Tagкомунизам

Основне идеје које пружају могућност човечанству да опстане и створи хумани свет су: непосредна демократија; производња која служи задовољавању истинских људских потреба; радикално скраћење радног времена; развој ства- ралачког бића човека; развој међуљудских односа; и успостављање оплемењујућег односа према природи. Наведене идеје саставни су део модерне визионарске мисли, а оно што чини њихов конкретни квалитет данас је то, што се појављују у односу према капитализму као тоталитарном поретку деструкције, што значи у односу према све реалнијој могућности уништења света. Оне више нису само слободарски изазов, већ су постале егзистенцијални императив.

Марксова критика капитализма у својој бити је мисао социјалистичке револуције. То је основна идеја на основу које и у односу према којој може да се одреди аутентичност „марксистичког“ предзнака. Став да је „исправна теорија свест праксе која мења свет“ претставља самосвест Марксове револуционарне мисли. На њеном темељу и у односу према њој (и) Марксове идеје добијају марксистичку легитимност. Не одговарају сви Марксови ставови његовој теорији револуције. Марксова мисао није од својих почетака била теорија социјалистичке револуције, већ је то постала под утицајем развоја капитализма и радничког покрета. Постајање пролетаријата у најразвијенијим капиталистичким земљама Европе политичком снагом која је у стању да мења свет условило је постајање Марксове мисли теоријом социјалистичке револуције.

По Марксу, егзистенцијална и самим тим општe-друштвена криза заснива се на економској кризи капитализма која проистиче из тога што су производни (својински) односи постали ограничење за развој производних снага. На то недвосмислено упућује Марксовстав из Прилога критици политичке економије који претставља камен-темељац његове теорије револуције: „Материјалне производне снаге друштва долазе у противуречје с постојећим производним односима који постају њихови окови. Тада наступа епоха социјалне револуције.“ (29) Радничка класа је „укљештена“ између производних снага и производних (својинских) односа. Класна свест налаже раднику да се не бори за укидање капитализма све док овај развија производне снаге и док му обезбеђује егзистенцију. Будући да је капиталистички начин развоја производних снага прогресиван, борба радника против капитализма док он развија производне снаге претставља кочницу прогресу и стога је неприхватљива. Истовремено, не може се створити социјалистички поредак, који претставља коначно превазилажење капитализма, уколико капитализам није исцрпео своје развојне моћи. У тим условима револуција се не заснива на објективним историјским условима, већ на политичком волунтаризму. Уклањање буржоазије са политичке сцене од стране пролетаријата има историјску легитимност тек онда када буржоазија постане реакционарна снага, а то значи када капитализам исцрпи све могућности развоја производних снага и када буржоазија репресивним средствима настоји да одбрани приватну својину која је постала кочница за развој производних снага. Пролетаријат може, по Марксу, да постане „гробар“ капитализма само на темељу економске и на тој основи опште друштвене кризе која се може разрешити само радикалним искораком из капиталистичког света.

Превиђајући да је капитализам у својој бити деструктивни поредак, Маркс је превидео специфичност дијалектике капитализма. По њему, развој капитализма подразумева развој противуречности између производних снага и производних (својинских) односа, али не између капиталистичког развоја производних снага и природе као животворне целине, као и човека као природног и људског бића. Упркос Марксовим критичким ставовима који указују на пљачкашки и пустошећи однос капитализма према земљишту, за њега је капитализам прогресиван све док развија производне снаге.Заправо, по Марксу проблем није у капиталистичким производним снагама и погубним последицама њиховог развоја, већ у ограниченим могућностима производних односа, што значи капиталистичке приватне својине што ће зауставити развој производних снага и „принудити“ капитализам на „самоукидање“. Показало се да управо развој производних снага на темељу приватне својине ствара све драматичнију егзистенцијалну и тиме опште-друштвену кризу будући да се заснива на све интензивнијим уништавањем природе и човека као људског и биолошког бића. Све драматичније пропадање света указује на то да су капиталистички „прогрес“ и опстанак човечанства супротстављени. И Марксови ставови o прекомерном исцрпљивању земљишта упућују на закључак да управо економски развој капитализма све драматичније угрожава опстанaк човечанства. На основу тога следи да би радници требало да се боре против економског развоја капитализма, а то значи против капиталистичког начина развоја производних снага, а не да „чекају“ да производни (својински) односи постану препрека за развој производних снага. Савремена социјалистичка револуција могућа је као последица егзистенцијалне кризе коју ствара капитализам, али истовремено и као брана која треба да спречи да капитализам до те мере уништи животну средину и у тој мери поремети климатске прилике да човечанство више ни на који начин неће моћи да спречи уништење живота на Земљи. Савремена социјалистичка револуција не може да има апостериорни и есенцијални, већ априорни и егзистенцијални карактер.

Постајањем капитализма тоталитарним деструктивним поретком Марксовосхватање социјалистичке револуције је превазиђено. Маркс не долази до појма социјалистичке револуције у односу према капитализму као тоталитарном деструктивном поретку, већ у односу према капитализму као експлоататорском поретку који има „револуционарну“ природу. За Маркса социјалистичка револуција је последња револуција у историји човечанства и као таква претставља завршни чин у борби човека за слободу. Истовремено, држећи се егзистенцијалног априоризма, Маркс у социјалистичкој револуцији не види почетак отсудне борбе за опстанак човечанства, већ окончање историјског процеса спајања човека са природом и почетак праве историје човечанства. Следећи ту идеју, Гајо Петровић, један од најистакнутијих представника југословенскепраксис филозофије, у Марксовом схватању револуције види превазилажење социјално-политичког момента и коначно решење односа човека према природи и према себи као природном бићу. У том смислу, социјалистичка револуција је „бит бивствовања“ (Мишљење револуције). Међутим, конкретна „бит бивствовања“ не може се добити на основу апстрактне представе природе и човека, већ у односу према тоталитарној и деструктивној капиталистичкој пракси. Капиталистички „прогрес“ довео је човечанство на ивицу провалије и тиме „разрешио“ све противуречности капитализма и довео критику капитализма до краја. Капитализам не ослобађа човека зависности од природе већ га, уништавајући природу, чини све зависнијим од ње. Он не само да не ствара могућности за „скок из царства нужности у царство слободе“, већ ствара ново – деструктивно и на тој основи тоталитарно царство нужности. Тек у односу према погубним последицама развоја капитализма и у односу према његовим деструктивним потенцијалима социјалистичка револуција може да добије конкретну историјску димензију. Она није почетак истинске слободе човека, већ почетак отсудне борбе за опстанак човечанства са којом ће бити саниране последице капиталистичког уништавања природе и човека и то на такав начин, да се створе могућности за ослобађање човека од природне стихије и од класног друштва, као и за реализовање његових универзалних стваралачких моћи и за стварање од друштва братске заједнице слободних људи.

