске револуције.
Буржоазија и пролетаријат
Једна од најважнијих идеја из Манифеста комунистичке партије коју је савремени капитализма довео у питање је да је капитализам „револуционарни“поредак и да је, сходно томе, буржоазија „револуционарна“ класа. По Марксу, основни историјски „задатак“ буржоазије је да омогући да човек овлада природним законима и на тај начин се ослободи зависности од природе и исцрпљујућег телесног рада да би могао да развије своје универзалне стваралачке моћи. „Револуционарна улога“ буржоазије састоји се у томе, да створи услове за „скок из царства нужности у царство слободе“ (Енгелс). То је основни разлог што је Маркс дао прворазредни значај развоју производних снага. Истовремено, буржоазија је експлоататорска класа која постаје реакционарна у тренутку када капиталистичка приватна својина постане препрека за развој производних снага. Тада долази време за социјалистичку револуцију.
За Маркса, однос између буржоазије и пролетаријата има дијалектички карактер. Буржоазија производи пролетаријат као свој антипод: природа буржоазије условљава природу пролетаријата. По Марксу, револуционарни карактер капитализма, што пре свега значи укидање зависности човека од природе на темељу капиталистичког развоја производних снага, пружа могућност радницима за револуционарни преображај друштва. Савладане силе природе отварају могућност да се успостави такав начин рада са којим ће човек реализовати своје стваралачке моћи, и такав друштвени поредак у коме ће бити укинути односи експлоатације човека од стране човека. По Марксу, најважнији задатак радничке класе је да ослободи човечанство од нељудских услова живота и у том контексту од класног поретка. Томе одговара Марксов „категорички императив“: „да се сруше сви односи у којима је човек понижено, угњетено, напуштено, презрено биће…“. Марксу Светој породици пише: „Кад социјалистички писци приписују пролетаријату ову свјетско-повијесну улогу, онда то не бива нипошто зато … што они пролетере сматрају боговима. Напротив је обрнуто. Будући да је апстрахирање од сваке људскости, чак од привида људскости, практички довршено у формираном пролетаријату, будући да су у животним увјетима пролетаријата сви животни увјети данашњег друштва сажети у свом најнељудскијем врхунцу, будући да је човјек у њему (у пролетаријату, оп.пр.) изгубио самог себе, али истовремено не само стекао теоријску свијест овога губитка него је и непосредно принуђен на побуну против ове нељудскости, принуђен невољом – практичким изразом нужности – која се више не да отклонити ни уљепшати, и која је апсолутна императивна – зато пролетаријат може и мора ослободити самога себе. Он међутим не може ослободити самога себе а да не укине своје властите животне увјете. Али он не може укинути своје властите животне увјете а да не укине све нељудске животне увјете данашњег друштва који су сажети у његовој ситуацији.“ (26)
Маркс указује на „друштвене“ и „историјске узроке“ који доводе до покретања радника у борбу против капитализма. Ради се, пре свега, о непосредној егзистенцијалној (економској) угрожености радника, беспоштедној експлоатацији, нељудским условима рада и становања који угрожавају здравље радника, понижавању које непрестано доживљавају… Еколошки услови не спадају у „животне услове“ пролетаријата. Он неће бити „повијесно принуђен“ да спречи уништење живота на планети и спасе човечанство од уништења. Да је Маркс у капитализму видео поредак који уништава природу и човека као људско и природно биће, онда би за њега свест о потреби очувања живота на планети био основ за уобличење класне свести радника и путоказ у борби против капитализма. Маркс не помиње деструктивни однос капитализма према природи као могући услов социјалистичке револуције. Његов став да је капитализам „револуционарни поредак“ са којим се завршава „праисторија“ човечанства и стварају „материјални услови“ за ново друштво (као и Енгелсов став да капитализам ствара могућности за „скок из царства нужности у царство слободе“) указује на његов однос према капитализму. Марксов „категорички императив“, који је основ за формирање класне (само)свести радника и као такав је највише политичко начело, не упућује на екоцидну природу капитализма и не настоји да развије код радника еманциповану (борбену) еколошку свест. Маркс је лишио класну свест радништва најважнијег: да је капитализам деструктивни поредак и да класна доминација капиталиста има екоцидни карактер. По Марксу, капитализам долази до свог краја пре свега изазивањем економске кризе која се заснива на томе да су производни односи (приватна својина) постали кочница за развој производних снага, а не развојем процеса који уништавају природу и човека. Његова (потенцијално) деструктивна природа није полазиште у борби против капитализма јер само оно што непосредно угрожава опстанак човека претставља моћ која га покреће у борбу. У оваквим Марксовим ставовима доминира политички реализам. Међутим, и Марксово указивање на пустошење земљишта од стране капитализма, са чим се доводи у питање опстанак будућих генерација (човечанства), намеће закључак да радници не треба да „чекају“ да производне снаге дођу у сукоб с производним (својинским) односима, већ да све драматичније уништавање природе треба да их покрене у одлучну борбу против капитализма.
Развој капитализма као екоцидног поретка условљава не само све веће раслојавање по богатству, већ по могућностима да се човек заштити од све погубнијих климатских промена, од загађене хране, воде, ваздуха… Одавно је успостављена класна подела друштва на основу положаја у односу према природним условима егзистенције и могућности заштите од последица уништавања природе. Њу највише осећају они који су на дну друштвене лествице и на маргинама „глобализма“. Радници и њихова деца су ти који најнепосредније доживљавају како економску кризу капитализма, тако и еколошко пропадање планете. Маркс у Раним радовима указује на то да су загађена вода и ваздух постали начин егзистенције радника, али је ту реч о непосредној егзистенцији радника у фабрикама и рудницима, као и у становима који су изграђени непосредно поред индустријских погона и рудника, а не о еколошком пауперизму који има глобалне размере и који се заснива на уништавању природе као животворне целине и на стварању техничког света. Капитализам све интензивније уништава живот и истовремено ствара техничка средства са којима омогућава капиталистима и грађанској класи, као најважнијем ослонцу „потрошачког друштва“, да обезбеде себи вештачке животне услове и на тај начин (привремено) избегну да непосредно доживе све разорније последице уништавања природе. Поред тога, они имају привилегију да конзумирају храну и воду које нису загађени у оној мери у којој је загађена храна и вода коју конзумирају „масе“; да се селе са једног на друго „ексклузивно“ место када им то одговара; да користе посебне лекове и медицинске третмане; да мењају органе по потреби; да обезбеде „бесмртност“ тако што ће њихови лешеви бити замрзнути док не буду створена таква техничка средства која могу да их „оживе“ и тсл. Марксов став да радници у борби против капитализма „нема шта да изгубе осим својих ланаца, а да могу да добију све“ указује на егзистенцијалну огољеност радника. У „потрошачком друштву“ радници могу да изгубе дегенеришући и деструктивни потрошачки стандард, а тиме улогу деструктора коју им је капитализам наметнуо. Радници треба да се боре против капитализма зато што могу да изгубе оно најважније: свет у коме је живот могућ и у том контексту свој живот, као и живот своје деце, својих другова, свог народа, човечанства…Радничка класа не може више да буде само слободарска, већ мора да постане животворна класа. Постајање човека тотализујућим слободарско-животворним бићем једини је могући егзистенцијални и есенцијални одговор на деструктивну капиталистичку тотализацију света. Животворност треба да постане смисао револуционарне праксе. То је оно што условљава природу савремене социјалистичке револуције. Она се не појављује само у есенцијалној, већ пре свега у егзистенцијалној сфери.
Маркс у Манифесту комунистичке партије пише о могућој „пропасти класа“ као крајњем резултату сукоба између капиталиста и радника. Да ли то значи да постоји могућност међусобног истребљења класа и пада човечанства у „дуги период варваризма“ (Маркс)? И овде се види да Маркс не увиђа деструктивне потенцијале капитализма. Природа капиталистичке класе условљена је природом капитализа као тоталитарног деструктивног поретка. Имајући то у виду, свака историјска аналогија са савременом пропашћу класа је непримерена. Из варваризма проистекла је цивилизација, док капиталистички условљени варваризам доводи у питање опстанак живот на Земљи.Маркс превиђа да је капитализам у својој бити екоцидни варваризам, који има технички облик, и да су капиталисти екоцидни варвари.
Криза данашњег света истовремено је криза пролетаријата као револуционарног субјекта. Полазећи од стања у коме се налази радничка класа у најразвијенијим капиталистичким државама света, идеолози капитализма настоје да „редефинишу“ природу радничке класе тако што је лишавају класне, што у савременим условима значи не само слободарске, већ и егзистенцијалне самосвести. Конформистичко понашање великог дела радничке класе у развијеним капиталистичким друштвима није последица „нестанка радничке класе“, већ је последица интеграције радништва у капитализам на нивоу радно-потрошачке „масе“ и систематског обрачуна буржоазије с класним организовањем, класном борбом и класном самосвешћу радника. Конформизам радника није процес који се одвија сам по себи и који има фаталистички карактер, већ је последица класне доминације буржоазије. Да се не ради о коначној интеграцији радника у капиталистички поредак, већ о привременом стању, говори то што капиталисти по сваку цену настоје да задрже раднике под идеолошким „стакленим звоном“ капитализма – истовремено настојећи да се обрачунају са социјалистичком (комунистичком) мишљу која позива у борбу против капитализма и која пружа могућност за стварање хуманог света. Капиталистичка пропагандна машинерија настоји да прикрије оно што је најважније: страх од радника као потенцијално револуционарног субјекта била је и остала најважнија одредница капиталистичке политичке праксе.
Што се тиче савременог радничког покрета, интересантна је тврдња ФредерикаЏејмсона да Марксов Капитал „није књига о радништву, већ о незапослености. На свом врхунцу, Капитал показује како капитализам производи тзв. резервну армију незапослених, како сама његова структура производи незапосленост. Мислим да тој димензији Капитала није посвећено довољно пажње, а да је она за нас данас од изузетне важности. Она је у вези са технологијом, улагањем у технологију која смањује број запослених и то је један од лекција Капитала коју треба да научимо. Данас, када је раднички покрет ослабио, кључно питање није како организовати раднике, већ како организовати незапослене – ту се крије могућност глобалне промене.“ (27) Одавно су капиталисти успели да поделе раднике на „плаве“ и „беле“ крагне и да од других направе „савезника“ у борби за опстанак капитализма. Џејмсонова концепција омогућава да се успоставе нове поделе међу радницима – на „незапослене“ и „запослене“, од чега ће користи имати само капиталисти. Истинско класно организовање радника подразумева њихово заједничко организовање независно од тога да ли имају или немају посао. Поред тога, они који су запослени немају загарантован посао: егзистенцијална неизвесност је оно што погађа све раднике. Они су сведени на робу на тржишту рада и то је оно што одређује њихов конкретни друштвени положај и егзистенцију. Иначе, ни код Џејмсона нема речи о екоцидном карактеру капитализма и сходно томе свести о императиву борбе за опстанак живота на планети као најважнијем сегменту класне свести радништва. Џејмсон тврди да “сама структура капитализма производи решења за проблеме на које наилази и која онда стварају нове проблеме које опет треба решити, а што је део самог динамичног кретања капитализма“. (28) Ова теза има конкретни историјски смисао само уколико се пође од тога да је капитализам постао тоталитарни поредак деструкције. Тенденције развоја савременог света указују на то да капитализам може да „реши“ проблеме које ствара само укидањем елементарних људских и грађанских права, пре свега права на живот. Теорија о „златној милијарди“, по којој треба уништити највећи део човечанства да би преживело „елитно“ станивништво најразвијенијих капиталистичких земаља, указује на то како „структура капитализма производи решења“ за проблеме које ствара. „Динамично кретање капитализма“ претставља, заправо, динамику капиталистичког уништавања живота на Земљи.
Израз „потлачени“, (као и „мноштво“/Негри, „мали човек“/Рајх, „прекаријат“/Стендинг и тсл.) разводњава појам радничке класе, као и појам класне самосвести, класног организовања, класне борбе и социјалистичке револуције. Сами ти изрази последица су дегенерисања класне свести пролетаријата и настојања да се радничка класа прилагоди савременом капитализму. Маркузеова, као и Адорнова и Хоркхајмерова, теорија типичан је пример како критика капитализма без радничке класе губи конкретни историјски и политички, а то значи мењалачки потенцијал, и постаје политички стерилна теорија. То што је све мање индустријског („класичног“) пролетаријата не мења суштину класа и класне борбе, већ само облике борбе за стицање и развој класне самосвести радника, као и облике борбе против капитализма. Десничарска пропаганда упорно настоји да укине изразе „капиталисти“ и „радници“ (уместо њих јавности су наметнути изрази „послодавци“ и „послопримци“) да би уништила класну самосвест радника и на тај начин обезглавила једину потенцијалну снагу која може да укине капитализам и створи хумани свет. Израз „потлачени“ близак је изразу „презрени“ из „Интернационале“ и појављује се код Маркса и марксистичких теоретичара – с тим што су они свесни суштинске разлике између појмова „потлачени“ и „радничка класа“. Израз „потлачени“ има историјско и политичко оправдање једино уколико је радничка класа централна и обједињавајућа категорија. Поред тога, инсистирање на „радничкој класи“ истовремено је инсистирање на еманципаторском наслеђу радничких устанака и револуција, што има прворазредни значај за развој историјске самосвести радних људи без које нема истинске социјалистичке револуције. „Мноштво“, „прекаријат“ и сл. претстављају изразе са којима радничка класа бива лишена историјске (само)свести и револуционарног наслеђа. Крвави барјак слободе понели су чикашки радници, а не „потлачени“. Исто је са Хајнеовим „шлеским ткачем“ и Марковићевим „радеником“.
Питање радничке класе је централно питање Марксове дијалектике историје јер се она заснива на раду као основном начину на који човек обезбеђује егзистенцију, ослобађа се зависности од природе и развија своје стваралачке моћи. Другим речима, радничка класа је специфична групација потлачених и као таква је конкретни историјски антипод капиталистичкој класи. Она је та која својим радом ствара друштвено богатство и на тај начин стиче способност да овлада средствима за производњу и управља друштвеним животом. Проглашење студената, жена, имиграната и других обесправљених потенцијалним субјектом социјалистичке револуције није само „техничко питање“, већ оно битно мења Марксово схватање револуције.Радничка класа, по Марксу, не упада на политичку сцену капитализма. Њу ствара капитализам као своју супротност и она постаје од класе по себи класа за себе на темељу развоја производних снага и дуге и тешке историјске борбе за радничка, грађанска и људска права. У току те борбе она је стекла способност да испуни свој историјски задатак: да укине капитализам и ослободи човечанство од угњетавања тако што ће узети у своје руке управљање читавим процесом друштвене репродукције. Није случајно што Маркс у најразвијеним капиталистичким друштвима види аутентични и једино могући простор истинске социјалистичке револуције.
Превиђајући да је капитализам тоталитарни деструктивни поредак, Маркс је превидео могућностбиолошког уништења европских народа од стране капитализма, што значи изумирање европске радничке класе која је носилац еманципаторског наслеђа грађанског друштва и постајање имиграната, који нису учествовали у борби за стварање еманципаторског наслеђа грађанског друштва, све бројнијим делом европске радничке класе. Капитализам не ствара од имигрантске радничке популације само конкурентску радну снагу домаћим радницима већ, уништавајући репродуктивну способност европских народа, егзистенцијалног непријатеља. Европски капитализам учинио је оно што није пошло за руком ни турској империји у време њене највеће експанзије: да десеткује европске народе и да доведе до тога да муслиманска популација постане најекспанзивнија биолошка снага на европском простору, а ислам најекспанзивнија идеологија. Уместо да је развој еманципаторске и на тој основи визионарске свести одговор на све дубљу еколошку, економску и опште-друштвену кризу коју ствара капитализам, одговор је развој фашизоидне свести, с једне, и религиозне свести која има апокалиптичку природу, с друге стране. Хитлеров фашизам заснивао се на биолошкој експанзији Немаца. Савремени фашизам заснива се на биолошком пропадању европских народа.
За Маркса, однос радника према природи посредован је падом профитне стопе и надница, што значи његовим економским сиромашењем које проистиче из саме природе капиталистичког начина производње и које је неминовно. Маркс у Економско-филозофским рукописима тврди да „радник постаје све сиромашнији што више богатства произведе“, односно, да „радник постаје све јефтинија роба што више робе производи“. У развијеном капитализму повећање куповне моћи радника постало је conditio sine qua non опстанка капитализма. Не економско сиромашење пролетаријата, већ партиципација пролетаријата у развоју „потрошачког друштва“ претставља једну од најважнијих особености савременог капитализма. „Потрошачко друштво“ претставља начин решавања кризе хиперпродукције увлачењем радника у сферу деструктивне репродукције капитала. Претварање радничке класе у припаднике „средње класе“ путем развоја потрошачког стандарда, заправо је начин на који је капитализам увлачи раднике у своју егзистенцијалну и вредносну орбиту претварајући их у саучеснике у уништавању природе и човечанства. Радници нису интегрисани у капитализам путем партиципације у власништву над средствима за производњу, већ тако што су укључени у деструктивни механизам капиталистичке производње и деструктивни потрошачки механизам. Претварање радника у „потрошача“ претставља једну од најпогубнијих карактеристика савременог капитализма која је довела у питање Марксову пројекцију будућности капитализма и идеју социјалистичке револуције. Највећи део радничке класе најразвијенијих капиталистичких земаља постао је део генерације проклетих која је у тој мери осакатила природу, да је питање да ли ће човечанство поново моћи да успостави глобалну еколошку равнотежу без које је осуђено на пропаст.
По Марксу, радници својим радом стварају друштвено богатство и то им даје морално право да се боре против владајућег поретка који се заснива на њиховој експлоатацији. Постајући тоталитарни поредак деструкције капитализам је довео до тога, да није више рад као стваралац друштвеног богатства основ за одређивање класног бића радника и њиховог друштвеног положаја, већ је то капиталистички рад који је постао уништење природе и човека. Радници обезбеђују своју непосредну егзистенцију, у виду најамнина, тако што уништавају основе на којима се заснива опстанак човечанства. Сама производња постала је уништавање природе и човека, а од радника створен је потрошач који уништавањем робе ствара нови простор на тржишту и убрзава процес оплодње капитала. То је оно што чини политичку суштину „потрошачког друштва“: преображај радника од потенцијално револуционарне у деструктивну снагу. Човек радом не повећава вероватноћу преживљавања човечанства и не проширује хоризонте слободе, већ производи капитализам, што значи производи уништење живота. То што су радници из егзистенцијалне нужде приморани да буду најамници капиталиста не лишава их одговорности за саучествовање у уништавању света. Без борбе против капитализма, борба за обезбеђивање радног места и за веће плате заправо је борба за уништење света.
