Sport je radikalni obračun s telesnom kulturom. U njemu su osakaćeni i uništeni emancipatorski impulsi slobodarskog telesnog aktivizma koji će se, inspirisan duhom prosvetiteljstva, razviti nakon Francuske građanske revolucije. Treba praviti razliku između slobodnog telesnog aktivizma kao spontanog i nesputanog ispoljavanja i razvoja autentičnih ljudskih potreba i sposobnosti – kao neotuđivog “prava čoveka” (droits de l’homme), i sporta kao institucionalizovanog otelotvorenja osnovnih principa kapitalističkog društva u “čistom” obliku i u tom smislu kao zadati obrazac ponašanja. U prvom slučaju se radi se o telesnom aktivizmu koji je usmeren na stvaranje sveta “po meri” čoveka razvojem njegovih univerzalnih stvaralačkih moći; u drugom slučaju radi se o zaštiti i razvoju vladajućeg poretka stvaranjem lojalnog i upotrebljivog građanina. Istinska telesna kultura i sport su nespojivi. Tzv. “moderni sport” nije prevazilaženje, nego odbacivanje prethodnih (uslovno rečeno) slobodnih oblika telesnog aktivizma koji su bili sastavni deo određenih kultura. On spada u sferu rada (kapitalističke proizvodnje) i trgovine. U sportu se prethodni oblici kulturnog telesnog aktivizma pojavljuju u nekulturnom, što znači degenerisanom obliku. Otuda toliko insistiranje na ceremonijalu koji po pravilu prati sportska takmičenja. Anti-kulturna bit sporta dobija putem “spektakularnog programa” – “kulturnu” legitimnost. U sportu, kao i u građanskoj telesnoj kulturi koja je napustila emancipatorski trag prosvetiteljstva (filantropskog pokreta), uspostavljena je vladavina tehničko-produktivističke racionalnosti: telo je svedeno na mašinu, a kretanje na mehaniku pokreta. U sportu čovek ne napušta samo sferu kulture, nego i živi svet. Čak je i estetika sportskog tela i pokreta podređena tehničkom svetu. Savršena funkcionalnost i „besprekorni“ ritam rada mašine postaju najviši estetski izazov.
Govoreći o oblicima telesne kulture u modernom dobu koji su prethodili sportu, Hopf navodi Ajhbergovu analizu aristokratskog vežbanja koje je pretstavljalo “učenje specifičnog držanja tela, nežnih izražajnih pokreta, pristojnosti”. Cilj telesnog vežbanja bio je “učenje unapred zadatih obrazaca, dakle, radilo se o zadržavanju ili usmeravanju određenih tokova pokreta”. Nasuprot tome stajao je “svaki nedvorski običaj, seljačka nespretnost” i “iskosa je gledano na svakog ko neumereno i jednostrano upražnjava samo jednu telesnu delatnost”. “Pozitivnim vrednostima, meri i formi, suprotstavljaju se negativne vrednosti, ne-mera i ne-forma”. Radilo se o “zadržavanju reda i mere, na koje je trebalo paziti, ali ih ne preći”. Pogled na promenu kanona vežbanja pokazuje da su filantropi “najpre preuzimali tradicionalne kanone plemićkih vežbi, koje su obuhvatile igranje, jahanje, vešto skakanje i mačevanje, i pokušavali da ih ukomponuju u svoje “nove sisteme gimnastičkih telesnih vežbi”. Pored toga su uveli nove vežbe, koje su bile orijentisane prema grčkom uzoru i narodnom vežbanju”. Hopf dalje konstatuje da se “aristokratsko i filantropsko telesno vežbanje – ma koliko da je tradicionalno – radikalno razlikuje od onoga što mi nazivamo sportom. Ono se temelji na “geometrijsko-formalnom pojmu lepote, orijentisanom na ples””. Hopf se poziva na Ajhbergov zaključak da se Fajt trudio da pretvori klizanje, koje je tada ulazilo u modu, “u zaista lepu umetnost” (Fajt) i dopunjuje Ajhberga konstatacijom da “ovde dolazi do izražaja građanski moment, otkrivanje prirodne lepote“. To se jasno vidi iz Klopštokove ode klizanju. “Doživljaj klizanja” je čvrsto vezan “sa dubokim osećanjem za lepotu zimskih predela, ujutru, kao pri svetlosti meseca”. Filantropi su u pojam lepote uneli novi duh. Oni “statičkom idealu savršenstva” suprotstavljaju “dinamički”, što se izražava u “upotrebi reči usavršavanje”. (1) (Upor. Hopf, “Polja“, 174 s. april, 1982, br. 278) Ovde bi trebalo dodati da Klopštok klizaljke naziva “krilima na stopalima” čime se, u poetskom obliku, sugeriše način prevazilaženja postojećeg sveta i put u budućnost. (2) (Klopschtok, “Der Eislauf“.)
Što se tiče merenja učinka u onom smislu u kome je pristuno u današnjem sportu, ono se “sprovodi kod filantropa postepeno”. Postoje samo “pojedinačni podaci o učinku, a u početku su ih po aristokratskoj tradiciji smatrali kuriozitetom”. Filantropi stoje “još bliže merenju u starijem smislu – kao meri koje se treba pridržavati”. Po Ajhbergu, filantropi su “samo početak prelaska telesnog vežbanja u sport”. Put ka sportu u Nemačkoj bio je “relativno dug i završen je tek pobedom sporta nad vežbanjem (“Turnbewegung“, prim. aut.), dakle tek početkom ovog veka”. Što se tiče konkurencije, filantropi su takmičenje koristili “kao sredstvo odgoja – i ovo je nešto novo”, ali je bilo potrebno “još oko sto godina da ideja o takmičenju potpuno pobedi vežbanje i time postane sport”. Hopf navodi mišljenje Krokova da filantropi pretstavljaju “istorijski početak” prelaska telesne kulture u sport u Nemačkoj. Po Ajhbergu, radi se o “procesu rastuće kvantifikacije učinka, povezanog s predstavom neograničenog povećanja učinka”. (3) (“Polja“, 174. s.)
Sa razvojem kapitalističkog društva izvorni impulsi slobodarskog telesnog aktivizma građanstva biće osakaćeni u obliku institucionalizovane “fizičke kulture” koja se svodi na na telesni dril sa kojim se uništava čulnost, duhovnost, mašta, u krajnjem, ličnost čoveka. Za Kubertena i njegove sledbenike sport je pojava u kojoj fizička kultura doseže do svog pravog smisla. Sport je, drugim rečima, “prava” fizička kultura. Zvanična “socijalistička” doktrina fizičke kulture, ostajući u ideološkom horizontu građanskog društva, nije bila u stanju da radikalizuje odnos između fizičke kulture i sporta, pogotovu da dođe do pojma slobodarskog telesnog aktivizma koji će biti otvoreni izazov vladajućem poretku.
