U sportu se, pogotovu u principu učinka (odnosno, rekorda), “manifestuju centralni momenti društva” – stav je Vilhelma Hopfa koji je postao jedno od najozbiljnijih polazišta za sociološki utemeljenu kritiku sporta. (1) Konstatujući da se kapitalizam ne može obeležavati pojmovima “industrijskog društva” već kapitalom, Hopf dolazi do Marksove odredbe kapitala po kojoj se on svodi na cirkulaciju novca koja je “sama sebi cilj, jer iskorišćavanje vrednosti postoji samo u okviru tog stalno obnavljanog kretanja”, zbog čega je “kretanje kapitala nemerljivo”. (2) Analogno tome, nameće se misao da je rekord pojam koji u “sportskom shvatanju učinka” odgovara kapitalu. Iz ove analogije jasno proističe da je ideja o rekordu proizvod modernog društva.
Da bi ilustrovao razliku između učinka i rekorda Hopf se poziva na primere iz Afrike, koje navodi Ajhberg: “Rana evropska istraživanja su pokazala da u raznim crnačkim plemenima postoji učinak u lakoj atletici. Poznati su bili skokovi uvis u plemenu Vatusi, koji su iznosili 2,50 metara (sa upotrebom odskočne daske). Ali upravo učesnici tih evropskih ekspedicija postavili su kvantitativnu konstataciju učinka i telesnog učinka…U rodovskom društvu je vežbanje bilo konvencija, npr. da jedan mladić biva smatran muškarcem tek onda kad iz mesta preskoči dužinu svoga tela (1,90 – 2,00 m). Ajhberg ukazuje na to da je ovaj učinak, utvrđen pre mnogo vekova, bio iznad tadašnjeg svetskog rekorda (1908 iznosio je 1,90 m). Uprkos njihovim sposobnostima, nije se uspelo da se Vatusi nagovore na bavljenje sportom. Odlučujući razlog nalazi sam Ajhberg: njima skok uvis nije bio cilj. Radi se više o ritualu. Isto tako malu ulogu u ovim aktivnostima igralo je takmičenje, konkurencija. Ajhberg navodi sledeći primer: Buše nisu takmičarsko društvo. Jedan južnoafrički trkač, koji je trenirao sa dvojicom Buša, konstatovao je da uvek kad jedan zaostane, drugi čeka. Učinak se ovde ne smatra individualnim.” (3)
Ono što je za nas najvažnije, princip učinka, kao i metodi koji su karakteristični za industrijski rad, nisu sami po sebi doveli do toga da sport postane proizvodnja rekorda. Postajanje sporta delom robno-novčane privrede, odnosno, pogona za ostvarivanje profita, dolazi do apsolutizacije principa učinka kojem je u potpunosti podređena sportska delatnost. Radi se o kapitalističkom učinku koji odbacuje emancipatorske impulse telesne kulture, odnosno, težnju čoveka ka ličnom usavršavanju polazeći od sopstvenih (individualnih) potreba i mogućnosti. U sportu je izvršena instrumentalizacija slobodnog telesnog aktivizma (telesne kulture) i njegovo svođenje na sredstvo za oplodnju kapitala. U njemu je došlo do otuđenja učinka kao i mehanizama sa kojim se on postiže od čoveka. “Borba za progres” postaje ideološka maska iza koje se krije sve stravičnije uništavanje čoveka.