„Реалистична“ политичка платформа не заснива се на томе шта треба, већ шта може да покрене раднике у борбу против капитализма. А то је непосредна егзистенцијална угроженост. У томе лежи највећа опасност за опстанак човечанства, јер капитализам ствара техничка средства са којима ублажава дејство еколошких промена на човека, дегенерише га и увлачи у своју животну и вредносну орбиту и тако га спречава да се непосредно сучељи с погубним последицама развоја капитализма. Истовремено, капитализам путем „социјалне државе“, потрошачким начином живота, индустријом забаве… – посредује између човека и света и маргинализује деструктивне процесе. Човек ће непосредно и у потпуности осетити последице капиталистичког уништавања природе онда, када више неће моћи да спречи пропаст живота на Земљи.
Да је у време настанка и политичког освешћивања европске радничке класе схватање да је капитализам деструктивни поредак постало саставни део класне свести радника, да ли би модерна историја имала другачији ток? Да ли би капитализам, у том случају, успео да интегрише раднике у своју егзистенцијалну и вредносну орбиту тако, што је од њих створио средство за уништење природе и човечанства?
Политика као превара
У капитализмуполитика је сведена на технику усмеравања незадовољства људи ка остваривању политичких и економских интереса владајуће класе. То је процес који одговара природи „потрошачког друштва“, последњој фази у развоју капитализма, у коме последице уништавања природе и човека као природног и умног бића постају средство за репродуковање капитализма. Истовремено, владајућа логика монополистичког капитализма, која се појављује у облику принципа „Уништи конкуренцију!“ и „Велика риба прождире мању рибу!“, постала је тотализујућа логика која, путем медија који су у рукама капиталистичких кланова, добија фаталну димензију. На томе се заснива став да је „глобализација“, под чим се подразумева нео-либерални модел капитализма, „неминовност“. Политичке одлуке не заснивају се на објективним научним анализама, већ се „научне анализе“ заснивају на стратешким интересима владајућег поретка. У том контексту, одбацује се основна историјска истина да је пропаст капитализма неминовна.
Политичка сфера савременог капитализма интегрисана је у механизам капиталистичке репродукције и функционише по законима „потрошачког друштва“.Успостављена јехиперпродукција од људи отуђене политичке сфереу облику политичких идеја, група, партија, медија… Томе је допринео интернет који омогућава техничко произвођење политичке сфере која је лишена друштвености и хуманости. Политичка сфера постала је једна од виртуелних сфера капитализма, а политичке партије облик у коме се политичко биће човека отуђује од њега и постаје средство владајућег поретка за лишавање човека елементарних људских и грађанских права. Тзв. „политички плурализам“ претворио се у заглушујућу галаму с којом се уништава могућност аргументованог разговора и вера у разум. Уместо надметања политичких програма, безобзирно наметање политичких идеја, коришћењем рекламних механизама, постао је владајући облик „вођења политике“. У коначном, политичка сфера капитализма постала је привилегија владајуће класе и средство за обрачун с политичким бићем и политичком борбом потлачених радних слојева. Тако је створен фашизам у Европи након велике економске кризе из 1929. године. Тако се ствара фашизам данас.
Једно од најважнијих средстава путем кога политичари манипулишу људима јеполитички речник. Изрази као што је то „пост-индустријско друштво“ служе пре свега зато да створе утисак да је успостављен квалитетни скок у развоју капитализма, и као такви су нова идеолошка маска са којом се прикрива његова права природа. Поред њега, појављују се и други изрази као што су: „демократија“, „касни капитализам“, „отворено друштво“, „капитализам са хуманим лицем“, „транзиција“, „слободни свет“… Ти изрази не служе само зато да се прикрије деструктивна природа капитализма, већ и да се наметне такав начин мишљења који укида могућност критичког сучељавања с владајућим поретком. У коначном, најважнији циљ политичког језика није да лажима омогући реализовање одређених политичких и економских интереса, већ да лиши људе моћи расуђивања и на тај начин уништи њихово политичко биће.Ум и критичка мисао подређени су свакодневним политичким потребама. Постављају се само она питања која су политички исплатива и дају се исто такви одговори. Нема принципијелних питања која се односе на основне егзистенцијалне и есенцијалне изазове. Нема идеала хуманости и визионарске свести. Инсистира се на „политичкој коректности“ која подразумева обрачун с оном мишљу која указује на суштину капитализма и самим тим обавезује човека на такву политичку праксу са којом се може укинути капитализам и створити нови свет.
Огист Конт је, почетком 19. века, створио „социјалну физику“ (physique sociale) по којој све друштвене појаве треба да буду у функционалном јединству тако да друштво, на темељу идеја „реда“ и „прогреса“ и руководећи се принципом „знати да би се предвидело, предвидети да би се деловало“ (savoir pour prevoir, prevoir pour agir), може да се развија без политичких сукоба. У савременом капитализму та идеја појављују се у виду флоскуле „организовани капитализам“, која је само друго има за савремени капиталистички тоталитаризам. У „организованом капитализму“ сваки сегмент људског живота мора да постане функционални део капиталистичког процеса репродукције. То се односи и на човека. Не само његов начин живота и понашање, већ и његов карактер, начин мишљења, међуљудски односи… – све мора да се уклопи у процес репродуковања капитализма. У савременом капитализму нису више репресивне политичке институције основ капиталистичког тоталитаризма, већ је то економска сфера. Читав живот подређен је процесу капиталистичке репродукције који се све брже одвија. Капитализам је увукао у своју егзистенцијалну сферу све друштвене области претварајући их у средство за оплодњу капитала, што значи за уништавање живота. Развој конзумерског стандарда и на њему засновано дужничко ропство, у коме се налази убедљива већина грађана најразвијених капиталистичких држава, постао је најважнији начин увлачења грађана у капиталистички поредак. Контова „социјална физика“ појавила се у односу према идејама-водиљама Француске грађанске револуције и политичком покрету обесправљеног грађанства које је настојало да створи еманциповано грађанско друштво. Идеја о „организованом капитализму“ настала је на крилима капитализма као тоталитарног поретка деструкције и у односу према све масовнијој борби грађана за очување живота на Земљи. Ради се о миту са којим се настоји спречити пропаст капитализма и са којим се само продужава агонија човечанства. Истовремено, савремени Нострадамуси, који најављују „катастрофу капитализма“ тако што одбацују еманципаторско наслеђе грађанског друштва и мењалачке потенцијале радничке класе, само доприносе да се уништење света реализује до краја.
Они који се боре за „демократију“ истичу „слободу капитала“ као главни критеријум по коме се одређује њено постојање. Капитал је добио статус овоземаљског божанства и као такав је постао неприкосновена моћ над човеком. И овде ћемо истаћи став да је „демократија“ политички облик владавине капитала над људима. Из тога следи да „развој демократије“ значи учвршћивање власти капитала над људима, и да је „демократија угрожена“ не онда када су угрожена основна људска и грађанска права, већ када је угрожена власт капитала над људима. Та истина се свакодневно потврђује у најразвијеним капиталистичким земљама Запада, посебно у САД. У пракси, „демократија“ је постала средство за обрачун с идејама-водиљама Француске грађанске револуције, на којима се заснива модерни хуманизам, као и с основним људским (droitsdel’homme) и грађанским правима (droits de citoyen) на којима се заснива модерно законодавство. Што је више угрожено право човека на живот, на слободу, на здравље и на здраву животну средину, на рад и извесну егзистенцију, на слободу говора, на породицу, на неприкосновеност стана и личног живота – то се политичари гласније куну у „демократију“. Иронија је да демократија, која у свом изворном (хеленском) смислу значи „владавина народа“ (demoskratein),у капитализму означава поредак у коме су грађани сведени на радно-потрошачку „масу“ и као такви на робове капитала. Капиталистичка „демократија“ не темељи се на људским и грађанским правима, већ на апсолутизованом принципу профита који се заснива на апсолутизованом принципу приватне својине. Све оно што штити приватну својину и што омогућава „слободу“ увећавања профита оправдано је и добродошло. Када је приватна својина апсолутни принцип, онда су легални и легитимни најгори злочини уколико се путем њих спречава распад владајућег поретка. Право човека на слободу и живот подређено је праву капитализма на опстанак. Збивања у савременом свету указују на то, да су капиталисти спремни да употребе сва расположива средства да би се обрачунали с последицама кризе која може да угрози владајући систем. Рушење зграда Трговачког центра у Њујорку и „напад“ на Пентагон упућује на то да нема злочина на који капиталисти нису спремни да би сачували владајући поредак.
Полазећи од истине да у Немачкој, као и у другим најразвијенијим капиталистичким државама Запада, о најважнијим политичким и економским питањима одлучује све ужи круг људи и то ван политичких институција, Хабермас упозорава да су Немачка, и друге западно-европске земље, ушле у фазу „пост-демократије“ која се налази „између парламентаризма и диктатуре“. Међутим, та тенденција указује на праву природу „демократије“ коју Хабермас на механички начин покушава да одвоји од „пост-демократије“. Ради се о капиталистичкој демократији која у себи носи фашистички потенцијал који има све већу могућност да буде (поново) реализован како се продубљује економска и еколошка криза у Европи, као и криза наталитета европских народа. И ова Хабермасова оцена политичких збивања у савременој Немачкој указује на то колико су његове претходне анализе „касног капитализма“ биле промашене и колико је тачан закључак да је „демократија“ само једна од политичких маски под којом се појављује капитализам у време своје експанзије. Са уласком капитализма у кризу падају демократске маске и капитализам показује своје право – фашистичко лице. На примеру савремене Немачке (као и Европске Уније и САД) показује се да је фашизам политички облик у коме се појављује капитализам у кризи.
Хабермас спада у оне грађанске филозофе који већ више од пола века настоје да докажу да се капитализам налази на путу поумљења, што значи да се развија у хуманистичкој равни. У том контексту, они занемарују фашистички потенцијал капитализма. Заправо,они се не обрачунавају с фашистичким, већ са социјалистичким (комунистичким) потенцијалима немачког друштва, а то значи с еманципаторским наслеђем грађанског друштва, с револуционарним наслеђем радничког покрета и с идејом новог света. За немачку грађанску интелигенцију немачка послератна „демократија“ је отелотворење идеје „демократије“ и као таква критеријум по коме се одређује да ли је неки поредак демократичан. У тој „демократији“ судбина немачких (као и европских) грађана налази се у рукама најреакционарнијих политичких снага САД. Немачка је дуже од 60 година америчка војна база и на њеној територији налази се не само више од 100 000 америчких војника (за које, као и за њихове породице, не важе немачки закони), већ и стотине нуклеарних пројектила који су усмерени према Русији и који у сваком тренутку могу (намерно, грешком или путем диверзије) да буду лансирани. Имајући у виду неминовни повратни удар, Немачка (заједно са Европом) може да нестане у року од двадесетак минута. Каква је то „демократија“ уколико грађани не могу да одлучују о основним егзистенцијалним питањима и у којој су сведени на таоце америчке војне индустрије?
Слотердијково поређење римске републике са савременом Немачком (дато у његовом чланку „DerVerletzteStolz“/“Повређени понос“/,“Der Spiegel“,45.бр. 2010.) је пример који указује на ограниченост начина мишљења које не сагледава суштину одређеног друштва полазећи од његових конкретних историјских потенцијала. Деструктивно-фашизоидни потенцијали, с једне стране, и могућност стварања друштва слободних људи, с друге стране, представљају историјски квалитет савременог капитализма и то је оно што чини суштинску разлику између римске и савремене републике. У том контексту, деполитизација грађана спортом данас, и деполитизација римског плебса (који је био паразитска маса, за разлику од савременог грађанства које је најамна радна снага и као таква капиталистичко робље) гладијаторским спектаклима, о чему пише Слотердијк, има различиту природу. Док је деполитизација римског плебса водила успостављању патрицијске тираније, деполитизација грађана у савременом капитализму отвара простор капиталистима да униште живот на Земљи. Имајући у виду да је тело човеку непосредна природа и да је деструктивни однос према телу у спорту само израз деструктивног односа капиталистичког поретка према природи, спортом се, заправо, намеће грађанима животни и вредносни модел који се заснива не само на уништењу људског, већ и на уништењу живота. Спортисти су све мање људска и природна бића, а све више роботи и као такви рекламни агенти капитализма. Овде и напомена да није спорт у савременом капитализму постао средство за деполитизовање радника, већ је то постао још крајем 19. века када су радници у Енглеској успели да се изборе за осмочасовно радно време. Спорт је од свог настанка као институције био средство буржоазије за „колонизовање доколице радника“ да би се спречило њихово класно освешћивање и политичка борба. „Отац“ модерног олимпизма, Пјер де Кубертен, упорно је понављао да је спорт „ефикасно средство“ за деполитизовање радника. Уплашен за судбину капитализма Кубертен, након Октобарске и Минхенске револуције, држи предавања европској аристократији и буржоазији у којима инсистира на томе да је „спорт најјефтинија духовна храна за пролетерску младеж која је држи под контролом“.
Човек у савременом капитализму не губи слободу, као што то тврди Слотердијк, већ бива окован новим ланцима. У суштини, ради се о успостављању тоталитарне контроле над човеком која је могућа зато што су грађани заглибљени у блату потрошачког друштва и што влада конформистички менталитет. На политичком тржишту најразвијенијих капиталистичких земаља Запада доминирају малограђани. То је оно што непосредно условљава природу политичких програма и политичке праксе политичких партија. Оно што је горе од најубитачнијег оружја, тајних служби, однарођене полиције и војске, је пристајање (мало)грађанина на капитализам. Малограђанин прихвата губитак основних људских и грађанских права да би могао да му се повећава потрошачки стандард. За њега је капиталистички поредак прихватљив све дотле док му пружа могућност да „ужива“ у трошењу и уништавању. Заправо, малограђанин активно учествује у стварању тоталитарне државе и тоталитарног друштва које се заснива на томе да је сам, на капиталистички начин условљени, живот постао терор над човеком. У на капиталистички начин дегенерисаном човеку гомила се све веће незадовољство које се све више испољава као деструктивна манија која је усмерена против свега што је живо. Уместо потребе за праведним и слободним светом, доминира потреба за уништавањем и то употребом све разорнијих техничких средстава. Смисао „акције“ своди се на избацивање незадовољства на начин и путем средстава која намеће капитализам као деструктивни поредак. Типичан пример су све чешћа мaсовна убиства грађана од стране појединаца. То је побуна на капиталистички начин дегенерисаног човека путем на капиталистички начин дегенерисаних метода и средстава „борбе“. Имајући у виду да је све већа количина све убитачнијег оружја у рукама све већег броја грађана, ствара се све већа могућност за међусобно истребљивање људи. Деструкција путем техничких средстава са којима може да се постигне тренутни ефекат постаје модел понашања који намеће владајућа животна логика капитализма уобличена у принципу „Уништи конкуренцију!“. То је логика која условљава како односе између људи, класа, нација, раса, религиозних заједница, држава, капиталистичких корпорација, тако и однос малограђанина према природи.
Капиталистички прогрес осакатио је људе као биолошка бића и на тај начин је довео у питање способност биолошке репродукције народа који живе у најразвијенијим капиталистичким земљама. Истовремено, капитализам је исцрпео сировинске и енергетске ресурсе у тим земљама и готово уништио животињски свет и природу као животну (животворну) средину. Уместо да су усредсређени на сопствени развој који се заснива на вери у будућност, (мало)грађани најразвијенијих капиталистичких земаља прижељкују пропаст других народа који их „угрожавају“ тиме што (још увек) имају способност да се биолошки репродукују. Деца су постала највеће проклетство. Однос (мало)грађана према имигрантској радној снази најбоље указује на њихов однос према будућности. Уместо да укажу на праве узроке „беле куге“ у најразвијеним капиталистичким земљама, њих „забрињава“ наталитет гастарбајтерске популације која је сведена на „прљаву радну снагу“ и има статус „ниже расе“. Што се тиче „међународних односа“, најразвијеније капиталистичке земље не пројектују сопствену будућност полазећи од својих развојних моћи, већ полазећи од слабости „конкурентских“ земаља: пропаст других постаје основни услов обезбеђивања сопственог опстанка. Све драматичније уништавање природе довело је до тога да је владајући принцип монополистичког капитализма „Уништи конкуренцију!“ постао владајући економски и политички принцип. Беспоштедни рат између најмоћнијих капиталистичких корпорација створио је од света ратно поприште, а од човека капиталистичког јуришника.
Све је очигледније да капитализам не може да сузбије, поготову не да превазиђе, све дубљу егзистенцијалну и опште-друштвену кризу коју ствара „демократским“ мерама. Владајућа политичка пракса на Западу указује на то да капиталисти настоје да се обрачунају с последицама које капитализам ствара тако што укидају елементарна људска и грађанска права. Однос власти према спортским навијачима говори о правој природи капиталистичке „демократије“. Превентивна хапшења, жичане ограде, челични боксови, камере, претресања, специјалне полицијске јединице… Стадиони су постали концентрациони логори и као такви огледало у коме се види права природа капиталистичке „демократије“. И однос према „врхунским“ спортистима, тим „херојима“ капитализма,указујена то да капитализам не може да сузбије последице које ствара „на демократски начин“. Донети су закони који имају полицијски и дискриминишући карактер. „Врхунски“ спортисти су под сталним надзором „олимпијске полиције“; три месеца унапред мора да назначе где ће се наћи да би „олимпијска полиција“ могла да их пронађе и на препад им „узме урин“ на крајње понижавајући начин. „Велики шампиони“ мора да се скину голи када год им то „контролори“ нареде и да мокре у флашицу док ови надгледају да ли мокраћа цури из њиховог пениса! Истовремено, уништавање људи у спорту добило је монструозне облике. Све погубнија допинг средства, нанотехнологија, стварање организма који је у стању да сам производи допинг супстанце, крвни допинг и допинг-трудноћа, разарајући тренинзи којима су подвргнута деца најнижег узраста, купо-продаја спортиста, „прање“ пара, потпуно криминализовање спорта од стране кладионичарске мафије, развој све крвавијих и убитачнијих спортских дисциплина… – све то указује на сурову капиталистичку реалност која се маскира „хуманистичким“ порукама и насмејаним лицима политичара и ТВ водитеља.