Маркс долази до идеје социјалистичке револуције полазећи од идеализованог антрополошког модела човека као универзалног стваралачког бића слободе, а не од конкретне природе капитализма као деструктивног поретка и у том контексту од потребе да се спречи уништење живота на земљи.Карактер пролетерске револуције не одређује се више према хуманистичким идеалима, као што је то код Маркса, већ је условљен егзистенцијалним изазовима које капитализам као тоталитарни деструктивни поредак намаће човечанству. Од самог настанка капитализма деструкција је иманентна његовој бити, али је са настанком “потрошачког друштва” деструкција постала његова доминирајућа одлика. Све је реалнија опасност да човечанство, као и живи свет, постане „колатерална штета“ капиталистичког „прогреса“. У том контексту треба сагледати и развој савременог радничког (социјалистичког) покрета и стратегију и тактику борбе против капитализма. Једно је када је револуција условљена економском кризом, а друго када је револуција условљена све погубнијом еколошком кризом. Свест о деструктивној природи капитализма постала je нужан услов за развој савременог светског анти-капиталистичког покрета. Све драматичнија еколошка криза ствара услове за радикализовање критике капитализма и за радикализовање политичке борбе која тежи очувању живота на планети и стварању новог света. Отуда је од прворазредног значаја развој животворног ума који треба да створи такав политички покрет, који ће уништити капитализам пре него што он у тој мери уништи природу да човечанство више неће моћи да успостави еколошку равнотежу која пружа могућност да опстане. Када се има у виду да је капитализам по својој природи деструктивни поредак, намеће се закључак да време за обрачун с капитализмом и за стварање новог (социјалистичког) друштва не настаје када производни односи постану кочница за развој производних снага, као што то тврди Маркс, већ са настанком капитализма. На то јасно указује Фуријеова критика (капиталистичког) прогреса која упозорава да се он заснива на уништавању животне (природне) средине, што значи да има антиегзистенцијални карактер.

Савремена критика капитализма и политичка борба против капитализма треба да се супротставе не само актуелним, већ пре свега потенцијалним опасностима за опстанак човечанства које ствара капитализам. Ако се дозволи да планетарни еко-систем пропадне до те мере, да на најнепосреднији начин угрози опстанак човека да би се људи дигли против капитализма, онда је судбина човечанства запечаћена. У овом контексту, постаје очигледна погубност „еколошких пројеката“ који настоје да санирају последице капиталистичког „прогреса“ путем техничких средстава и на технички начин. У крајњем, они служе да се сузбије анти-капиталистички покрет који тежи искорењивању узрока уништавања живота на планети и обрачуну с илузијом да се, на темељу капиталистичког прогреса, научним и техничким средствима може обезбедити опстанак природе и човечанства. „Еколошки“ технички изуми постају средство са којим капиталисти купују време капитализму и на тај начин скраћују време у коме (још увек) може да се успостави еколошка равнотежа и на тај начин спречи уништење човечанства. Истовремено, „адаптација“ човека на вештачке климатске услове доводи до таквих промена у његовом организму, да он губи способност преживљавања у природним животним условима. На капиталистички начин дегенерисаном човеку здрава природна средина постаје смртни непријатељ.

Економска криза може да убрза распад капитализма и на тај начин спречи да капитализам уништи живот на планети у тој мери да ће опстанак човека бити немогућ. Међутим, економска криза сама по себи не производи нужно револуционарну свест код потлачених радних слојева. Најубедљивији доказ за то је стварање фашизма у Немачкој, и другим европским земљама, на темељу економске кризе капитализма из 1929. године. Екоцидна капиталистичка пракса ствара могућност да се створи нови фашистички варваризам који ће, руководећи се логиком „или ми или они“, уништити милијарде „прекобројних“ да би најмоћније капиталистичке корпорације овладале светским сировинским и енергетским ресурсима. Теорија о „златној милијарди“ упућује на начин на који најмоћнији капиталистички кланови планирају да „реше“ све драматичнију економску и еколошку кризу. Исто тако, слепо веровање да ће економска криза сама по себи да покрене раднике у револуцију може да доведе до тога да радници, као природна и људска бића, буду уништени пре него што се појаве на последњем историјском бојишту на коме се одлучује о судбини човечанства. Један од најважнијих задатака левице је да спречи да се незадовољство радних слојева, које ствара капитализам, претвори у средство за успостављање капиталистичке диктатуре – као што је то било у Европи у време велике економске кризе из 1929. године.

Уништавајући све интензивније живот на планети, капитализам ствара све већу егзистенцијалну стрепњу која ће се, уколико не буде створен нови поредак који ће се заснивати на рационалном односу према природи, претворити у егзистенцијалну паникукоја ће довести до тога да ће човек бити спреман да подржи све мере, без обзира на њихову ваљаност и оправданост, за које верује да ће да му обезбеде опстанак. Владајући поредак манипулише страхом од „угрожености“.То је, заправо, егзистенцијални страх са којим капиталисти манипулишу тако, да изазивају сукобе између људи, раса, нација, религиозних заједница… Исто су радили нацисти. Страх од егзистенцијалне неизвесности, коју је проузроковала економска криза капитализма, претворен је путем нацистичке пропагандне машинерије у страх од „јудео-бољшевизма“. Уништење „јудео-бољшевизма“ постало је путем фокусиране пропаганде фиксација: уништењем „непријатеља“ човек се „ослобађа“ егзистенцијалног страха који изазива капитализам. Ради се о циљанојсублимацији и у том контексту „непријатељ“ добија оне карактеристике које на најефикаснији начин могу да изазову жељену реакцију активирањем двају најважнијих инстинктивних потстицаја: егзистенцијалног страха и потиснуте сексуалне енергије. Појава Хитлера изазивала је код Немаца хистеричну реакцију која је имала оргазмички карактер. Данас је страх далеко већи јер се ради о биолошком пропадању беле расе, о све дубљој економској кризи и све тежој борби за добијање радног места, о све погубнијим климатским променама, о исцрпљеним енергетским и сировинским ресурсима, о редукованом тржишту, о пропадању „америчког сна“ који подразумева непрестано увећавање потрошачког стандарда…

Све беспоштеднији живот и све непосреднија опасност од нестанка лишава човека људскости и тиме осећања блискости и солидарности са другимa. Као што немачки малограђани у време Хитлеровог „продора на Исток“  нису хтели да знају за стравичне злочине немачке солдатеске, тако данашњи малограђани најразвијенијих капиталистичких земљама не желе да знају за стравичне злочине које капиталистичке компаније и њихове армије плаћеника (које су обједињене у НАТО-у) свакодневно чине широм планете, и свесно се утапају у капиталистичко деструктивно ништавило понизно прихватајући губитак својих основних људских и грађанских права и стварање полицијске државе. „Потрошачко друштво“је за малограђанеједини свет у коме могу да живе и једини свет о коме могу да маштају. Све дубља криза капитализма не усмерава људе који су дегенерисани „потрошачким“ начином живота да се боре против капитализма а за хумани свет, већ да се боре да сачувају потрошачки стандард по цену да постану капиталистички џелати. Непосредна реакција малограђана на губитак потрошачког стандарда није тежња за променом владајућег система, већ за отимањем и уништењем других. Они су свесни да је прича о „тероризму“ само маска иза које се крије настојање најмоћнијих капиталистичких корпорација да овладају светом, али је прихватају као пилулу за умирење савести јер им владајући поредак (још увек) обезбеђује релативно висок „потрошачки“ стандард. Капиталистички малограђанин био је и остао један од носећих стубова фашизма. Систематска производња техничких и биолошких средстава за масовно уништење указује на праве намере најмоћнијих капиталистичких групација Запада. Једна од најстрашнијих истина, која указује на сву монструозност капитализма, је да се опстанак преко шест милијарди „прекобројних“ не заснива на хиљадама година дугом развоју цивилизације и „демократским вредностима“ Запада, већ на томе да је Русија у стању да својим нуклеарним потенцијалом за двадесетак минута збрише Европу и САД са лица Земље.