Dok Ruso u prvi plan stavlja razvoj telesnih osobenosti i individualnih sklonosti, i na toj osnovi razvoj ličnosti (Pestaloci, Oven i Marks slede tu liniju), građanski teoretičari u prvi plan stavljaju “disciplinovanje” čoveka, što znači potiskivanje individualnih sklonosti, represiju nad telom i podređivanje čoveka modelu lojalnog i upotrebljivog “građanina”. Građanska pedagogija je u potpunosti odbacila Rusoov poziv za “povratak prirodi”. Plašeći se razvoja čulnosti, odnosno, nastojeći da steriliše prirodne potrebe čoveka, građanski pedagozi su Rusoovu inicijativu proglasili pozivom na “divljaštvo”. Njihov odgovor bio je stvaranje dvorana za vežbanje – koje postaju moderni hramovi i kao takvi sredstvo za zatvaranje čoveka u duhovni horizont kapitalističke civilizacije. U sivilu kasarnskih vežbaonica (koje će postati obrazac za izgradnju sportskih dvorana u školama i na koledžima) i uz pomoć militarističkog drila, trebalo je da nestane šarenilo duhovnosti i mašte. Sportski stadioni i hale su prostori koji će doprineti udaljavanju čoveka od pirode, a sport aktivnost koja uništava u čoveku osećanje pripadnosti prirodi. I kod onih sportova, koji se odvijaju u prirodi, priroda ima status protivnika, nekoga koga treba “savladati”, protiv koga se treba “boriti”. Čovekov odnos prema prirodi posredovan je principom konkurencije i učinka koji su postali principi dominacije i destrukcije. Savremeni kapitalizam otima od čoveka izvorni prirodni prostor i stvara od njega konzumerski (“sportski”) prostor svodeći “slobodni” telesni aktivizam čoveka na konzumerski aktivizam. Sakaćenje najlepših planina skijaškim stazama i žičarama sastavni je deo destruktivne komercijalizacije prirodnog prostora – koji se naziva “turističkom ponudom”. Izgonom čoveka iz prirode i stvaranjem, u okviru gradova, surogata “prirodnog prostora” koji će svoj “najviši izraz” dobiti na sportskim stadionima, pokret čoveka gubi onu samosvojnost koju može da ima samo u prirodnom ambijentu. Tome doprinosi apsolutizacija učinka kojim se nameće industrijski mimesis. Pokret postaje ciljno-racionalna aktivnost koja sledi egzistencijalnu logiku kapitalizma. Kroz telesni pokret čovek sve manje prepoznaje sebe kao prirodno biće prirode, a sve više kao mehanizam.
Građanska pedagogija ne polazi od društva kao zajednice ravnopravnih i bliskih ljudi (“sloboda“, „jednakost“, „bratstvo”), već od egzistencijalnih zahteva koje kapitalizam postavlja pred čoveka (Kuberten: “Bratstvo je za anđele, a ne za ljude.”). “Borba svih protiv svih” i “čovek je čoveku vuk”, kao najvažniji životni principi kapitalističkog društva, određuju karakter “uzornog građanina” kome odgovara određeni “model” tela, odnosno, telesni pokret kome treba težiti. Iako građanska teorija uporno ponavlja tezu mens sana in corpore sano, nije “zdravo telo” to iz kojeg izvire “zdrav duh”, već je agresivni i nemilosrdni borilački duh malograđanina taj koji određuje telesno “zdravlje”. Tačnije, telo u “borilačkom naponu” (Kuberten) postaje otelotvorenje vladajućih vrednosti kapitalizma i simbol njihove postojanosti. Otuda “telesna čvrstina” postaje jedna od najvažnijih osobenosti “zdravog tela”. O tome Hitler: “Moj veliki obrazovni posao počinje sa omladinom. Pogledajte ove momke i dečake! Kakav materijal! Od toga mogu da stvorim novi svet. Moja pedagogija je nemilosrdna. Mekoća mora biti odlučno odstranjena. (…) Hoću moćnu, gospodarsku, odvažnu, nemilosrdnu omladinu. Kod nje ništa ne sme da bude slabo i nežno. Slobodna, veličanstvena zver uvek iznova mora da seva iz njihovih očiju. Hoću da moja omladina bude snažna i lepa. Upotrebiću sve moguće telesne vežbe da bih je izgradio. Hoću atletsku omladinu. To je prvo i najvažnije. Na taj način ukidam hiljade godina dosadašnjeg ljudskog razvoja. Tako imam čisti, plemeniti prirodni materijal pred sobom. Tako mogu da stvorim novo.” (4) Govoreći, u “Mein Kampf“-u, o boksu, Hitler ističe da mu “nijedan sport nije ravan u izgrađivanju agresivnosti, u iziskivanju munjevite odluke, i u jačanju tela u čeličnoj hitrini”. “Prirodno je da u očima naših intelektualaca ovo izgleda divlje”, ali dužnost nacističke države nije da “odgaja kolonije miroljubivih esteta i telesnih degenerika”. Istovremeno, “mladi arijevac” mora da “kroz svoju telesnu snagu i hitrinu” – “ojača svoju veru u nepobedivost cele njegove rase i nacije”. (5)
Maksima mens sana in corpore sano jedan je od oblika u kojem se pojavljuje nastojanje vladajućeg poretka da mobiliše određene društvene slojeve za ostvarivanje zadatih ciljeva. Ona podrazumeva uravnilovku karaktera i svesti po modelu lojalnog i za postavljene ciljeve upotrebljivog građanina. Po svojoj prirodi ona je izvršilačka, lojalistička, anti-duhovna i u tom smislu anti-individualna. Njen konkretni smisao određen je prirodom istorijskog trenutka, odnosno, prirodom poretka u okviru kojeg se ostvaruje. Tako je, na primer, za ideologe liberalizma maksima “u zdravom telu zdrav duh” bila poziv novonastalim buržoaskim skorojevićima da se sa što većim žarom posvete sticanju što veće dobiti. Bio je to borbeni poklič sa kojim je sve gramziviji buržuj kretao kako u novu pljačku “svojih” radnika, tako i u pljačku kolonijalizovanih naroda. “Hrabrost”, “odlučnost”, “beskompromisnost”, “spremnost na rizik” – postaju glavne odlike tog, u suštini, osvajačko-tlačiteljskog duha kome nije nedostajala ni genocidna crta. Kada je reč o “zdravom duhu” današnjeg “vrhunskog sportiste”, njegova glavna odlika je – spremnost na samouništenje. “Zdrav duh” postaje sinonim za onu fanatičnu volju koja je u stanju da natera organizam na samouništenje. Radi se o dehumanizovanoj i denaturalizovanoj samodestruktivnoj volji. U “tehničkoj civilizaciji” najviši vrednosni izazov postaje postizanje “tehničkog savršenstva”, a to znači imitiranje mašina i napuštanje živog sveta (postajanje čoveka čovekolikim robotom).
Ne određuje se šta je “zdravo telo” po medicinskim, nego prema vrednosnim (ideološkim) kriterijumima. Ono što je za naciste bilo “zdravo telo” i “zdrav duh”, za žrtve nacističkog terora i za antifašiste bilo je oruđe za uništavanje i varvarski duh. Kada je reč o “humanističkoj prirodi” ove maksime, do nje se dolazi kada se maksima “okrene” i dobije njena (monstruozna) istina: u nezdravom telu nezdrav duh! Nije “zdravo telo” osnov “zdravog duha”, već je zdravo društvo, a to znači razvoj slobodarsko-stvaralačkog duha osnov za zdrav razvoj čoveka i njegovog tela. U tom smislu, kultura tela je sastavni deo sveukupne kulture čoveka kao univerzalnog stvaralačkog bića slobode.