Носиоци савременог фашизма нису групе младих које се „ките“ фашистичким симболима, већ капиталистичке корпорације које, стварајући све дубљу егзистенцијалну и на тој основи општу друштвену кризу, производе фашистичку идеологију. Владајући принцип монополистичког капитализма „Уништи конкуренцију!“ је генератор савремене фашистичке праксе како у економској, тако и у политичкој сфери. Капиталистичка деструкција природе и човека као културног и биолошког бића условљава настанак и јачање најреакционарнијих политичких снага. У крилу капитализма не ствара се само могућност за ново друштво, већ за нови (екоцидни) варваризам. У самом капитализму успостављена је борба између ове две тенденције. То је основ и оквир савремене класне борбе која није само борба за социјалну правду и слободу, већ и за опстанак. На могућност успостављања дугог периода капиталистичког варваризма (као и на могућност заједничке пропасти владајуће и радничке класе) указује и сам Маркс, али тај став нема такву тежину у његовој теорији (и тиме обавезујући карактер) да Маркс на основу њега разрађује могуће облике развоја капитализма и могуће облике политичке борбе против њега. Истовремено, могући капиталистички варваризам нема, по њему, деструктивну, већ анти-слободарску природу. Маркс превиђа да је капитализам у својој бити екоцидни варваризам, који има технички облик, и да су капиталисти екоцидни варвари.
Збивања у САД и Европи указују на то да је нацизам био само један од историјских појавних облика фашизма и да је фашизам enfant terrible капитализма. У данашњој Немачкој преко 30% младих поздрављају се фашистичким поздравом, а преко 40% њих не зна шта је Аушвиц. Разлог је једноставан: преко 60% Немаца не жели да се у јавности појављују документи који указују на злочине нацистичке Немачке. А то је убeдљива већина гласачког тела. Поражавајућа је истина да је за већину Немаца Хитлер почино само један злочин: није победио. Један од примера који указује на то како се „развија демократија“ у Немачкој је закон који је у августу 2012. године изгласан у немачком парламанту по коме немачка армија може бити „употребљена“ од стране владајућег режима на самој територији Немачке. Другим речима, немачки капиталисти добили су законско покриће за употребу војске против немачких радника. Што се тиче Немачке „миротворачке политике“ у свету, продајући Израелу (уз подршку САД) подморнице са којих могу да буду лансирани нуклеарни пројектили, „демократска“ Немачка се на непосредни начин укључила у кампању изазивања нуклеарног рата који може да доведе до уништења човечанства.
Када је реч о америчком фашизму,који представља кичму „новог светског поретка“, изазивање ратова представља његову најважнију особеност. Америчка економија је ратна економија. Економско преживљавање САД непосредно је условљено развојем војно-индустријског комплекса који чини кичму америчке привреде. Америчка спољња и унутрашња политика у непосредној су функцији произвођења ратова и стварања ратне хистерије која диже берзанску вредност војној индустрији и омогућава пљачкање како америчких грађана, тако и грађана оних држава које се налазе под америчком доминацијом. Ратна психоза служи зато да амерички грађани буду лишени основних људских и грађанских права и да се оправда терор све бројнијих тајних служби над америчким грађанима. Председник САД Барак Обама потписао је почетком 2012. године закон, који је изгласан у америчком Конгресу и Сенату, по коме су америчке војне власти овлашћене да хапсе америчке грађане без судског налога и да их држе утамничене без права на адвоката. Истовремено, америчка војска „добила је право“ да убије свакога на земаљској кугли кога америчке власти прогласе за „опасност по безбедност САД“. Барак Обама потписао је на стотине смртних пресуда људима који нису амерички грађани и то на основу претпостављене кривице. У току њихове егзекуције (пре свега путем беспилотних летилица) страдао је велики број жена и деце, што по критеријумима „америчке демократије“ спада у „колатералну штету“ и не представља злочин! Овоме треба додати и то, да је уништење преко 6 милијарди „прекобројних“ становника Земље постала легитимна политичка опција у САД.
Што се тиче Чомског, онтврди да су амерички грађани „необавештени“ и да је то главни разлог што подржавају „своју“ власт.Истовремено,он тврди да се амерички грађани у њиховом односу према свету руководе моралним принципима и разумом. Заправо, амерички (мало)грађани, као и (мало)грађани свуда у свету, руководе се својим приватним интересима. Убедљива већина припадника „средње класе“ у Америци била је свесна да Садам Хусеин не поседује оружје за масовно уништење, али су са одушевљењем подржали Бушову агресију на Ирак верујући да ће се САД дочепати ирачке нафте и на тај начин омогућити развој њиховог потрошачког стандарда. Атмосфера се променила када су из Ирака уместо јефтине нафте почели да пристижу све бројнији лешеви америчких војника и када је требало уложити све веће суме у финансирање окупације Ирака која је, због све одлучнијег супротстављања ирачког народа окупатору који је починио стравичне злочине, била осуђена на неуспех. Тако је било са окупацијом Вијетнама и другим америчким агресијама. Покретање ратова претставља најважнији начин на који амерички председници исказују своју „чврстину“ да би стекли популарност међу припадницима „средње класе“ која је најважнија политичка снага у САД. Амерички грађани сносе непосредну одговорност за злочиначку политику њихове власти. То важи и за немачке (мало)грађане који сносе непосредну одговорност за злочине њихове солдатеске у Авганистану, као што су њихови преци сносе одговорност за злочиначку политику Хитлера коју су слепо подржавали и беспоговорно спроводили.
Интеграција људи у капитализам
Капитализам као тоталитарни поредак деструкције створио је одговарајућа средства и методе за уништавање критичке и визионарске свести и такве облике посредовања између човека и света који уништавају могућност да човек укине капитализам и створи нови свет. Некада су свештеници били ти који су контролисали свест људи. Данас су то ТВ водитељи и други капиталистички манипулатори, уједињени у show-businessu, који полазе од резултата модерне науке и технике и на њима заснованим митовима, као и од инструментализоване мистике која производи квази-религиозну свест. Уместо да је умусмерен на разобличење деструктивних процеса који доводе у питање опстанак живота на Земљи и на стварање визије новог света, он је усмерен на произвођење спектакуларних опсена са којом се уништава критички однос према капитализму и визионарска свест. Отуда такву популарност стичу разни „Кока-кола“ мистификатори и интелектуални хохштаплери са својим причама о тајанственим „владарима света“, „ванземаљцима“, „мистичним силама“, „паралелним световима“… Мистификаторска вештина замењује историјске анализе, а мистика визионарску машту. Савремене технократски засноване „бајке“ су један од начина на који капитализам дегенерише ум и ствара масовни идиотизам. Како је постојећи свет све мање људски свет и како је човек све усамљенији и тиме све мање у стању да промени свој живот, нараста потреба за бекством у илузорне светове. Илузије су постале најтраженијих роба на тржишту „потрошачког друштва“ и на тој основи дошло је до хиперпродукције илузорних светова. Производња илузија постала је један од најважнијих начина на који се капиталисти обрачунавају с хуманистичком визионарском свешћу и настојањем потлачених да се организују и боре против капитализма. Манипулација севише не налази у идеолошкој, већ у психолошкој сфери. Нема више приче о „светлој будућности“ и „америчком сну“. Бекство из све црње реалности постала је опсесија „просечног“ (мало)грађанина „демократског света“.
Уништавање ума и историјске самосвести потлачених претставља спону која повезује савремену индустрију забаве и нацистичку пропагандну машинерију. Ево која је упутства дао Адолф Хитлер (1942.) нацистичким главешинама да би им „помогао“ да успоставе ефикасну власт над „покореним народима“: „Отуда не треба дозволити да се појави неки учитељ који ће се наједном заложити да се уведе обавезно школовање за покорене народе. Знање Руса, Украјинаца, Киргиза и других да читају и пишу може само да нам шкоди.Оно би омогућило онима са бистром памећу да стекну одређена знања о историји и тиме да дођу до политичких идеја, које би се на неки начин опет могле усмерити против нас. – Много је боље да се у сваком селу постави радио разглас, да би се људима на овај начин саопштиле новости и понудили забавни садржаји, него их оспособити да стекну сопствена политичка, научна и друга знања.Не сме се исто тако десити, да се покореним народима у радио емисијама говори о њиховој историји, већ им се пре путем радио станица мора преносити музика, и то што више музике. Јер, забавна музика унапређује радни елан. А ако људи баш хоће да играју, то би на основу наших сазнања и системског приступа у целини могло да се поздрави.“ (22) Хитлерова упутства за манипулацију свешћу „нижих раса“ претстављају, заправо, основ савремене стратегије владања капиталиста како над радничком класом у најразвијенијим капиталистичким земљама, тако и над народима који се налазе на „периферији капитализма“ и које је Запад осудио на истребљење.
Давање маргиналном спектакуларнe димензијe, на чему се заснива како рекламна индустрија, тако и читава идеолошка сфера капитализма, један је од најважнијих начина на који се уништавају критеријуми по којима се одређује квалитет. Ради се, заправо, о уништавању могућности да се увиди права природа владајућег поретка и, истовремено, да се увиде реалне могућности за стварање хуманог света. Без могућности препознавања квалитета истинска визионарска свест није могућа. Када све постаје „фантастично“, „генијално“, „невероватно“ – онда оно што је истински вредно нестаје у блату тривијалног. „Расправа”која се у јавности води поводом спортских догађаја типичан је пример маргинализовања битног, деполитизовања људи, стварања лажне друштвености и масовног идиотизма. Владајући медији настоје да са све агресивнијим и примитивнијим забавним програмима убију интересовање људи за истину и да одвоје мисао човека од реалног света који ствара капитализам: уништење природе, масовна смрт од глади, жеђи и болести, бацање хране, криминализовање друштва, стварање полицијске државе, све већа могућност употребе нуклеарног оружја, монструозни технички пројекти који треба да омогуће изазивање земљотреса и погубних климатских промена, масовно убијање деце ради „добијања“ органа, бацање нуклеарног отпада у океане, хаварије на нуклеарним електранама, бела куга, све масовнија неписменост, уништење националних култура и историјске самосвести… У „кривим огледалима“ капиталистичке идеологије и у светлу спектакуларних реклама „потрошачког друштва“ све оно што је битно бива извитоперено и маргинализовано, да би оно што је споредно добило судбинску и спектакуларну димензију. Рекламне поруке, попут „Кока-кола је оно право!“, са којима ТВ и радио станице непрестано бомбардују људе, уништавају способност човеку да уочи и схвати битно. Савремени спектакл не заснива се на стварању класичних илузија путем менталне манипулације, која се своди на „завођење“ човека коришћењем његових предубеђења, страхова и жеља, већ на стварању спектакуларних опсена које су лишене садржаја и које се своди на агресивно надраживање чула техничким средствима. Уместо мелодије, чује се заглушујућа бука; уместо визуелне представе, појављује се заслепљујућа светлост… Нема емоција, нема маште, нема ума… Изазивање опсена нема само ескејпистички карактер, већ уништава чула, као и потребу и могућност маштања о хуманом свету. Опсена није само спектакуларни облик у коме се појављује деструктивно капиталистичко ништавило, већ и техничко средство за уништавање људскости.
Сам на капиталистички начин дегенерисани живот постао је средство за увлачење људи у вредносну и егзистенцијалну орбиту капитализма. „Потрошачко друштво“ непосредно делује на политичку сферу. За Маркса нерадно време радника резултат je њихове борбе против капиталистичке експлоатације и као такво је могућност за њихово класно освешћивање и организовану политичку борбу. У „потрошачком друштву“ нерадно време постало је конзумерско време и као такво средство за увлачење радникау духовну и егзистенцијалну орбиту капитализма. Путем „потрошачког друштва“ капиталисти су створили ново тржише и тиме простор за развој капитализма и (привремено) купили „социјални мир“. Истовремено, они гурају људе у дужничко ропство и на тај начин их интегришу у владајући поредак. Капитализам је дегенерисао класну свест радништва стварањем потрошачког менталитета. Потреба за слободом постала је потреба за куповањем и уништавањем. Радници су постали „потрошачи“ који својим радним и конзумерским активизмом доприносе развоју капитализма. Они не производе само „своје окове“ (Маркс), већ производе уништење живота и своју пропаст као биолошких и људских бића. Истовремено, све дубља егзистенцијална криза довела је до тога да је пролетерска омладина у развијеним капиталистичким државама постала, у виду војника-најамника, оруђе најмоћнијих капиталистичких концерна за уништавање „непокорних“ народа и за успостављање (америчког) „новог светског поретка“.
Што се тиче „социјалне државе“,званична идеологија тврди да је она резултат „компромиса“ између буржоазије и радничке класе. Уистину, „социјална држава“ један је од облика у коме је успостављена класна доминација буржоазије над радницима. Она нема хуманистичко утемељење, већ је политички одговор буржоазије на све дубљу кризу капитализма и мењалачке (револуционарне) потенцијале радничког покрета у најразвијенијим капиталистичким државама Запада. Њен смисао је успостављање „подношљиве експлоатације“ радника од стране капиталиста, што значи ублажавање њихове егзистенцијалне угрожености са чим треба предупредити класну борбу радника и омогућити стабилан развој капитализма. У суштини, „социјална држава“ је легални облик пљачке радника који, путем пореског система који је наметнут од стране капиталистичке државе, сами финансирају „социјална давања“ која треба да им омогуће да преживе егзистенцијалну кризу коју ствара капитализам – и да се не буне. Истовремено, „социјална држава“ је средство за уништење класне свести радника и за њихово увлачење, путем развоја потрошачког менталитета, у вредносни хоризонт „средње класе“ која је један од носећих стубова капитализма. У коначном, „социјална држава“ омогућава опстанак капитализма и на тај начин доприноси уништавању живота на планети.
Криминализовање радничке популације један је од најефикаснијих начина на који потлачени бивају увучени у духовну и егзистенцијалну орбиту капитализма. Ради се о најгорем облику дегенерисања људи и друштва који у потпуности одговара владајућем духу капитализма. Криминализовањем потлачених друштво се претвара у капиталистички зверињак. Борба радничке класе за праведно друштво претвара се у борбу атомизованих грађана за опстанак. Оно са чим се капиталистичка друштва, која су у све дубљој кризи, сучељавају је све реалнија могућност да банде криминалаца преузму власт и успоставе диктатуру. У томе ће, наравно, имати подршку капиталиста и грађанске класе уколико се тиме спречавају радикалне друштвене промене и омогућава даљи опстанак капитализма. Не треба сметнути с ума да су фашисте у Италији и Немачкој, у време економске кризе капитализма након Првог светског рата, финансирали и довели на власт аристократија и капиталисти да би се обрачунали с радничким покретом. Уништавајући друштвене институције капитализам ствара услове да банде криминалаца постану једина реална друштвена снага која може да се обрачуна с радницима и спречи пропаст капитализма. Уосталом, спрега мафије и владајућих капиталистичких група већ деценијама претставља основ обезбеђивања власти у најразвијенијим капиталистичким државама. Уништавање еманципаторског наслеђа грађанског друштва, све дубља еколошка и економска криза, све већа незапосленост, обезвређивање демократских институција, мафијашко организовање капиталиста и политичара, све веће социјалне разлике, опште криминализовање друштва, религиозни фанатизам, бујање фашизма… – све то ствара претпоставке да се све дубља криза капитализма претвори у општи хаос из кога може да проистекне нови фашистички варваризам. Општи хаос је, заправо, „одговор“ капитализма на егзистенцијалну кризу коју ствара и на постојање објективних могућности за стварања новог света.
„Мондијализам“претставља најважнији политички облик у коме се појављује савремени империјализам. Ствара се мондијалистичко грађанство које је лишено националног идентитета и самим тим културне и слободарске самосвести. Идеологија мондијализма нема „наднационални“ карактер, већ се заснива на уништавању нација и на стварању мондијалистичких институција које су средство најмоћнијих капиталистичких корпорација за овладавање светом. Ради се, заправо, о савременом империјализму који је утемељен у америчком „новом светском поретку“ и појављује се у облику деструктивног капиталистичког тоталитаризма чији је циљ уништење читавих народа и „прекобројног“ пролетаријата. У том контексту, „мондијализам“ је средство за уништење пролетерског интернационализма и светског антиколонијалног покрета који се заснива на интернационалном космополитизму. Човек више не сме да има одговорност за опстанак свог народа, нити сме да сагледава земљу у којој живи као историјски и животни простор. Ради се о стварању „мондијалистичког човека“ који одговара природи савременог капитализма. Он је лишен слободарске и визионарске свести, поготову одговорности за уништавање света. Основни задатак „мондијалиста“ је да очисте свет од слободарске историје и националних култура и претворе га у капиталистички концентрациони логор. Свуда у свету формира се мондијалистичка класа која је спремна да употреби средства за масовно уништење људи да би одбранила свој потрошачки начин живота и привилеговани друштвени положај. Како капитализам све драматичније смањује животни простор човечанства, то су гласнији повици из најразвијенијих капиталистичких земаља Запада да треба немилосрдно истребити милијарде „прекобројних“ и тако „спречити пропаст човечанства“.Све већамилитантност „мондијалиста“ условљена је све већом беспоштедношћу с којом капитализам уништава живот на планети. Цинизам са којим се „мондијалисти“ односе према „традиционалном човечанству“ и према патњи и страдању потлачених широм планете указује на то, да се ради о на капиталистички начин дегенерисаним људима. Капитализам производи потоп и гради нову „Нојеву барку“ у коју ће се укрцати „одабрани“: капиталисти, политичари, научници-монструми, припадници тајних служби, врхови војске и полиције, свештеници, краљеви подземља и њихове проститутке, звезде шоу-бизниса… и одређен број „обичних људи“ који ће да раде „прљаве послове“ и да служе „елиту“.