Пропадање „потрошачког друштва“ доводи до пада куповне моћи радних слојева и до масовне незапослености. Намеће се потреба да се капитализам стабилизује на нижем произвођачко-потрошачком нивоу, с тим што ће у производњи и укупној капиталистичкој репродукцији, са даљим развојем науке и технике, све више доминирати „беле крагне“. Радне „масе“ из традиционалних бранши производње нису више средство за убрзање репродукције капитала, већ економска баласт и све већа политичка опасност за владајући поредак. Уместо интегрисања радника у капитализам путем потрошачког начина живота, стратешки оријентир владајуће класе постаје уништење „прекобројних“ грађана. Са све дубљом економском кризом капитализма све већи број радника постаје смртни непријатељ капитализму и владајући поредак ће употребити сва средства која су му на располагању (криминализовање друштва, дрога, алкохол, затрована храна и вода, ускраћивање лекова и медицинских услуга, смртоносни вируси, стерилизација и тсл.) да уклони тај „вишак“ и обезбеди опстанак. То је један од узрока савременог фашизма чије се контуре најјасније назиру у САД. Ради се о теорији о „златној милијарди“ чије реализовање неће погодити само народе који се налазе у земљама које спадају у „периферију капитализма“, већ и све шире радне слојеве у најразвијенијим капиталистичким земљама. Све угроженија егзистенција човечанства ствара услове за то, да се до крајњости радикализује социјално-дарвинистички животни принцип, с тим што наука и техника постају ексклузивно средство за обезбеђивање доминирајућег положаја капиталиста и за стварање таквих вештачких животних услова који ће их заштити од све убитачнијих климатских промена. Истовремено, „владари из сенке“ настоје да искористе науку и технику за стварање „новог човека“ који ће, са својим вештачки створеним „генетским својствима“ и захваљујући војној техници са којом располаже, бити у стању да истреби вишак „неподобних“ и успостави глобалну доминацију. „Терминатори“, „рамбои“, „предатори“ и сличне холивудске наказе, са којима се глорификује деструктивна моћ на капиталистички начин злоупотребљене технике, указују на психолошки профил савремених капиталистичких фанатика. Моћ владања постаје моћ уништавања.

Судбина грађанске класе најбољи је показатељ владајуће тенденције развоја капитализма. Тамо где се развија грађанска класа – развија се капитализам; тамо где пропада грађанска класа – пропада капитализам. На Западу опште-друштвена криза добија пред-револуционарни карактер. Грађанска класа се распада и ствара се друштво у коме је све мањи број људи све богатији, а све већи број све сиромашнији. У току је пролетаризовање грађанске и фашизација капиталистичке класе. У том контексту, уништава се еманципаторско наслеђе грађанског друштва и смањује се простор за пацифистичке политичке опције. Биолошко пропадање европских народа добија све драматичније размере и постаје једно од најважнијих изворишта фашизоидне хистерије. Истовремено, стварају се технократске утопије и апокалиптичка свест: мит о свемоћи науке и технике, идеја човека-киборга, идеја о напуштању планете… Због глобалне „равнотеже страха“, која се заснива на нуклеарним арсеналима САД и Русије, нема могућност за нови глобални рат који би омогућио обнављање животне снаге капитализма. Војна моћ, политичка стабилност и економски развој Источних земаља добијају прворазредни значај јер онемогућава да све дубља криза на Западу изнедри нову фашистичку звер која ће уништити Словене и азијске народе. Стварају се друштвени и политички услови да се криза на Западу разреши тако, да се укине капитализам и створи истинско социјалистичко друштво.

Егзистенцијална криза основни је предуслов борбе за нови свет. Као што је Први светски рат до краја продубио противуречја капитализма и створио егзистенцијалну кризу из које је проистекла радничка побуна коју су бољшевици усмерили на стварање социјалистичког друштва, тако егзистенцијална криза коју ствара савремени капитализам треба да буде усмерена на стварање комунистичког друштва. Капитализам успева да путем технике ублажи непосредно дејство еколошког пропадања планете на човека, и да путем потрошачког начина живота и индустрије забаве блокира моћ расуђивања и маргинализује егзистенцијална питања. Све драматичније последице капиталистичке деструкције приморавају човека да развије своје умне, што значи универзалне стваралачке моћи, јер једино путем њих може да санира последице капиталистичке деструкције и створи хумани свет. Борба за развој ума је, заправо, прворазредна политичка борба јер она пружа могућност да се развије слободарскo биће човека које је основ немирења с постојећим светом и извор визионарске свести. Исто тако, капитализам ствара могућност за успостављање борбене друштвености. Све тежи животни услови приморавају људе да изађу из својих усамљеничких јазбина и уједине се, јер једино заједничком борбом могу да обезбеде свој опстанак. Угрожавајући све интензивније опстанак човечанства и стварајући све већу социјалну беду, капитализам је довео до тога да заоштравање еколошке кризе може да постане непосредни повод за социјалистичку револуцију. Озбиљнија хаварија на некој од нуклеарних електрана у Европи, као што је то било у Фукушими, може да покрене револуционарни вал који ће уништити капитализам.

Свеинтензивније уништавање природе; све веће социјалне разлике и сиромашење радних слојева; постајање државе и других друштвених институција средством капиталистичких групација за остваривање њихових интереса; отуђење политичке сфере од грађана и њена приватизација… – ствара услове за развој широког политичког покрета који ће превазићи класичну класну поделу и класну борбу, али и могућност за разводњавање борбе против капитализма и за усмеравање мењалачке енергије на „еколошке пројекте“ који се своде на безнадежно лечење последица које ствара капитализам и на његово „усавршавање“. „Анти-глобалистички покрет“ један је од потенцијалних облика борбе против капитализма. Он треба да уједини све оне политичке снаге и политичке покрете у свету који се супротстављају савременом империјализму који има не само геноцидни, већ и екоцидни карактер. Истовремено, он треба да има критички однос према развојним програмима у било ком делу света који се заснивају на уништавању природе и који развијају потрошачки менталитет.

Најважнији резултат економске кризе капитализма из 2008. је тај, што је радничка класа на Западу показала да није мртва као политичка снага и да је обрачун с радницима као потенцијално револуционарном снагом и даље најважнија преокупација капиталиста. Економска криза из 2008. показала је да класни рат у најразвијенијим капиталистичким земљама није окончан и да је радничка класа, након дугогодишњег таворења у „потрошачком друштву“, у стању да се обрачуна с капитализмом и створи нови свет. У светлу савремених збивања показује се да је један од најпогубнијих „превида“ франкфуртоваца тај, што су отписали радничку класу као могућег субјекта друштвених промена.

Постајући тоталитарни поредак деструкције капитализам је „превазишао“ како принцип прогреса, тако и принцип социјалне правде и наметнуо принцип борбе за опстанак човечанства као императив. Није више само реч о угрожености човека као грађанина и радника, већ као људског и природног бића. Капитализам је „преобратио“ историјско биће радничке класе и довео до тога да се њен историјски задатак не састоји само у томе да укине класно друштво и ослободи раднике од угњетавања, већ да спречи уништење живота и спасе човечанство од пропасти. Борба против капитализма као деструктивног поретка треба да постане основ за политичку интеграцију радника и за њихово повезивање са оним друштвеним покретима који се боре за опстанак живота на Земљи. Будући да се ради о глобалном екоциду, намеће се потреба за глобалном борбом против капитализма. Она је најефикаснији и најхуманији начин на који човечанство може да се уједини. Борба против капитализма омогућава да радничка класа свуда у свету стекне „пунолетство“ и постане део светског анти-капиталистичког фронта. Постајући глобални поредак деструкције капитализам је учинио сувишним поделу на центар и периферију светске револуције. Свако место на планетети на којем се води борба против капитализма постало је центар светске револуције.

