Svake godine sve veći broj sportista nestane u sve dubljoj močvari droge. Do raspada Sovjetskog Saveza i “realnog socijalizma” glavni krivac za beskrupolozniju manipulaciju sportistima je bio “komunistički totalitarizam”. U odnosu prema njoj “slučajevi dopinga” na Zapadu su izgledali kao igra nevaljale dece koja ne slušaju svoje roditelje. U međuvremenu se pokazalo da je “slobodni svet” razvio svoju industriju dopinga koja je po svojoj monstruoznosti daleko prevazišla “dostignuća” zemalja “realnog socijalizma”. Samo u Sjedinjenim američkim državama vrednost sportskog tržišta droge dostigla je više milijardi dolara godišnje. Da stvar bude gora, upotrebljavaju se sve razornija sredstva. Na optuženičkoj klupi su, naravno, “pokvareni sportisti”. Ne poričući odgovornost sportista, i to kako za doping tako i u zaveri ćutanja povodom dopinga i drugih prljavih igara u sportu, trebalo bi utvrditi i odgovornost gospodara sporta koji vuku poteze iz senke i od sportista stvaraju sredstvo za ostvarivanje političkih i materijalnih interesa. Pođimo od međunarodnih sportskih asocijacija i njihovih doping-kontrola.
Kanadski sudija Čarls Dabin (Charles Dubin), koji je demontirao “slučaj Ben Džonson (Ben Johnson)”, razorio je bedeme laži koje su međunarodni sportski zvaničnici digli oko doping-kontrola. On je ubedljivo dokazao da ljudi poput Arne Ljungkvista (Arne Ljungkvist), vođe medicinske komisije Međunarodne atletske federacije, sistematski dovode u zabludu svetsku javnost kada iznose podatke o broju “uhvaćenih” sportista na doping-kontrolama. Dabin, naime, tvrdi da Ljungkvist i drugi sportski zvaničnici nastoje da stvore sliku o rasprostranjenosti dopinga u sportu na osnovu relativno malog broja “pozitivnih” sportista nastojeći, na taj način, da sakriju prave razmere dopinga. (1) U svom izveštaju kanadskoj vladi u vezi sa “slučajem Ben Johnson”, sudija Dabin konstatuje: “Iako je zdravstvenim komisijama međunarodnih sportskih udruženja, kao što su to Međunarodna atletska federacija i Međunarodni olimpijski komitet, već godinama poznato da doping-kontrole za vreme takmičenja ne daju zadovoljavajuće rezultate, oni nisu preduzeli nikakve korake da razjasne ovu besmislicu. Na taj način sa samo doprineli stvaranju utiska da se njihova takmičenja odvijaju po pravilima fair-play-a i da istraživačke laboratorije ne mogu da budu prevarene”. (2)
Svedočenje Klifa Vilija (Cliff Wiley), američkog sprintera na 400 metara, ukazuje na šta su sve spremni gospodari svetskog sporta da bi ostvarili svoje interese. Na Svetskom atletskom prvenstvu u Helsinkiju (1983) “bar trideset osmoro sportista imalo je pozitivan doping-test, od čega je bilo sedamneaest Amerikanaca. Ali, oni su bili toliko poznati, da organizator nije smeo da objavi njihova imena”. Doktor Robert Voj (Robert Voy), čovek koji je otkrio prevaru, optužio je Svetsku atletsku federaciju i njenog predsednika Primo Nebiola (Primo Nebiolo) da su “sakrili rezultate testova”. (3) To praktično znači da vrhovi međunarodnih sportskih asocijacija određuju (u dogovoru sa organizatorima sportskih priredbi) koliko sportista (i kog ranga) sme biti “uhvaćeno” – da se ne bi kompromitovalo takmičenje i izgubila planirana zarada. To više nije “zavera ćutanja”, već sve beskrupuloznija zavera laganja.
Nebiolo je otišao još dalje. Na Svetskom atletskom prvenstvu u Rimu (1987) odigrao je “svoju” ulogu u aferi oko nameštanja rezultata italijanskom skakaču u dalj Evangelistiju (Evangelisti). (4) Njegovom poslednjem i odlučujućem skoku je pridodato skoro pola metara čime je zadobio treću poziciju i time bronzanu medalju. Italijanska državna televizija je uspela da u detalje rekonstruiše prevaru. Došlo je do protesta, Evangelisti je vratio medalju, a Nebiolo je, umesto da je zauvek izbačen iz sporta, uskoro postao predsednik Međunarodne atletske federacije!
Engleski trkač Sebastian Koe (Sebastian Coe) je još 1982, na Olimpijskom kongresu u Baden-Baden-u, zahtevao da se dopingovani sportisti do kraja života udalje sa sportskih terena, što je podržano ood mnogih sportista širom sveta. (5) Gospodari svetskog sporta su taj zahtev jednodušno odbili (iz “humanističkih” razloga), znajući da bi to dovelo ne samo do zaustavljanja “progresa” u postizanju “vrhunskih rezultata”, već da bi vratilo rezultate na nivo šezdesetih, od kada je upotreba “stimulativnih sredstava” postala sastavni deo “juriša na rekord” – što bi dovelo do opadanja interesovanja za “vrhunski sport” i značajno umanjilo prihode grupa koje sport drže u svojim rukama. Samo u poslednjem “olimpijskom ciklusu” IOC je “ostvario” prihod od preko 3 milijarde maraka.
Nisu samo vrhovi sportske mafije, u vidu Huana Antonia Samaranča (Juan Antonio Samaranch), Primo Nebiola i Žoao Avelanža (Joao Havelange) zainteresovani za prikrivanje dopinga, već su to, iz istog razloga, i firme-sponzori. Opadanje popularnosti sporta, zbog sve češćih doping afera (nakon “slučaja Krabe (Krabbe)” još samo 5% građana u Nemačkoj veruje da se pobede u sportu mogu postići bez upotrebe dopinga), (6) negativno deluje na business. Samo “Mercedes” godišnje uloži više od 60 miliona maraka (podaci iz 1992) za reklamiranje putem sporta. (7) Televizijske kompanije, kojima sportski prenosi (zbog reklama) donose enormne zarade, životno su zainteresovane za to da se stvori što neprobojniji zid laži oko “vrhunskog sporta”. Po slobodnim procenama svetski business koji se ostvaruje u sportu i putem sporta vredi preko 700 milijardi dolara godišnje, s tim što se procenjuje da će do kraja veka iznositi preko 1 000 milijardi dolara!