Umesto čiste volje za pobedom, kao što je to bilo u antičkoj Grčkoj, u modernom sportu dominira zahtev za postizanjem rekorda. On postaje univerzalna i od čoveka otuđena mera za određivanje uspešnosti (vrednosti), što znači svojevrsna “viša sila” kojoj je čovek podređen. Tu se više ne radi o borbi između ljudi za pobedom, već o borbi čoveka sa “fantomskim” rekordima koji su otelotvoreni u štoperici i drugim mernim instrumentima. Pobeda nad protivnicima je bezvredna ukoliko se ne postigne rekord. Istorija antičkih olimpijskih igara je sled pobednika; istorija modernog sporta svodi se na linearni sled brojki kojima su prirdodata imena “rekordera” – rekord ima prvenstvo nad čovekom. U tom kontekstu vrši se “mitologizacija učinka”, o kojoj govori Žan-Mari Brom: “probijanje zidova”, istorijski pomaci”, “skokovi”; “prvi čovek koji je postigao…”, “prva žena koja je ostvarila…” – sportska “dostignuća” dobijaju dimenziju istorijskih graničnika. (4) Istovremeno, stvaraju se mitovi “šampiona” koji dobijaju “legendarne biografije” i legendarne karakteristike (poput “heroja” iz nacionalnih mitologija) i postaju ličnosti koje obeležavaju epohu. (5) Ali, i to treba dodati, samo kao simboli vladajućih vrednosti kapitalizma. Otuda je Brom potpuno u pravu kada značaj koji za sport imaju principi citius, altius, fortius, poredi sa značajem koji principi sloboda, jednakost, bratstvo, ispisani “na palati pravde”, imaju za društveni poredak. (6)
U antici dominira agon koji je otelotvorenje božanskog (kosmičkog) duha; u (modernom) sportu dominira učinak koji je otelotvorenje duha kapitalizma. Sportisti nisu predstavnici svojih porodica i gradova (država), kao što je to bilo u antičkoj Grčkoj, već su oruđa političkih i kapitalističkih grupacija moći sa kojima oni nastoje da ostvare svoje posebne interese. Sportisti nisu integralni deo zajednice (građani polis-a), već su instrumentalizovani jurišnici u rukama onih snaga koje pretstavljaju otuđenu društvenu moć u institucionalizovanom obliku. Sve se odvija u skladu sa principima kapitalističkog poslovanja: svaka pobeda, svaki rekord ima svoju cenu. Sportsko takmičenje u potpunosti je degradirano na borbu za novac. Neprestano umnožavanje sportskih manifestacija dovodi do sve oštrije konkurencije između organizatora. Da bi se doveli “najveći asovi”, obezbedila publika, TV prenosi, reklame – ostvario profit, sportistima se nude sve veće sume za učešće, pogotovu za pobedu i obaranje rekorda. To vodi daljem intenziviranju samoubilačkog treninga, upotrebi sve razornijih “stimulativnih sredstava”… “Vrhunski sport” za sportistu postaje sve dramatičnija igra “ruskog ruleta”, a za kapital sve veća zarada.
Jedno je slobodno-voljno opredelenje čoveka da postigne više razvijanjem svojih ljudskih moći (veći rezuiltat), a drugo je kada čovek sveden na sredstvo sa kojim otuđeni centri moći ostvaruju ne-ljudske ciljeve (rekord). Ne radi se, dakle, o kritici učinka, već o kritici takvog (kapitalističkog) učinka koji se, posredstvom robno-novčane privrede (rekord kao prometna vrednost rezultata), postiže porobljavanjem i uništavanjem čoveka. Treba praviti razliku između legitimnog nastojanja da se postigne više kao izraza autentičnih ljudskih potreba i razvoja njegovih ljudskih moći, i rekordomanije, što znači podređivanja čoveka od njega otuđenom egzistencijalnom duhu kapitalističkog načina proizvodnje koji postaje simbol “progresa”. U tom smislu, citius, altius, fortius ne kao razvoj “životinjske prirode čoveka”, odnosno, “borilačke volje” (Kuberten); ne kao podređivanje čoveka efektima njegovog rada, odnosno, profitu; ne kao sumanuto uništavanje prirodnih osnova ljudske egzistencije (tela) i samog čoveka – već kao sastavni deo nastojanja čoveka da razvije svoje univerzalne stvaralačke moći, da “uveća” svoj ljudski svet. Kapitalistički princip učinka treba prevazići afirmacijom istinskog ljudskog učinka, što znači učinka koji postiže slobodan čovek na način koji omogućava razvoj njegovih stvaralačkih moći i omogućava zadovoljavanje njegovih autentičnih ljudskih potreba. Težnja ka većem ima smisla jedino ukoliko je težnja ka ljudskijem.