Osnovno je razviti duh zajedništva ne uništavajući, već razvijajući individualnost. A to je moguće samo onda kada čovek ima potrebu za čovekom, odnosno, kada je u njemu razvijena ljudskost. Pokret čoveka ka čoveku moguć je jedino na osnovu potrebe čoveka za čovekom. Dokle god vladaju kapitalistički odnosi koji od ljudi stvaraju “rivale” i “protivnike” nema istinskog (spontanog i autentičnog) pokreta čovrka ka čoveku. Moguć je samo “zahtev za ljudskim” koji je institucionalizovan u “moralnom kodeksu” koji detetu treba utuviti u glavu da bi “znao” kako da se “lepo ponaša”. Umesto da je autentična ljudska potreba osnov odnosa prema čoveku, tzv. “ljudsko” postaje oblik “kulturnog” ponašanja sa kojim treba prikriti sebičluk, koristoljublje, zavist, mržnju i druge slične osobenosti koje krase uzornog (malo)građanina kapitalističkog sveta. Odnosi između ljudi svode se na igranje uloga što, u krajnjem, treba da omogući uspešno funkcionisanje mehanizma reprodukcije kapitala. Tipičan primer je sportski fair-play: pruži protivniku ruku – pre nego što ga masakriraš.
Da bi se razumela prava priroda maksime “u zdravom telu zdrav duh”, treba imati u vidu da ona podrazumeva neposredni odnos tela i duha, odnosno, da isključuje obrazovanje i intelektualni razvoj kao pretpostavke duhovnom i moralnom razvoju. Veličajući vaspitni sistem Tomasa Arnolda, jednog od njegovih duhovnih uzora, Kuberten konstatuje: “Mišići su dobili zadatak da obave posao moralnog vaspitača. To je, u modernim uslovima, primena jednog od najkarakterističnijeg principa starogrčke civilizacije: stvoriti od mišića najvažniji faktor u moralnom obrazovanju”. (6) I dalje:”..; nije duh taj koji stvara karakter, već je to telo. Čovek antike je to znao, a mi to s dosta muke ponovo učimo”. (7) U sličnom tonu govori Hitler u “Mein Kampf“-u: “Narodna država nije čitav svoj obrazovni rad u prvom redu utemeljila na upumpavanju golog znanja, nego na odgajanju kao dren zdravog dela. Tek onda dolazi na red izgradnja duhovnih sposobnosti. Narodna država mora poći od pretpostavke da je jedan ne baš naučno obrazovan, ali zato telesno zdrav čovek s dobrim, čvrstim karakterom, ispunjen odvažnošću i snažnom voljom, vredniji za narodnu zajednicu nego jedan umni slabić”. (8) “Neću nikakvo intelektualno obrazovanje”, jer “znanjem upropašćujem omladinu” (9) – konstatuje Hitler izražavajući na taj način jedan od najvažnijih postulata građanske pedagogije, da vaspitanje (stvaranje karaktera, odnosno, “zdravog duha” građanina) prethodi obrazovanju. I ovde treba potsetiti na Blohovo upozorenje da telesna obuka mladih bez intelektualnog obrazovanja ne znači drugo do proizvođenje “mesa za topove”. Nije, dakle, slučajno što anti-intelektualizam pretstavlja jedan od kamena temeljaca građanske sportske pedagogije. Obračunavajući se s duhovnim (filozofskim) nasleđem starogrčke civilizacije (duhovnim kolevkom evropske kulture) da bi mogao da je instrumentalizuje kao “argument” za dokazivanje svoje koncepcije, Kuberten konstatuje da se stari Grci “malo posvećuju razmišljanju, a još manje knjigama”. (10) Istovremeno, “zdrav duh” (malograđanina) je izvan područja “dobra i zla” i u tom smislu datost (“činjenica”) koja se ne može dovesti u pitanje. Na taj način je odbačena i kalokagathia (princip “lepog” i “dobrog”), kao i arete (princip univerzalnosti koji, po Platonu, obuhvata arete mousike i arete gymnastike) – osnovni postulati starogrčke paideia-e, pogotovu Platonova vaspitna koncepcija po kojoj “spremno telo ne može svojom valjanošću učiniti dušu dobrom i izvrsnom, dok, obratno, izvrstan duh može pomoći telu da se usavrši”. (11)
Cilj telesnog vaspitanja nije izgradnja zdravog tela, već takvog tela koje je otelotvorenje duha vladajućeg poretka, odnosno, takva izgradnja tela pri čemu će biti uništena ljudska, a stvorena pokorno-izvršilačka svest. Nije, dakle, telo po sebi to koje stvara karakter čoveka, već vladajući poredak nameće čoveku takvu “telesnu kulturu” (takav odnos prema njemu) sa kojom se dobija karakter lojalnog i upotrebljivog građanina. “Izgradnja tela” putem nametnutog modela “telesnog vaspitanja” postaje uništavanje ljudskosti. “Vladati u glavama” – to je osnovni princip Kubertenove „utilitarne pedagogije“.
U istoriji je dominirao izrabljivačko-tlačiteljski pokret koji je usmeren protiv čoveka i koji je svoj najviši razvoj dosegao u destruktivnom (konzumersko-ekocidnom) pokretu koji dominira u današnjem kapitalističkom svetu. Tzv. “slobodni pokret” seli se u “oazu sreće” (Fink) i postaje kompenzacioni pokret putem koga čovek iživljava svoju neslobodu. Pored destruktivnog (kaskaderskog i gladijatorskog) pokreta, u sportskom show-business-u razvija se i cirkusko-zabavljački pokret, odnosno, veština kojoj nije cilj da se razviju stvaralačke moći čoveka i obogate međuljudski odnosi, već da se “zabavi” publika. Radi se o režiranoj “spontanosti” pri čemu je čovek-cirkuzaner samo jedno od oruđa vlasnika show-business-a sa kojim treba stvoriti “atraktivnu pretstavu” koja će privući gledaoce. Čovek i bukvalno postaje mehanička lutka čime je postignut najviši nivo dehumanizacije i denaturalizacije čoveka u kapitalističkom društvu. Radi se o tome da se uspostavi vladavina slobodarsko-stvaralačkog (igračkog) pokreta koji je usmeren ka čoveku i živom svetu i koji nije ni sa čim posredovan, već je izraz istinske potrebe čoveka za čovekom. Stvaralačka pokretljivost, koja je inspirisana ljubavlju i verom u čoveka (zdravo društvo kao prepostavka zdravog duha), postaje osnovnom odlikom zdravog tela. “Hrabrost i odlučnost”, kao i “čvrstina”, dobijaju drugačiji karakter u kontekstu nesebične spremnosti čoveka da se uhvati u koštac sa problemima i pritekne u pomoć drugome.
Uporedo sa sve bespoštedijom komercijalizacijom sporta, javljaju se pokušaji da se razviju novi oblici telesnog aktivizma u slobodnom vremenu koji se ne zasnivaju na principima kompeticije i učinka. I ovde postoje različite orijentacije: telesni aktivizam kao oblik očuvanja i sticanja društvenog statusa; kao bekstvo iz života i iživljavanje neslobode, ali i telesni aktivizam koji ima slobodarski karakter i koji je samo deo šireg društvenog pokreta koji je usmeren na prevazilaženje kapitalističkog sveta i na izgradnju humanog društva.