Javna je tajna da “vrhunski sportisti” uzimaju “stimulativna sredstva” pod neposrednim nadzorom sve traženijih i plaćenijih stručnjaka za doping koji rade za firme-sponzore, velike farmaceutske kompanije, međunarodne sportske asocijacije, sportske saveze, nacionalne olimpijske komitete i imaju podršku i zaštitu od zvaničnih državnih institucija (uključujući i ministarstva). Oni koji organizuju tzv. “doping kontrole” i oni koji organizuju i spovode sistematsko dopingovanje sportista – na istom su zadatku, što znači da se radi o zajedničkom timu. Indikativan je način na koji Primo Nebiolo, “prvi čovek” svetske atletike, opravdava sabotiranje doping-kontrole i sistematsko uništavanje sportista: “Nalazimo se u velikom cirkusu; ako isuviše razmaknemo stubove šatora, krov će se srušiti na nas. Moramo da mislimo globalno, a ne polazeći samo od jednog aspekta. Ne želimo da se krov sruši.” (8)
“Borba protiv dopinga” neodoljivo potseća na doskorašnju “borbu protiv profesionalizma i komercijalizacije sporta”. Bila je to, zapravo, borba protiv onih koji su pozivali na iskorenjivanje uzroka koji dovode do profesionalizma. U međuvremenu, profesionalizam je postao realnost i samim tim pojava koja se više ne može dovesti u pitanje. Slično je i sa dopingom: iza prividno glasne kritike dopinga sve se više uočava nastojanje da se zauzme “fleksibilniji stav” prema tom pitanju (teza o “kontrolisanom dopingu”). Politički instinkt ideologa sporta upozorava da treba smanjiti jaz između sportske realnosti i moralističkih zahteva koji se pred sport postavljaju, jer je jasno da je sport samo kondenzovani izraz onoga što se dešava u današnjem društvu koje ne treba isuviše “pritiskati” problemima koji u okviru njega ne mogu da budu razrešeni.
Inače, gospoda iz Međunarodnog olimpijskog komiteta otišla su najdalje u nastojanju da se “stane na put dopingu”. Po njima, trebalo bi organizovati “iznenadne inspekcije” kampova u kojima se sportisti pripremaju za takmičenja i na licu mesta proveriti da li su sportisti “čisti”. Praktično, predlaže se lov na sportiste kao da se radi o bandi najopasnijih kriminalaca, a oni zvanično važe (kakve li ironije!) za “najviše predstavnike” osnovnih vrednosti današnjeg sveta i kao takvi postaju “idoli” masa!
Što se tiče odgovornosti nacionalnih sportskih asocijacija za upotrebu “nedozvoljenih sredstava” u sportu, karakterističan je primer „Italijanske atletske federacije“ koja je od sredine osamdesetih (na čelu se nalazio Primo Nebiolo) organizovala nabavku doping sredstava (iz SAD) i sistematsko dopingovanje svojih sportista. Najviši italijanski sportski zvaničnici su ucenama i obećanjima navodili sportiste da se podvrgnu sistematskom dopingovanju. Da bi skinuli odgovornost za moguće posledice sa sebe, oni su napravili tipski “ugovor” koji su sportisti morali da potpišu i koji glasi: “Ja…(ime sportiste) ovim izjavljujem, da želim da se kao dodatak mome treningu podvrgnem terapiji sa anabolicima… (naziv supstanci). To činim po slobodnom volji i na sopstvenu odgovornost.” Kasnije je došlo do kozmetičkih izmena u tekstu: “Ja… (ime sportiste) ovim izjavljujem, da se po slobodnoj volji želim podvrći terapiji sa medikamentima koji će biti prepisani od strane lekara Italijanske atletske federacije. Biću obavešten o doziranju, mogućim pratećim dejstvima i negativnim posledicama i upoznat sa mogućim toksičnim dejstvima.” (9) Na postojanje organizovanog dopinga u Italiji upućuje i izjava Karla Vitorija (Carlo Vittori), bivšeg trenera nekadašnjeg svetskog prvaka na 200 metara Pijetro Meneae (Pietro Mennea), data italijanskom listu “La Republica“, da je Italijanska atletska federacija još 1985 ustanovila “centralu za doping” koja italijanskim sportistima deli anabolne steroide. Po tvrđenju Vitorija, u pismima koja su upućena “vrhunskim sportistima” Italije od strane vođa italijanskog sporta, onima koji “budu uzimali anabolne steroide u dogovorenim količinama, obećan je uspeh i puno novca”.Kada se Vitori sa svojim dokazima obratio FIDAL-u, Lučiano Bara (Luciano Barra), generalni sekretar tog udruženja, zatražio je od njega da to “ne iznosi u javnost”. (10)
Polazeći od istraživanja profesora Melvina Vilijamsa (Melvin Williams), sa kraja osamdesetih, može se reći da upotreba dopinga u Sjedinjenim Američkim Državama ima karakter epidemije. Govoreći o upotrebi anabolnih stereoida Vilijams navodi da u dizanju tereta i body-building-u preko 90% sportista uzima anabolike; kod bacača kugle, koplja i diska, kao i kod ragbista, 70-80 % koristi to sredstvo; kod šprintera i desetobojaca 40-50 %, dok je kod sportova izdržljivosti 10%. Što se žena tiče, u sportovima snage zastupljenost je 20%, dok u sportovima izdržljivosti samo 1% uzima anabolike. Interesantno je i to da sportisti upotrebljavaju anabolike na način koji praktično onemogućava njihovo utvrđivanje na takmičenjima. Istovremeno, u sve većoj meri se upotrebljavaju druga sredstva, kao što je to “hormon rasta” (HGH – Human Growth Hormone) koji se od 1985 godine dobija i na sintetički način. (11) U međuvremenu, izuzetnu popularnost u SAD je dobio i clenbuterol. U svojoj knjizi “Drugs in Sports” kanadski lekar i farmakolog Mauro di Paskvale (Mauro Di Pasquale) piše: “Primena clenbuterola kod sportista dobila je dimenzije epidemije”. On se, zbog toga što mu se brže “gubi trag” u organizmu, sve češće upotrebljava kao alternativa “klasičnim” anabolicima. Njegova upotreba je u toj meri raširena, da je novinar najpoznatijeg sportskog magazina u SAD, “Sports Illustrated“-a, napisao da njega “svako uzima”. (12) Što se tiče košarke, po procenama izvršnih tela NBA lige sa početka osamdesetih od 40-75% igrača je uzimalo kokain a oko 10% “free base”, specijalno pripravljen kokain sa pojačanim dejstvom. (13) Nema nikakve sumnje da je u međuvremenu i u tom sportu došlo do “progresa” i da su u upotrebi savremenija doping sredstva. Što se tiče krvnog dopinga on, po tvrđenju profesora Williams-a, nije prisutan samo u biciklizmu, već i u drugim sportovima izdržljivosti kao što je to maraton. “Njujorški ulični maraton” pretstavlja jedan od transparentnih oblika primene krvnog dopinga u sportu. (14)