Sve veća dominacija principa učinka u sportu dovela je do postepene eliminacije borilačkog individualizma, kamena temeljca ideologije liberalizma. Uspostavlja se sve veći jaz između “pedagoških” zahteva izvornog kapitalizma (takmičenje kao razvoj i jačanje “borilačke volje” i izgradnje “snažnog karaktera”) i pragmatičnih zahteva “da se ide dalje”. Sport je sve manje prostor na kome dolazi do izražaja “lična inicijativa” i “lično dostignuće”, što znači “borilačka volja” pojedinca, a sve više prostor na kojem caruju naučni timovi koji su oruđe u rukama političkih i kapitalističkih centara moći. “Razvoj sporta” neposredno je uslovljen daljim razvojem nauke i sve dubljom integracijom “sportskog pogona” u kapitalističku mašineriju. Umesto da je stvaralac sportskih rezultata, čovek postaje oruđe sa kojim se postižu rekordi; umesto “volje za pobedom”, osnovom na kojoj se razvijao “slobodni svet”, u sportu je uspostavljena dominacija tehnokratskog uma za koji “obaranje rekorda” postaje “naučni projekat”. “Rekorderi se rađaju u epruvetama!” – je pravilo koje na najupečatljiviji način izražava stanje stvari u današnjem sportu. I dalje se slavi “pobednik”, ali je čovek samo prividno akter pobede. Pravi pobednici su kapitalistički koncerni i timovi naučnika i lekara za koje su sportisti isto što i laboratorijski pacovi – sredstvo za isprobavanje medikamenata i ostvarivanje profita.
Istovremeno, “prevazilaženje horizonata mogućeg” odnosi se isključivo na kvantitativne pomake na osnovu i u okviru vladajućih postulata kapitalističkog poretka (borba ljudi između sebe ili protiv sebe), a ne na otvaranje novog horizonta koji prevazilaze kapitalistički svet, a to znači koji otvara prostor za humani svet i istinsku slobodu. Vrednosnu potvrdu dobija samo onaj učinak koji potvrđuje razvojnu moć kapitalizma (“Fantastični rekord!“). Rekord nije mera obogaćivanja čoveka i njegovog sveta, već mera njegovog unižavanja i uništavanja. Novi rekordi pretstavljaju sve snažnije zaveslaje robova prikovanih za galiju koja, gonjena bičem kapitala, sve brže plovi ka bezdanu. Nastojanje da se postigne rekord sve više potseća na Sizifovo prokletstvo. Težnja da se po svaku cenu obori rekord nema nikakve veze sa nastojanjem čoveka da “prevaziđe horizonte mogućeg” i “dopre do savršenstva” (Vol). Pravi smisao rekordomanije je bezumno i fatalističko podređivanje čoveka vladajućoj moći, s tim što veći rekord istovremeno znači i veći kamen koga je sve teže izgurati do vrha i koji preti da smoždi čoveka. Kvalitet “kapitalističkog” Sizifa je u tome, da on svojom ropskom delatnošću uvećava breme koje mu je vladajuća moć natovarila na pleća – do sopstvenog kraja. Umesto jednobrazne i beskrajne muke, današnji “Sizifov posao” postaje bespoštedno samouništenje.