Критика капитализма треба да поштује два методолошка постулата. Први: природа одређене друштвене (историјске) појаве одређује се на основу тенденције њеног развоја – онога шта постаје. Други: природа одређене друштвене (историјске) појаве условљава природу њене критике. Природа капитализма, што значи тенденција његовог развоја, условљава како природу критике капитализма, тако и политичку стратегију борбе против капитализма. Не ради се о стварању униформног начина мишљења, већ о начину мишљења који настоји да постави питања која имају егзистенцијални и есенцијални карактер. Такав начин мишљења је супротан владајућој идеологији, која се појављује у виду „Kока-кола културе“, која настоји да маргинализује суштин-ско, да би маргиналном дала спектакуларну димензију.

Конкретна критика капитализма не може да се заснива само на есенцијалном, већ пре свега на егзистенцијалном хуманизму. Идеали Француске грађанске револуције јесу нужан, али не и довољан услов будућности. Борба за очување живота на планети и за повећање извесности опстанка човека као културног (друштвеног) и биолошког (природног) бића претстављају conditio sine qua non борбе за будућност. Уместо Марксовог појма „отуђење“, основни појам у критици капитализма треба да буде деструкција. Марксов револуционарни хуманизам појављује се у односу према капитализму као поретку неслободе, неправде, не-ума и залаже се за слободу, друштвену правду, за умни свет, што значи да се налази у есенцијалној сфери. Егзистенцијални хуманизам појављује се у односу према капитализму као деструктивном поретку који уништава природу и човека као биолошко и људско биће – и у прави план ставља борбу за опстанак живога света, што значи да се налази у егзистенцијалној сфери. Тврдња да је човек универзално стваралачко биће слободе одговор је свету у коме је човек отуђен од себе као стваралачког и слободарског бића. Тврдња да је човек животворно биће одговор је свету који се заснива на уништењу живота: борба за слободу постала је борба за опстанак.

У „традиционалном“ марксизму критика капитализма с аспекта онога што још није, а што може да буде (Блохово noch-nicht-Sein), има апстрактни карактер. Конкретна природа капиталистичког позитивитета условљава и природу негативног, што значи критичке свести и политичке праксе која се на њему заснива. Савремени човек не може да стекне одговарајућу историјску самосвест полазећи од апсолутизованог и идеализованог антрополошког модела човека као универзалног стваралачког бића слободе, већ полазећи од егзистенцијалних изазова које капитализам као деструктивни поредак намеће човеку. Постајање човека човеком (оним што он у својој бити јесте – тотализујуће слободарско-стваралачко-животворно биће) и постајање света људским светом условљено је постајањем капитализма капитализмом, што значи постајањем капитализма оним што у својој бити јесте – тоталитарним деструктивним поретком. Конкретна будућност не заснива се на ономе што човек жели да учини полазећи од својих истинских људских потреба, већ на ономе шта човек мора да учини да би човечанство опстало. Есенцијална раван будућности непосредно је условљена егзистенцијалним изазовима. Развој капитализма довео је до тога да будућност више није могућа као производ слободне (визионарске) стваралачке праксе човека (Блохова „отвореност“), већ је условљена последицама које ствара капитализам као деструктивни поредак. Објективне могућности за стварање новог света и могућности реализовања човека као универзалног стваралачког бића слободе условљене су развојним могућностима капитализма као деструктивног поретка. То је основ конкретне дијалектике будућности. Десеткована природа, осакаћени човек, нагомилане деструктивне моћи капитализма са којима човечанство моментално може бити уништено – то је исто тако објективно стање које неминовно условљава могућност будућности и њено планирање. Не поставља човек себи оне задатке које може да реши, као што то тврди Маркс, већ је капитализам тај који намеће човеку судбински задатак: да очува живот на Земљи и спасе човечанство од уништења. Бити на нивоу историјског задатка који човеку поставља капитализам значи сучељити се с капитализмом као поретком који уништава живот.

Капиталистичко уништавање природе и човека као биолошког и људског бића није битно утицало на развој левичарске критике капитализма, на формирање класне свести пролетаријата и на избијање социјалистичких револуција. Код марксистичких теоретичара 19. и 20. века не постоји анализа капитализма као деструктивног поретка. Енгелсов став да капитализам ствара могућности за „скок из царства нужности у царство слободе“ упућује не радикални раскид с капитализмом, при чему се превиђа да је будућност човечанства непосредно условљена последицама које ствара капитализам као деструктивни поредак. Блохова теорија јасно указује на ограниченост марксистичке критике капитализма. Онa инситира на утопијском као „срећи“, „достојанству“… Утопијско се појављује као супротност капитализму у есенцијалном смислу. Када Блох пише о „објективним могућностима“ које су створене у капитализму за стварање новог света, он има у виду развој производних снага, али нема у виду последице дејства капиталистичког развоја производних снага на природу и човека, као ни потенцијалне опасности по опстанак човека и живог света које ствара капиталистичка техника. И његова теорија заснива се на егзистенцијалном априоризму: капитализам је поредак неслободе, а не поредак деструкције. Ни код Лукача (Историја и класна свест) класна свест радништва не садржи свест о капитализму као деструктивном поретку и, сходно томе, класна самосвест радника не подразумева свест о потреби борбе за опстанак природе и човечанства. И Адорнова Дијалектика негативног полази од постојећег (капиталистичког) света као света неслободе и неправде, а не као света деструкције. То условљава и природу „негативног“, што значи критичко-мењалачког односа према постојећем свету, као и идеју будућности. Маркузе ни у својим касним текстовима (који су на Западу објављени 1970, а код нас 1978. под насловом Мерила времена) не пише о деструктивној природи капитализма; о свести о деструктивној природи капитализма као саставном делу савремене револуционарне свести; о могућој интеграцији човечанства које се заснива на настојању да се спречи уништење живота на планети… Уместо на уништавање природе, указује се на њено „осиромашење“ и на потребу њеног оплемењивања, кроз оплемењивање чула. Главни мотиви борбе против капитализма су ослобађање од тлачења, еманципација жене, успостављање стваралачког рада… Перспектива борбе против капитализма сагледава се пре свега у односу према постајању капитализма репресивним, а не екоцидним поретком. У револуционарној и пост-револуционарној мисли у СССР-у доминира апсолутизовани продуктивистички принцип („стахановштина“) и не поставља се питање о могућем уништењу живота на Земљи. Ни у југословенској праксис филозофији нема анализе развоја капитализма као деструктивног поретка, већ је однос према капитализму утемељен у Марксовој критици капитализма и појму „отуђење“. Њена визија будућности, која се заснива на идеји да је човек универзално стваралачко биће слободе, има апстрактни карактер јер се не појављује у односу према постајању капитализма тоталитарним поретком деструкције. У праксис филозофији доминира Хегелова дијалектика која подразумева егзистенцијалну извесност и отвореност будућности. Уништавање природе од стране капитализма нема принципијелни значај, већ се указује на ограниченост природних ресурса. Постављају се есенцијална, али не и егзистенцијална питања. Кангргина „спекулација“, која се своди на тражење смисла живота независно од тенденције развоја капитализма као тоталитарног поретка деструкције и погубних последица које ствара капитализам, типичан је пример апстрактног односа праксис филозофије према будућности. Није случајно што се ни њени припадници не баве критиком спорта који је отелотворење основних принципа на којима се заснива капитализам и као такав индустрија смрти. У политичкој равни, главна мета њихове критике није капитализам, већ стаљинизам и СССР. То је најважнији разлог што су филозофима праксиса сва врата на Западу била отворена. Када се има у виду да је развој капитализма као тоталитарног деструктивног поретка остао ван домашаја њихове критике, може се рећи да је праксис филозофија остала на споредном историјском колосеку.