Na postojanje dugogodišnjeg organizovanog i obaveznog dopinga u SAD-u upućuje i Džek Skot (Jack Scott): “Kada sam u proleće 1970 razgovarao s grupom sportista sa Kalifornijskog univerziteta Džim Kalkins (Jim Calkins), pomoćnik kapitena “Cal” ragbi tima, mi je rekao da su mu treneri i klupski lekar davali anabolične stereoide. I jedni i drugi su ga uveravali da će mu takva sredstva pomoći da uveća mišićnu masu i da ojača, što se i desilo. Ali, nisu gubili vreme oko toga da mu skrenu pažnju na moguće opasne prateće posledice. “Dobio sam puno na težini kao što su mi i rekli, ali nakon otprilike jednog meseca ti stereoidi su stvarno počeli da me zafrkavaju” – rekao mi je Džim. “Otišao sam kod klupskog lekara i on mi je priznao da su moguće loše prateće posledice. Pre ovoga sam imao potpuno poverenje u trenere i lekare, i osećao sam se izdanim.” I mogao je, budući da je poznato da stereoidi dovode do atrofije testisa, otupljivanju seksualnih podsticaja, oštećenja jetre i žlezda, a neki lekari veruju da oni uzrokuju rak prostate. A oni su u širokoj upotrebi. Žestoki i brutalni igrač sa kojim se televizijski gledalac oduševljava preko vikenda često je sintetički proizvod. Kad sam pristupio Nacionalnoj ragbi ligi upoznao sam igrače koji uzimaju ne samo stereoide, već i amfetamine i barbiturate i to u zapanjujućoj količini. Većina NLF trenera se više bavi ovim stvarima nego prosečni narkos. Bilo mi je drago kada je ragbi veteran Hjuston Ridž (Houston Ridge) (…) podneo obimnu tužbu prošlog proleća protiv svog kluba, optužujući njegove zvaničnike za planiranje dopinga i za njegovu zloupotrebu. On ukazuje na to da stereoidi, amfetamini, barbiturati i druga sredstva nisu upotrebljavani “radi lečenja i ozdravljenja, već s namerom da se pomoću njih stimuliše duh i telo tako da bi igrači mogli da igraju grublje”. (15) Dajana Vilijams (Diane Williams), američka sprinterka, je 1989 posvedočila da je njen trener primoravao da uzima anabolike. Dobijala je “pilule koje izgledaju kao male fudbalske lopte – dianabol”, inače poznati i u SAD veoma popularni anabolik. Godinu dana od kada je počela da ih uzima ona je ustanovila promene na svom telu koje su bile sve vidljivije: počeli su da joj rastu brkovi i brada, klitoris je dobio “neprijatne proporcije”, dobila je dubok glas, kosa joj je ubrzano rasla i postala je nimfomanka. (16)
Da su Amerikanci “šampioni u dopingu” (po tvrđenju britanskog stručnjaka za doping profesora Arnolda Beketa (Arnold Beckett)) (17) pokazali su i događaji koji su prethodili Olimpijskim igrama u Los Anđelesu (1984). Olimpijski zvaničnici SAD su organizovali svojim sportistima, “radi prosvećivanja”, posetu laboratorijama u kojima je trebalo da se izvrše analize doping-testova olimpijskih učesnika. Radilo se, zapravo, o detaljnom upoznavanju sa načinima na koji sportisti mogu da prevare doping-kontrolore. U Los Anđelesu ni jedan Amerikanac, za razliku od sportista iz drugih zemalja, nije bio uhvaćen u dopingu. Nisu svi američki treneri učestvovali u ovom skandalu. Pat Konoli (Pat Connolly), jedna od trenera ženskog tima, izjavila je na saslušanju pred Senatskom komisijom: “Kada sam saznala o predolimpijskom probnom programu Američkog olimpijskog komiteta, koji je trebalo da omogući našim sportistima da kroz upoznavanje sa zvaničnim test-metodama uspešnije izbegnu da budu otkriveni, osećala sam se prevarenom kao dete koje su roditelji ostavili na cedilu.” (18)
Američka sprinterka Florens Grifit Džojner (Florence Griffith Joyner), poznate pod nadimkom “Flo-Jo”, izvanredan je primer hipokrizije koji vlada kako u zvaničnim sportskim strukturama SAD–a, tako i u američkom društvu – kada su u pitanju “nacionalni interesi”. Po rang-listi “Track-Field News”-a iz 1987, ona nije bila ni među prvih deset najbržih sportistkinja. U SAD se nalazila tek na sedamnaestom mestu među šprinterkama na sto metara. U toku jedne godine ona je postigla rezultat za koji je Čarli Frensis (Charlie Francis), bivši trener Bena Džonsona (Ben Johnson), rekao da je “uništio istorijsku putanju razvoja sporta” i da su njeni rezultati “pedeset godina ispred planiranih rezultata”. U Seulu je osvojila tri zlatne medalje i postavila dva svetska rekorda. (19) Neki novinari su je proglasili za “dopingom napumpanog hermafrodita”, a optužbe su stizale i od Karla Luisa (Carl Lewis) i Darel Robinsona (Darrell Robinson) koji je izneo da joj je lično prodao flašicu sa deset kubnih centimetara muškog hormona rasta. Džojnerova je Robinsona nazvala “umobolnim lažovom”, a Luisu zapretila da će da ga “sredi”. (20) Inače, na doping-testovima je uvek bila “čista” – ne postoji test za “hormon rasta”. Imajući u vidu njen izgled i rezultate koje je postigla, i laiku je moglo da bude jasno da su njeni rekordi sve samo ne sportski rezultati. Ono što je najvažnije je da je Džojnerova sa američkom zastavom u ruci trčala počasne krugove na stadionu i da je sa oduševljenjem bila pozdravljena kako od američkih vlasti, tako i od američke publike – kao “veličanstveni simbol slobodnog sveta”. Džojnerova je umrla u 36 godini.
Što se tiče Karla Luisa, maratonka Klaudija Mecner (Claudia Metzner) je postavila pitanje: “Zbog čega Karl Luis u slobodnom vremenu nosi zubnu protezu?” Sama je dala odgovor: “Svako već zna, da zbog upotrebe hormona rasta vilica dobija abnormalne dimenzije.” (21)
Na sudskom procesu koji je u proleće 1989 održan u Torontu povodom doping-afere sa kanadskim sprinterom Benom Džonsonom, njegov trener Čarli Frensis je izneo da su zvaničnici Kanadske atletske federacije “od početka osamdesetih znali za upotrebu steroida među kanadskim sportistima”. (22) Inače, kod Džonsona je, još je u pripremnom periodu pre Seula, krajem 1987, primećeno da mu, zbog dugogodišnje upotrebe anabolika, raste leva dojka i da se pretvara u ženu. (23) Utvrđeno je da je Džonson koristio i “hormon rasta” (za deset flašica je dao 10 000 dolara), kao i da je drugi Džonsonov trener, Džordž Astafan (George Astaphan), sastavio program dopingovanja “hormonom rasta” za Mark MekKoja (Mark McKoj), Angelu Isajenko (Angella Issajenko) i Desai Vilijams (Desai Williams). (24) Naravno, kanadski sportski zvaničnici su činili sve što je u njihovoj moći da uvere kanadsko javno mnenje da je kanadski sport “čist”. Od najavljenih “provera” nije bilo ništa i Džonsonu i njegovim kolegama je utrt put do Seula koji je “časnim olimpijskim zvaničnicima” trebalo da donese političke poene i gomile dolara.