Што се тиче „масонских ложа“, капиталистичка демократија подразумева два облика политичког организовања и деловања. Један, који се појављује у виду јавне политичке сфере (политичке институције, партије, медији, избори…), и други који се појављује у виду неформалних капиталистичких група које делују из сенке. Оне су јединствене када је реч о одбрани капитализма, а сукобљене када се ради о остваривању сопствених интереса. „Масонске ложе“ спадају у политичке групе које делују иза паравана јавне политичке сфере. Оне се заснивају на класном поретку и на владајућем духу монополистичког капитализма, што значи на поретку који омогућава да релативно мала група људи буде власник над средствима за производњу и капиталом и да на основу тога влада друштвом. Нису банкари господари света, већ су робови капитализма. Без капиталистичког система репродукције, „њихов“ новац нема никакву вредност. Прича о „свемоћним масонским ложама“ је начин да се мистериозна илузорна моћ прогласи за владајућу моћ и на тај начин пажња људи скрене од праве овоземаљске моћи, а то значи од капитализма и најмоћнијих капиталистичких групација. Те групације су могуће зато што је капитализам класно друштво у коме је економска, војна и политичка моћ отуђена од грађана и концентрисана у рукама капиталистичких олигархија. Њихова моћ не проистиче из њиховог расног или националног порекла, нити из мистичних овоземаљских или надземаљских извора, већ пре свега из експанзивне економске снаге капитализма који има тоталитарни и деструктивни карактер. Беспоштедни економски рат између најмоћнијих капиталистичких корпорација, који се заснива на владајућем принципу монополистичког капитализма „Велика риба прождире мању рибу!“, условљава концентрацију све веће финансијске, војне, научне, техничке, политичке и медијске моћи у рукама све мањег броја капиталиста и до стварање мега-монопола који настоје да овладају светом. Тзв. „међународне организације“ само су продужена рука владајућих светских центара моћи које одређују њихову политику пропорционално својој економској, војној и политичкој моћи. Политичка, економска и војна пракса капиталистичких монопола заснива се на све дубљој егзистенцијалној кризи капитализма коју не могу да спрече. Сви се они налазе на ивици гротла вулкана из чије дубине допире све јачи тутањ. Сви они причају исто и њихове акције своде се на исто: како обезбедити сопствени опстанак руководећи се егзистенцијалном логиком монополистичког капитализма „Уништи конкуренцију!“. Терор над сопственим грађанима израз је њихове немоћи да спрече разбуктавање кризе капитализма и страха да ће људи да се дигну и униште капитализам. Они „стварају будућност“ на тај начин што покушавају да искористе последице које ствара капитализам да спрече његов колапс. Капиталисти могу да униште свет, али не могу да спрече пропаст капитализма.
„Теорије завере“ су један од начина на који капитализам бива лишен одговорности за пропадање света. Њихов најважнији задатак је да одвуку критички ум на странпутицу. На тај начин прикрива се да је капитализам класно друштво и да је капиталистичка класа, а не неке мистичне групе, та која ствара све дубљу егзистенцијалну кризу. Исто тако, прикрива се да је капитализам у својој бити деструктивни поредак, што значи да питање уништења живота на планети није ствар самовоље појединаца и група, већ неминовна последица развоја капитализма. Истовремено, „теорије завере“ обезвређује еманципаторску борбу и еманципаторске потенцијале грађанства, као и потлачених радних слојева и колонијализованих народа. Обесправљени се појављују као слепо оруђе за остваривање економских и политичких интереса капиталистичких група. Из тога проистиче да није могућ аутентични слободарски покрет обесправљених, као ни стварање света слободних људи. Ради се о фаталистичкој логици са којом се укидају еманципаторски потенцијали историјског развоја друштва и у том контексту слободарска пракса и стваралачки потенцијали потлачених, што значи могућност стварања будућности. У условима када је капитализам довео човечанство на корак од уништења, таква идеологија нема само анти-слободарски, већ и анти-егзистенцијални карактер. Хипокризија представника „теорије завере“ најбоље се види на примеру Међународног олимпијског комитета и „међународног“ спорта. Њима не пада на памет да доведу у питање легитимност Међународног олимпијског комитета који је прва „наднационална“ организација која има глобални карактер, а олимпизам прва мондијалистичка религија. То је зато што је олимпизам отелотворење принципа на којима се заснива капитализам (bellumomniumcontra omnes и citius, altius, fortius) и што су олимпијске игре спектакуларна служба боговима који владају светом. Доследно се држећи „теорије завере“, по којој се све што се дешава у свету заснива на (само)вољи „владара из сенке“, онда су и критичари „теорије завере“ само оруђе светске олигархије за овладавање човечанством.
„Невладине организације“претстављају облик легалног деловања политичких група које раде за најмоћније светске капиталистичке концерне и као такве су пипци мондијалистичке хоботнице. Упркос томе што окупљају незнатан број људи, оне добијају далеко већи простор у јавним медијима, који су у рукама капиталистичких кланова, него милиони радних људи. „Невладине организације“ служе зато да се створи на капиталистички начин дегенерисана „јавност“ која ће бити рекламни простор најреакционарнијих политичкиг снага Запада. Њихова „јавна реч“ своди се на јавне наступе плаћеника који пропагирају интересе својих „спонзора“. Путем „невладиних организација“ капиталистичке групације са Запада настоје да приватизују јавну сферу и спрече да се у јавности појави она критичка мисао, која указује на екоцидну и фашизоидну природу „новог светског поретка“ и која ствара визију хуманог света која може да постане интегративна спона потлачених у борби против савременог империјализма. У том контексту, оне имају задатак да се обрачунају с националном самосвешћу (што значи с културним, историјским и слободарским бићем човека), с државним (грађанским) суверенитетом који се заснива на еманципаторском наслеђу модерног друштва, и с класном самосвешћу радника која се заснива на идеји колективне (друштвене) својине и социјалне правде. У крајњем, „невладине организације“ треба да створе такву политичку „атмосферу“ у јавности која ће омогућити да земља у којој делују постане колонија и војни полигон Запада, а грађани „Kока-кола“ робље.
Капитализам уништава човека каодуховно биће. Религијаје све мање духовна потреба, а све више бекство из капиталистичког ништавила и израз страха од нестанка. У савременом капитализму позивање на „бога“ је, заправо, један од начина на који малограђанин лишава себе одговорности за уништавање света. Религија је некада служила као средство за развој капитализма (протестантизам), да би постала оруђе за обрачун с духовношћу и животом. Упркос томе што капитализам уништава духовност, цркве чине све да се он сачува. Оне преживљавају тако, што одбацују хуманистичко наслеђе религије, која пружа могућност за успостављање критичког односа према капитализму и за духовну интеграцију човечанства, и постају део механизма капиталистичке репродукције и као такве лаичке институције које користе религију да обоготворе приватну својину и класни поредак. Владајуће религије нису само средство за обрачун с еманципаторским наслеђем грађанског друштва, већ и с вером да је могуће сачувати живот на Земљи. Тврдња да је човек „само гост на Земљи“, идеја „судњег дана“, схватање да је живот на Земљи „безвредан“ и да „прави живот“ почиње на небу – указује на то да су тзв. „велике религије“ комплементарне капитализму као поретку деструкције. Идеја илузорног „небеског света“ („рај“) постаје не само средство за обезвређивање борбе за праведни свет, већ и средство за обезвређивање живота и за бекство од одговорности за уништавање света. Апокалиптички фатализам производи дефетизам. Од средства за уништавање слободарског достојанства човека, религија је постала оруђе за уништавање воље за животом. Упркос свему, религија се не може поистоветити са црквеним догмама и црквеним деловањем. Иако је црквена религија постала анти-егзистенцијална мисао, све већи број религиозних људи, који су свесни погубности капиталистичког „прогреса“, покушава да афирмише схватање да је „свет божје дело“ и да човек мора да се бори да га сачува. У крајњем, људи се не деле на теисте и атеисте, већ на оне који се боре за капитализам и оне који се боре против капитализма а за очување живота на земљи и за стварање хуманог света.
Када је реч оисламу,оно што од њега ствара „агресивну“ и „милитантну“ религију је исто оно што од хришћанства ствара агресивну и милитантну религију. Ислам је идеологија класног друштва и средство за обоготворење приватне својине и као таква оруђе плутократских кланова за одбрану владајућег поретка. Агресивност према „споља“ увек је било средство за унутрашњу интеграцију и обрачун с онима који се боре за друштвену правду. Истовремено, беспоштедна борба између групација које припадају исламу (пре свега између шита и сунита) указује на то да је ислам (попут хришћанства и других „великих“ религија) само параван иза кога се крију плутократски кланови који се боре за своје интересе. Борба против класног поретка и приватне својине, као и за еманципаторско наслеђе грађанског друштва, једини је начин на који се може изборити против милитантног ислама, као и против милитантног католицизма, милитантног православља, милитантног јудаизма… Овакав приступ исламу не постоји у медијима на Западу јер они желе да се „реше“ ислама тако, да не дирају у „свету“ институцију приватне својине и да не доведу у питање класно (капиталистичко) друштво, а тиме хришћанство као доминирајућу религију на Западу. Истовремено, на Западу ислам се појављује и као протест потлачених Gastarbeitera из исламских земаља који су лишени права на културу и сведени на „прљаву“ радну снагу и „нижу расу“, али и као могућност критичког сучељавања с духовним безнађем и разбијањем основних облика друштвености (породице, пре свега). Језици Gastarbeitera у „демократским“ земљама Запада нису позив на уважавање њихове културне самосвести, већ позив на националну и расну дискриминацију. Језикније техничко средство за „комуницирање“, већ је најважнији облик историјског постојања народа. Он је кључ који отвара ризнице народних култура и самим тим основни начин потврде историјског постојања народа. Путем језика народи израњају из мрака прошлости и стичу историјску самосвест. Уместо поштовања других култура, намеће се „монокултуралност“ која је, заправо, један од облика у коме капитализам лишава људе културног бића и на тај начин људскости. „Интеграција“ Gastarbeitera у „демократију“ подразумева „добровољно“ одрицање од сопствене културне и тиме националне самосвести и слободарског достојанства. Она не подразумева развој културне и слободарске (само)свести Gastarbeitera, већ њихово „васпитање“ (читај: дресирање) да обављају најпрљавије послове и да се беспоговорно покоравају својим газдама. Gastarbeiteri из исламских земаља и са „периферних“ подручја (источне и југоисточне) Европе у „демократском свету“ имају статус радних животиња. Истовремено док им „борба против исламског фундаментализма“ служи као оправдање за савремене крсташке походе (попут Хантингтонове теорије о „сукобу цивилизација“), са којим настоје да се докопају нафтних извора и територије која треба да им послужи као војни полигон за напад на Русију, власти у САД и у западно-европским државама више од пола века финансирају најреакционарније муслиманске групе да би спречили да муслиманска омладина приђе левици. У коначном, зашто се интеграција раса и народа не би заснивала на борби за опстанак живота на планети и за стварање хуманог света?
Што се тиче вере у „свемоћног бога“,који Србин после Јасеновца може да верује у „бога“? Који Јеврејин после Аушвица може да верује у „бога“? Који Арапин може да верује у „бога“ после свих злочина почињених над муслиманима у некадашњим и савременим „крсташким походима“ Запада? Који човек који је свестан злочина који се свакодневно дешавају може да верује у „бога“? У свету свакодневно умре од глади, жеђи и болести преко 30 000 деце. Да ли је то „божја воља“? Ако није, због чега „милостиви бог“ не спречи масовно умирање и убијање деце? Још је Волтер, после стравичног земљотреса из 1755. који је готово сравнио Лисабон и проузровао смрт преко стотине хиљада људи, поставио питање (у својој „Poème sur le désastre de Lisbonne“ из 1756. године) какав је то „бог“ који дозвољава смрт хиљада деце? Најгори фашистички зликовци: Хитлер, Мусолини, Франко, Павелић, Хорти… – били су „добри хришћани“. На брњицама каиша СС-оваца била је утиснута порука: „Gott mit uns!“ („Бог је са нама!“) Католичка црква не само да није избацила Хитлера из својих редова, већ није ни његову „чувену“ књигу Mein Kampf ставила на „Листу забрањених књига“ (Index librоrum prohibitorum). Што се тиче савремених џелата човечанства као што су то Буш, Клинтон, Блер, Обама, Меркелова, Саркози… – сви су они „добри хришћани“. Њихову политичку праксу усмеравају најмоћнији капиталистички кланови који се отворено залажу за уништење милијардиљуди. Наравно, све „у име бога“! Хитлер је само један од персонализованих појавних облика капиталистичког геноцидног варваризма. Данашње вође америчког „новог светског поретка“ далеко су гори од Хитлера. Док је Хитлер настојао да уништи Јевреје, Словене и Роме, вође савременог „новог светског поретка“ настоје да униште преко 6 милијарди људи! Нема сумње да би они то већ урадили, да Русија не располаже војним средствима са којима у трену може да уништи САД и Западну Европу. Када се имају у виду планови „будућности“ водећих личности „новог светског поретка“, Хитлерови ставови из Mein Kampf-а делују као безазлена прича за децу.
У најразвијенијим капиталистичким земљама стварају се све бројнији покрети грађана који у „повратку природи“ виде алтернативу све болеснијем капиталистичком свету и начин да се изборе за „здрав“ живот. Ради се, заправо, о својеврсним „природњачким заједницама“ које су паралелни светови с капитализмом. Сагледавајући природу у контексту сучељавања с „техничком цивилизацијом“ они дају природи идеализовану димензију. Природа постаје виртуелни свет у коме човек треба да пронађе изгубљену природност и људскост. „Природњаци“ успостављају митолошки однос према времену у коме је човек живео „у јединству са природом“ и на тај начин се обрачунавају с визионарском свешћу и борбом за будућност, а тиме и с еманципаторским потенцијалима народа који су живели у „јединству са природом“. Уместо да је животворни принцип, као најважнија еманципаторска идеја, основ за сучељавање с капитализмом, стварају се натуралистички митови који постају средство за обрачун с идејом будућности и тиме средство за овековечење капитализма. „Природњаци“ укидају историчност људског друштва и одбацују еманципаторско наслеђе човечанства које се развијало на темељу савладаних сила природе и постајања човека еманципованим природним бићем. Уместо стварања хуманог света на темељу еманципаторских потенцијала историјског развоја човечанства, инсистира се на идеализованом моделу живота „старих народа“. Све делује гротескно: они који по читав дан проводе пред компјутерским екраном и који не могу да замисле живот без аутомобила и мобилног телефона – постају најострашћенији заговорници „повратка природном начину живота“. Што се тиче идеализовања начина живота северноамеричких староседелаца, он је био само једна од степеница у историјском развоју друштва. Зашто се, руководећи се природњачким фундаментализмом, не бисмо вратили на још старије животне облике, рецимо на оне када човек није знао да прави лук и стрелу; када није умео да укроти коња; када није умео да сади кукуруз и кромпир и када није био свестан себе као специфичног (слободарског и стваралачког) бића? Зашто се не бисмо вратили пећинском начину живота?
„Техничка интелигенција“, која је у највећој мери лишена људскости и која је сведена на добро плаћене и привилеговане фах-идиоте, најострашћенији је заговорник „повратка природи“. Ради се о на капиталистички начин дегенерисаним малограђанима који имају технократски и конформистички ум. Они нису у стању да схвате еманципаторске могућности овладавања човека природним моћима, а то значи еманципаторске могућности технике и тиме сопствене иновативне (потенцијално стваралачке) делатности. „Техничка интелигенција“ је најаутентичнији производ капиталистичке цивилизације и њен однос према природи производ је на капиталистички начин дегенерисаног ума. Њени припадницине односе се према природи као све угроженијој животворној целини, већ као простору у коме треба „да се опусте“ и „забораве на проблеме“. Многи од њих су, живећи у на капиталистички начин дегенерисаном свету, постали ментално поремећене особе које нису у стању да успоставе хумане односе са људима. Причају о „повратку природи“ а, заправо, настоје да „реше“ своје психичке проблеме који су проузроковани усамљеничким безнађем и слугерајским положајем у радним процесима који само доприносе уништавању природе и човечанства. Како капитализам све драматичније уништава човека као људско биће, долази до стварања све екстремнијих „природњачких“ покрета чији припадници се „хране сунчевим зрацима“; „разговарају“ са инсектима, животињама и биљкама; падају у транс у коме „успостављају контакт са космичким силама“ и „друже се са ванземаљцима“; „реинкарнирају се“ у виду пацова, свиња, гуштера…
Као облик настојања да се превазиђе аристократски и створи нови грађански свет, европска просветитељска мисао створила је идеју „повратка природи“ и природњачки покрет који је доживео процват у Француској у другој половини 18. века (Хелвецијус, Холбах, Русо…), а у Немачкој почетком 19. века (Фајт, Гете, Шилер…). Природњачка филозофија била је један од начина борбе за укидање друштва које се заснивало на привилегијама и за стварање друштва које ће се заснивати на (природним) правима човека и грађанина. Ни Русоов однос према природи нема пуку „природњачку“, већ политичку природу. Позив на „повратак природи“ био је, заправо, начин изградње критичког становишта у односу према ancien régime-у и начин борбе за нови свет. За разлику од данашњег стања природе, у Русоово време природа је имала неначету животворну снагу и постојаност: била је „здрава“ и као таква конкретна другост људском свету. „Повратак природи“ није само симболизовао тежњу за ослобађањем од стега аристократског начина живота и аристократских вредносних назора, већ је пружао реалну могућност човеку да се поистовети са ненарушеном животворном снагом природе и на тај начин се „врати“ своме изворном природном бићу. Капитализам је, у виду „техничке цивилизације“, интегрисао у своју егзистенцијалну орбиту природу и обесмислио могућност „повратка природи“ као повратку човека својој изворној природности. Изложена све беспоштеднијим ударима капитализма природа „губи квалитет другачије стварности“ (Маркузе). Постајући глобални и тоталитарни поредак деструкције, капитализам је довео до тога да је читава природа постала органски део на капиталистички начин дегенерисаног света. Ваздух је загађен; шуме су жртве „киселих киша“; радијација је све убитачнија; реке и извори воде су загађени, а океани и мора постали су депоније нуклеарног отпада; земљиште је затровано пестицидима и другим отровима; небо парају авиони који испуштају гасове и распршују отрове; лед се убрзано топи на Арктику и Антарктику; озонски омотач је оштећен и сунчеви зраци су постали зраци смрти; на огромним просторима севера и у дубинама Северног мора ослобађају се све веће количине метана који трује атмосферу; бројне животињске врсте су уништене или су пред уништењем… Нема се, више, где побећи.