Na temelju takve orijentacije uspostavljena je “fizička kultura” u školama koja je lišena svesnog pristupa mladih “svojoj” telesnoj aktivnosti. Nema čak ni elementarnog objašnjenja o prirodi tela i smislu telesnog vaspitanja (obrazovanja) na “čisto” zdravstvenoj ravni (“telesna higijena”), pogotovu ne o prirodi pokreta i njegovom istorijskom razvoju, o sportskoj i istinski igračkoj aktivnosti. Profesori telesnog vaspitanja ne razvijaju kod učenika kritički, nego idolopoklonički odnos prema sportu. “Fizička kultura” nije jedan od oblika razvoja stvaralačkih moći mladih, njihovog duhovnog obogaćivanja (estetika pokreta), kao i razvoja međuljudskih odnosa – znači kulturno uzdizanje, već nasilje nad telom, uništavanje duha i mašte, kao i stvaranje agresivno-egoističkog karaktera. Sve je podređeno pobedi i apsolutizovanom principu učinka. Uspostavljen je proces vaspitanja – bez obrazovanja.
Što se tiče izraza “fizička kultura”, treba reći da antički physis označava prirodu, dok se u mnogim jezicima taj izraz odomaćio kao oznaka za ljudsko telo. U osnovi ovakvog označavanja nalazi se dualizam materijalnog (prirodnog) i duhovnog sveta. Telo nije integralni deo čoveka, već je deo prirode koju duh stavlja pod svoju kontrolu. Sposobnost “držanja tela pod kontrolom”, što znači sposobnost uspešnog podređivanja tela (pokreta) vladajućem modelu “kulturnog ponašanja”, postaje osnovni način razlikovanja “kulturnog” od “nekulturnog” čoveka. Hrišćanstvo je do kraja radikalizovalo dualistički princip svodeći telo na “tamnicu duše”. Deleći fanatizam jezuita, Kuberten brani srednjovekovni običaj mučenja sopstvenog tela sa obrazloženjem da se tu radi o “potrebi duše da muči telo da bi ono postalo pokornije”. On navodi primer “svetog” Kolombana, koji “u ponoć silazi na zaleđeno jezero” i “šiba se koprivama” – “da bi očuvao u sebi divnu energiju iz koje je njegovo delo proisteklo i pružilo mu ohrabrujuću pretstavu” – kao uzor za pedagogiju XX veka. (12) Očigledno je da nije telo to koje stvara podanički (mazohistički) karakter, kako to tvrdi Kuberten nastojeći da prikrije manipulaciju čovekom, već je fanatizovanje (ubijanje kritičke svesti) čoveka koje podrazumeva obračun s njegovim osnovnim ljudskim (prirodnim) potrebama uz njegovo učešće – osnovni način na koji poredak stvara pokornog i upotrebljivog građanina. Praktično, ne radi se o udvajanju ljudskog duha i tela, već o eliminisanju kako ljudskog duha tako i tela kao integralnog dela čoveka. “Telesna kultura” (sport) svodi se na telesni dril pomoću koga se izgrađuje “čvrsti karakter” uništavanjem ljudske ličnosti (emocija, Erosa, intelekta, maštovitosti, kreativnosti). U najekstremnijoj varijanti, čovek postaje dresirana zver koja je spremna da ščepa žrtvu. Još jedna dodirna tačka između Kubertenove i nacističke pedagogije.
Osnovna karakteristika građanske pedagogije je instrumentalizacija tela, odnosno, stvaranje od tela sredstva za zadovoljavanja privatnih interesa i kratkoročnih i strateških ciljeva vladajućeg poretka. Telesni pokret (stav) nije izvorni ljudski, nego nametnuti pokret u kome je otelotvoren vladajući duh vremena. Dinamika telesnog pokreta uslovljena je tzv. “tempom života” koji diktira sve brži obrt kapitala. Sportisti, kao otelotvorenje najviših vrednosti postojećeg sveta u spektakularnom obliku, pretstavljaju jedno od najvažnijih sredstava za nametanje telesnog obrasca koji će postati vrednosni izazov i model koji će mladi imitirati. Dehumanizovanom i denaturalizovanom svetu, koji se temelji na kapitalističkoj destrukciji, odgovara dehumanizovano i denaturalizovano telo i destruktivni pokret. Za razliku od vojnog drila putem kojeg se vrši militarizacija pokreta (i na taj način duha), na sportskim borilištima dolazi do sve veće mehanizacije pokreta čemu odgovara mazohističko-samoubilački duh. Sport postaje način izvođenja čoveka iz živog sveta i njegovo prevođenje u svet mašina. “Savršeni ritam pokreta”, kao najviši funkcionalni i estetski izazov, koji se nekada pronalazio u životinjskom svetu, sada se pronalazi u svetu robota. Najviši izazov za “snagu” postaje mehanizovana (dehumanizovana i denaturalizovana) destruktivna moć. Pokazalo se da je Hitlerov “natčovek” (čovek-zver), koji je bio otelotvorenje genocidnog karaktera nacističkog poretka, bio samo prelazni oblik ka stvaranju “Ramboa” (ubica-idiot), odnosno, “terminatora” (čovekoliki robot-destruktor) koji je otelotvorenje ekocidnog duha današnjeg kapitalizma. Destruktivni izgled i ponašanje mladih samo je očajnički način da se “uklope” u svet iz kojeg su kao ljudi prognani – dodvoravanjem duhu destrukcije koji vlada svetom. Razlika između njih i njihovih roditelja je u tome, što oni to čine otvoreno, predano, naivno – “bez foliranja”. Oni se trude da što više liče na duh uništenja i smrti u čijem stvaranju, bilo kao kapitalisti ili kao njihovi najamnici, učestvuju i njihovi roditelji. Biti u “milosti” duha uništenja ili biti njegovo otelotvorenje, posedovanjem ubilačke moći, čini dve strane iste pojave.
Uporedo sa sve bespoštedijom komercijalizacijom sporta, javljaju se pokušaji da se razviju novi oblici telesnog aktivizma u slobodnom vremenu koji se ne zasnivaju na principima kompeticije i učinka. I ovde postoje različite orijentacije: telesni aktivizam kao oblik očuvanja i sticanja društvenog statusa; kao bekstvo iz života i iživljavanje neslobode, ali i telesni aktivizam koji ima slobodarski karakter i koji je samo deo šireg društvenog pokreta koji je usmeren na prevazilaženje kapitalističkog i na izgradnju humanog društva.