Што се тиче Антонија Негрија, ево његовог става који указује на суштину његове мисли: „Не можемо да се вратимо на било који ранији друштвени облик, нити можемо да идемо напред у изолацију. Напротив, ми морамо да прогурамо кроз Империју да бисмо дошли на другу страну. Делез и Гаутари су тврдили да морамо убрзати процес глобализације капитала, а не супротстављати му се. „Али, који је“, питали су они, „револуционарни пут? Постоји ли он? Повући се са светског тржишта…? Или можда ићи у супротном смеру? Ићи још даље, то јест, са кретањем тржишта, декодовања и детериторијализације?“ Империји се можемо успешно супротставити само на њеном нивоу општости и гурањем процеса које она нуди иза њихових садашњих ограничења. Морамо да прихватимо тај изазов и да научимо да мислимо глобално и делујемо глобално. Глобализацији морамо да се супротставимо контраглобализацијом, Империји контра-Империјом.“ (24) Који су то „процеси“ које нуди „Империја“ које треба „гурати“, која су њихова „садашња ограничења“ и шта је то што се налази „иза њихових садашњих ограничења“? Овде је Негри близак Марксовом схватању да ће са развојем капитализма унутрашња ограничења капитализма да га принуде на самоукидање. Негри превиђа најбитније: да је капитализам постао тоталитарни поредак деструкције и да се „Империја“ развија тако што уништава човека као људско и биолошко биће, климатске услове у којима човек може да преживи, као и живи свет. Имајући у виду да је капитализам постао тоталитарни екоцидно-геноцидни поредак, инсистирање на довођењу глобализма до краја развојем капитализма заправо је инсистирање на прихватању уништења човечанства и живог света. „Империја“ није тунел на чијем крају сија звезда слободе, већ пећина у којој бљешти вештачка светлост „потрошачког друштва“ која заслепљује човека и спречава га да уочи да из пећине нема излаза. Довођење противуречности капитализма до краја значи докрајчити живот на планети. Крај глобализма не поклапа се само с „крајем историје“, већ и с крајем човечанства.

Постајући глобални поредак деструкције капитализам је створио глобалну егзистенцијалну кризу. Некада је Запад био синоним за „капиталистички свет“. Данас су у свету створени центри економске моћи који доводе у питање доминацију Запада и то тако што освајају светска тржишта све интензивнијим уништавањем природе и човека као људског и биолошког бића. У све беспоштеднијој борби за опстанак и доминацију капиталистички концерни уништавају темеље на којима се заснива будућност човечанства. Овде ћемо поново истаћи да је погубна заблуда да човечанство може да створи нови свет пратећи траг капиталистичког глобализма, као што тврди Негри. Само борбом против капитализма може да се сачува еманципаторско наслеђе грађанског друштва, што значи клица novuma из које може да се развије ново друштво. Истовремено, само борбом против капитализма може да се спречи уништење живота на планети. На капиталистички начин дегенерисано човечанство не може да створи нови свет на спаљеним шумама, на безнадежно загађеном земљишту, на затрованим рекама и морима, на нуклеарним депонијама, на сунцу које немилосрдно пржи…

Све драматичнији развој капитализма као поретка деструкције указује на погрешност Маркузеовог схватања, изнетог у разговору са Енценсбергером (који претставља својеврсни Маркузеов политички тестамент), да се треба определити за „васпитну“ и „дефанзивну“ тактику у борби против капитализма. Маркузе се позива на „најбољу формулу“ Рудија Дучкеа: „дуги марш кроз институције је препоручљив како пре тако и после“. Развој капитализма је на убедљив начин демантовао Дучкеа и Маркузеа: институције грађанског друштва постале су средство капиталистичких корпорација за реализовање њихове екоцидне и на тој основи геноцидне политике. Уместо да допринесе радикализовању критичко- мењалачког односа према капитализму као поретку који све драматичније уништава живот на планети, Маркузеова (као и Хоркхајмерова, Адорнова, и Хабермасова) политичка мисао допринела је „омекшавању“ и пацификовању борбе против капитализма. „Дуги марш кроз институције“, који се заснива на ставу да „капитализам треба мењати изнутра“, постао је један од облика стерилисања борбе против капитализма и „куповање времена“ капиталистичким концернима који су свет довели на руб пропасти. Франкфуртовци су лишили Марксову мисао револуционарне бити. Из сфере класне борбе Марксова мисао пребачена је у сферу теоријске анализе капитализма са чим је стерилисан њен критичко-мењалачки набој. Уместо да је револуционарни, дијалектика је постала аналитички метод.

Лебдећи у политичком вакууму, франкфуртовци не настоје да развију класну свест радништва, већ полазе од „чињенице“ да радничка класа у „напредном индустријском друштву“ није постала револуционарнa снага. Они су допринели стварању привида да конформистичко понашање радничке класе у развијеним капиталистичким земљама није резултат класне доминације буржоазије која је успела, путем „потрошачког“ начина живота, да увуче раднике у капиталистичку духовну сферу (савремено „буржоазирање пролетаријата“/Рајх), већ да се ради о коначној интеграцији радника у капиталистички поредак. Уместо да се боре за ослобађање радника из духовног ропства и у том смислу да настоје да демаскирају савремене облике класног потчињавања, они бацају раднике на политичко ђубриште историје и конкретна политичка (класна) питања претварају у теоријска питања. У том контексту појављује се Маркузеова тврдња да је Марксов пролетаријат у развијеном индустријском друштву постао „митолошки појам“. Заправо, тиме што су „сахранили“ радничку класу као потенцијално револуционарног субјекта друштвених промена франкфуртовци су саму будућност свели на митолошки појам. Смртни страх од радника био је и остао основ политичке праксе буржоазије. Најважнији стратешки циљ политичког деловања буржоазије је обрачун с класном свешћу радника и спречавање њиховог политичког организовања и политичке борбе. Отуда је најпречи задатак идеолошког свода капитализма, у коме посебно место заузима индустрија забаве, да деполитизује раднике. Деполитизовање радника и њихова интеграција у капиталистички поредак не врши се само путем идеолошке сфере, већ и путем „конзумерског“ начина живота који је у потпуности подређен све бржем процесу капиталистичке репродукције и који лишава човека ума и самим тим критичко-мењалачке и визионарске свести. Намеће се закључак да критика капитализма коју су развијали франкфуртовци није условљена природом капитализма, већ да је у њој „природа капитализма“ прилагођена политичкој концепцији која се, у коначном, своди на обрачун с класном борбом радника и на „хуманизовање“ капитализма.