Što se tiče Engleske, u njoj su još 1985 počeli da kontrolišu takmičenja na kojima učestvuju i mladi od dvanaest godina starosti (!) jer je ustanovljeno da treneri daju doping supstance i deci pred-pubertetskog uzrasta. Šaron Dejvis (Sharron Davies), bivša članica engleskog olimpijskog plivačkog tima, konstatuje da je to “žalosni pokazatelj razvoja našeg sporta”. (25)
Zapadna Nemačka je upotrebu dopinga još od kraja sedamdesetih digla na nivo zvanične državne politike, s tim što je sistematsko dopingovanje u Zapadnoj Nemačkoj počelo da se sprovodi još u jeku priprema za Olimpijske igre koje će se održati u Minhenu (1972). (26) Profesor Klaus Hajneman (Klaus Heinemann), predsednik Naučnog saveta (Zapadno) Nemačkog sportskog saveza je još 1988 nedvosmisleno objasnio o čemu se radi: “Nemačka mora da investira u sport, jer on olakšava poistovećivanje građana sa državom”. (27) Nemački sportski funkcioneri su se, u razvoju sporta, rukovodili “prognozom” Vildor Holmana (Wildor Hollmann), jednim od vodećih zapadno-nemačkih sportskih lekara i predsednikom parlamentarne komisije za vrhunski sport, da “nikada više, čak ni u dalekoj budućnosti, nećemo imati vrhunski sport bez dopinga.” (28) Istovremeno (1984) Holman izjavljuje: “Postigli smo maksimum – sportisti su došli do kraja svojih bioloških mogućnosti”. Tri godine kasnije on konstatuje da su sportisti došli do svojih fizioloških granica i, polazeći od primera vrhunskih trkača na 400 metara, tvrdi da njihovo prekoračenje vodi “samouništenju ćelija”. (29) Holmanova neprincipijelnost simbolično izražava položaj današnje nauke koja se “lomi” između činjenica, koje ukazuju na sve veće uništavanje čoveka, i lojalnog odnosa prema njenim gazdama.
Za glavnog atletskog trenera Zadane Nemačke Kristian Germana (Kristian Gehrmann), upotreba anabolika je bila obavezna. Među njegovim “štićenicama” (nemački sociolog Brigite Berendonk (Brigitte Berendonk) ih naziva Germanovim “doping haremom”) su bile i Eva Vilms (Eva Wilms) (svetska atletska rekorderka), Ingra Maneke (Ingra Manecke) (osam puta prvakinja Nemačke u bacanju diska) i Klaudia Loš (Claudia Losch) (olimpijska pobednica u bacanju kugle). One su, na njegovu sugestiju, doping sredstva nabavljale preko pošte ne znajući da iza te “trgovine” stoje on i njegov pomoćnik Simon – koji su na tom “poslu” ostvarivali proviziju od 2 000%! Utvrđeno je da su funkcioneri Zapadno Nemačke atletske federacije godinama bili upoznati sa Germanovim prljavim poslovima, ali da nisu ništa preduzeli – zbog medalja. (30) Kada je sve izašlo na videlo, German je “kažnjen” tako što je nastavio da radi u sportu i to čak sa reprezentativkama, a Simon sa decom predpubertetskog uzrasta! Evo kako je German u „ZDF“ televizijskom intervjuu, iz 1989, odgovorio na pitanje da li daje doping sredstva svojim “štićenicama”: “Ako kažem ne, smejaće mi se moje kolege; ako kažem da, izgubiću posao.” (31) Pošteno, nema šta! Inače i pored dramatičnih upozorenja majke Ingre Maneke o sve lošijem zdravlju i psihičkim poremećajima njene kćeri, sportski funkcioneri Zapadne Nemačke nisu ništa preduzeli da spreče sistematsku zloupotrebu kojoj je bila izložena. (32) Ovde i podatak da je zapadno-nemačka sedmobojka Birgit Dresel (Birgit Dressel), koja je umrla u aprilu 1987 (u 26 godini) od posledica trovanja “stimulativnim sredstvima” (čije je zdravlje bilo pod nadzorom najvećeg autoriteta u zapadno-nemačkoj sportskoj medicini Armina Klimpera (Armina Klümper)), koristila 101 medikament! (“Der Spiegel“, 37/1987)
Jedan od onih sportista koji su najviše doprineli razbijanju mita o “poštenom nemačkom sportu” je i dugogodišnji golman fudbalske reprezentacije Zapadne Nemačke, Toni Šumaher (Toni Schumacher). Po njemu, “u svetu fudbala postoji doping – naravno prećutni, čuvan kao najstrožija tajna, tabu”. A evo kako su izgledale završne pripreme nemačkog tima za Svetsko prvenstvo u fudbalu u Meksiku iz 1986 : “Počelo je sa tri litara minerlanog napitka… koje smo morali dnevno da popijemo”. “Nakon trećeg treninga svi smo dobili proliv”. “Svako jutro smo uz naš elektrolitski napitak gutali gomile tableta: gvožđe, magnezijum, vitamin B u najvećim dozama, vitamin E, par hormončića za privikavanje na visinu…” “Pored tableta pljuštale su injekcije. Sam profesor Lizen (Liesen) je ubrizgao 3 000 inekcija. U njima je bilo svega mogućeg: biljni ekstrakti za jačanje telesnog odbranbenog mehanizma, vitamini C i B u visokim dozama, ekstrakt meda da bi se potpomogao rad srca i krvotoka, teleći krvni ekstrakt protiv posledica visinskog vazduha.” “Uz sve to su obavezno išle i tablete za spavanje.” (33) Što se tiče Bundeslige, Šumaher tvrdi da u njoj “doping ima dugu tradiciju”.On navodi da je još kao mladi igrač bio “šofer” najboljim igračima i da ih je, pred važne mečeve, odvozio kod jednog kelnskog lekara koji im je davao pilule i inekcije. Neki od njih nisu više mogli da zamisle opstanak u sportu bez specijalnih preparata koji su sadržali anabolike, amfetamine i druga doping sredstva. Bilo je reprezentativaca koji su uz pomoć “hemije za jačanje” redovno osvajali titule prvaka sveta. Među njima bio je i jedan minhenski igrač koji je sam spravljao razne “specijalne preparate” i na sebi isprobavao njihovo dejstvo. Kolege su ga prozvale “pokretna apoteka”. Šumaher priznaje da je i sam uzimao doping. Ujesen 1984 trebalo je da se u Kelnu, po tvrđenju uprave kluba, odigra “sudbinska utakmica”. Po ko zna koji put se radilo o “opstanku kluba”. Budući da je jedan broj igrača već upotrebljavao kao doping sirup protiv kašlja, koji sadrži visoku dozu efedrina, odlučeno je da se upotrebi taj napitak. Pod dejstvo efedrina, “kolege su kao đavoli leteli po terenu”. Utakmica je dobijena, ali su igrači u toj meri bili iznureni i izmučeni da su odlučili da nikada više ne posegnu za tim sredstvom.” (34) Šumaher se dopingovao i na treningu. Radi se o captagonu koji “povećava agresivnost, izdržljivost i otpornost”. “Posledice su loše: prekoračuju se i to gotovo nasilno sopstvene granice učinka. U dužem periodu čovek crpi svoj biološki kapital. Bez ikakve kontrole, bez pouzdanog telesnog upozerenja: “Ne mogu više!”