Što se tiče “novih tendencija” u razvoju sporta, u okvirima kapitalističkog društva, karakteristična su razmatranja Rolanda Beslera i Ditriha Kurca. Besler konstatuje da je “privlačnost sporta kao učinka i takmičenja u aktivnom sportu u najmanju ruku je opala”. U poleđini ove “nove kulture kretanja” nalazi se “motiv za zaštitom zdravlja, za razonodom, zadovoljstvom i za uobličavanjem slobodnog vremena”. Uspostavljeni “procvat komercijalne ponude sporta odvija se zajedno sa promenom motiva i vrednosnih orijentira kod onih koji se bave sportom”. „Sport slobodnog vremena, komercijalne i alternativne ponude – novi sportski pokret – dovodi u pitanje tradicionalne strukture sporta, posebno klupski sport. Sa pobedničkim pohodom ‘studija za poboljšanje telesnih sposobnosti’ klubovi su izgubili nekadašnji monopolistički položaj. Mnoge potrebe, koje klubovi ni izdaleka ne mogu da zadovolje, zadovoljiće oni koji iz komercijalnih razloga nude sport. Želja za zdravljem, razonodom i zadovoljstvom kroz kretanje, u međuvremenu oslobođena od pravog tradicionalnog sporta, može da se ostvari.” (13)
Pre svega, ne-takmičarski “sport”, kao i “sport” koji nije usmeren ka učinku postojao je i razvijao se pre i uporedo sa nastankom modernog sporta. Filantropski i Janov “gimnastički pokret” („Turnbewegung“) u Nemačkoj; Lingov sistem telesnih vežbi u Švedskoj; “sokolski pokret” u slovenskim zemljama, „Recreation Programme“ u SAD-u; telesna pedagogija Pjotra Lesgafta u carskoj Rusiji i masovna telesna kultura u SSSR-u nakon Oktobarske revolucije; pokret “Kraft durch Freude” u nacističkoj Nemačkoj; razni oblici hoby-manije kao što su lov, ribolov, “zimski sportovi” itd. – sve su to oblici telesnog aktivizma koji se javljaju u modernom dobu i koji služe “sticanju zdravlja”, “zadovoljstva”, “razonodi”… Njihov pravi smisao moguće je shvatiti samo u kontekstu vremena u kome su nastali, odnosno, u kontekstu duhovnog i političkog pokreta kome su pripadali. “Novi kvalitet” – “nove kulture kretanja” je u tome, što je ona nastala u “potrošačkom društvu”, odnosno, što je njena priroda, kao i motivi za bavljenje njome, uslovljena prirodom savremenog kapitalizma. U “novoj kulturi kretanja” čovek nastoji da pronađe kompenzaciju za nedostatak zadovoljstva u svakodnevnom životu i to na način koji je diktiran “potrošačkim društvom” i industrijom koja proizvodi “telesnu kulturu” u slobodnom (neradnom) vremenu. Umesto kritičkog sučeljavanja s apsolutizovanim principima učinka i takmičenja (koje se svodi na borbu za dominaciju), “nova kultura kretanja” svodi se na stvaranje, uporedo sa sportom, kompenzacionog telesnog aktivizma koji odlikuje konformizam i hedonizam i koja postaje jedan od oblika konzumerskog aktivizma. “Novo” se, zapravo, pojavljuje kao jedan od oblika građanske “telesne kulture” – kao nova grana na starom drvetu. Uostalom, i sam Besler konstatuje da se ne radi o novim vrednosnim orijentirima, već o “zdravom egoizmu” današnjeg (malo)građanina. Koliko je stvarno reč o “novim tendencijama u sportu” govori i priroda “Fitnesstudia“, tih bastiona “nove telesne kulture”. U njima se vrši “poboljšavanje telesnog izgleda” neretko putem (sado)mazohističkih seansi koje su mnogo bliže srednjovekovnoj torturi nego istinskoj telesnoj kulturi, sa ciljem da se dostigne zadati model “savremene žene” i “pravog muškarca” – i na taj način obezbedi “društveni prestiž”.
I profesor Ditrih Kurc insistira na kurativnoj i kompenzacionoj ulozi “novog sporta”. Govoreći o sve većem broju domaćinstava u Nemačkoj koja imaju samo jednog člana (sredinom osamdesetih 40-50% domaćinstava u Hamburgu i Berlinu) i povezujući to sa dramatičnim padom nataliteta (sredinom osamdesetih broj desetogodišnjaka prepolovio se u poređenju sa njihovim brojem iz sredine sedamdesetih), Kurc u sportu vidi sredstvo koje treba da doprinese poboljšanju priraštaja stanovništva. Sport postaje “nadoknada” za ograničenja koja telu nameće “svet automobila”; “nadoknada” za nedostatak “zadovoljavajućeg zajedništva u svetu u kome se ljudi pojavljuju kao masa i kao usamljeni pojedinci”; “nadoknada” za “manjak učinka, koji možemo sami sebi da pripišemo, u svetu pokretne trake i kancelarijskog rada”… Sport kao “nadoknada” treba da bude prisutan i u “drugim važnim oblastima našeg života”, što istovremeno znači da “drugi obrasci sporta” treba da dobiju na značaju. Jer, ono što ljudima treba je “uzbuđenje, draž neizvesnog ishoda”, kao i “dramatičnost i avantura”. To “sve ređe pronalazimo u svakodnevnom životu”, a ponuda “potrošačkog društva“ (od flipera do lotoa i TV-krimi serija i filmova) ima veliki nedostatak: pasivizuje nas i otuda za sobom često ostavlja bljutav ukus u ustima. „Sa sportom je drugačije”, konstatuje Kurc navodeći Norberta Eliasa koji smatra da je “traganje za uzbuđenjem u dosadnom svetu” – “jedan od velikih izazova sporta”. Sličnog je mišljenja i psihijatar Viktor Frankl koji konstatuje da “nedostatak uzbuđenja dovodi ljude na njegov kauč – a bilo bi bolje da odu na planinu”. Kada su izrečene (1969 i 1972), ove misli bile su “skoro nezapažene”, ali danas, “sve veći broj ljudi živi polazeći od njih”. Za te ljude, zaključuje Kurc, “sport je postao psiho-higijenska nužda”. (14)
Kurc se kreće utabanim stazama građanske teorije: sport se pojavljuje kao suprotnost svakodnevnom životu u kome više nema mesta za ličnu inicijativu. Životna uzbuđenja, avantura, sve ono što treba da pruži čoveku mogućnost za ljudsku samopotvrdu treba pronaći u prostoru koji se nalazi s onu stranu društvene zbilje. Kurc polazi od preždranog i frustriranog malograđanina koji je, kao ličnost, izgubljen u svetu u kome je sve podređeno “dosadnom” konformizmu i kome treba kompenzacija za obezličeni život. Otuda Kurc “previđa” mogućnost da čovek može da pronađe “uzbuđenje” i “dramatiku” u političkoj borbi protiv poretka koji uzrokuje dosadu i besmisao, kao i činjenicu da najveći broj ljudi, koji su svedeni na bezimene najamnike kapitala, pronalazi “uzbuđenje“ u sve surovijoj borbi za opstanak.
Imajući u vidu navedena razmatranja, nameće se pitanje šta je sa onom, doskora neprikosnovenom teorijom, da je čovek “po svojoj prirodi takmičar” i da je sport sredstvo za civilizovanje “borilačkih instinkata čoveka”? Šta je sa tezom, koja isto tako pretstavlja kamen-temeljac građanske teorije sporta, da je čovek “po svojoj prirodi predodređen da teži većem rezultatu (rekordu)”? Građanska teorija ostala je dosledna samo u jednom: “ljudska priroda” je određena prirodom i potrebama kapitalističkog poretka. Od radno-asketskog čoveka, iz vremena prvobitne akumulacije kapitala, preko “čoveka-takmičara” i “rekordera”, došlo se do hedonističko-konzumerskog čoveka. Od tela kao oruđa za rad i borbu za dominaciju, stiglo se do tela kao potrošačkog mehanizma. “Nova kultura kretanja” postaje “novi” oblik integracije čoveka u “novo” kapitalističko društvo u kojem vlada “potrošački” duh. “Telesne potrebe”, kao i načini i sredstva za njihovo “zadovoljavanje”, diktirane su od strane sve razvijenije industrije koja proizvodi “novu telesnu kulturu”. Ono što ona ponudi tržištu postaje, putem reklamne kampanje, “ljudska potreba”. Vrednosni izazovi koji usmeravaju ovu vrstu konzumerskog aktivizma zadati su “modnim trendovima” i svode se na najprimitivnije oblike narcizma pri čemu čovek ne obožava svoje telo, već model koji mu se nameće kao estetski uzor. On ne nastoji da dosegne do (istinskog) zadovoljstva ostvarivanjem svojih autentičnih ljudskih potreba, već podražavanjem nametnutog “modela” koji je proizvod konzum-industrije. Čovek postaje surogat podmetnutog surogata “čoveka”.