Политичка теорија Оскара Лафонтена пример је прилагођавања критике капитализма борби за власт у политичком амбијенту савременог капитализма у коме доминира малограђанска свест која се заснива на конформизму. (25) Уместо да се залаже за такву борбу против капитализма која претставља адекватни одговор капиталистичком уништавању живота и човека као људског и природног бића, Лафонтен се обраћа апстрактном грађанину нудећи му „разумна“ решења полазећи од пропагандне флоскуле, да се „немачка социјал- демократија заснива на просветитељству“. Политичку борбу, која није само борба за слободу већ и за опстанак, замењује настојање да се „уразуме“ (мало)грађани путем рационалне алтернативе успостављеном „прогресу“. У полеђини оваквог приступа налази се политичка стратегија социјалдемократије која, у борби за гласове, настоји да не узнемири доминирајућу малограђанску свест која није спремна на радикалну политичку борбу, јер то може да угрози „стабилност“ владајућег поретка и тиме достигнути потрошачки стандард који је за њу неприкосновени животни и вредносни изазов. Из критике капитализма избачени су драматични тонови који указују на природу капитализма као деструктивног поретка – што захтева радикалну конфронтацију с капитализмом. У том контексту, Лафонтенова борба против капитализма искључује борбу против капиталиста, што значи класну борбу. Истовремено, у његовим књигама селективно су обрађене друштвене појаве с намером да се избегне изјашњавање о оним питањима на која се не могу дати одговарајући одговори, а да се не иритира највећи део јавности.

Револуција наде Ериха Фрома типичан је пример подређивања природе капитализма таквом политичком пројекту који подразумева одрицање човека од борбе која може да доведе до рушења капиталистичког поретка. Уместо да развија свест код људи о деструктивној природи капитализма и о неминовности борбе против капитализма, уколико се настоји очувати живот на планети, Фром инсистира на људској доброти која ће довести до „хуманизовања технике“ и самим тим до хуманизовања живота. И он, попут Маркузеа, „прети“ човечанству фашизмом уколико крене у радикални обрачун с капитализмом. Фромова Револуција наде је обрачун с критичком мишљу која настоји да се радикалном политичком борбом супротстави деструктивној капиталистичкој помами и претставља куповање времена капитализму. Није случајно што Фромова књига има назив Револуција наде. „Нада“ добија митолошку димензију и као таква постаје spiritus movens хуманизовања технике. Не нада да се може хуманизовати техника, већ вера да се може уништити капитализам и спречити уништење живота на планети треба да постане основна интегришућа идеја човечанства.

Што се тиче савременог комунистичког покрета, једна од његових најважнијих особености је да се руководи догматизмом и митолошком свешћу. Уместо идеје будућности, до које се долази у односу према капитализму као тоталитарном деструктивном поретку, идеализована слика „социјалистичке прошлости“ постаје основ за критику капитализма. Револуционарна свест лишена је визије будућности „јер се будућност већ догодила“. Борба за „будућност“ постаје борба за „обнављање“ прошлости. Уместо интегративне визионарске, доминира секташка свест која се појављује у виду „стаљиниста“, „маоиста“, троцкиста“, „титоиста“… Ствара се култ личности који постаје облик у коме се од радних људи отуђује њихово политичко биће и слободарски потенцијали на којима се заснива могућност стварања хуманог света. Истовремено, укидањем визионарске свести комунисти се обрачунавају с дијалектичким начином мишљења и постају заробљеници квази-религиозне свести. Аргументацију и дијалог, који се заснивају на анализи владајућих тенденција развоја савременог капитализма, замењује пропагандистички слогани и бескомпромисни обрачун с онима који доводе у питање задате „истине“. Увек изнова посеже се за „научним социјализмом“ по коме је настанак социјализма неминовност, чиме се историјски материјализам своди на природњачки детерминизам. Најпогубнији резултат таквог начина мишљења је схватање да капитализам не може (и не сме) да буде деструктивни поредак, што значи да је непожељна критика капитализма као поретка који све драматичније уништава природу и човечанство. На тај начин комунисти препуштају борбу за заштиту природе политичким снагама које не теже искораку из капитализма, већ његовом „усавршавању“.

Догматски начин мишљења, који се заснива на прогресизму и миту о свемоћи науке и технике, условљава и догматски однос комуниста према спорту. Критика спорта и олимпизма готово да не постоји у комунистичким круговима. Разлог томе није само неразумевање суштине спорта и глорификовање „реалног социјализма“, у коме је спорт имао прворазредни политички значај, већ истина да је спорт постао најважнија духовна дрога за раднике и да стога није политички исплативо критиковати га. Уистину, спортски стадиони постали су савремени концентрациони логори у којима се младима уништава критичко-мењалачка свест и вера у будућност. Стварање „хулигана“ један је од начина на који капиталисти претварају радничку омладину у фашистичке хорде које ће усмерити против левичарске омладине и радничког покрета. Навијачке групе су један од најважнијих облика организовања капиталистичких јуришника, а утакмице средство за њихово хомогенизовање и милитаризовање. У обрачуну између навијачких група не сагорева само критичка свест и вера у хумани свет, већ млади стичу борбену готовост и бруталност коју капиталисти користе за обрачун с онима који се боре против капитализма. Истовремено, комунисти се и даље чврсто држе идеологије „рекордоманије“ са којом се глорификује продуктивистички принцип који има квантитативну димензију. Он производи екоцидну свест и доприноси све драматичнијем уништавању човека као природног и људског бића.

Са идеје комунизма треба уклонити сенке прошлости и пружити јој могућност да развије своје еманципаторске потенцијале. То пре свега значи да треба одбацити мишљење које се заснива на митолошком романтизму јер оно претставља обрачун с визионарском свешћу без које нема будућности. Истовремено, враћање критике капитализма на њене превазиђене облике онемогућава да се увиди деструктивна природа капитализма и да се развије одговарајућа критика и одговарајући облици борбе против капитализма. Комунизам нигде није постојао. Он је могућа будућност човечанства. Комунизам не претставља крај, већ почетак истинске историје човечанства.

Када се има у виду значај који има Карл Маркс као најважнија личност у стварању радничког покрета, као и његова мисао која је темељ критике капитализма и визије будућности, поставља се питање о политичкој оправданости критике Марксове критике капитализма. Ово тим пре, што је капитализам створио такву егзистенцијалну кризу, да је питање да ли још има времена за изградњу савремене критике капитализма која може да постане обједињавајућа политичка мисао човечанства у борби против капитализма и за стварање новог света. Да ли Марксова мисао, упркос њеним недостацима, може више да користи радничком покрету него осавремењена критика капитализма која тек треба да доживи критичку проверу, и која може да изазове пометњу међу критичарима капитализма који се боре за нови свет – и на тај начин допринесе слабљењу борбе против капитализма у времену када је стварање јединственог и бескомпромисног светског анти-капиталистичког покрета постало основни услов опстанка човечанства?