. A onda je danima potpuno slomljen. Ne može da se naspava i pored najvećeg umora. Što se ljubavnog (seksualnog) života tiče: on je mrtav. Ni najmanja reakcija. U ovoj avanturi sam naučio: stalna upotreba dopinga nije samo opasna po život, već je i ponižavajuća. Zato ruke dalje od ovih eksperimenta.” (35) Ovo Šumaherovo upozorenje treba svakako pozdraviti, ali je sam Šumaher, u istoj studiji, ubedljivo dokazao da je doping neminovan ukoliko se želi ostati u sportskom show-business-u: “premor protiv koga se ništa ne može učiniti”, “dostignute biološke granice učinka”, “sve veći zahtevi za većim učinkom”, “stres-situacije” (dodajmo tome neminovne povrede i starenje) – sve to, po Šumaheru, primorava sportistu da posegne za dopingom i da postane zavistan od njega. (36)
Govoreći o (zapadno) nemačkom profesoru Manfredu Donikeu (Manfred Donike) kao simbolu sporta u kome dominira nauka, Hoberman konstatuje da je vrhunski sportista postao “ekvivalent biološkom organizmu”, odnosno, “integritet ličnosti zamenjen je integritetom tela” i da “telo sportiste potvrđuje svoju autentičnost u obliku hemijske analize, dok se karakter sportiste – njegov dar za poštenjem, za dostojanstveno ponašanje – odbacuje kao nepouzdan.” (37) Hoberman napominje da novinari u svojim izveštajima prave od sveta vrhunskog sporta “mitsku subkulturu” u kojoj je “nauka pomešana sa romantikom” i gde “sportisti, naučnici i tehnike treninga dobijaju oreol jezivog”. (38) Postoji realna opasnost genetske manipulacije, odnosno, da se rezultati biotehnologije primene i na ljude i to pre svega u oblasti sporta. Radi se o “ponovnom rađanju veštačkog monstruma Viktora Frankenštajna (Viktor Frankenstein) u obliku veštačkog sportiste” ili, savremenim rečnikom kazano, o stvaranju “robotizovanog humanoida” ili “biomehaničkog čoveka”. (39) Bečki doping-ekspert Ludvig Prokop (Ludwig Prokop) (koji smatra da je čitav svet sporta postao “jedna velika mafija”) ima pred sobom sličnu “stravičnu viziju” sporta: “dehumanizovani, robotoliki sportista koji dela u stanju hipnoze, kreatura koja ne oseća bol, ili nije u stanju da mu se suprodstavi.” (40) Na sličan način razmišlja i Rihard fon Vajcseker (Richard von Weizsäcker) koji u govoru, od 16 novembra 1985, pred funkcionerima Nacionalnog komiteta Zapadne Nemačke, upozorava da “stvaranje specifičnih tipova tela za specifične sportske discipline”, uz pomoć “genetičkih manipulacija”, “više nije domen naučne fantastike”, nego pojava koja je “već uočljiva na horizontu”. (41)
Po Hobermanu, gentehnologija je ta koja će omogućiti najdublju biološku transformaciju čoveka. Moguće je da će ova tehnologija biti primenjena u vrhunskom sportu pre nego u drugim oblastima budući da je kod te vrste delatnosti najlakše uspostaviti korelaciju između aktivnosti određenih gena i obeležja koja upućuju na učinak. Sportisti bi, dakle, trebalo da budu prvi zamorčići “humane” gentehnologije. Mogućnosti genetskog inžinjeringa u sportu uslovljene su razvojem “ljudskog genom-projekta” koji bi trebalo da bude okončan 2005 identifikacijom svih od tri milijardi bazičnih DNS parova koji sačinjavaju ljudski “genom”. Poređenjem gena “manje talentovanih” sa genima “vrhunskih sportista” moći će da se dođe do “gena-učinka” i da se postigne njihova sinteza koja će biti ubrizgana u fetus koji se nalazi u materici. Sledeći korak bi mogao biti “kloniranje” genetski istovetnih individua iz “genoma” nekog “vrhunskog sportiste”. (42) Po američkom profesoru Melvinu Vilijamsu (Melvin Williams), “manipulacija genima” je verovatno poslednje sredstvo sa kojim se može obezbediti dalji rast učinka u sportu. Koristeći se ovim sredstvom, “sportski lekari će u pravom smislu reči biti u stanju da proizvedu super-atlete. “One kojima “ovakve misli možda izgledaju preterano”, Vilijams podseća na Adolfa Hitlera koji je “isto tako bio opsednut idejom da stvori rasu nadljudi, Arijevaca”, koristeći se “bazičnom tehnikom sparivanja muškaraca i žena koji su imali željene arijevske karakteristike”. Vilijams dolazi do sledećeg zaključka: “Tehničke pretpostavke za manipulaciju genima postoje. Polazeći od političkog značaja koji najveće svetske sile pridaju sportu (neke države pobedu na olimpijskim igrama tumače kao potvrdu za nadmoć njihovog političkog sistema) možda je samo pitanje vremena kada će manipulacija genima biti primenjena u sportu.” (43)
Pišući ove redove Vilijams je pre svega imao u vidu tadašnji SSSR koji je u međuvremenu nestao, a stvari u sportu su se još više pogoršale. Optužujući SSSR za sva zla na svetu Vilijams je, kao i mnoge njegove kolege, postao saučesnik u stvaranju zastora laži sa kojim je godinama prikrivana sve monstruoznija mašinerija smrti koja se razvijala na Zapadu. Imajući u vidu destruktivnu prirodu današnjeg kapitalizma, tempo sa kojim se razvijaju sve monstruozniji “naučni projekti”, kao i simboličnu ulogu koju ima sport kao otelotvorenje osnovnih principa na kojima se temelji razvoj kapitalističkog društva (uz to i kao reklamni pano firmi i izvor prihoda) – može se očekivati da će gospodari sporta učiniti sve, uključujući i manipulaciju sa ljudskim genima, da omoguće dalji “progres” u sportu. Ono što građanski teoretičari i naučnici u svojim analizama “previđaju” je i “činjenica” da je tehnički napredak postao glavna mera “progresa” i “uspeha” i da je sportista, upravo kao otelotvorenje “tehničke civilizacije”, postao jedan od najtransparentnijih simbola “napretka”. Robotizovani sportista, koji teži “tehničkom savršenstvu”, je živa demonstracija razvojne snage kapitalizma i sredstvo za njegovu propagandu. Sposobnost da se za kraće vreme postigne veći rezultat, uz sve veću dominaciju tehnike nad čovekom, osnovni je “motor napretka”. Najvažnije je uvek iznova stvarati utisak da se “stvari kreću napred”, pa makar se to