Odnos čoveka prema svome telu uslovljen je odnosom kapitalističkog načina proizvodnje (reprodukcije) prema prirodi. Sve veća tehnizacija tog odnosa i stvaranje od prirode (naučno) projektovanog prostora uništenja vodi ka potpunom i konačnom raskidu čoveka sa prirodom, a time i sa svojim prirodnim bićem. Sport je oblast u kojoj su dehumanizacija i denaturalizacija čoveka dosegli najviši nivo. Robotizacija čoveka u sportu izraz je ekocidne logike koja dominira u današnjoj “tehničkoj civilizaciji”. Sistematski se uništava telo kao prirodni organizam i kao deo živoga sveta – ono postaje kavez tehničke racionalnosti. Brzina, snaga, izdržljivost gube karakter ljudskog i prirodnog i sve više dobijaju tehnički karakter. Telo čoveka, kao i njegova psiha, emocije, svedeno je na predmet obrade. Ono postaje sirovina, odnosno, energetski izvor i oruđe za postizanje rekorda. Prema njemu se ne odnose kao prema (celovitom) ljudskom telu, već ga svode na zbir biohemijskih, fizioloških, mehaničkih “procesa i elemenata” koje treba dovesti u optimalni funkcionalni sklad da bi iz njihove aktivnosti mogao da proistekne projektovani rezultat (rekord). Prevashodna uloga lekara je da umrtve prirodne odbranbene mehanizme organizma, odnosno, da unište život u njemu. Logika dehumanizovanog tehnološkog uma postaje spiritus movens “istraživačkih procesa” u sportu, čiji su neposredni rezultat unakaženi ljudi, moderni Frankenštajni. Rekord, pomeranje “granica snova” je cilj, a čovek je samo jedno, još uvek najvažnije, sredstvo da se to postigne. Instrumentalizacijom sporta, postajanjem sporta sredstvom za oplodnju kapitala i dokazivanja da je kapitalizam još uvek u stanju da ide “napred”, instrumentalizovan je sam čovek. Osnovna svrha treninga, pogotovu uzimanja farmaceutskih sredstava, je da se unište prirodni odbranbeni mehanizmi organizma da bi se bez otpora “povinovao” sve većim zahtevima koji vode ka njegovom uništenju. Proizvodnja rekorda temelji se na stvaranju novih oblika destrukcije čoveka. Zastoji u obaranju rekorda u sportovima u kojima dominira snaga, brzina, izdržljivost pre svega su posledica iscrpljenih mogućnosti u primeni “stimulativnih” sredstava i metoda za uništavanje čoveka. Novi skokovi u obaranju rekorda mogu se očekivati sa pojavom novih “stimulativnih” preparata na kojima, sklonjeni od očiju javnosti, rade današnji Mengelei – po nalogu i uz obilatu pomoć kapitalističkih koncerna. Njihova primena dovešće do još većeg razaranja organizma čoveka i njegove psihe. Od sportiste treba stvoriti robotizovanog idiota za višekratnu, a uskoro za jednokratnu upotrebu. I u sportu vladaju zakoni potrošačkog društva: sportista, kao roba, ima sve kraći vek trajanja. “Novi” rekordi, “novi” sportisti, “novi” grobovi…
Iz dehumanizovanog odnosa prema čoveku u sportu proističe dehumanizovani odnos čoveka prema svome telu. Sam sportista odnosi se prema svome organizmu kao prema oruđu sa kojim treba postići zadati rezultat. Kao što njegovo telo prestaje biti integralni deo njegovog ljudskog (prirodnog) bića i postaje “materijal” i “oruđe” sa kojim treba postići rekord, tako i on prestaje biti čovek i postaje dehumanizovani “sportista” i kao takav odani “saradnik” raznim “specijalistima” koji sistematski rade na uništavanju njegovog organizma. Pucanje mišića na stazi čovek ne doživljava kao fizički bol, nego kao poraz i u tom smislu kao “izdaju” organizma u koji je “toliko uložio”. Ono što je “ljudsko” je fanatizam, ali se on ne temelji na verovanju u određenu (transcendentalnu) vrednost (jezuitizam, kamikaze), već na borbi za golu egzistenciju. To je grč opstanka, a ne posvećivanje “nadljudskom”.