Капитализам уништава еманципаторско наслеђе грађанског друштва и на тај начин, што широм отвара врата за несметано деловање оних идеологија које претстављају обрачун с модерним начином мишљења и човеком као еманципованим друштвеним и природним бићем. Ради се, пре свега, о далекоисточним религијамау којима нема човека као еманципованог природног, историјског, друштвеног, политичког и умног бића и код којих се тзв. „медитативни активизам“ своди на искључење човека из постојећег света. Оне су део све агресивније ескејпистичке индустрије која треба да спречи да се све веће незадовољство људи претвори у политички покрет који ће да укине капитализам. Њихов циљ није само обрачун с критичком и визионарском свешћу, већ и с менталним интегритетом људи. Оне се појављују, као и друга роба, у рекламном паковању у коме се инсистира на телесном и менталном „здрављу“. У суштини, оне уништавају људе као друштвена бића, сакате њихов чулни однос са светом и усмеравају њихову менталну енергију ка одређеним „тачкама“ у организму које повезују човека са „космосом“ и који постају својеврсни ментални фиксатори. „Просветљење“ које човек доживљава током медитативнe сеансе заправо је лишавање човека слободарске и историјске самосвести и тиме могућности да има критички однос према процесу менталне манипулације. Ради се о својеврсној хипнотичкој сеанси с којом се уклања разум и човек претвара у жртву своје подсвести.
У далекоисточној телесној култури, која се заснива на урањању у природне процесе који добијају мистификовану космичку димензију, човек се односи премателу „изнутра“ путем медитативног активизма, при чему се тежи искључењу чула и усмеравању менталне енергије на нерве и мишиће који условљавају функционисање виталних органа. Ради се о својеврсној ауто-хипнотичкој активности која пре свега подразумева успостављање одређеног ритма дисања, а тиме и рада срца. Она укључује и одговарајуће (за медитацију погодно) окружење, као и медитативну машту која ствара такве слике које стимулишуће делују на смиривање чула и повећавају медитативну концентрацију. Најважнији услов за успешну медитацију је блокирање нагона и искључење из постојећег света, што пре свега значи спречавање чула да реагују на утиске који долазе из животног окружења. Није случајно што поборници медитације нису људи који теже развоју међуљудских односа и промени владајућег поретка, већ они који теже усамљивању и бекству из постојећег света. Главни разлог што владајуће капиталистичке олигархије на Западу имају благонаклони однос према све бројнијим сектама које пропагирају медитацију је то, што оне сакате човека као друштвено, а тиме као политичко и слободарско биће.
Због чега техничка интелигенција, која инсистира на „поштовању чињеница“ и на „научном уму“, прихвата далекоисточну мистику која се појављује у облику (често неписмених) гуруа које нуде такве облике ескејпизма који се своде на најгоре облике менталне манипулације? Због тога што нема еманциповану историјску самосвест и самим тим је лишена хуманистичке свести које пружа могућност за смислени живот. Склоност ка мистици друга је страна технократског ума. Технизација ума најгори је начин обезумљења човека. На примеру техничке интелигенције може да се види како капитализам лишава човека људскости и на тај начин га препушта дејству најпримитивнијих идеологија које га одвлаче у тотално ништавило. Без еманциповане историјске самосвести и без могућности да се реализује као аутентично друштвеног биће човек је склон да смисао живота тражи у сфери мистике и да падне у замку окултизма. Што се тиче сатанистичких секти, оне се заснивају на персонализовању зла које ствара капитализам са чиме се стиче осећање блискости са силом која одређује судбину људи. Кићење младих застрашујућим ликовима „сотоне“ значи бити под заштитним знаком моћи која влада у капиталистичком свету.
Одакле проистиче самопоуздање и агресивност „техничке интелигенције“? Отуда што су они најважније средство са којим капиталисти обезбеђују „прогрес“. То је оно што им прибавља привилеговани друштвени статус и пружа могућност да некажњено уништавају природу и човечанство. Најгори злочинци постају „поштовани грађани“ уколико су у стању да створе техничка средства са којима ће капиталисти да обезбеде експанзију и профит. Типичан пример је нацистички злочинац Вернер фон Браун. Уместо да је обешен у Нирнбергу, он је, као вођа тима нацистичких научника-монструма из Панаминдеа, који су направили ракете (V1 и V2) са којима су разорени велике делови Лондона и побијене десетине хиљада грађана, одиграо кључну улогу у развоју послератне америчке ракетне (војне) индустрије. Данас преко 85% америчких научника ради на стварању техничких и биолошких средстава за масовно уништење, као и на стварању система са којима може бити успостављена тоталитарна власт над грађанима. По хуманистичким критеријумима, они су џелати човечанства; по критеријумима капиталистичке олигархије, они су „хероји слободног света“.
Што се тиче Green-peace покрета, он се заснива на једној од најпогубнијих илузија које ствара капиталистичка пропагандна машинерија: да је у оквиру капитализма могуће на технички начин и техничким средствима обрачунати се са све погубнијим последицима капиталистичког „прогреса“. Уместо борбе за искорењивање узрока који доводе до уништење живота, инсистира се на борби са последицама капиталистичког развоја. Ради се о „усавршавању“ капитализма чиме се само даје подршка развоју процеса који уништавају живот на Земљи. То је суштина „међународних еколошких конференција“. Истовремено, давање прворазредног значаја борби против последица капиталистичког развоја постаје начин обезвређивања борбе против узрока који доводе до уништења живота. Заправо, борба против последица све погубнијих климатских промена може да буде делотворна једино уколико је истовремено борба против капитализма. У том смислу, она треба да постане позив људима да укину производњу која се заснива на профиту и да успоставе производњу која не уништава природу и која је усмерена на задовољавање истинских људских потреба.
Капиталисти путем технике ублажавају непосредно дејство промена у природи на човека и од тога стварају све већи извор профита. Еколошка криза угрожава опстанак човечанства, али је „контролисана“ развојем технике са којом се ублажавају последице дејства климатских промена и то на селективан начин. Техника је, и на тај начин, постала прворазредно политичко оруђе са којим капиталисти манипулишу животним условима људи и на тај начин постају господари живота и смрти. У коначном, не ради се о настојању да се створи нови, већ паралелни свет који ће бити прибежиште на капиталистички начин дегенерисаном човеку. Капитализам уништава живи свет тако што производи технички сурогат света – капиталистичке катакомбе. Стварање мита о „свемоћи науке и технике“; о „космичкој будућности човечанства“; о „човеку-киборгу“; технократски заснована идеја човекобивства; олимпијска максима citius, fortius, altius и олимпијско рачунање времена које има митолошки карактер… – све су то начини на који се уништава критичка мисао која указује на деструктивну природу капитализма и визионарска свест која отвара просторе будућности.
Једна од потенцијално најпогубнијих лажи, која под утицајем све дубље егзистенцијалне кризе коју ствара капитализам у главама (мало)грађана на Западу све више добија димензију „истине“, је да је „пренасељеност Земље“ главни узрок пропадања природе и тиме највећа опасност за опстанак човечанства. Пре свега, милијарда људи која живи у Северној Америци, Западној Европи и Јапану потроши (уништи) онолико енергије, хране и воде колико би потрошило 500 милијарди људи у неразвијеним земљама света са данашњим потрошачким стандардом. Друго, у најразвијенијим капиталистичким земљама Запада годишње буде бачено више од милијарде тона хране (трећина од укупне светске производње), пре свега зато да би се одржале цене на тржишту. Са том храном, када би се рационално трошила, могло би да се прехрани читаво човечанство. Треће, океани и мора могли би да постану извор квалитетне хране за десетине милијарди људи. Четврто, економски развој ствара услове за опште-друштвени развој, што значи за еманципацију жена и за планирање породице. Уколико би се остварио економски и свеукупни друштвени развој у земљама са највећим наталитетом, човечанство би се у току следећих деценија стабилизовало на броју људи који би могли складно да живе у јединству са природом. Овде треба рећи и то, да капитализам доводи до пропадања репродуктивне способности људи који живе у најразвијенијим капиталистичким државама. Делује сулудо да се они који „пренасељеност планете“ проглашавају за „највећу опасност за опстанак човечанства“ у својим земљама сучељавају са све погубнијом „белом кугом“! Све драматичније биолошко пропадање народа у најразвијенијим капиталистичким земљама доводи до тога, да идеја о уништењу милијарди „прекобројних“ добија, поготову међу припадницима „средње класе“, све ширу подршку. Ствара се атмосфера егзистенцијалне панике, слична атмосфери којa je, на темељу велике економске кризе капитализма из 1929, створeна у нацистичкој Немачкој – која је довела до тога да је идеја о уништењу Јевреја, Словена и Рома и освајању „животног простора“ (Lebensraum) на Истоку била са одушевљењем прихваћена од велике већине Немаца. Све је изгледнија могућност да владајући капиталистички кланови на Западу, уз подршку грађанске класе и младих које су капиталисти успели (између осталог и путем спорта) да претворе у фашистичке хорде и користећи најубитачнија техничка и биолошка средства, крену у геноцидни поход против „прекобројних“. Уистину, не уништење милијарди „прекобројних“, већ је уништење капитализма основни предуслов за опстанак човечанства и живота на Земљи.
Галама око „еколошког пропадања планете“ коју дижу политички лидери најразвијенијих капиталистичких држава није израз истинске тежње да се спречи уништење живота на Земљи, већ је израз настојања да се спречи да еколошко пропадање света постане политичка платформа потлачених која ће их ујединити и довести до радикализовања борбе против капитализма. Истовремено, капиталистички центри моћи настоје да искористе еколошко пропадање планете, које је условљено њиховом екоцидном праксом, да отму територије које нису под њиховом непосредном контролом и да успоставе колонијалну доминацију над читавим континентима. Што се тиче „еколошког инжењеринга“, он у првом реду служи зато, да се створи илузија да капитализам може, путем науке и технике, да санира погубне последице које ствара. Коришћење науке и технике за „поправку“ еко-система, на темељу развоја капитализма, само ће довести до још погубнијих климатских промена. Човек не може (и не треба) да управља еколошким системом, али може да искорени узроке његовог пропадања.
Дијалектика и историја
Дијалектика је стварна и истинска снага друштвеног развоја која је уобличена у дијалектичким законима који су логика историје и као такви самосвест историјског развоја друштва. Као метод, дијалектика је средство за утврђивање природе друштвених појава путем дијалектичких закона, тачније, средство за њихово „претварање“ од апстрактних у конкретне историјске појаве. Путем дијалектичких закона пуки фактицитет прошлости постаје историјски развој друштва. У том контексту, дијалектика може бити схваћена као врховни уређивачки принцип историје који отвара хоризонте будућности: она је основ историчности друштва. Путем дијалектике човек излази из мрака прошлости на светлост историје и постаје самосвесно историјско биће. Само путем дијалектичке самосвести човек може да се односи према свету тако да ствара будућност.
По Марксу, „дијалектика у позитивно разумијевање постојећег стања уноси уједно и разумијевање његове негације, његове нужне пропасти; јер сваки постали облик схваћа у току кретања, дакле и по његовој пролазној страни; јер се ничим не да туторисати и јер је у својој суштини критичка и револуционарна“. (21) Овај цитат указује на то, да дијалектика подразумева кретање унапред, што значи да капитализам као историјски поредак не затвара, већ отвара просторе будућности. Уистину, није свака пропаст истовремено негација. Тачније, пропаст подразумева не само могућност стварања новог, већ и могућност уништења свега постојећег. Природа негираног условљава природу негације и тиме конкретну могућност и природу novuma. Да би принцип тоталитета био конкретни историјски принцип, он мора да има у виду специфичност капиталистичког тоталитета, а то значи не само еманципаторске, већ и деструктивне потенцијале капитализма. „Дијалектика негативног“ (Адорно), што значи дијалектика као критичко-мењалачки метод и слободарска пракса, има смисла само уколико се развија у односу према процесу постајања капитализма капитализмом, што значи постајања капитализма тоталитарним деструктивним претком. Блох с правом указује, критикујући Хегела и имајући у виду фашизам, да није свака негација у историји истовремено помак унапред. Међутим, он не увиђа да капиталистичка негација води уништењу света. Нема речи о капитализму као деструктивном поретку и у том контексту о свести о могућности уништења живота као битном садржају револуционарне свести. Маркс превиђа да капитализам дејствује унапред тиме што уништава живот, а то значи тако што ствара последице које доводе у питање могућност будућности и то не само у есенцијалном, већ и у егзистенцијалном смислу. „Пролазност“ не подразумева само кретање унапред, већ и развој процеса деструкције који доводе у питање сам опстанак човечанства. На то је указао Фурије са својом тврдњом да се човечанство налази у стању „материјалног назадовања“ јер (капиталистички) „прогрес“ уништава шуме, падине, изворе воде… Маркс превиђа да капитализам има деструктивне потенцијале и да негација подразумева и могућност њиховог реализовања, што значи да пропаст капитализма подразумева и могућност пропасти живота на планети. У односу према тој могућности појављује се конкретна могућност реализовања стваралачких, слободарских и животворних способности човека. Претварање објективних могућности слободе у реалне могућности ослобађањачовека појављује се у односу према све реалнијој могућности уништења света.
Хегелова дијалектика подразумева могућност будућности на темељу егзистенцијалне извесности. Животје априорни квалитет који се не доводи у питање и на њему је заснована његова дијалектичка пирамида слободе. Код Хегела егзистенцијална извесност основ је слободарског оптимизма (разумна слобода) на чему се заснива вера у будућност. У његовој мисли постоји супротност између ума и чула, интелигенције и природе, субјективног и објективног… али не између живота и не-живота (уништења). Хегелово”укидање” (Auflösung) и “превазилажење” (Aufhebung) подразумевају егзистенцијалну извесност и на њој засновано усавршавање живота. Дијалектичко кретање, као процес постајања живота животом његовим поумљењем, одвија се у неприкосновеној егзистенцијалној равни. Успостављен је идентитет есенције (идеје) и егзистенције (стварности): „Све што је стварно је умно, и све што је умно је стварно“ (Хегел). Умни живот претпоставља егзистенцијалну извесност, а права стварност претставља потпуно реализовање њених развојних потенцијала. Све док не реализује своје развојне потенцијале стварност не постоји у конкретном смислу – она је апстракција. Када стварност постане оно што може да буде она тек онда јесте – постаје стварна у истинском смислу. Догматика Хегелове дијалектике заснива се на томе, да апстрактна (неисторична) идеја појаве претставља основ за одређивање њене конкретности (историчности). Другим речима, суштина појаве одређена је пре него што је она постала конкретна историјска појава, а то значи пре него што су реализовани њени развојни потенцијали, са чиме се ствара нова стварност са новим развојним потенцијалима који превазилазе саму идеју која је критеријум за одређивање истинитости (историчности) појаве. Када се ствари сагледају у односу према капитализму као тоталитарном деструктивном поретку, код Хегела стварно не садржи деструктивну потенцију, а умно не указује на његову деструктивну интенцију.
Код Маркса, као и код Хегела, доминира отвореност будућности која подразумева егзистенцијалну извесност. То је основ његове идеје прогреса: „у крилу“ капитализма стварају се могућности за „скок из царства нужности у царство слободе“ (Енгелс). У том смислу, са капитализмом завршава се „праисторија људског друштва“ (Маркс). Маркс не поставља питање о егзистенцији, већ о истинској историји, што значи о друштву у коме је човек остварио слободу. У Марксовом схватању историјског развоја друштва доминира слободарски и на њему засновани егзистенцијални оптимизам. Он се темељи на вери у човека као универзалног стваралачког бића слободе и на еманципаторским потенцијалима производних снага. Истовремено, у капитализму ствара се клица новог света, што значи да он има историјску родност. Специфичност капитализма као историјски родоносног поретка у односу према претходним историјским епохама је у томе, да се са њим завршава праисторија и почиње права историја човечанства. За разлику од грађанских теоретичара, за које капитализам претставља крај историје, чиме су стерилисани његови мењалачки потенцијали, за Маркса права вредност капитализма огледа се у томе, што се у њему стварају могућности за искорак у ново друштво које ће бити остварење највиших хуманистичких стремљења човечанства. Упркос застојима и странпутицама, капитализам ствара историјско време које тече унапред.
Маркс је заточеник Хегелове дијалектике историје. Он је превидео специфичну дијалектику развоја капитализма, тачније, он је жртвовао дијалектику капитализма дијалектици преткапиталистичке историје. Развој капитализма сагледава се кроз дијалектичку призму претходних историјских епоха и на основу тога се поставља питање његовог развоја и пролазности. Специфичност капитализма као конкретне друштвено-економске формације не чини саставни део историје на основу које се долази до дијалектике историје.Полазећи од Марксовог најважнијег методолошких постулата, да је највиши облик у развоју друштва кључ за одгонетање суштине претходних облика, намеће се закључак да се природа дијалектичких закона не може одредити на основу анализе преткапиталистичке историје, већ да је капитализам као најразвијенији историјски поредак огледало у коме може да се сагледа дијалектика историје. Другим речима, ако је историја извориште и потврда истинитости дијалектике, онда је капитализам као највиши облик у развоју историје полазиште за одређивање истинитости дијалектике, а то значи природе историчности друштвеног развоја.
Производне снаге
У марксистичкој мисли 20. века доминира глорификовање развоја производних снага као моторне снаге прогреса. Инсистира се на продуктивистичком принципу и то не само због Марксовог (пре)наглашавања значаја развоја производних снага, већ и због неразвијености производних снага у земљама у којима је избила социјалистичка револуција.