izražavalo i u hiljaditim delovima sekunde. Na tom, sa ljudskog aspekta beznačajnom, pomaku stvara se “spektakularna” pretstava sa kojom se prikriva sve stravičnije uništavanje kojima su planeta i čovek izloženi. Mit o “bezgraničnim mogućnostima razvoja nauke i tehnike” postaje najvažnije sredstvo sa kojim treba dokazati perspektivnost i večnost kapitalizma. Građanski teoretičari “previđaju” i to, da je manipulacija ljudima u sportu izraz uspostavljenih odnosa vlasti (potčinjavanja) koji su u društvu uspostavljeni, odnosno, jedan od oblika delovanja struktura koje imaju moć da (zlo) upotrebljavaju ljude kao oruđe za ostvarivanje svojih (privatnih) interesa. Kritika manipulacije ljudima u sportu je besmislena ukoliko istovremeno nije kritika manipulacije ljudima u društvu. Jedno je sigurno: postajanjem sporta reklamnim programom multinacionalnih kompanija u njihovom sve bespoštednijem ratu za opstanak – njegova sudbina, što znači sudbina sportista kao najamnika kapitala, je zapečaćena. Otuda ne iznenađuje stav Hajde Rozendal (Heide Rosendahl), olimpijske pobednice iz Minhena, da su sportisti “marionete” funkcionera i sponzora koji nastoje da njihove “proizvode” prodaju u obliku sportskog spektakla.” (44)
Jedan od najstravičnijih načina manipulacije čovekom u sportu je tzv. “doping-trudnoća”. Polazeći od toga da se u toku trudnoće količina krvi u organizmu poveća do 40%, da se uvećava srce i umnožava broj crvenih krvnih zrnaca, sportistkinja se oplođuje da bi se nakon nekoliko meseca maksimalne “upotrebe tela” za postizanje “vrhunskih rezultata” izvršio nasilni prekid trudnoće. Ne zna se pouzdano u kojoj je meri ova pojava rasprostranjena, ali je indikativno da je krajem osamdesetih u Strazburgu održan ginekološki kongres na kojem je jedna od najvažnijih tema bila dopingovanje planiranom trudnoćom. Što se tiče sportistkinja, na osnovu ispitivanja magazina “Sports”, iz druge polovine osamdesetih, 37,3% nemačkih atletičarki smatra “da mogu da učine sa svojim telom šta im je volja”. (45) To nije ljudska, već fanatična (samo) destruktivna svest. I načini koji se koriste da bi se prevarila doping kontrola pokazuju kakvim je sve manipulacijama i ponižavanjima izložena žena u sportu. Jedan od njih je lagerovanje “čistog” urina na hladnom sa kojim će se pred doping-kontrolu napuniti tzv. “vaginal bag” (“vaginalna kesa”) koja se smešta u vaginalnu šupljinu sportistkinje. O ovom metodu bilo je dosta reči u aferi povodom dopingovanja zapadno-nemačke sprinterke Katrin Krabe, ali je izvesno da je on rasprostranjen u čitavom međunarodnom sportu. (46)
Sve veće tržište dopinga (samo u SAD preko tri miliona korisnika po podacima iz 1994) i sve veća mogućnost za “zaradu” doveli su do stvaranja organizovanog doping-business-a koji počinje da funkcioniše na isti način kao business sa drogom. “Der Spiegel” je u proleće 1994 objavio tekst pod naslovom “Ćuti ili umri!” u kojem je pokušao da se rasvetli poleđinu “samoubistva” britanskog sportskog novinara Klifa Templa (Cliff Temple), ubistva američkog prodavca dopinga Čarlsa Luisa Silkoksa (Charles Lewis Silcox), kao i ubistva bivšeg češkog trkača i naučnika Jozefa Odložila. Templ je platio životom što je uspeo da dođe do dokumenata o prljavim poslovima mafijaške grupacije prodavaca dopinga u Velikoj Britaniji – koji u svojim rukama drže britanski “vrhunski sport”. Ucene, podvođenje čak i maloletnih sportistkinja gospodarima doping-podzemlja, razni oblici manipulacije, sve je to deo sve stravičnijeg britanskog sportskog mozaika. Silkoksa su izboli noževima oni koji su hteli da ga spreče da bude “krunski svedok” u procesu protiv najvećeg doping-kartela u SAD, “Kalifornia Five“. Što se Odložilove smrti tiče, postoje opravdane sumnje da se radi o osveti “anabolik-mafije” zbog Odložilove anti-doping kampanje i straha da će se objaviti dokumenata koji otkrivaju doping-metode u bivšoj Čehoslovačkoj koji su preuzeti i dalje razvijani od, u međuvremenu stvorene, češke doping-mafije. (47)
Smrt je postala sastavni deo sporta. “Spiegel” je 1991 objavio tekst pod naslovom “Mulj u venama” u kome navodi da je u toku nekoliko prethodnih godina od preterane upotrebe erytropoietina (EPO), već više godina “hit” posebno među biciklistima (hormon koji se stvara u bubrezima i koji uzrokuje stvaranje crvenih krvnih zrnaca koji transportuju kiseonik u mišiće) umrlo bar 18 holandskih i belgijskih biciklista, s tim što postoji opravdana sumnja da su u toku 1990 i četiri mlada (zapadno)nemačka biciklista umrla zbog upotrebe tog medikamenta. Februara 27 izjutra izdahnuo je, nakon srčanog napada, Johanes Draijer (Johannes Draaijer), dvedeset sedmogodišnji holandski biciklistički profesionalac. Njegova supruga je potvdila da je uzimao EPO. Uskoro, naprasno je umro njegov kolega Džef Laheji (Jef Lahaye). U Belgiji, u zemlji u kojoj je biciklizam isto tako popularan, u jednoj godini su umrli profi Patrik Bar (Patrice Bar) i vodeći amateri Dirk de Kauver (Dirk De Cauwer) i Gert Rejnart (Gert Reynaert). Godinu dana ranije pet holandskih biciklista je iznenada umrlo, među kojima i Bert Osterboš (Bert Oosterbosch), star 32 godine, koji je dva puta bio svetski prvak i više puta etapni pobednik u “Tour de France“. U toku 1987 i 1988 umrlo je sedam holandskih i jedan belgijski biciklista, među kojima i Koni Majer (Connie Meijer), dvadeset petogodišnja biciklistkinja koja je pala sa bicikle i umrla na cilju pre nego što je mogla da joj se pruži pomoć. Po američkom lekaru Rendi Ajhneru (Randy Eichner), rukovodiocu hematološkog odelenja na univerzitetu u Oklahomi i poznatom naučniku, “oni su bili mladi, utrenirani i sa velikom verovatnoćom zdravi. Jednoga dana su legli u krevet i umrli. Jednostavno tako. Lekari kažu da su umrli prirodnom smrću”. Komentarišući dijagnoze svojih kolega, Ajhner je u svom izlaganju pred 700 učesnika na kongresu sportskih lekara u Orlandu (Florida, 1991), koje je naslovio sa “Umreti za pobedu”, zaključio: “Ukoliko bi to bilo