Sve je veći jaz između stvarnih mogućnosti čoveka (njegovog organizma) i zahteva koji se pred njega postavljaju. Radi se o “napetosti” koja odgovara odnosu kapitalističkog načina proizvodnje prema prirodnim osnovama ljudske egzistencije. Imajući u vidu da dinamiku “obaranja rekorda” uslovljava dinamika obrta kapitala (posredstvom industrije za proizvodnju rekorda), neznatne su mogućnosti za “pomeranje rekorda” eventualnim podizanjem nivoa zdravlja i prirodnim poboljšanjem telesnih karakteristika. Ovo tim pre, što se već desetinama godina rekordi postižu upotrebom “stimulativnih sredstava” bez kojih bi se važeći rekordi vratili na rezultate iz ranih šezdesetih.
Ovde može biti reči o još jednoj analogiji. Kao što građanski teoretičari stvaraju iluziju da se razvojem nauke i tehnike (u okviru kapitalističkog poretka) mogu “razrešiti svi svetski problemi”, tako ideolozi sporta nastoje da dokažu da su nauka i tehnika ključ za dalji razvoj sporta i “rešavanja problema u njemu”. “Bezgranične mogućnosti razvoja nauke” postaju osnov “bezgraničnih mogućnosti razvoja sporta”. Prava priroda principa kompeticije i učinka (rekordomanije) postaje jasna kada se ima u vidu dalji razvoj sporta. Radi se, naime, o projektovanju rekorda koje se svodi na projektovanje uništenja kako tela čoveka, tako i njegove psihe. Svaki “juriš na rekord” ima svoju, sve stravičniju, cenu. Rekord je sve manje mera vrednovanja čoveka, a sve više mera njegovog obezvređivanja i uništavanja. Proizvodnja rekorda pod zastavom “progresa” zapravo je proizvodnja ubogaljenih ljudi, leševa i masovnog idiotizma s jedne, i proizvodnja profita i tlačiteljske moći s druge strane. Vladajući duh kapitalističke destrukcije ustoličio se u sportu u svom čistom obliku. I to treba imati u vidu kada se konstatuje da su “sportsko vreme i prostor u osnovi otvoreni” (Brom). Vreme i prostor u sportu su određeni kapitalističkim načinom proizvodnje. Radi se o zatvorenom prostoru i o zatvorenom vremenu – na tim osnovama i u tim okvirima odvija se reprodukcija osnovnih odnosa i vrednosti kapitalizma. Sport ima konzervativni karakter. U sportu se ne otvaraju (novi) prostori budućnosti, već se reprodukuju kapitalistički odnosi na višem kvantitativnom nivou. Najbolji primer za to je ideja i praksa modernog olimpizma. Sa njim nije trebalo stvoriti novi, već učvrstiti postojeći (kapitalistički) svet. Uspostavljanjem antičkog olimpijskog kalendara u modernom dobu “sveti” četvorogodišnji ritam olimpijskih igara trebalo je da postane potvrda neuništivosti i nepromenljivosti postojećeg sveta, odnosno, beskonačna obnova životne snage (“festival proleća”) kapitalističkog poretka.
Sportski rezultati sve su više proizvod od sporta nezavisnih oblasti istraživanja. U tom smislu, postizanje rekorda sve manje zavisi od rada sportista i trenera, a sve više od rada naučnika iz drugih oblasti. Glavna odlika “dobrog” trenera nije više trenersko (sportsko) znanje, nego “dobre veze” sa farmaceutskom industrijom i sposobnost da se dokopa najnovijih “stimulativnih sredstava” i primeni ih na svojim “štićenicima” pre nego što to učine njegove kolege. Istovremeno, njegov “rad” na “proizvodnji rekorda” mora biti koordiniran sa vrhovima svetske sportske birokratije (potkupljivanja, političke igre i intrige) koja u svojim rukama drži mehanizam doping-kontrole. Dobiti “pravu” informaciju u “pravo” vreme i obratiti se “u pravom trenutku” – “pravom čoveku” postaje jedan od osnovnih preduslova da se stigne “do vrha”.