“Nova kultura kretanja” postaje sredstvo kapitala za uvećavanje tržišta komercijalizacijom slobodnog telesnog aktivizma čoveka, što se samo uklapa u nastojanje današnjeg kapitalizma da od svakog oblika ljudskog aktivizma, kao i od svakog mesta na planeti, stvori izvor zarade. U njoj ne dominira slobodarsko-stvaralački, već konzumersko-zabavljački pokret. Ona nije oblik zadobijanja i stvaranja slobode, već komercijalizovani oblik iživljavanja neslobode. Sa njom se ne razvija slobodarsko-stvaralačka, već malograđanska (konzumersko-konformistička) svest.
Što se tiče žene, njena “ravnopravnost” u “novom sportu” rezultat je nastojanja kapitala da uveća profit uključivanjem što većeg dela populacije u konzumerski aktivizam. Ne radi se o “novom obliku emancipacije”, već o novom obliku eksploatacije i ponižavanja žene. Nije dovoljno što je odgovornost za biološku reprodukciju društva, odgajanje dece i “briga za porodicu” bačena na njena pleća; nije dovoljno što je postala najamna radna snaga, koja u “slobodnom svetu” za isti rad dobija i upola manju platu nego muškarac; nije dovoljno što je postala roba u sve razvijenijoj i perverznijoj “industriji seksa” i objekt seksualnog iživljavanja; što je izložena sve monstruoznijoj manipulaciji da bi se sa njenim telom postigli novi “vrhunski rezultati” i dokazalo da je kapitalizam u stanju da “ide dalje”… – već treba da postane i “džogerka”, “bilderka”, reklamni pano kapitalističkih firmi u obliku “manekenke” i sve ono drugo što od nje zahteva kapital, suočavajući je s uvek “novim” modelom “uspešne žene” – koja postaje kriterijum za određivanje njene “vrednosti” i “potsticaj” za (manijakalni) konzumerski aktivizam.
Ono što je novo nije Beslerova ili Kurcova teorija, nego vreme u kojem se one pojavljuju, što im daje bitno drugačiju dimenziju. One, naime, upućuju čoveka na bekstvo iz sveta u vremenu u kome dolazi do sve dramatičnijeg uništavanja kako prirodnih osnova ljudske egzistencije, tako i međuljudskih odnosa. Sam Kurc navodi alarmantne podatke o padu nataliteta u Nemačkoj i umesto da se suoči sa uzrocima koji dovode do toga, on preporučuje “novu kulturu kretanja” kao terapiju, uprkos tome što je svestan da se ne radi o istinskom međuljudskom druženju, nego o pseudo-društvenosti. Gledano sa aspekta problema sa kojima se sučeljava današnji svet, njegovo nastojanje da odvuče kritičko-menjalačku misao na stranputicu nije samo anti-slobodarsko, nego i anti-egzistencijalno. I na ovom primeru može se videti kako kapitalizam od građanske teorije stvara saučesnika u uništavanju sveta.
Ovde treba dodati i to, da istinski nova kultura pokreta ne može da se temelji na odbacivanju agona i nastojanja da se prevaziđe dostignuto (stvori novum). Radi se o ukidanju (destruktivnog) agona koji se svodi na borbu između ljudi koja je usmerena na očuvanje i razvoj kapitalističkog poretka, i o uspostavljanju (slobodarskog) agona koji postaje borba protiv uspostavljenog poretka destrukcije i za razvoj univerzalnih stvaralačkih moći čoveka. U vezi s tim i napomena Žan-Mari Broma da “novom društvu odgovara novo telo”. Pozivajući se na stav Andre Bretona da revolucionarna misao ne treba da bude usmerena samo na društvenu oblast već i na oblast “telesnog, fiziološkog, anatomskog, funkcionalnog, cirkulatornog, respiratornog, dinamičkog i električnog”, Brom konstatuje da cilj klasne brobe nije samo ukidanje vladavine buržoaske klase i njene države, već i “stvaranje novog emancipovanog tela koje je oslobođeno od svakog otuđenja.” (15)
Sa ubrzanim razvojem “potrošačkog društva” i sve većim ulaganjima u industriju zabave i rekreaciju, čovek postaje “potrošač” sporta bilo kao aktivni učesnik (“masovni sport”), ili kao publika u sportskom show-business-u. Koliko god se trudio da se u sportu pojavi kao slobodan čovek, njegova prisutnost u sportu u sve većoj meri je posredovana institucijama i mehanizmima kapitalističke reprodukcije. Najbanalniji primer je sportska oprema. Teško da čovek može da kupi opremu koja ne nosi, u reklamnom obliku, oznaku firme. Hteo to ili ne, on je uvučen u business ne samo kao kupac, već i kao (neplaćeni) reklamni pano. Oni koji su bili najglasniji u obračunu s “komunističkom propagandom” ćutke prelaze preko činjenice da kapitalizam pokušava da celokupni životni prostor, kao i samog čoveka, pretvori u svoj reklamni pano. Svaki izlog, zgrada, bandera, gradski prevoz, ograde i trotoari, kiosci i telefonske govornice – sve dokle pogled doseže žigosano je reklamnim pečatom kapitalističkog primitivizma. Kada se tome dodaju hiljade reklamnih poruka koje kapitalizam putem radija, televizije, interneta, novina, propagandnih pošiljki i poruka svakodnevno prospe, kao prljavu vodu, na glave “svojih građana”, postaje jasnije zbog čega čovek u “slobodnom svetu” ima sve manje slobode i pameti.