tačno, onda bismo se suočili sa najneobičnijom epidemijom u istoriji sportske medicine.” (48) Na zahtev rodbine, neki od umrlih su bili secirani. Osim proširenog srca, koje je “normalno” za sportiste koji se izlažu velikim naporima, nije pronađeno ništa što bi moglo da uzrokuje smrt. Po Ajhneru, biciklisti su najverovatnije umrli od erytropoietina (u Nemačkoj se prodaje pod nazivom “Erypo” i “Recormon”), supstance koja deluje momentalno i čije prisustvo se ne može utvrditi: zbog ogromne količine novonastalih krvnih zrnaca koji se stvaraju njenom upotrebom, krv se u venama prvo pretvara u “mulj”, a onda u “kamen”. Zbog njenog izuzetnog dejstva biciklistički magazin “Velo News” nazvao je EPO “atomskom bombom biciklizma”. Interesantno je da ljudi poput Jozefa Kojla (Jozeph Keul), dugogodišnjeg rukovodioca lekarske ekipe (zapadno)nemačkog olimpijskog tima i jednog od najglasnijeg propagatora upotrebe anabolika u sportu, preporučuju “doziranu” upotrebu ovog preparata. Inače, mnogi “veliki asovi” biciklističkih staza uhvaćeni su u korišćenju dopinga. Među njima su i Edi Merks (Eddy Merckx), Žak Anketil (Jacques Anquetil), Felis Žimondi (Felice Gimondi), Ditrih Turo (Dietrich Thurau)… Što se tiče nemačkog “biciklističkog heroja” Rudija Altiga (Rudi Altig), on je dobio naziv “kotrljajuća apoteka”: u njegovom urinu je pronađeno dvanaest supstanci! Pozivajući se na iskustvo eksperata, “Spiegel” je još 1977 objavio da je do te godine oko 1000 (!) biciklista umrlo od preterane upotrebe dopinga. (49) U međuvremenu, upotreba EPO-a proširila se i na druge sportove, pogotovu na one u kojima dominira izdržljivost: maratonci, plivači, hodači na skijama, veslači – postali su njegovi “obožavaoci”. Interesantno je da EPO-epidemija uglavnom hara Zapadom, budući da sportisti bivšeg “istočnog bloka” nemaju dovoljno sredstava da upotrebljavaju ovu, inače ne baš jeftinu, supstancu.
Bečki profesor Ludvig Prokop u januaru 1985 naveo je cifru od 70 poznatih slučajeva smrti od posledice dopinga na Zapadu, s tim da je prava cifra umrlih “sasvim sigurno mnogo veća”. (50) O smrtnim slučajevima na Istoku nema pouzdanih podataka, ali se procenjuje da se radi o stotinama sportista. Među njima su bugarski prvak sveta u dizanju tereta Boleslav Manolov (Boleslaw Manoloff) (naprasno umro u 23.godini) i jedanaest sovjetskih olimpijskih pobednika: ski-hodač Fjodor Terentjev (Fjodor Terentjew) (37), moderni petobojac Albert Mokejev (Albert Mokejew) (33), hrvač Avtandil Koridze (Awtandil Koridse) (30), rukometaš Jurij Lagutin (Jurij Lagutin) (29), biciklista Genadij Komnatov (Gennadij Komnatow) (29), hokejaš Viktor Blinov (Wiktor Blinow) (22) koji je umro na ledu, košarkaš Alaksandar Belov (Alexander Below) (26)… Na pogubno dejstvo “stimulativnih” supstanci upućuju i istraživanja češkog profesora sa Praškog instituta za sportsku medicinu L. Šmita (L. Schmid) koji je izvršio obdukciju 780 sportista i utvrdio da je 218 umrlo od zloćudnih tumora čiji se nastanak i razvoj vezuje za upotrebu dopinga. (51) Imajući u vidu “eksploziju u upotrebi dopinga” u zadnjih deset godina, može se nasluti za koliko je uvećan broj umrlih do danas.
Kada je reč o valjanosti rezultata koji su do sada postignuti, poznati hokejaški reprezentativac bivšeg SSSR-a Igor Larionov (Igor Larionow) je izneo da je na Svetskom hokejaškom prvenstvu u Moskvi, 1986, kompletna sovjetska ekipa bila dopingovana. Uz pomoć sovjetskog člana Međunarodnog hokejaškog udruženja, u toaletu u kome su članovi sovjetske ekipe “dali” urin za doping-kontrolu bio je, iza kotlića za vodu, sakriven “čisti” urin koji je lekar sovjetske ekipe usuo u test-bočice svojih igrača. (52) Nemački bacač kugle Ralf Rajhenbah (Ralf Reichenbach) u televizijskom intervjuu priznao je da je postigao rekord uz pomoć anabolika. (53) Budući da je „Međunarodna atletska federacija“ donela (1983) propis po kome vreme za poništavanje rekorda iznosi šest godina – Rajhenbah je, kao i mnogi drugi sportisti, ostao nosilac rekorda i titule koje je, po sopstvenom priznanju, stekao na nedozvoljen način. Da bi se sačuvala sve klimavija piramida sporta, legalizovana je i dokazana prevara. Mozaik je sklopljen: zajedno sa međunarodnim sportskom mafijom, koja u svojim rukama drži međunarodne i nacionalne sportske asocijacije kao i sportska takmičenja, “šampioni” – prevaranti postaju nosioci “progresa” u sportu.
“Pomeranje granica snova” u bacanju kugle je još jedan primer “uspešnog” dejstva doping supstanci. Godine 1976 olimpijski pobednik je Udo Bajer (Udo Beyer) koji je, na osnovu podataka za internu upotrebu u DDR-u, u proseku dobijao godišnje 3 955 miligrama anabolika. Četiri godine kasnije, olimpijsko zlato osvaja sovjetski takmičar Vladimir Kiseljov (Wladimir Kiseljow) koji je priznao da je još u mladosti bio kljukan hormonskim preparatima. Godine 1984 najviše olimpijsko odličije je pripalo Italijanu Alesandro Andreiu (Alessandro Andrei) koji je, pod sumnjom da uzima doping, morao da trenira pod nadzorom. Rezultat: bacio je kuglu tri metara manje od svog bivšeg rekorda. Sledeći olimpijski pobednik postaje istočno-nemački bacač kugle Ulf Timerman (Ulf Timmermann). Za istočno-nemačke “naučnike”, Timerman je bio najbolji primer “uspešnog dejstva” njihovog omiljenog doping-preparata, oral-tubinola, koji stoji iza mnogih pobeda i svetskih rekorda istočno-nemačkih takmičara. (54) Kada je reč o Udo Bajeru interesantno je napomenuti da je njegov kolega iz Zapadne Nemačke Uve Bajer (Uve Beyer), bacač kladiva, došao do dnevne doze od 18 miligrama anabolika, što na godišnjem nivou iznosi skoro 6 500 miligrama u odnosu prema 3 995 miligrama koji su istočnonemački lekari dali Udo Bajeru. Stvari stoje još gore kada se uzmu u obzir tvrdnje Uve Bajera da su njegove zapadno-nemačke kolege, uz preporuku i saglasnost vodećih sportskih lekara i funkcionera Zapadne Nemačke, uzimali “i do 40 miligrama” anabolika dnevno, (55) što na godišnjem nivou iznosi neverovatnih 14 400 miligrama!