Све драматичнија еколошка криза коју ствара капитализам, која све непосредније погађа све већи број људи, неминовно доводи до тога, да непосредна егзистенцијална угроженост човечанства постаје извориште критичко-мењалачког односа према капитализму. Постајући тоталитарни деструктивни поредак капитализам је изашао из теоријских и политичких оквира Марксове критике капитализма, која инсистира на социјалној правди и слободи, и стога савремена критика капитализма не може више да буде сведена на Марксову критику капитализма. Марксова мисао један је од конкретних историјских облика комунистичке критике капитализма и један од конкретних историјских облика борбе за комунистичко друштво. Историјски континуитет комунистичке идеје не треба тражити само у теорији, већ пре свега у револуционарној борби пролетаријата против капитализма. Марксов став да је „исправна теорија свест праксе која мења свет“ значи да је бескомпромисна борба против капитализма она карика са којом се успоставља веза са Марксом, и другим борцима за комунистичко друштво, а не навођење цитата из Марксовог дела. Борба против капитализма а за комунистичко друштво претставља основ историјског континуитета комунистичке идеје.

Марксова анализа капиталистичке експлоатације земљишта из  Капитала указује на његово схватање односа капитализма према природи. Маркс: “Са све већом претежношћу градског становништва, које она гомила у великим центрима, капиталистичка производња гомила с једне стране историјску покретачку снагу друштва, а с друге стране омета размену материје између човека и земље, тј. враћање земљишту оних његових саставних делова које је човек потрошио у облику хране и одела, омета, дакле, вечити природни услов трајне плодности земљишта. Тиме она уједно разара телесно здравље градских радника и духовни живот сеоских радника… Као и у градској индустрији, тако се и у модерној пољопривреди повећање производне снаге и јаче реализовање рада откупљује опустошивањем и исцрпљивањем саме радне снаге. А сваки напредак капиталистичке пољопривреде није само напредак у вештини пљачкања радника, него у исто време пљачкања земље; сваки напредак у повећавању њене плодности за неко дато време уједно је и напредак у упропашћавању трајног извора те плодности. Што више нека земља, нпр. Сједињене Државе Америке, полази од крупне индустрије као основице свог развитка, то је овај процес разарања бржи.” (2)

Маркс се не односи према природи у контексту њеног могућег уништења као животворне целине, већ као предмету рада и критикује капитализам зато што прекомерно исцрпљује земљиште лишавајући га плодности. Та критика важи и за претходне историјске периоде: исцрпљивање земљишта и радних слојева карактерише како робовласништво, тако и феудализам. У чему је специфичност капиталистичке експлоатације природе и човека? Полазећи од основа Марксове критике капитализма, битна разлика између капитализма и претходних друштвено-економских формација је у томе, што у капитализму доминира производња за профит, а не за задовољавање људских потреба. Не „све већа претежност градског становништва“ по себи, већ интензивирање процеса пољопривредне производње у контексту производње за профит, доводи до све интензивнијег исцрпљивања земљишта при чему се не води рачуна о његовим родним могућностима, као и о правим потребама људи. Поред тога, капитализам повећава плодност земљишта на тај начин, што упропашћује земљу као „трајни извор те плодности“. Маркс је увидео да проблем није првенствено у ограниченим могућностима земљишта, већ у капиталистичком начину прераде земљишта које се врши на такав начин, да земљиште бива лишено најважнијег квалитета – природне родности. Међутим, Маркс не увиђа да се специфичност капиталистичког начина експлоатације земљишта састоји у томе, да он уништава природну родност земљишта успостављањем вештачке родности, што значи тако што претвара земљиште у технички простор, а човека у техничко средство за уништавање природе. Штавише, савремена производња хране указује на то да капитализму није потребно ни земљиште. У индустрији хране сировине се добијају на вештачки начин, а читав процес производње одвија се у техничким условима, путем техничких средстава и на технички начин. Врхунац капиталистичког екоцидног варваризма је у томе, што капитализам не чини само земљиште сувишним, већ чини сувишним и саму планету на којој живимо, као и човека као природно и људско биће. На капиталистички начин дегенерисани научници и њихови „спонзори“ из света капитала и политике отписали су Земљу као космички дом човека и са њом „традиционално човечанство“.

Марксова критика капиталистичке експлоатације природе дата је у контексту критике хиперпродукције. За Маркса капитализам није екоцидни, већ експлоататорски поредак. Ствари се постављају у равни производње и потрошње. Маркс је превидео да капиталистичка производња не подразумева само потрошњу сировина, енергије и људског рада, већ уништавање природе као животворне целине и човека као природног и људског бића. За њега пустошење земљишта не указује на екоцидну природу капитализма, и у том контексту на угрожени опстанак човечанства, већ на једну од штетних последица индустријализације. Истовремено, Маркс превиђа да исцрпљивање природних ресурса нема само механички и квантитативни, већ и квалитативни карактер, што значи да условљава конкретну природу капиталистичког прогреса, природу буржоазије и радничке класе, природу класне борбе и социјалистичке револуције, однос према будућности и саму могућност будућности… Што се тиче процеса рада, развијајући техничка средства за све интензивнију обраду земљишта капитализам је довео до вишеструког повећања продуктивности рада и до редуковања телесног рада и тиме телесног исцрпљивања радника.

По Марксу, капитализам прерађује природу тако што је претвара у корисне предмете и на тај начин повећава извесност људског преживљавања и проширује границе људске слободе путем материјалних добара и развојем стваралачких моћи човека. Истовремено, Маркс указује на опасност да капитализам прекомерним искоришћавањем земљишта до те мере исцрпи њену природно условљену плодност, да може да доведе у питање опстанак будућих генерација који у будућем друштву треба да се заснива на рационалној преради природе која подразумева њену регенерацију по принципу „размене материје између човека и земље“. Маркс релативизује значај истине да капитализам доводи у питање опстанак будућих генерација. Он критикује капитализам зато што исцрпљује земљиште, али последице пројектује у будућност која добија апстрактну димензију. Имајући у виду да капитализам ствара могућности за вештачку оплодњу земљишта и успева да продре све дубље у земљу и на тај начин обезбеди нове сировинске и енергетске изворе, као и да обезбеди њихову ефикаснију експлоатацију, релативизује се питање исцрпљивања земљишта. Уистину, капитализам доводи у питање опстанак будућих генерација тако што од свог настанка све драматичније уништава природу. Оно што је Маркс наслутио као могућу егзистенцијалну опасност, уколико у међувремену радничка класа не укине капитализам и успостави квалитетно другачији однос према земљишту, заправо се развијало са настанком капитализма (на то је указао Фурије још почетком 19. века, као и поглавица племена Сијетла, пола века касније) и кулминирало је у „потрошачком друштву“. Оно што се код Маркса појављује, у виду прекомерног исрпљивања земљишта, као потенцијална егзистенцијална опасност за будуће генерације, у савременом свету постало је, у виду уништења природе као животворне целине, реална опасност за опстанак човечанства. Истовремено, капитализам не доводи у питање опстанак човечанства само тако што лишава земљиште плодности, већ и тако што лишава човека плодности. Постајање капитализма тоталитарним деструктивним поретком доводи до тога да ће се будуће генерације све драматичније сучељавати како са све погубнијом еколошком кризом, тако и са сопственим биолошким дегенерисањем. Капиталистички начин развоја производних снага осудио је човека на биолошко пропадање не само на тај начин што је пресекао органску спону која повезује човека са природом, већ и на тај начин што природу лишава природних, а човека људских особености. Ради се о процесу денатурализације природе и дехуманизације и денатурализације човека претварањем природе у технички простор, а човека у техничку ствар.

