Тело је основни начин на који човек постоји у свету и основни начин на који припада свету. Оно није природна датост и као такво појава sui generis, већ је производ историјског развоја друштва. Свака цивилизација ствара специфично тело и специфични однос према телу, и на тај начин специфичног човека. Још су у антици схватили да је произвођење одређеног тела истовремено произвођење одређеног типа човека (господарске расе и роба). Класна и расна физиогномика имају прворазредни значај у грађанској антропологији и на њој посебно инсистирају грађански хеленисти који идеализују антику. Истовремено, човек не доживљава своје тело непосредно, већ посредством конкретног тоталитата епохе у којој живи и владајућег идеолошког “модела” тела, што значи као конкретно људско (друштвено) биће.
До одговора на питање шта јеу савременом свету људско тело може се доћи само у контексту владајуће тенденције развоја капитализма. Капитализам производи човека који је у функционалном јединству са њим и који омогућава његов развој пре свега тако што производи одговарајуће тело. Владајући однос према телу посредован је „техничком цивилизацијом“, што значи да је тело сведено на својеврсну машину, а телесни покрет на механику кретања. Тeхничка функционалност и ефикасност постају најважније одлике капиталистичког тела. У суштини, владајући инструментални и израбљивачки однос према природи основ је односа према људском телу. Оно није хармонични део живе природе које, као такво, треба поштовати, већ је сведено на предмет обраде и на средство за постизање нељудских циљева. У „потрошачком друштву“ конзумерски активизам постао је доминирајући облик телесног активизма. Тело је постало део потрошачког начина живота и прилагођено је захтевима потрошачке цивилизације. Однос према телу има инструментални карактер: оно престаје бити интегрални део људског бића и постаје средство за репродуковање владајућег поретка. Ради се, заправо, о потпуном комерцијализовању тела као “највишем” облику капиталистичког дегенерисања човека. Привид је да је човек „власник“ свога тела. Уистину, он се односи према своме телу онако како се капитализам односи према њему као човеку: дехуманизујући човека капитализам је дехуманизовао однос човека према своме телу. У питању је на капиталистички начин створени нарцизамкоји има инструменталну, деструктивну и спектакуларну природу.
Капиталистичко тотализовање света подразумева капиталистичко тотализовање тела, што значи његово изобличење и стварање хронично болесног човека. Доминира ритам капиталистичке репродукције који уништава биолошки ритам одвијања живота – без чега нема здравог човека. Човек се не руководи само конзумерским активизмом као вредносним изазовом, већ његово тело не може да опстане без све већег броја препарата и помагала, као и вештачких животних услова. Опстанак човека све је више посредован вештачким средствима која од човека стварају инвалида. Тело је изгубило природне потребе: оно не може више да прерађује природну храну, живи на медикаментима и посредством медикамената. Читав живот човека је под “третманима” који, у крајњем, треба да омогуће да опстане у функционалном складу са владајућим поретком. На основу односа према телу може се видети да развој “потрошачког стандaрда” подразумева уништавање животног стандарда. Рад, начин живота, кретање, ритам живота, исхране, спавање, простор који је савремени гето (градови), ваздух, вода, храна, дуван, дрога, пиће, начин живота који уништава природно биће човека, ноћни живот, ритам и начин исхране – готово сви облици живота постају начин дегенерисања човека. Холестерол, целулит, шећерна болест, рак, срчана оболења, неурастенија, депресивност, СИДА итд. – нису “болести савременог света”, већ капиталистички облик телесног и менталног дегенерисања човека. На делу је капиталистичка трансформација човека која се изводи тако што човек бива лишен природне и људске животворности и претворен у пластично и техничко “биће”. Истовремено, све већи број болести којима је човек изложен нису природно условљене и немају природни карактер, већ су производ лабораторија и имају геноцидни и профитабилни карактер. Ради се о капиталистичкој производњи болести које се “лече” тако, да се од човека ствара профитабилни пацијент, што значи хронични болесник. “Телесне потребе” данашњег човека одређује пропагандна машинерија и његов друштвени положај. Човек који непрестано прождире све веће количине све неквалитетније хране представља најважнији стратешки циљ индустрије хране. Она ствара све болеснијег човека кога, по природи ствари, “преузима” медицина и фармацеутска индустрија. Конзумирање све веће количине хране није телесна потреба, већ је компензација за прикраћену људскост. Исто је с пушењем, дрогирањем, алкохолизмом, конзумерским телесним активизмом попут aerobica, body–buildinga и сл. Капитализам од последица уништавања природе и човека ствара изворе профита и развија све погубније механизме деструкције. Људско тело постаје универзална деструктивна машина и универзална канта за отпад у којој треба да нестану све отровнији производи капиталистичке цивилизације. Истовремено, егзистенцијална стрепња, понижавања која човек свакодневно доживљава, усамљеност, безнађе… ментално изобличавају човека, што непосредно условљава дегенерисање тела.