“Masovni sport” je oblik masovnog bežanja iz društva, način iživljavanja novih (potrošačkih) mogućnosti (kod malograđana potvrda “statusa”) koje pružaju čoveku priliku da pobegne u prirodu i da “upražnjava sport”. Mehanizam “Radi – iživljavaj se!”, pet dana budi radna životinja da bi dva dana mogao da se iživljavaš u “slobodi” (ukoliko možeš da platiš), pojavljuje se kao i u gledalačkom sportu, samo u drugom obliku. “Sreća” se traži van društva. Povratak u svakodnevnicu čovek doživljava kao kaznu. On, zapravo, kupuje iluziju “slobode” da bi smogao snage da podnese život u kojem je lišen mogućnosti da bude čovek. I ovde se radi o pronalaženju “ostrva spasa” – o bežanju u “onostranost” što dalje od životne realnosti. „Masovni sport“ daleko uspešnije steriliše kritičko-menjalačku svest čoveka nego što je to slučaj sa gledalačkim sportom. Dok je u gledalačkom sportu čovek pasivni sudeonik u pretstavi (sveden na urlajuću masu), u „masovnom sportu“ on je nosilac sportske aktivnosti. U pitanju je konkretni izazov (borba sa prirodom, ovladavanje prostorom, savladavanje umora, ovladavanje sopstvenim telom itd.) čije savladavanje čovek doživljava kao potvrdu sopstvenih vrednosti. Razne vrste „slobodnog telesnog aktivizma“ postaju način prividnog reprodukovanja stvaralačkih sposobnosti čoveka. I upravo je to onaj izazov koji, kako su mu sve manje mogućnosti da u svakodnevnom životu realizuje svoje istinske ljudske moći, sve više privlači čoveka. Prirodni ambijent postaje mesto na kojem će čovek aktivno sudelujući iživljavati svoju nemoć da u svakodnevnom životu realizuje svoju ljudskost. Pored toga, u prirodi (tačnije, u onom što je od prirode još ostalo) iluzija slobode se doživljava daleko upečatljivije nego na stadionima gde je čovek okružen žičanom ogradom, “čuvarima reda” na konjima, policijskim psima… Od ne manjeg značaja je i to, da je “zadobijanje slobode” – “osvajanjem prirode” jedan od najvažnijih motiva na kojima kapitalistička propagandna mašinerija gradi mitove o svojim “herojima”. Simbol “slobodnog čoveka” postaje odvažni samotnjak koji se “hrabro” probija kroz bespuće. “Sticanje slobode” meri se kilometrima pređenog prostora i preprekama koje su savladane, istovremeno dok je u društvu čovek sveden na radno-potrošačko oruđe kapitala i birokratije. Čovečije moći-biti usmerava se na van-društveni prostor, na savladavanje podmetnutih “prepreka” da bi na osnovu doživljaja “slobode” u sportu i nametnute slike “slobodnog čoveka” stekao iluziju o posedovanju “slobode” i “vrednosti” – u društvu. Kao da ugrožavanje ljudske slobode potiče od prirode, a ne od destruktivnih procesa kapitalističke reprodukcije i birokratske samovolje. Očigledno, radi se o još jednom obliku kompenzacionog aktivizma koji omogućava čoveku bežanje od odgovornosti za razvoj i opstanak čovečanstva, kao i od rizika koji u sebi nosi borba protiv kapitalističke tiranije. Potencijalna slobodarsko-stvaralačka energija čoveka usmerena je na pseudo-aktivnost sa kojom se ne može uticati na promenu društvenih odnosa i položaja čoveka u društvu.
Kada je reč o motivima koji usmeravaju čoveka na telesnu aktivnost, treba reći da je strah od bolesti i starosti jedan od najvažnijih motiva. Jer, bolestan i nemoćan čovek, koji nema više snage da se bori za “mesto pod suncem”, biće odbačen, pregažen, prezren… “Poslodavci”, “poslovni partneri”, “prijatelji”, čak i rodbina – dižu ruke od čoveka kome je potrebna pomoć. Zdravlje postaje osnovni egzistencijalni imperativ. Ne potreba za stvaralačkom realizacijom, za istinskim “druženjem” sa prirodom i drugim ljudima, već strah da se ne ispadne iz sve dramatičnije “životne utakmice”, čija pravila diktira sve bespoštedniji kapital, i završi u blatnjavom jarku pored puta, pretstavlja onu snagu koja uvek iznova pokreće čoveka. “Slobodni” telesni aktivizam treba da otkloni nedostatke organizma koji ga sprečavaju da ide napred “punom brzinom”, da ga “naoruža” novom snagom i omogući mu da “nabaci” takav “izgled” koji će mu biti ulaznica za “poslovni svet”. Odnos kapitalizma prema čoveku diktira odnos čoveka prema svome telu. Ono nije integralni deo čoveka, već oruđe koje treba što bolje iskoristiti. Ne teži se zdravim međuljudskim odnosima i u tom kontekstu zdravom čoveku, nego “zdravom” (dehumanizovanom) telu koje postaje osnovni “kapital” u borbi za egzistenciju. To se najočiglednije ispoljava kod “vrhunskih sportista”, koji i bukvalno prodaju svoje telo, kao i kod prostitutki, manekenki, kaskadera i sličnih profesija koji iznajmljuju svoje telo na određeno vreme.
Razvoj konzumerskog aktivizma uslovljen je sve bržim obrtom kapitala koji nastoji da nametne čoveku ne samo što raznovrsnije oblike konzumerskog aktivizma, već i da diktira takav intenzitet potrošnje koji dovodi do hipertrofije ljudskih “potreba”. Tipičan primer je ishrana. Patološka gojaznost je neposredna posledica razvoja “potrošačkog društva”. Ljudsko telo postaje oruđe za uništavanje robe i kanta za đubre u kojoj će nestati sve otrovniji surogati kapitalizma. Dijete, centri za masažu i “skidanje kilograma”, preparati, operacije… – čitava industrija je izrasla na ždranju čiji intenzitet je diktiran “potrošačkim standardom” i životom u kojem proždiranje hrane postaje kompenzacija za uskraćenu ljudskost. Ždranje (uništavanje robe) i beznadežno nastojanje da se saniraju njegove posledice pretstavljaju dve strane od kapitala nametnutog konzumerskog aktivizma. I na ovom primeru može se videti kako kapitalizam od posledica uništavanja čoveka stvara izvore prihoda. I na kraju pitanje, šta se bitno promenilo nabolje što nekolicina robotizovanih sportista može da pretrči sto metara za manje od deset sekundi dok su, istovremeno, milioni ljudi do te mere osakaćeni “potrošačkim standardom”, da jedva mogu da se kreću?
Slobodni telesni aktivizam spada u domen kulture. Nema kultivisanog tela bez kulturnog čoveka – nema slobodnog pokreta bez slobodnog čoveka. To znači da njegov cilj ne može da bude militarizacija, komercijalizacija i mehanizacija ljudskog tela, već produhovljenje tela i pokreta. Smisao telesne kulture nije da nasilničkim vežbama ograničava i sakati nagonske impulse čoveka, niti da stvara ventile za njihovo iživljavanje u obliku agresivnog i destruktivnog ponašanja, već da poštujući osobenosti ličnosti čoveka pomogne da one dobiju svoj oplemenjujući izraz. Ne radi se, prema tome, o izgradnji modela pokreta (tela) koji treba nametnuti čoveku, već o potsticanju na stvaranje pokreta. A to je pravi zadatak volje. Za konzervativne građanske teoretičare postoji “borilačka volja”, “volja da se postigne rekord”, “da se pobedi sopstveno telo”… Nema slobodarsko-stvaralačke volje. A nje nema zato što njihov cilj nije stvaranje slobodne i bogate individue, već “kroćenje” ljudske ličnosti putem koje treba dobiti lojalnog i upotrebljivog građanina. Antički model telesne kulture, Arnold, Huizinga, Kuberten, Dim, Brendidž, ideolozi “realnog socijalizma”, vladajuća pedagoška misao na Zapadu – svi oni polaze od modela “uzornog građanina”. Ruso, a zatim filantropi, samo su, u vremenu u kojem je trebalo probiti duhovne barijere faudalnog društva i zakoračiti u novi svet, nagovestili taj izvorni životni naboj u čoveku koji je trebalo poštovati i razvijati, a ne sputavati. Bogatstvo telesnih izraza treba da bude realizacija prirodnih potreba i duhovnog bogatstva čoveka. “Harmonija tela i duha” u istinskom smislu znači da je duh čoveka u telesnom izrazu našao svoj puni izraz. U slobodnom pokretu dolazi do “susreta” između kulture i prirode čiji je neposredni rezultat oplemenjeni čovek. Takve nagoveštaje nalazimo već u Klopštokovoj odi klizanju.