По Марксу, развој производних снага има прогресивни карактер. Он обезбеђује развој друштва у егзистенцијалном, и ствара могућност за развој друштва у есенцијалном смислу. Развој производних снага не претставља само квантитативно увећавање друштвеног богатства, већ квалитетне (историјске) промене које подразумевају повећавање слободе од природне стихије, могућност ослобађања од принудног рада (у том контексту ослобађање и развој чула, развој стваралачких моћи човека, истинске друштвености, визионарске свести….) као и од експлоататорских (класних) односа који су условљени степеном развоја производних снага. Овладавање природом подразумева, по Марксу, стварање могућности за овладавање свеукупном друштвеном егзистенцијом од стране радника као еманципованих друштвених бића. Оно што чини специфичност капитализма, у односу према претходним историјским порецима, је да он у тој мери и на тај начин развија производне снаге, да ствара могућност да човечанство коначно овлада природном стихијом. Овладавање природним законима води ка укидању отуђености природе од човека, њеном хуманизовању и постајању човека еманципованим природним бићем. Маркс указује на пустошећи начин на који се капитализам односи према земљишту, али из тога не извлачи закључак да је капитализам по својој природи деструктивни поредак. Маркс сматра да капиталистички начин развоја производних снага не уништава природу, већ да ослобађа човека од робовања природи и на тај начин повећава извесност људског опстанка. „Скок из царства нужности у царство слободе“ (Енгелс) подразумева скок из неизвесне у извесну егзистенцију. Код Маркса је успостављено јединство егзистенцијалне (опстанак) и есенцијалне сфере (слобода). Егзистенцијална извесност основни је услов слободе, а слобода је основни услов егзистенцијалне извесности. Карактер зависности човека од природе условљава и однос човека према човеку. Ако нема слободе од природне стихије, нема ни слободе од угњетавања. Истовремено, овладавање природним законима омогућава „размену материја са природом“ (Маркс), што значи прераду природе са којом се обезбеђују добра која омогућавају човеку да стекне средства за живот и да превлада ограничења која има као природно биће. Развојем производних снага редукује се телесни рад и тиме се стварају могућности да се тело ослободи таквих активности које га деформишу и онемогућавају да оплемени чула и оживотвори своје играчко биће.
Развој производних снага појављује се код Маркса као процес sui generis и истовремено као процес чији је карактер условљен природом одређене епохе. У првом случају развој производних снага има апстрактни; у другом случају има конкретно-епохални карактер. У Марксовим расправама уочава се настојање да се одвоји развој производних снага од капиталистичке експлоатације природе, што значи да се осамостали развој производних снага и на тај начин сачува њихов еманципаторски потенцијал од самог капитализма. Истовремено, будући да не поима капитализам као тоталитарни деструктивни поредак, Маркс не доводи у питање легитимност капиталистичког развоја производних снага. Он „превиђа“ Фуријеово упозорење о екоцидној природи капиталистичког прогреса и развоју производних снага даје апсолутну димензију. Не укидање капиталистичког развоја производних снага, који има погубно дејство на природу и човека, већ ослобађање човека од природног детерминизма путем капиталистичког развоја производних снага претставља, по Марксу, најважнији услов за „скок из царства нужности у царство слободе“. Развој производних снага по себи подразумева повећавање извесности људског опстанка и отварање простора слободе. Отуда капитализам има историјску легитимност све дотле док развија производне снаге. Он може да буде доведен у питање тек онда, када производни (својински) односи постану препрека за развој производних снага. Тада настају историјски услови за социјалистичку револуцију.
По Марксу, у капитализму силе природе отуђују се, у виду технике, од саме природе, али нису сучељене с животом – нису постали оруђе деструкције, већ су постале средство капитала за прекомерно израбљивање земљишта и радника. Развој производних снага односи се на овладавање природним (механичким) законима путем науке и технике, а не на успостављање контроле над природом као еколошком (животворном) целином. Маркс је подредио дијалектику капитализма дијалектици преткапиталистичке историје и пренебрегао специфичност капиталистичког развоја производних снага који не доводи само до овладавања човеком од стране капитала и отуђења човека од природе, већ и до уништења живота. Из тога следи да однос човека према себи, другим људима и природи није посредован само “отуђеним радом”, већ деструктивном природом капиталистичког начина производње. На капиталистички начин савладане силе природе отуђене су од природе и човека тако што су постале деструктивна моћ. Капитализам окреће природу против природе тако што од савладаних природних сила ствара техничка оруђа са којима уништава природу као животворну целину. Он доводи до таквог „кружења материје“ у коме се органска претвара у неорганску материју и на тај начин се укида природност природе и она претвара у технички простор. Капитализам доводи до све беспоштеднијег сукоба између човека, као највишег облика у развоју материје, и природе, која је „анорганско тело“ човека – као и до сукоба човека са својим органским телом (рекордоманија, пластичне операције, исхрана…). Човек се у процесу капиталистичке репродукције не “отуђује” само од себе и своје “органске” природе, већ се дегенерише постајући оруђе капитала за уништавање света. Капиталистичко овладавање природним силама не повећава извесност опстанка човечанства, већ повећава извесност његовог уништења. У том контексту добија прави (егзистенцијални) смисао Хоркхајмерово и Адорново упозорење из Дијалектике просветитељства, да је „стални прогрес стално назадовање“, као и указивање на „проклетство прогреса“.
Треба правити разлику између развоја производних снага у истинском, и развоја производних снага у техничком смислу. Истински развој производних снага усмерен је на задовољавање аутентичних људских потреба и заснива се на развоју универзалних стваралачких способности човека као слободарског бића и на оплемењивању природе, док је технички развој производних снага усмерен на стицање профита и заснива се на инструментализовању стваралачких моћи човека као најамника капитала и на уништавању природе. Упркос томе што не увиђа да је капитализам деструктивни поредак, Марксова мисао пружа могућност да се дође до појма истинског прогреса и успостави критичка дистанца према капиталистичком развоју производних снага: само онај развој производних снага има историјску легитимност који доводи до ослобађања човека зависности од природе, а не онај који је уништава и на тај начин повећава зависност човека од природе. У том контексту, Маркс прави разлику између овладавања природним законима ради ослобађања човека од природне стихије, као и такве прераде земљишта са којом се задовољавају основне људске потребе – и овладавања природним законима на такав начин и са таквим циљем да се овлада природом и земљиште претвори у економски простор, при чему ће бити лишено природне родности. Када говори о прогресу Маркс, заправо, има у виду не само ослобађање човека од природне стихије, већ и ослобађање човека од израбљивања (класног поретка) и ослобађање његових универзалних стваралачких моћи. То су, по Марксу, три услова историјски легитимног прогреса који су и сами исторични, што значи да добијају конкретни смисао у контексту конкретних историјских промена. У данашњем времену, прогресиван је онај поредак који је у стању да заустави капиталистичку машинерију смрти и сачува природу и човечанство од уништења.
Маркузе указује на потребу да се направи разлика између производних снага као оруђа експлоатације и као оруђа пацификације и у том контексту критикује Маркса. Расправљајући у Мерилима времена о „феминистичком социјализму“, Маркузе пише: „Говорио сам о нужној модификацији појма социјализма, јер верујем да у Марксовом концепту социјализма постоји остатак, елементи, чији утицај се и даље осећа, принципа учинка и његових вредности. Ове елементе видим, на пример, у наглашавању све ефективнијег развијања производних снага, све продуктивнијег искоришћавања природе, расцепа „царства слободе“ од света рада. Могућност социјализма данас превазилазе ове представе. Социјализам као друкчији облик живота не би употребио производне снаге само за смањивање отуђености рада и радног времена, него и за претварање живота у сврху по себи, развијање чула и интелекта за смиривање агресивности. То би била еманципација чулности и ума од рационалности владања: креативна рецептивност версус репресивна продуктивност. У вези са овим појављује се ослобођење жене у ствари „као антитеза принципу учинка“, као револуционарна функција жене у реконструкцији друштва.“ (17) Исто тако, Маркузе у својој студији Човјек једне димензије, избегавајући да владајући (капиталистички) поредак назове правим именом и употребљавајући израз “напредно индустријско друштво” (advenced industrial society), упозорава да су природа и човек постали “инструмент деструктивне продуктивности”. (18) Маркузе је указао на деструктивну тенденцију развоја производних снага, али није на основу тога развио темељну критику капитализма као тоталитарног поретка деструкције која би, као таква, претстављала превазилажење Марксове критике капитализма. Његови критички осврти могу, попут Марксових критичких напомена о капиталистичком исрпљивању земљишта, да добију праву вредност само у контексту целовите критике капитализма као поретка деструкције.
У Прилогу критици политичке економије Маркс тврди: “Производне снаге које се развијају у крилу буржоаског друштва стварају материјалне услове за решење” – “антагонизма који потиче из друштвених животних услова индивидуе”. “Зато се са том друштвеном формацијом завршава праисторија људског друштва.” (19) Маркс није могао да следи Фуријеа, јер је Фурије инсистирао на томе, да (капиталистички) прогрес доводи до „материјалног назадовања“, а то значи да не доводи само у питање саму могућност слободе, већ и могућност опстанка човечанства. Развој капитализма потврдио је исправност Фуријеових тврдњи. Само је изгледало да логика капиталистичког развоја има „прогресивни“ карактер док се нису исцрпиле могућности његовог „нормалног“ развоја. Заправо, тај „нормални“ развој није се руководио логиком оптималног развоја, полазећи од ограничених могућности природе и људског организма, већ логиком максималног увећања профита која је довела не само до исцрпљивања природних ресурса, већ до сакаћења природе као животворне целине и до роботизовања човека. Показало се да капиталистички развој производних снага у техничком смислу ствара могућност за ослобођење човека од природне стихије, истовремено док уништава природу и на тај начин условљава све већу зависност човека од природе. Капитализам не ствара материјалне услове за решавање конкретних друштвених и историјских антагонизама, као што тврди Маркс, већ ствара техничке услове који због све интензивнијег уништавања материјалних услова опстанка, а то значи природе и човека као природног и људског бића, постају само апстрактни услови. Капитализам је само привидно прогресиван поредак, тачније, капитализам само у техничком смислу ствара могућности за „скок из царства нужности у царство слободе“. Сликовито речено, развијајући производне снаге капитализам гради темеље „замка слободе“ на тај начин, што претвара тло, на коме гради замак, у мочвару у коју замак утања, и тако што дегенерише човека као људско и биолошко биће.
У светлу све драматичнијег пропадања природе и човечанства одређени Марксови ставови, који претстављају полазиште за његов однос према капитализму и будућности, само доливају уље на ватру која спаљује свет. У Прилогу критици политичке економије Маркс долази до следећег закључка: “Никада нека друштвена формација не пропада пре него што буду развијене све производне снаге за које је она довољно пространа, и никада нови, виши односи производње не наступају пре него што се материјални услови њихове егзистенције нису већ родили у крилу самог старог друштва. Стога човечанство поставља себи увек само оне задатке које може да реши…” (20) Када се има у виду да капиталистички развој производних снага доводи до све интензивнијег уништавања природе и човека, наведена Марксова теза претставља потписивање смртне пресуде човечанству. Што се тиче „виших односа производње“, уништавањем природе капитализам уништава материјалне услове у којима су они могући. „Виши односи производње“ не могу да се развију на темељу капиталистичког начина развоја производних снага, већ борбом против капитализма. У коначном, не „поставља човечанство себи увек само оне задатке које може да реши“, већ капитализам као тоталитарни поредак деструкције намеће судбоносни задатак човечанству: да искорени узроке уништавања живота на Земљи и наново успостави еколошку равнотежу која ће му омогућити да опстане.
За Маркса рад се појављује као могућа анти-егзистенцијална пракса у контексту критике хиперпродукције која доводи до прекомерног исцрпљивања земљишта као предмета рада. Маркс превиђа да је капиталистички рад у техничком смислу рад, а да је у својој бити уништавање природе. Полазећи од тога, може се доћи до закључка да су преткапиталистички облици рада у егзистенцијалном смислу супериорни у односу према капиталистичком раду. То је истина која намеће битно другачији однос према нерадном времену, стваралачкој пракси и игри. У капитализму доминира деструктивно преобликовање материје. Путем рада природа не постаје блиска човеку, већ се окреће против човека као природног и људског бића и против себе саме као животворне целине. Ако је рад основ односа човека према природи, онда је рад и основ односа човека према себи као природном бићу. Хуманизовање природе истовремено је хуманизовање човека; денатурализовање природе истовремено је денатурализовање и тиме дехуманизовање човека. Уништавајући природу капитализам не уништава само животворне потенцијале материје, већ и животворне потенцијале човека као природног и хуманог бића. Марксова „радна теорија вредности“ постала је у савременом капитализму радна теорија уништења.
Пренебрегавајући деструктивну природу капитализма и стварајући мит о „револуционарном“ карактеру капиталистичког развоја производних снага, Маркс се није озбиљније позабавио питањем какве опасности по човечанство и живи свет могу да настану капиталистичким овладавањем природним силама. Капитализам је инструментализовао природне силе на два начина. Пре свега, „савладао“ је силе природе на тај начин, што је од њих створио средство за уништавање природе, чиме претвара природу у све већег непријатеља човека. Развијајући производне снаге капитализам ослобађа човека непосредне зависности од природе и, истовремено, уништава природу и на тај начин доводи у питање његов опстанак. Ради се о техничкој, а не стварној слободи од нужде. Техничко ослобађање човека од нужде постаје уништавање живота, што значи техничко произвођење нужде. Капитализам не ослобађа човека зависности од природе већ га, уништавајући природу, чини све зависнијим од ње и излаже човечанство све разорнијем дејству природних сила. Најпогубнија последица капиталистичког развоја производних снага је модификовање климатских услова путем савладаних сила природе са чиме се уништава планетарни еколошки систем и на тај начин се доводи у питање опстанак живог света. Истовремено, капитализам користи природне силе за стварање таквих техничких, хемијских и биолошких средстава са којима човечанство може бити моментално уништено. Ту спада и стварање уређаја са којима могу бити изазвани климатски поремећаји и земљотреси, као и милитаризовање космоса које претставља покушај владајућих капиталистичких кланова у САД да обезбеде такву војну предност са којом ће моћи да успоставе неприкосновену глобалну доминацију. „Космички пројекти“ и насмејана лица космонаута су параван иза кога се крије грозничаво настојање најмоћнијих капиталистичких концерна да створе таква техничка средстава, са којима ће моћи да се обрачунају са сваким ко се супротстави њиховој злочиначкој пракси, као и да униште „прекобројне“.
Све интензивније исцрпљивање природних ресурса, које условљава сужавање поља капиталистичке експанзије, и концентрација од човека отуђене економске, техничке, политичке и војне моћи у рукама групе капиталистичких фанатика повећава вероватноћу употребе средстава за масовно уништење. Истовремено, све разорнији технички системи и све компликованији управљачки механизми стварају могућност да „терористи“, користећи се најсавременијом управљачком техником („сајбер-ратови“, између осталог), изазову такве хаварије на нуклеарним постројењима са којима ће бити уништен живот на Земљи. Једна од најдраматичнијих историјских истина гласи: што се човечанство налази на вишем степену техничког развоја, утолико је провалија у коју може да падне дубља. Квалитативно нове еманципаторске могућности историјских епоха и квалитивно нове могућности угрожавања опстанка човечанства су оне историјске „степенице“ по којима се човечанство пење. Капиталистички „прогрес“ има тај историјски квалитет, да је довео човечанство на ону степеницу са које могући пад подразумева нестанак човечанства. Деструктивни потенцијали капиталистичких производних снага досегли су такав ниво, да човечанство може моментално да буде уништено.
Технички потенцијали који се стварају на темељу капиталистичког развоја производних снага појављују се у односу према последицама које ствара капитализам као деструктивни поредак. То је основ конкретне дијалектике будућности. Превиђајући да се капиталистички начин развоја производних снага заснива на уништавању природе и човека, Маркс превиђа да капитализам ствара такве последице чије ће „санирање“ постати најважнија егзистенцијална обавеза човечанства. Развој капитализма као деструктивног поретка довео је до стварања савременог „царства нужности“ у коме је борба за уклањање последица капиталистичке деструкције живота и обнова биолошке (животворне) снаге човечанства постала егзистенцијални императив. Капиталистички прогрес створио је такве последице да човек неће моћи да се „опусти“ све док не поврати еколошку равнотежу у природи и биолошки ритам рада организма. Томе треба да буде подређен развој производних снага, сами радни процеси, активности у слободном времену, практично – читав живот.
Уколико се има у виду Марксов став да је „анатомија човека кључ за разумевање анатомије мајмуна“, онда би највиша фаза у развоју капитализма – „потрошачко друштво“ – у којој су се противречности капитализма развиле до краја, требало да буде полазиште у сагледавању природе капитализма и основ односа према будућности. „Потрошачко друштво“ претставља квалитетни скок у развоју капитализма као деструктивног поретка. У њему није само рад, већ је целокупни живот постао инструмент капиталистичке репродукције, што значи да је сам живот постао уништавање природе и човека. Оно означава последњу фазу у развоју капитализма у којој су до краја реализовани његови деструктивни потенцијали и у том контексту његова најпогубнија карактеристика: да од последица уништавања живота ствара изворе профита и на тај начин основ за свој даљи развој, при чему стваралачке моћи човека постају средство за развој деструктивних моћи капитализма и за убрзање процеса деструкције. Уместо да је капитализам поредак у коме се стварају услови за “скок из царства нужности у царство слободе”, он укида сваку могућност ослобађања човека. По Марксу, са капитализмом се завршава “праисторија” човечанства. Уколико не буде на време уништен, са капитализмом ће се окончати живот човечанства.
Капиталистички нихилизам
Капитализам је нихилистички поредак не само по томе што одбацује вредносно расуђивање, већ и по томе што уништава животворне потенцијале природе и човека. Капиталистички нихилизам нема само анти-хуману, већ и анти-егзистенцијалну природу. Природа “зна” за смрт, која је услов поновног рађања, али не и за уништење живота. У природи и у историји смрт отвара могућност за нови живот: она је по својој природи животворна. Капитализам уништава сам циклус умирања и рађања, што значи животворне потенцијале смрти, и производи деструктивно ништавило.