Марксова „радна теорија вредности“, по којој земља добија вредност путем њене прераде, указује на редукционистички однос Маркса према природи. Пре свега, природа је сведена на предмет рада, а однос човека према природи сведен је на њену прераду. По Џону Фостеру и Брету Кларку, за Маркса човек и природа су „два оригинална чиниоца (agencies)“ у стварању богатства који „настављају да сарађују“. (3) Они „бране“ Маркса тако што наводе Марксов цитат Вилијама Питија, („оснивача класичне политичке економије“) са почетка Капитала, „рад је отац материјалног богатства, а земља је његова мајка“. Оно што је највредније у Фостеровим и Кларковим разматрањима је да уочавају да Маркс прави разлику између „вредности“ (value) и „богатства“ (wealth). Марксово упозорење да је земљиште богатство које припада човечанству и да као такво не сме да постане приватна својина и предмет неограничене експлоатације, претставља један од основних принципа на коме треба да се заснива савремена критика капитализма.

Фостеров и Кларков однос према Марксовим ставовима о капиталистичком исцрпљивању земљишта проистиче из њиховог (не)схватања природе капитализма и карактера односа капитализма према природи. Они, попут Маркса, не праве разлику између исцрпљивања земљишта као сировинског извора и уништавања природе као животворне целине. Капитализам не лишава само земљиште родности, већ мења климу, истребљује животињске врсте, трује ваздух, загађује воду, уништава шуме, генетски изобличава човека и стерилише његове животворне потенцијале, ствара таква техничка средства која моментално могу да униште човечанство и живот на планети… Исто тако, Фостер и Кларк тврде да се, по Марксу, однос капиталиста према свету заснива на принципу: „Après moi le déluge!“ („После мене потоп!“) и да је Маркс често напомињао да капитал има вампирски однос према природи као живи мртвац који опстаје тако што исисава крв из света. Уистину, однос капиталиста према свету не заснива се на принципу „После мене потоп!“, будући да капитализам од последица уништавања света ствара основе за свој развој. За капиталисте, будућност се не појављује у односу према капитализму, већ се своди на будућност капитализма који је „вечан“. У том контексту, створен је мит о „неограниченим могућностима развоја науке и технике“ и, на тој основи, илузија да је капитализам способан да се „бескрајно регенерише“ и „усавршава“. Модерни олимпизам, као врхунац идеологије мондијализма и као средство за обоготворење капиталистичког поретка, указује на капиталистички однос према будућности. Олимпијске игре су „фестивал пролећа“ (Кубертен) и као такве обнављање животне снаге капитализма, а олимпијско временовање (олимпијаде) указује на то да је капиталистичка будућност безгранична.

Служећи се фрагментарним приступом Марксовој мисли, Фостер и Кларк настоје да помере тежиште Марксове критике капитализма према оним питањима која постају доминантна егзистенцијална питања у савременом свету. На тај начин, Марксова мисао губи историјску аутентичност и доводе се у питање идеје које чине суштину његове мисли. Уколико се желе искористити одређени Марксови ставови о капиталистичкој експлоатацији природе као основу за изградњу критике капитализма као екоцидног поретка, то се не може учинити независно од Марксових најважнијих идеја и основне интенције његове критике капитализма. Није спорно да Марксови ставови о капиталистичком исцрпљивању земљишта добијају све већи значај како капитализам све драматичније уништава природу. Спорно је да се њима покушава дати доминирајућа димензија у Марксовој мисли. Имајући у виду сву драматичност капиталистичког уништавања живота на планети, питање је да ли Марксови ставови о прекомерном исцрпљивању земљишта могу да буду основ за изградњу савремене критике капитализма. У сваком случају, они могу да добију одговарајући значај само у контексту критике капитализма као тоталитарног деструктивног поретка. То се односи и на Марксово упозорење да природа не сме да постане приватна својина и као таква неограничени предмет капиталистичке експлоатације. Од генератора развоја производних снага, приватна својина је постала генератор уништења живота на земљи.

Специфичност капиталистичке експлоатације природе не састоји се у томе да капитализам лишава земљиште плодности, већ да уништава природу као животворну целину и да његов однос према природи има „стваралачки“ карактер. Капитализам не ствара хуманистичку или натуралистичку, већ „техничку цивилизацију“ и у том контексту претвара природу у технички простор, а човека у машину. Капиталистички развој производних снага не ствара могућност (на темељу продуктивнијег рада, смањивања радног времена и хуманизовања радних процеса) за „скок из царства нужности у царство слободе“ (Енгелс), већ се своди на техничко „усавршавање“ постојећег света, што практично значи на дегенерисање и уништавање природе и човека као културног и биолошког бића путем техничких средстава. Животна моћ капитализма заснива се на његовим дехуманизованим и денатурализованим стваралачким моћима: капитализам уништава природни и људски свет тако што ствара „нови“ – „технички свет“ и човека који одговара том свету. Уништавање стварањем – то је погонска снага капиталистичког прогреса. Путем тог процеса капитализам увлачи људе у своју егзистенцијалну и вредносну орбиту претварајући стваралачке потенцијале човека у деструктивну моћ и дајући читавом процесу спектакуларну димензију (естетика деструкције). Уместо да капиталистички развој производних снага повећава извесност људског опстанка и ствара могућност за коначно ослобођење човечанства од природне стихије, он све драматичније доводи у питање опстанак човечанства и самим тим слободу човека. И Марксово указивање на то да капитализам исцрпљује природне ресурсе и да на тај начин доводи у питање опстанак будућих генерација намеће закључак да капиталистички начин развоја производних снага не повећава извесност опстанка човечанства, већ да га доводи у питање. Међутим, по Марксу неизвесна егзистенција човечанства не заснива се на деструктивној природи капитализма, већ на стихијском карактеру тржишне привреде која делује као природни закон и који се заснива на апсолутизованом принципу максималног увећавања профита. Уистину, капитализам се не заснива на натуралистичком ирационализму, који подразумева борбу живих бића за опстанак и има родоносни карактер, већ на деструктивном ирационализму, који се заснива на борби између капиталистичких корпорација за опстанак по принципу „Уништи конкуренцију!“.

Упркос настојањима владајуће пропагандне машинерије да убеди јавност да је капитализам у стању да, путем науке и технике, „санира“ негативне последице које ствара, капитализам са својом све драматичнијом екоцидном праксом уништава илузију да је у оквирима капитализма путем науке и технике могуће санирати последице уништавања природе и човека. Уместо да развија веру у будућност, капиталистички „прогрес“ производи страх од будућности. У најразвијенијим капиталистичким земљама највећи је страх од пропасти. Као одговор на то, капиталисти настоје, путем владајуће пропагандне машинерије, да страх од капитализма претворе у „страх од природе“ коју капитализам, уништавајући је, претвара у извор све веће опасности за човека. Страх савременог човека од природе превазилази страх од природних сила које је „примитивни“ човек имао будући да се он данас не заснива на локалним непогодама, већ на све реалнијој опасности од потпуног уништења живота на Земљи. Капитализам је до те мере исцрпео природне ресурсе, загадио животну средину, уништио живи свет, пореметио климатске прилике и, истовремено, створио таква средства за масовно уништење и технику која садржи све стравичнији деструктивни потенцијал – да је уништење човечанства постало његова непосредна будућност. Човечанство се нашло између савремене Сциле и Харибде: „подивљале“ природе и капитализма који је у самртном ропцу и чији владари су спремни, да би спречили његову пропаст и стварање новог света, да униште човечанство. Вероватноћа преживљавања човечанства и опстанка живота на планети приближава се нултој тачки.