Istinska telesna kultura podrazumeva istinski ljudski (prirodni) prostor. U surogat prostoru inspiracija može biti samo surogat pokret. Istinska prirodnost, a to znači istinski pokret, moguć je samo u prirodi. Okružen pokretima prirode čovek sopstveni pokret doživljava kao istinski ljudski pokret. Prostor “ulazi” u čoveka kretanjem. Čula nesvesno reaguju na njihanje grana, treperanje lišća, na bogatstvo zvukova, mirisa, boja… Bogatstvo unutrašnjih prirodnih impulsa moguće je uobličiti i doseći jedino u prostoru u kojem život buja u nebrojenim i neverovatnim oblicima. Kada se nađe na cvetnom proplanku ili na izvorskom vrelu čovek uhvati sebe da je zadivljen. Spontanu, istinsku ljudsku reakciju – zadivljenost, razum prihvata sa iznenađenjem i nelagodnošću. Religiozne dogme i (malo)građanski moralizam samo su sredstvo za obračun s čovekom. Probijanje tog svoda, koji sprečava da sunčevi zraci prodru u čoveka, vodi ka realizovanju potisnutih ljudskih sadržaja.
Radi se o istorijskom prostoru jer on mora biti stvoren. Nije, dakle, dovoljno postojanje prirodnog prostora. Priroda u pravom smislu postoji samo za čoveka i to kao mogućnost. To je prostor u kojem može da doživi punoću svog prirodnog, što znači ljudskog postojanja. Čovek ne nestaje u bogatstvu prirodnih oblika i pokreta, kao što je to slučaj sa životinjom, već postaje čovekom (individuom) u punom smislu. On se odnosi prema prirodi tako što je doživljava i to postaje stvaralačko-pokretačka inspiracija koja vodi daljem obogaćivanju njegove ličnosti. Potrebu čoveka za slobodnim telesnim aktivizmom treba shvatiti i kao potrebu da se oslobodi ambijenta u kojem je sputan kao čovek. U tom smislu, čovek doživljava “povratak prirodi” kao bivstvovanje u prostoru koji nije zadat niti uokviren veštačkim granicama, već u kojem može sopstvenom (samoinicijativnom) telesnom aktivnošću da uvek iznova otvara nove vidike. Fizički postor za čoveka je istovremeno i duhovni prostor; telesno kretanje istovremeno je i duhovno kretanje. Dosezanje pogledom do vrhova koji se naslućuju u izmaglici simbolično je “spajanje” sa svetom koji postoji “iza” i koji postaje zamišljeni prostor željene, u postojećem svetu neostvarljive, ljudskosti. Istovremeno, gutljaj sveže planinske vode potseća čoveka da svakodnevno pije baruštinu i razvija u njemu žudnju (“princip žudnje” kao korak bliže čoveku od Blohovog “principa nade”) za životom u kojem će biti u jedinstvu sa prirodom i na taj način sa svojim prirodnim bićem.
Osnovna pretpostavka za to je ukidanje kapitalističkog poretka i postajanje stvaralačkog rada osnovnim oblikom rada. Njime čovek ne obezbeđuje samo svoju egzistenciju, već proizvodi sebe kao univerzalno-stvaralačko biće zajednice, što znači da se njime “proizvodi” ljudsko. Na osnovu stvaralačkog rada (koji može da bude samo rezultat slobodarske borbe čoveka, a ne puki sled razvoja tehnoloških procesa – koji je nužni, ali ne i dovoljni uslov da bi intelektualni postao stvaralački rad) moguće je konačno ukidanje podele rada, karakteristične za prethodne epohe, kao i “privatne” i “javne” sfere, odnosno, od čoveka otuđene i institucionalizovane političke moći. Uspostavljanjem vladavine stvaralačkog rada nestaje potreba za udvajanjem sveta na “svet brige” (rada, trpljenja, nesreće) i na “svet sreće” (iluzorna “igra”). Rad postaje ne samo “prva životna potreba” (Marks), nego prva ljudska potreba, a igra prestaje biti kompenzaciona aktivnost (kao što je to, na primer, Markuzeov “trijumf čoveka nad predmetnošću” u vidu “izbacivanja lopte”) i postaje najviši oblik spontane stvaralačke samorealizacije čoveka i međuljudskog zbližavanja, odnosno, “proizvođenje” humanuma u “čistom” obliku.
Nema “slobodne igre” bez slobodnog čoveka, kao što nema “vrhunske igre” ukoliko se ona postiže “vrhunskim” tlačenjem i uništavanjem čoveka. “Slobodna igra” neslobodnog čoveka može da bude samo iživljavanje neslobode, “zveckanje lancima”, bekstvo u „slobodu”… Pored toga, sama logika igre, pravila koja je uređuju, samo su otelotvorenje duha vladajućih odnosa, znači privid slobode (igre). Ono što se na prvi pogled pojavljuje kao bespoštedna kritika vladajućeg poretka, zapravo je privid kritike kada se shvati da je ona usmerena na zaštitu postojećeg sveta i da je ponuđena “igra” samo kondenzovani izraz duha koji vlada u njemu i u tom smislu datost. “Oaza sreće” (Fink) nije proizvod stvaralačke prakse čoveka, nego prostor na kojem se čovek, bežeći iz sveta nesreće i tragajući za slobodom, susreće sa temeljnim vrednostima kapitalističkog društva uobličenih u “igri”. To je mesto na kojem tvorci “industrije zabave” presreću napaćenog čoveka, koji teži da dosegne do svoje ljudskosti, da bi ga nanovo strpali u kavez sa pozlaćenim rešetkama; ogledalo u kome se uveli cvetovi “slobodnog sveta” pojavljuju u obliku raskošnih pupoljaka… Uverljivost slike o igri (sportu) kao “oazi sreće” dobija se u odnosu prema uspostavljenom svetu “brige”, tačnije, nesreće i neslobode. Poziv na stvaranje “oaze sreće” zapravo je poziv na učvršćivanje bedema sveta nesreće. Bespogovorno prihvatanje neslobode i nesreće u svakodnevnom životu pretstavlja za čoveka osnovni uslov da bi mogao da bude “slobodan” i “srećan” u igri. “Oaza sreće” je “nagrada” potlačenom čoveku za stoičko trpljenje nesreće kojoj je svakodnevno izložen. Imajući u vidu osnovne tendencije razvoja sporta, može se reći da su pokušaji da se od sporta stvori “oaza sreće” doživeli potpuni debakl. Pokazalo se da destruktivni kapitalizam nema mnogo razumevanja za “humanističke” projekte svojih ideologa.
“Slobodna igra” u kapitalizmu je privid slobode. Ono što je moguće u postojećem svetu neslobode je slobodarska igra koja pretstavlja jedan od oblika nastojanja da se otvore nove mogućnosti za uobličavanje i razvoj potisnutih igračkih potreba čoveka. Ona je istinska težnja ka slobodnoj igri (čoveku) jedino ukoliko je sastavni deo borbe za prevazilaženje kapitalističkog sveta. U protivnom, bez obzira na svoju intenciju, ona se svodi na stvaranje, u okviru postojećeg sveta, prostora iluzorne “sreće” na kojima će čovek beznadežno pokušavati da pronađe svoju izgubljenu ljudskost i pri tome tonuti u sve dublje blato beznađa.