Капитализам не ствара само тоталитарну државу, већ и тоталитарно друштво. Заправо, сам живот постао је тотализујућа моћ која формира карактер људи, њихову свест, међуљудске односе, однос према природи… Човек постаје уништитељ не само путем рада и потрошњом, већ путем капиталистичке животне сфере, што значи живећи капиталистичким начином живота који се одвија 24 сата и који никога не штеди. Капитализам приморава људе да живе деструктивним начином животом и на тај начин постану саучесници у уништавању света. Све беспоштеднији живот, који се заснива на све бржем одвијању процеса капиталистичке репродукције, дозвољава људима да опстану само уколико се понашају у складу с владајућим процесима. То је узрок једног од најпогубнијих облика друштвене патологије: људи настоје да се лише основних људских особености да би могли да преживе у капиталистички тотализованом свету. У капитализму човек се не “усавршава“ путем развоја својих специфичних хуманих моћи, што значи као историјско биће, већ путем владајућег модела живљења који га лишава природности и људскости. Основ малограђанске трагичности је у томе, што малограђанин вреднује себе путем владајућег вредносног модела који га обезвређује као човека. Неприкосновена владавина принципа „Паре не смрде!“ доводи до тога да се човек излаже најгорем понижавању и да чини најгоре злочине да би стекао новац и друштвену афирмацију. Није више „бекство од слободе“ (Фром), већ је бекство од одговорности за уништавање живота оно што доминира у најразвијенијим капиталистичким друштвима. То је основ савременог конформизма. Он нема само анти-слободарску, већ пре свега анти-егзистенцијалну природу. Малограђанин скида са себе сваку одговорност за уништавање живота и преноси је на „бога“, на Сунце, звезде, библијска и друга пророчанства, на „тајне земаљске силе“ које се појављују у облику „масонских ложа“ и других група које делују „из сенке“. Уместо да га све драматичнија криза егзистенције покрене у борбу против капитализма, она га усмерава на бекство у илузорне светове које му нуде индустрија забаве, цркве, секте, дрога, алкохол… Истовремено, најважнији облик бекства од одговорности за уништавање света је потрошња. Развој купохоличарског менталитета, што значи потпуно утапање човека у капиталистичку мочвару, најпогубнији је облик бекства из реалности. И овде се потврђује, да принцип да капитализам од последица уништавања света и човека ствара изворе профита има универзални карактер.
Капиталистички тоталитаризам најгори је облик тоталитаризма који је створен у историји. Он се заснива на тоталном комерцијализовању природе и друштва. Сваки део планете и сваки сегмент друштвеног и индивидуалног живота постао је саставни део механизма деструктивне капиталистичке репродукције. Историјски облици тоталитаризма појављују се у односу према идеји прошлости, одређеној трансценденталној идеји, или према идеји будућности – што отвара могућност за њихову критику. Савремени капиталистички тоталитаризам заснива се на деструктивном нихилизму: он уништава како идеју трансценденције, тако и идеју будућности (прошлости) и самим тим могућност да се успостави критичка дистанца према постојећем свету. Док је капитализам био у фази настајања он је производио визионарску свест која није само отварала простор за развој капитализма, већ и за његово превазилажење (Мор, Кампанела, Хобс, Бекон, Овен, Фурије…). Постајући тоталитарни деструктивни поредак капитализам се обрачунава с визионарском свешћу и ствара тоталитарну позитивистичку свест којој одговара идеја о „крају историје“ и „последњем човеку“ (Фукујама). „Демократија“ је друго име за крај историје.
Капитализам укида историју претварајући историјско време у механизовано догађање, што значи у позитивно ништа. Са капитализмом почиње да тече не-историјско време које има деструктивни карактер и које претставља време уништења живота на Земљи. Капиталистичко временовање нема само анти-историјски, већ и анти-егзистенцијални карактер. “Ништа” није само бесмислени (нерефлектовани) живот, већ нестанак живота. Капитализам је тотализујућа ништећа моћ која производи тотално ништавило и тиме трагичност која има фатални и самим тим безнадежни карактер. Оно што се у животној и хуманој димензији појављује као нешто, то у капиталистичком егзистенцијалном и вредносном хоризонту постаје ништа. Капитализам ништи људско, да би оно што је нељудско и анти-људско добило спектакуларну димензију. У том процесу не ствари и појаве, већ сам процес ништења добија фетишки карактер. Држећи се мита о „револуционарном“ карактеру капитализма, Маркс није схватио да се капитализам не пројектује у будућност првенствено преко развоја производних снага и еманципаторских потенцијала грађанског друштва, већ преко последица уништавања природе и човека, као и уништавања еманципаторског наслеђа грађанског друштва. Капиталистички „прогрес“ уклања саму могућност будућности: она се појављује као на капиталистички начин дегенерисани u-topos. Капитализам ће коначно да се “стабилизује” када уништи живот на планети и дође на “нулти” ниво неживе природе.
Хришћанска катаклизма претставља крај материјалног и почетак „правог“ живота. То није могуће уколико је човек обездушен, а то значи уколико је у њему уништена вера у „истински“ свет. Капитализам отима човеку душу која симболизује животност човека као духовног бића и претставља основну могућност за његово обоготворење. Капиталистичка катаклизма уништава могућност хришћанске катаклизме: нема греха и искупљења, нема кајања и опроштаја… Капитализам је претворио свет у свој рекламни простор, а човека у хедонистичко-детруктивног фанатика који нема потребу за вредносним изазовима који превазилазе постојећи свет. Људски односи изгубили су духовну и моралну димензију. Новац као спектакуларно ништа постао је средство за ништење духовних вредности, а принцип „Паре не смрде!“ врховни „религиозни“ принцип. Савремена апокалипса не заснива се на религиозној свести и нема илузорни карактер, већ је све изгледнија реалност која се заснива на развоју капитализма као тоталитарног деструктивног поретка.
Беспоштедно разарање друштвеног ткива, и на тај начин уништење човека као друштвеног бића, претставља још један „квалитет“ капитализма. Капитализам дегенерише човека као природно (еротско) и друштвено биће и то тако што дегенерише међуљудске односе. Он уништава потребу човека за човеком и ствара патолошког човека пре свега тако, што му од малена уништава потребу за људима и на тај начин могућност да развије чуло људскости. Капитализам производи усамљеног човека који је изгубљен у капиталистичком ништавилу и који је склон бекству из реалног у илузорне светове. Људи постају технизоване Лајбницове монаде. Што је још горе, изазивање страха човека од човека претставља основ капиталистичке „друштвености“. Претварање човека у непријатеља човеку претставља један од најгорих злочина капитализма. Укидањем човека као друштвеног бића произвођењем атомизованих појединаца који су у сталном рату, капитализам заоштрава сукоб између обезбеђивања непосредне егзистенције човека као јединке и обезбеђивања опстанка човечанства. Заправо, обезбеђивање непосредне егзистенције човека као појединца посредством капиталистичког механизма репродукције, који од њега ствара деструктивног себичњака, све драматичније доводи у питање способност човечанства да обезбеди опстанак. Ово тим пре, што је атомизовање људи најпогубнији облик њиховог деполитизовања.
Капитализам производи такве облике „друштвености“ који дегенеришу човека као друштвено биће. „Друштвеност“ је сведена на борбу између људи, на лаж, на подвалу, на злочин… У савременом свету ништа ефикасније не уништава потребу човека за човеком него контакт човека са човеком. Укидају се аутентични међуљудски односи у којима човек може да се реализује као слободарско, еротско, емотивно, духовно и стваралачко биће и односи између људи добијају технички и деструктивни карактер, при чему човек постаје механичко и деструктивно биће. Капитализам ствара сурогат-друштвености у облику „потрошача“, „гледалаца“, „фанова“, „фејсбуковаца“… Спорт је један од најважнијих средстава за дегенерисање и уништење хумане друштвености. Спортисти су сведени на квази-милитаристичку, забављачко-циркузанерску и каскадерско-самоубилачку групу, а публика на „навијачку масу“. Музички „спектакли“, фестивали пива и друге масовне пијанке, диско-клубови, самопослуге и трговачки центри, пешачке зоне у трговачким деловима града и сл. – све су то облици капиталистичке производње „друштвености“ која је лишена природности и људскости. Она се своди на стварање „потрошачке масе“ чије понашање условљава процес деструктивне капиталистичке репродукције, што значи потпуно комерцијализовани живот. Капитализам од човека као друштвеног бића ствара потрошачко биће, а од друштва као заједнице еманципованих личности потрошачку гомилу. Мега-маркет постао је најважнији друштвени простор, а „распродаје“ и пратећи „потрошачки стампедо“ најаутентичнији облик у коме се појављује капиталистичка друштвеност.
Што се тиче интернета, све веће могућности техничког „комуницирања“ постале су замена за све мање могућности аутентичног људског споразумевања. Уместо да се успостављају непосредни односи између људи, успостављају се „односи“ посредством „фризираног“ лика који одговара моделу „успешне фаце“ по критеријумима владајућих вредности, што значи само-обезвређивањем и самосакаћењем човека. Анонимност, могућност моменталног прекида контакта, могућност непрестаног „преображавања“ и „дотеривања“ – све то посредује у „комуницирању“. На компјутерском екрану не појављује се прави лик човека, већ његова маска. Преко интернета не успостављају се међуљудски односи, већ техничке везе при чему су људи „ослобођени“ чулног, еротског, емотивног, у крајњем, друштвеног постојања и друштвеног посредовања. На екрану појављују се ликови које човек не може да осети, да додирне, да погледа у очи… Ликови који немају мирис, глас, топлину… Стиче се „слобода“ од света у коме човек не може да оствари своју људскост и то на начин који своди човека на технички маскирану приказу. Интернет-популизам је најнехуманији облик популизма. Привидно, свако може да се појави у „јавности“, али је то виртуелна „јавност“ анонимних људи који се крију иза компјутерских екрана. Истовремено, убедљива већина текстова који се објављују на интернету налазе се испод сваког културног нивоа и намећу се другима путем све агресивније „техничке презентације“ која одговара механизму рекламне кампање „потрошачког друштва“. Најгоре је то што млади прихватају да буду бачени у виртуелни свет. То је конформистички „одговор“ усамљеног човека заглибљеног у блату капиталистичког безнађа. Прихватање виртуелног света је, заправо, прихватање постојећег света у коме нема места за младост, за љубав, за будућност… У коначном, ради се о томе да се отклони свака могућност да се људи уједине и делују као политичка бића која теже искорењивању узрока несреће. Уништавање човека као друштвеног бића путем технике и „потрошачког“ начина живота претставља најефикаснији начин његовог деполитизовања. Без непосредног повезивања и организовања потлачених на темељу јасне визије будућег света за који се треба борити, излазак на улицу своди се на пражњење незадовољства које не доприноси укидању нељудског света, већ до стварања нових облика тлачења и израбљивања.
Маркс и капиталистички глобализам
Настојећи да докажу да је глобализација капитализма неизбежна, грађански теоретичари приказују Маркса као заступника капиталистичког глобализма и на тај начин претварају његову мисао у позитивистичку теорију капитализма. Цитати из Манифеста комунистичке партије користе се за то, да се докаже неминовност и оправданост капиталистичког глобализма. Инсистира се на томе да Маркс у глобализацији капитализма види начин превазилажења „нижих“ (традиционалних) облика друштвеног живота који спутавају развој производних снага и слободу човека, али се одбацује Марксова идеја будућности која се своди на „утопију“ (тачније, на утопизам), или на праксу (бивших) режима „реалног социјализма“. На тај начин, они лишавају Марксову мисао револуционарне бити, а капитализам историјске родности. По Марксу, револуционарна улога капитализма састоји се у томе да он уклања, развојем производних снага и стварањем светског тржишта, све оно у свету што онемогућава „скок из царства нужности у царство слободе“ (Енгелс) и у том контексту уништава митолошки однос према природи. Капиталистички глобализам ствара услове који омогућавају коначно укидање класног друштва и стварање света слободних људи. У том контексту, капиталистичка глобализација има револуционарни карактер и стога супротстављање глобализацији претставља реакционарни акт. Еманципаторски потенцијали које ствара капиталистички развој производних снага на глобалном плану су светло у коме треба сагледати глобалну капиталистичку експанзију. Само у перспективи коначног ослобођења човечанства од егзистенцијалне неизвесности и класног израбљивања, што значи само у перспективи изградње комунистичког друштва, може се на прави начин разумети Марксово виђење капиталистичког глобализма.
Слабост Марксове визије будућности која се заснива на глобализацији капитализма проистиче из његовог схватања природе капитализма. Држећи се у својој критици капитализма егзистенцијалног априоризма и на њему заснованог мита о „револуционарном“ карактеру капиталистичког развоја производних снага и светског тржишта, Маркс је превидео да је капитализам у својој бити екоцидни поредак и да ће се развој капитализма као светског поретка одвијати на темељу геноцидне праксе најразвијенијих капиталистичких држава. Показало се, још у Марксово време, да је уништење читавих народа и претварање њихове животне средине у простор беспоштедне капиталистичке експлоатације основни услов за развој и ширење капитализма. Будући да је био свестан да капитализам пустоши земљиште прекомерном експлоатацијом, Маркс је могао да дође до закључка да ће капиталисти најразвијенијих капиталистичких земаља, и пре него што у потпуности исцрпе земљиште у својим државама, кренути у освајање „животног простора“ широм света. Екоцидни однос капиталистичког система према природи неминовно производи геноцидни однос најмоћнијих капиталистичких држава према „примитивним“ народима и према „прекобројним“ припадницима радничке класе у најразвијенијим капиталистичким земљама. Они су „колатерална штета“ прогреса који се заснива на капиталистичком начину развоја производних снага.
Да Маркс није свој однос према капиталистичком глобализму засновао на миту о „револуционарном“ карактеру капитализма, за њега би стравична судбина северноамеричких староседелаца била упозорење које указује на владајућу тенденцију у развоју капитализма, а то значи да капиталистички начин развоја производних снага има екоцидну и на тој основи геноцидну природу. Капиталистички екоцидни глобализам довео је до тога да је геноцидни принцип, по коме је уништење све већег броја људи основна претпоставка за преживљавање све мањег броја људи, постао стратешки оријентир за економску, политичку и војну праксу најмоћнијих капиталистичких земаља. У том контексту, теза о “пренасељености планете” је начин да се прибави легитимност уништењу милијарди „прекобројних“ да би се најмоћније капиталистичке корпорације докопале сировинских и енергетских ресурса на целој планети. Теорија о „златној милијарди“, на којој је изграђена савремена империјалистичка стратегија Запада, недвосмислено указује на екоцидно-геноцидну природу капиталистичког глобализма. Истовремено, западни капиталистички центри моћи настоје да искористе еколошко пропадање планете, које је условљено њиховом екоцидном праксом, да отму територије које нису под њиховом непосредном контролом и да успоставе екоцидно-геноцидну колонијалну доминацију над читавим континентима. И овде се ради о тотализујућем дејству животне логике капитализма, да од последица уништавања света ствара средство за свој развој.
Наслов једног од најважнијих Лењинових списа Империјализам као највиши стадијум у развоју капитализма, који је постао манифест анти-колонијалне борбе у 20. веку, указује на природу капиталистичког глобализма. Глобалном капиталистичком империјализму потребне су глобалне империјалне политичке, правне, спортске и друге институције. „Међународне организације“ су један од политичких облика у коме се реализује доминација капиталистичких монопола над човечанством. У току је стварање таквог глобалног политичког поретка који одговара глобалном економском поретку који се заснива на владајућим принципима монополистичког капитализма „Велика риба прождире малу рибу!“ и „Уништи конкуренцију!“. Ради се, заправо, о „мондијализму“ који подразумева уништавање нација и њихово претварање у радно-потрошачку гомилу, као и о претварању њиховог животног и историјског простора у предмет економске експлоатације и еколошког пустошења. Највеће капиталистичке корпорације уништавају националне државе да би уклониле снаге које су у стању да ограниче њихову моћ. У том контексту, намеће се „регионализација“ која претставља израз настојања да се разбију постојеће државе и створе капиталистички протекторати који неће моћи да се супротставе тоталитарној доминацији најмоћнијих капиталистичких групација. „Регионализација“ се своди на феудализацију постојећих држава. Уместо да се са „развојем демократије“ повећава могућност утицања на владајућу политику од стране грађана, дешава се супротно: све ужи круг капиталиста има све веће могућности да економским, политичким, научним, техничким, медијским, фармацеутским, војним и другим средствима успостави неприкосновену власт над људима, који су сведени на апстрактне „грађане света“, и постану господари живота и смрти. Људима остаје да се на регионалном и локалном нивоу безнадежно боре са последицама злочиначке праксе најмоћнијих капиталистичких корпорација. У светлу „регионализације“ постаје очигледна погибељност настојања да се разбију постојеће државе. Да би спречили да се човечанство уједини на основу борбе за опстанак живота на планети, најмоћнији капиталистички концерни стварају широм света сепаратистичка жаришта и на тај начин изазивају сукобе између нација, раса и религиозних заједница који само доприносе слабљењу светског анти-капиталистичког фронта и тиме борбе за опстанак човечанства. Овде треба додати и то, да нису само капиталистичке корпорације, већ да је сам на капиталистички начин условљени живот постао тотализујућа моћ која уништава националне културе и индивидуалне специфичности људи и који ствара од њих идиотизовану радно-потрошачку „масу“, а од света капиталистички концентрациони логор. И они народи који нису под непосредном доминацијом Запада, а који су прихватили „потрошачки“ начин живота, губе културни идентитет и утапају се у „Кока-кола културу“ која је најаутентичнији појавни облик мондијалистичког идиотизма.
Када се има у виду да се капиталистички глобализам заснива на екоцидном тероризму најмоћнијих капиталистичких корпорација, који води уништењу живота на планети и „прекобројних“, постаје очигледна погубност тврдње Антонија Негрија да само следећи капиталистички глобализам може да се стигне у будућност. Заправо, супротстављање капиталистичком глобализму не претставља само најважнију слободарску, већ пре свега најважнију егзистенцијалну обавезу како азијских, афричких, јужно и централно америчких народа, тако и радника у најразвијенијим капиталистичким земљама. Само борбом против капитализма могуће је сачувати природу и човечанство и реализовати еманципаторско наслеђе националних култура и грађанског друштва. С хуманистичког и егзистенцијалног аспекта гледано, свест о нужности уједињења човечанства у борби против капитализма ради стварања новог света претставља потенцијално најплодоноснију последицу капиталистичког глобализма.