I kada je reč o dopingu može se videti “objektivnost” i “naučna zasnovanost” tvrdnji građanskih teoretičara i “zvaničnih” naučnika zapada: kada govore o sportu SSSR-a (i drugih zemalja bivšeg “istočnog lagera”) oni mu obavezno dodaju odrednicu “komunistički” nastojeći da pokažu uslovljenost sporta prirodom društvenog poretka u kome nastaje. Međutim, kada govore o Zapadnom sportu, ne samo da nedostaje odrednica “kapitalistički”, već se stiče utisak kao da je sport oblast koja nema nikakve veze sa društvom. Kada sovjetski takmičari uzimaju doping, to je rezultat “manipulacije sportistima” od strane “komunističkog totalitarizma”; kada Zapadni sportisti uzimaju doping,to je posledica njihovog “nepoštenja” (budući da su ubedljiva većina crnci, upotreba dopinga samo treba da zaokruži rasističku sliku o “pokvarenim crnčugama”). Drugim rečima, u bivšem SSSR-u, kao i u državama “socijalističkog lagera”, ljudi su bili “dobri”, a sistem “zao”; u Evropi i SAD-u ljudi su “zli”, a sistem je “dobar”. Raspadom “realnog socijalizma” i uspostavljanjem (Jeljcinovog) kapitalizma u Rusiji, u kojem su sportisti postali pokretni panoi Zapadnih firmi nastavljajući da uzimaju doping, došlo je do antropološkog hokus-pokusa: ljudi su (nanovo) postali “zli”, a novouspostavljeni poredak “dobar”! A evo šta mađarski trener Laslo Kiš (Laszlo Kiss), čovek koji je od Kristine Egeršegi (Krisztine Egerszegi) “stvorio” jednu od vodećih svetskih plivačica, kaže o “promenama” koje su se desile u dojučerašnjem “socijalističkom sportu”: “Novac, koji smo nekada dobijali od Partije, sada stiže od sponzora; škole za trening su ostale – u stvari se ništa nije promenilo”. (56) Istini za volju treba pomenuti i primer “Newsweek“-a koji je, u znak protesta povodom beskrupulozne manipulacije sportistima i Olimpijskim igrama u Barceloni od strane multinacionalnih koncerna, objavio naslov: “Vratite komuniste!” (57)
Odnos prema kineskim plivačicama, koje već više godina dominiraju svetskom plivačkom scenom, ukazuje na “dvostruke standarde” kojima se služe zapadni sportski zvaničnici i treneri kada je reč o zemljama koje još uvek nisu pod dominacijom međunarodnog kapitala. Tako je Rej Isik (Ray Essick), predsednik Plivačkog saveza SAD, zatražio da se izvrši korekcija rezultata koji su postignuti na zadnjem Svetskom prvenstvu u plivanju (Rim) iako ni jedna od dvanaest Kineskinja koje su osvojile medalje nije uhvaćena od strane doping kontrole. (58) Plivački savez Nemačke založio se za bojkot Svetskog plivačkog kupa (Peking) napadajući Kineze da su dobili pomoć od svoje “komunističke braće” iz DDR-a, istovremeno dok “ujedinjena” Nemačka preuzima od DDR-a čitavu industriju za proizvodnju rekordera i stvara od nje udarnu snagu za razvoj “novog” nemačkog sporta! Među doping-ekspertima iz DDR-a se nalaze i plivački treneri Folker Friške (Volker Frischke), Ginter Baumgart (Gunter Baumgart), Uve Nojman (Uwe Neumann), Stefan Hecer (Stefan Hetzer) i drugi – čija je specijalnost bila stvaranje i primena doping-programa za decu. (59) Svi su oni, upravo zbog svog iskustva u radu sa dopingom, došli na istaknuta mesta u sportu “ujedinjene” Nemačke – da bi nastavili sa svojom zločinačkom praksom koja, kao i u bivšem DDR-u, obuhvata i devojčice predpubertetskog doba. Da stvar bude bizarnija, utvrđeno je da su vodeće ličnosti i doping-eksperti Zapadne i Istočne Nemačke, uprkos javnom neprijateljstvu, godinama pomno sarađivali. Tako je šef istočno-nemačkog doping tima Manfred Hopner (Manfred Hoppner) postao “bliski prijatelj” Jozefa Kojla, jednog od vodećih “zvaničnih” zapadno-nemačkih doping-eksperata. “Dobri odnosi” između dva “neprijateljska” tabora su se do te mere razvili, da su na međunarodnim savetovanjima zapadno-nemački sportski zvaničnici ponekad u raspravama koristili čak i argumente DDR-a. (60)
Ovde treba reći i to da nisu naučnici i političari Zapada, koji govore u ime “slobodnog sveta”, ti koji traže radikalne promene u sportu, već su to pre svega “zeleni” koji su, na tragu humanističke kritike sporta koja se razvila nakon studentskog pokreta iz 1968, još početkom osamdesetih radikalizovali svoj stav prema sportu zahtevajući da se zaustavi “rat tela”, “darvinistička” selekcija nacionalnih timova i “beskrupulozno iscrpljivanje inherentnih granica ljudske prirode”, pogotovu iskorišćavanje dece u sportu. Oni su 1988 izneli zahtev u parlamentu, koji je već bio postavljen od strane „Nemačkog udruženja za zaštitu dece“, da se zabrani učešće dece do 18 godina starosti u “vrhunskom sportu”. Sam Hoberman konstatuje da je “politička ironija da su ovi napadi na vrhunski sport, a sa njima i na doping koji neminovno ide sa njim, efikasnije suzbijeni u demokratskoj Nemačkoj nego u klimavoj diktaturi na Istoku”. (61) Što se tiče SAD, u njima nema javne, već samo “privatne” kontrole dopinga. Po Hobermanu, ova “privatizacija vrhunskog sporta dovela je do suzbijanja prave javne diskusije u SAD o drogama kojima se povećava učinak u sportu”. (62)
Imajući u vidu nivo dostignutih rekorda i načine na koji su oni postignuti; značaj sporta za dalji razvoj “potrošačkog društva” i održavanje stabilnosti kapitalističkog poretka; prirodu sporta kao delatnosti u kojoj je čovek sveden na telesnost, što znači na predmet obrade i oruđe za postizanje rekorda; metode i sredstva koja se već primenjuju za proizvodnju “rekordera” kao i one koji se razvijaju; sve raniju selekciju i sve stravičniju zloupotrebu dece koja će uskoro da prevaziđe praksu lekara-monstruma u nacističkim logorima smrti – može se zaključiti da je “vrhunski sport” postao suprotnost slici sporta koju njegovi gospodari i dalje nastoje da nemetnu svetskoj javnosti.