Као део капиталистички дегенерисаног света тело човека постало је средство за уништавање природности и људскости и као такво непријатељ природе и човека. Капитализам је претворио човека у деструктивну радну снагу и, истовремено, у потрошача који настоји да у што краћем времену уништи што већу количину робе. Природа те робе, која све мање има употребну вредност гледано с аспекта човека као биолошког и хуманог бића, и природа односа према роби који се своди на њено уништење, неминовно условљава дегенерисање човека као биолошког и људског бића. Конзумерски начин живота производи денатурализовано и дехуманизовано конзумерско тело и конзумерски менталитет, што у крајњем значи конзумерски поглед на свет и конзумерску (деструктивну) машту. Непрестана усресређеност на прождирање хране одвлачи ум од битних егзистенцијалних и есенцијалних питања и уништава визионарску свест. Маштање о храни (као и маштање о луксузним колима, базенима, кућама, јахтама… – које непрестано потхрањује капиталистички вредносни хоризонт уобличен у све агресивнијој индустрији забаве) замењује маштање о свету слободних људи. Истовремено, индустрија забаве ствара такве облике бекства из реалности који уништавају у човеку потребу за умном активношћу. Капитализам ментално сакати људе тако што им уништава потребу за науком, филозофијом, поезијом, музиком, за оплемењеним разговором… Постоји само једна сфера интересовања: новац и са њим повезана политичка моћ која, у крајњем, служи за обезбеђивање поретка који омогућава стицање богатства пљачком радника и уништавањем природе.
Однос према сопственом телу је најнепосреднији однос човека према самоме себи. Отуда је основни облик отуђења човека од себе отуђење од свогa тела. Већина грађана Запада доживљава свакодневну фрустрацију због тога што њихов телесни изглед не одговара владајућем (потрошачко-рекламном) моделу тела који је основ друштвеног вредновања. Човек доживљава сопствено тело као казну, као нешто туђе и покушава да га преобрази исцрпљујућим телесним вежбама, “третманима”, пластичним операцијама… “Мода” постаје подређивање тела доминирајућем “естетском” моделу и на тај начин подређивање човека владајућем поретку. Све добија извитоперену димензију. Бити сведен на дехуманизованог и денатурализованог идиота постаје највиши вредносни изазов уколико доноси „славу“ и новац.
Манекенство је један од спектакуларних облика капиталистичког дегенерисања човека. Терором над телом и личношћу девојке бивају преображене у рекламне лутке и само-деструктивне зомбије. „Попети се на писту“, по цену уништења људске самосвојности и здравља, највиши је изазов за младе који су хипнотисани капиталистичком пропагандном машинеријом и обезвређени капиталистичким вредносним системом. Пониженост се маскира „спонтаношћу“, као код проститутки: кикотање постаје начин прикривања истине да се ради о томе да је девојка сведена на „месо“ и као таква на објекат сексуалног искоришћавања. Ако се однос према манекенкама пореди са односом према стоци која се појављује на пољопривредним сајмовима, разлика је у томе што однос према стоци има биолошку границу која се не сме прећи, што није случај када се ради о манекенкама које приморавају да се изгладњују до смрти. Истовремено, однос према стоци нема онај понижавајући карактер који има однос према „девојкама са писте“. Стоку не приморавају да унакази своје тело и лице да би стекла изглед који одговара „модном профилу“ који стварају капиталистички кланови из сенке и савремени гоничи робова који се појављују у облику „магова“ модних писти.