Српска ТВ у Црној Гори: Интервју са Љубодрагом Симоновићем Дуцијем – фебруар 2014.
Фебруара ове године на српској ТВ у Црној Гори, у оквиру емисије “Истина или лаж”, коју води и уређује госпођа Бранка Чуљић, гостовао је Љубодраг Симоновић Дуци.
Српска ТВ у Црној Гори: Интервју са Љубодрагом Симоновићем Дуцијем – фебруар 2014.
Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.
Интервју је почео са причом о Дуцијевој спортској каријери, па се затим ток разговора усмерио на критику спорта, олимпизма, критику свеуништавајућег капитализма, са акцентом на најновији развој догађаја после познатих догађаја у Украјини, о успону Русије, о таласу нових очекујућих промена незадовољног света, на челу са Русијом и осталим слободарским светом, у који спада и Србија, што је неминован ствар, јер капиталистичка неман на челу са САД, губи дах и незаустављиво иде ка својој пропасти!
Много битних ствари је изречено од стране Дуција, да би се схватила геополитичка ситуација у свету и где смо ми у свему томе, као и још пуно битних сагледавања и контекста који произилазе после најновијих дешавања у Украјини, после чега више ништа неће да буде исто, јер дошло је до буђења великог светског џина – Русије…!
Љубодраг Симоновић Дуци гост на ТВ Прибој: Емисија о школи
Омладински екран ТВ Прибој – Додатни час
Линк ка видео прилогу на: http://www.youtube.com
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.
“Омладински екран је назив циклуса емисија намењених младима у продукцији Телевизије Прибој. Прва емисија “Додатни час” бави се проблемима данашњег школства. У емисији учествују ученици и наставници из Прибоја и два специјална госта – дечји психијатар Светомир Бојанин и доктор филозофије Љубодраг Дуци Симоновић. Наредне емисије бавиће се уметношћу, спортом, историјом”.
Капиталистичка експлоатација земљишта
Марксова анализа капиталистичке експлоатације земљишта из Капитала указује на његово схватање односа капитализма према природи. Маркс: “Са све већом претежношћу градског становништва, које она гомила у великим центрима, капиталистичка производња гомила с једне стране историјску покретачку снагу друштва, а с друге стране омета размену материје између човека и земље, тј. враћање земљишту оних његових саставних делова које је човек потрошио у облику хране и одела, омета, дакле, вечити природни услов трајне плодности земљишта. Тиме она уједно разара телесно здравље градских радника и духовни живот сеоских радника… Као и у градској индустрији, тако се и у модерној пољопривреди повећање производне снаге и јаче реализовање рада откупљује опустошивањем и исцрпљивањем саме радне снаге. А сваки напредак капиталистичке пољопривреде није само напредак у вештини пљачкања радника, него у исто време пљачкања земље; сваки напредак у повећавању њене плодности за неко дато време уједно је и напредак у упропашћавању трајног извора те плодности. Што више нека земља, нпр. Сједињене Државе Америке, полази од крупне индустрије као основице свог развитка, то је овај процес разарања бржи.” (2)
Маркс се не односи према природи у контексту њеног могућег уништења као животворне целине, већ као предмету рада и критикује капитализам зато што прекомерно исцрпљује земљиште лишавајући га плодности. Та критика важи и за претходне историјске периоде: исцрпљивање земљишта и радних слојева карактерише како робовласништво, тако и феудализам. У чему је специфичност капиталистичке експлоатације природе и човека? Полазећи од основа Марксове критике капитализма, битна разлика између капитализма и претходних друштвено-економских формација је у томе, што у капитализму доминира производња за профит, а не за задовољавање људских потреба. Не „све већа претежност градског становништва“ по себи, већ интензивирање процеса пољопривредне производње у контексту производње за профит, доводи до све интензивнијег исцрпљивања земљишта при чему се не води рачуна о његовим родним могућностима, као и о правим потребама људи. Поред тога, капитализам повећава плодност земљишта на тај начин, што упропашћује земљу као „трајни извор те плодности“. Маркс је увидео да проблем није првенствено у ограниченим могућностима земљишта, већ у капиталистичком начину прераде земљишта које се врши на такав начин, да земљиште бива лишено најважнијег квалитета – природне родности. Међутим, Маркс не увиђа да се специфичност капиталистичког начина експлоатације земљишта састоји у томе, да он уништава природну родност земљишта успостављањем вештачке родности, што значи тако што претвара земљиште у технички простор, а човека у техничко средство за уништавање природе. Штавише, савремена производња хране указује на то да капитализму није потребно ни земљиште. У индустрији хране сировине се добијају на вештачки начин, а читав процес производње одвија се у техничким условима, путем техничких средстава и на технички начин. Врхунац капиталистичког екоцидног варваризма је у томе, што капитализам не чини само земљиште сувишним, већ чини сувишним и саму планету на којој живимо, као и човека као природно и људско биће. На капиталистички начин дегенерисани научници и њихови „спонзори“ из света капитала и политике отписали су Земљу као космички дом човека и са њом „традиционално човечанство“.
Марксова критика капиталистичке експлоатације природе дата је у контексту критике хиперпродукције. За Маркса капитализам није екоцидни, већ експлоататорски поредак. Ствари се постављају у равни производње и потрошње. Маркс је превидео да капиталистичка производња не подразумева само потрошњу сировина, енергије и људског рада, већ уништавање природе као животворне целине и човека као природног и људског бића. За њега пустошење земљишта не указује на екоцидну природу капитализма, и у том контексту на угрожени опстанак човечанства, већ на једну од штетних последица индустријализације. Истовремено, Маркс превиђа да исцрпљивање природних ресурса нема само механички и квантитативни, већ и квалитативни карактер, што значи да условљава конкретну природу капиталистичког прогреса, природу буржоазије и радничке класе, природу класне борбе и социјалистичке револуције, однос према будућности и саму могућност будућности… Што се тиче процеса рада, развијајући техничка средства за све интензивнију обраду земљишта капитализам је довео до вишеструког повећања продуктивности рада и до редуковања телесног рада и тиме телесног исцрпљивања радника.
По Марксу, капитализам прерађује природу тако што је претвара у корисне предмете и на тај начин повећава извесност људског преживљавања и проширује границе људске слободе путем материјалних добара и развојем стваралачких моћи човека. Истовремено, Маркс указује на опасност да капитализам прекомерним искоришћавањем земљишта до те мере исцрпи њену природно условљену плодност, да може да доведе у питање опстанак будућих генерација који у будућем друштву треба да се заснива на рационалној преради природе која подразумева њену регенерацију по принципу „размене материје између човека и земље“. Маркс релативизује значај истине да капитализам доводи у питање опстанак будућих генерација. Он критикује капитализам зато што исцрпљује земљиште, али последице пројектује у будућност која добија апстрактну димензију. Имајући у виду да капитализам ствара могућности за вештачку оплодњу земљишта и успева да продре све дубље у земљу и на тај начин обезбеди нове сировинске и енергетске изворе, као и да обезбеди њихову ефикаснију експлоатацију, релативизује се питање исцрпљивања земљишта. Уистину, капитализам доводи у питање опстанак будућих генерација тако што од свог настанка све драматичније уништава природу. Оно што је Маркс наслутио као могућу егзистенцијалну опасност, уколико у међувремену радничка класа не укине капитализам и успостави квалитетно другачији однос према земљишту, заправо се развијало са настанком капитализма (на то је указао Фурије још почетком 19. века, као и поглавица племена Сијетла, пола века касније) и кулминирало је у „потрошачком друштву“. Оно што се код Маркса појављује, у виду прекомерног исрпљивања земљишта, као потенцијална егзистенцијална опасност за будуће генерације, у савременом свету постало је, у виду уништења природе као животворне целине, реална опасност за опстанак човечанства. Истовремено, капитализам не доводи у питање опстанак човечанства само тако што лишава земљиште плодности, већ и тако што лишава човека плодности. Постајање капитализма тоталитарним деструктивним поретком доводи до тога да ће се будуће генерације све драматичније сучељавати како са све погубнијом еколошком кризом, тако и са сопственим биолошким дегенерисањем. Капиталистички начин развоја производних снага осудио је човека на биолошко пропадање не само на тај начин што је пресекао органску спону која повезује човека са природом, већ и на тај начин што природу лишава природних, а човека људских особености. Ради се о процесу денатурализације природе и дехуманизације и денатурализације човека претварањем природе у технички простор, а човека у техничку ствар.
Марксова „радна теорија вредности“, по којој земља добија вредност путем њене прераде, указује на редукционистички однос Маркса према природи. Пре свега, природа је сведена на предмет рада, а однос човека према природи сведен је на њену прераду. По Џону Фостеру и Брету Кларку, за Маркса човек и природа су „два оригинална чиниоца (agencies)“ у стварању богатства који „настављају да сарађују“. (3) Они „бране“ Маркса тако што наводе Марксов цитат Вилијама Питија, („оснивача класичне политичке економије“) са почетка Капитала, „рад је отац материјалног богатства, а земља је његова мајка“. Оно што је највредније у Фостеровим и Кларковим разматрањима је да уочавају да Маркс прави разлику између „вредности“ (value) и „богатства“ (wealth). Марксово упозорење да је земљиште богатство које припада човечанству и да као такво не сме да постане приватна својина и предмет неограничене експлоатације, претставља један од основних принципа на коме треба да се заснива савремена критика капитализма.
Фостеров и Кларков однос према Марксовим ставовима о капиталистичком исцрпљивању земљишта проистиче из њиховог (не)схватања природе капитализма и карактера односа капитализма према природи. Они, попут Маркса, не праве разлику између исцрпљивања земљишта као сировинског извора и уништавања природе као животворне целине. Капитализам не лишава само земљиште родности, већ мења климу, истребљује животињске врсте, трује ваздух, загађује воду, уништава шуме, генетски изобличава човека и стерилише његове животворне потенцијале, ствара таква техничка средства која моментално могу да униште човечанство и живот на планети… Исто тако, Фостер и Кларк тврде да се, по Марксу, однос капиталиста према свету заснива на принципу: „Après moi le déluge!“ („После мене потоп!“) и да је Маркс често напомињао да капитал има вампирски однос према природи као живи мртвац који опстаје тако што исисава крв из света. Уистину, однос капиталиста према свету не заснива се на принципу „После мене потоп!“, будући да капитализам од последица уништавања света ствара основе за свој развој. За капиталисте, будућност се не појављује у односу према капитализму, већ се своди на будућност капитализма који је „вечан“. У том контексту, створен је мит о „неограниченим могућностима развоја науке и технике“ и, на тој основи, илузија да је капитализам способан да се „бескрајно регенерише“ и „усавршава“. Модерни олимпизам, као врхунац идеологије мондијализма и као средство за обоготворење капиталистичког поретка, указује на капиталистички однос према будућности. Олимпијске игре су „фестивал пролећа“ (Кубертен) и као такве обнављање животне снаге капитализма, а олимпијско временовање (олимпијаде) указује на то да је капиталистичка будућност безгранична.
Служећи се фрагментарним приступом Марксовој мисли, Фостер и Кларк настоје да помере тежиште Марксове критике капитализма према оним питањима која постају доминантна егзистенцијална питања у савременом свету. На тај начин, Марксова мисао губи историјску аутентичност и доводе се у питање идеје које чине суштину његове мисли. Уколико се желе искористити одређени Марксови ставови о капиталистичкој експлоатацији природе као основу за изградњу критике капитализма као екоцидног поретка, то се не може учинити независно од Марксових најважнијих идеја и основне интенције његове критике капитализма. Није спорно да Марксови ставови о капиталистичком исцрпљивању земљишта добијају све већи значај како капитализам све драматичније уништава природу. Спорно је да се њима покушава дати доминирајућа димензија у Марксовој мисли. Имајући у виду сву драматичност капиталистичког уништавања живота на планети, питање је да ли Марксови ставови о прекомерном исцрпљивању земљишта могу да буду основ за изградњу савремене критике капитализма. У сваком случају, они могу да добију одговарајући значај само у контексту критике капитализма као тоталитарног деструктивног поретка. То се односи и на Марксово упозорење да природа не сме да постане приватна својина и као таква неограничени предмет капиталистичке експлоатације. Од генератора развоја производних снага, приватна својина је постала генератор уништења живота на земљи.
Специфичност капиталистичке експлоатације природе не састоји се у томе да капитализам лишава земљиште плодности, већ да уништава природу као животворну целину и да његов однос према природи има „стваралачки“ карактер. Капитализам не ствара хуманистичку или натуралистичку, већ „техничку цивилизацију“ и у том контексту претвара природу у технички простор, а човека у машину. Капиталистички развој производних снага не ствара могућност (на темељу продуктивнијег рада, смањивања радног времена и хуманизовања радних процеса) за „скок из царства нужности у царство слободе“ (Енгелс), већ се своди на техничко „усавршавање“ постојећег света, што практично значи на дегенерисање и уништавање природе и човека као културног и биолошког бића путем техничких средстава. Животна моћ капитализма заснива се на његовим дехуманизованим и денатурализованим стваралачким моћима: капитализам уништава природни и људски свет тако што ствара „нови“ – „технички свет“ и човека који одговара том свету. Уништавање стварањем – то је погонска снага капиталистичког прогреса. Путем тог процеса капитализам увлачи људе у своју егзистенцијалну и вредносну орбиту претварајући стваралачке потенцијале човека у деструктивну моћ и дајући читавом процесу спектакуларну димензију (естетика деструкције). Уместо да капиталистички развој производних снага повећава извесност људског опстанка и ствара могућност за коначно ослобођење човечанства од природне стихије, он све драматичније доводи у питање опстанак човечанства и самим тим слободу човека. И Марксово указивање на то да капитализам исцрпљује природне ресурсе и да на тај начин доводи у питање опстанак будућих генерација намеће закључак да капиталистички начин развоја производних снага не повећава извесност опстанка човечанства, већ да га доводи у питање. Међутим, по Марксу неизвесна егзистенција човечанства не заснива се на деструктивној природи капитализма, већ на стихијском карактеру тржишне привреде која делује као природни закон и који се заснива на апсолутизованом принципу максималног увећавања профита. Уистину, капитализам се не заснива на натуралистичком ирационализму, који подразумева борбу живих бића за опстанак и има родоносни карактер, већ на деструктивном ирационализму, који се заснива на борби између капиталистичких корпорација за опстанак по принципу „Уништи конкуренцију!“.
Упркос настојањима владајуће пропагандне машинерије да убеди јавност да је капитализам у стању да, путем науке и технике, „санира“ негативне последице које ствара, капитализам са својом све драматичнијом екоцидном праксом уништава илузију да је у оквирима капитализма путем науке и технике могуће санирати последице уништавања природе и човека. Уместо да развија веру у будућност, капиталистички „прогрес“ производи страх од будућности. У најразвијенијим капиталистичким земљама највећи је страх од пропасти. Као одговор на то, капиталисти настоје, путем владајуће пропагандне машинерије, да страх од капитализма претворе у „страх од природе“ коју капитализам, уништавајући је, претвара у извор све веће опасности за човека. Страх савременог човека од природе превазилази страх од природних сила које је „примитивни“ човек имао будући да се он данас не заснива на локалним непогодама, већ на све реалнијој опасности од потпуног уништења живота на Земљи. Капитализам је до те мере исцрпео природне ресурсе, загадио животну средину, уништио живи свет, пореметио климатске прилике и, истовремено, створио таква средства за масовно уништење и технику која садржи све стравичнији деструктивни потенцијал – да је уништење човечанства постало његова непосредна будућност. Човечанство се нашло између савремене Сциле и Харибде: „подивљале“ природе и капитализма који је у самртном ропцу и чији владари су спремни, да би спречили његову пропаст и стварање новог света, да униште човечанство. Вероватноћа преживљавања човечанства и опстанка живота на планети приближава се нултој тачки.
Љубодраг Симоновић Дуци: Клот Фркет – БК ТВ, новембар 2005.
Љубодраг Симоновић Дуци: Клот Фркет – БК ТВ, новембар 2005.
Линк ка видео прилогу на:http://www.youtube.com/
Видео прилог можете скинути пратећи ово упутство.
Гости Исидоре Бјелице на некадашњој БК телевизији били су Љубодраг Симоновић Дуци, Мирослав Лазански и Петар Милићевић. Тема емисије била је цивилно служење војног рока и разне манипулације са тим у вези, док је у Србији још важила обавеза служења војног рока. Помиње се афера са Владом Дивцем. Наравно, Дуци се као и увек дотиче дубљих и суштинских узрока разних ефемерних проблема у једном друштву, а не политички надуваних, а они леже у капитализму као вредносном систему који уништава свет, природу, народе и њихове државе.
Љубодраг Симоновић Дуци: Трибина у Сомбору
Љубодраг Симоновић Дуци: Трибина у Сомбору
Линк ка видео прилогу на: http://www.youtube.com
Видео прилог можете скинути пратећи ово упутство.
Љубодраг Симоновић Дуци био је гост трибине 26. марта. 2010. у Сомбору. Трибину су организовали српска читаоница “Лаза Костић” Сомбор и завичајно удружење Срба “Коријени”. Тема трибине била је: “Да ли је нови свет могућ”? Дуци је изнео кључно питање с којим се сусреће наша цивилизација, а то је егзистенцијално питање, питање опстанка човечанства, његова будућност која је угрожена од разарајућег и погубног капитализма. Дуци је говорио и о спорту као инструменту капитализма у стварању духовне дроге масама радника и младих људи, не би ли своје слободно време губили “опијајући” се спортским спектаклима. Уместо да се масе младих организују и боре против оних који од њиховог живота праве све веће ништавило и пакао, они своје незадовољство исказују на стадионима где се све више у таборима сукобљавају једни против других. Такође, било је речи о уништавању младих људи путем спорта, њиховог здравља, јер данас се ни један иоле значајнији спортски “успех” не може остварити без допинга и дрогирања.
Када је говорио о Србији, Дуци је рекао да је на сцени уништавање духовности и биолошког опстанка нашег народа, и то се одражава у следећим његовим речима:
“… све се своди на додворавање западу да би се створио један колонијални механизам, а зна се да је обрачун са духовним наслеђем, елементарни услов да се обрачуна човек са свим осталим што чини један народ”.
После Дуцијевог излагања постављана су му питања…