Sve veći društveni rad ulaže se u sve manje pomake. Rekordi se ne mere više minutima, već sekundama, a sve češće desetinkama i stotim delovima sekunde. Sa aspekta razvoja ljudskih sposobnosti, takvi pomaci su besmisleni. Najvažnije je da se po svaku cenu očuva vladavina principa citius, altius, fortius i na taj način očuva vera u “progresivni” karakter kapitalizma.
U sportu je institucionalizovana produktivistička logika i uništena istinska duhovnost čoveka, što znači Eros, čulnost, maštovitost, spontanost, kreativnost… To se najbolje vidi u estetici sportskog pokreta koji u potpunosti odgovara radu mašine. Putem sporta, kao i kasarnskog drila, izvršena je tehnizacija kako tela i telesnog pokreta, tako i odnosa čoveka prema svome telu i “rivalima”. Igračka veština svodi se na instrumentalizovanu i dehumanizovanu igračku tehniku. Najviši estetički (i praktični) izazov postaje postizanje “telesne perfekcije” otelotvorene u preciznoj i visoko produktivnoj mašini. Stvaranje od ljudskog tela verne kopije mehanizma, što znači njegova robotizacija, postaje osnovni zadatak trenera, lekara, naučnih laboratorija, dakle, industrije koja se bavi proizvodnjom “rekordera”. Nigde monstruozna ideja o “čoveku-mašini” nije doživela takvu realizaciju kao što je to slučaj u sportu. Umesto robota sa “ljudskim odlikama”, stvara se “čovek” sa odlikama robota. Istovremeno, nigde otuđenje čoveka od svoje ljudske biti i uništenje njegovog tela i ličnosti nije dobilo takvu “spektakularnu” dimenziju. Praktično, čovek se izvodi iz živog, i postaje deo tehničkog sveta. Od “Tarzana”, koji je svoju snagu crpeo iz životne snage prirode, došlo se do “terminatora”, “Gospodara univerzuma” i drugih robotizovanih nakaza koje samo otelotvoruju destruktivi duh današnjeg kapitalizma. Roboti-monstrumi, koje sve češće viđamo u “naučno-fantastičnim” filmovima, samo su projekcija straha od tehnološkog razvoja koji je otuđen od čoveka i naučnika-monstruma koji su spremni da i đavolu “prodaju dušu” samo da bi se dokopali novca i stekli “slavu”. Istovremeno, čovek je sve manje “zadivljen” sve većim brojevima koje mu nudi “progres”, jer one znače sve veće uništenje temelja ljudskog opstanka. Sve razvijenija svest da priroda i sam čovek postaju žrtve uspostavljenog “progresa”, sve veća dominacija “stimulativnih sredstava” i sve veći broj “nesrećnih slučajeva” u sportu, dovodi do toga da se, uprkos propagandnoj mašineriji sportskog show-business-a, smanjuje entuzijazam za “vrhunskim rezultatima”. Pored toga, “obaranje rekorda” se, kao što smo videli, sve češće svodi na takve merne veličine, da oni za gledaoca imaju samo apstraktnu vrednost.
U sportu je došlo do bitnih promena na polju “sportske etike”. Umesto nekadašnjeg fair-play-a džentlmena koji se vodi “viteškim manirima”, uspostavljena je dominacija profesionalne etike. Kod “pravih profesionalaca” osnovni motiv je zarada. Igra postaje rad. To su ljudi koji na isti način pristupaju treningu i utakmici – kao ozbiljnom poslu. Umesto takmičarskog, dominira motiv da se “pošteno odradi”. Zbog toga su kod “pravih profesionalaca” relativno male oscilacije u igri. Gubili ili pobeđivali oni nastavljaju da trče i do kraja igraju “punom snagom”. Dolazimo do prividno apsurdnog zaključka da profesionalci “odrađuju igru”. Otuda su marljivost, disciplinovanost u izvršavanju zadataka, upornost, ozbiljnost, pouzdanost karakteristike koje daleko više odgovaraju “pravom profesionalcu” nego što su to spontanost, maštovitost, lepršavost, nepredvidljivost, individualnost… Nažalost, sa tim se stvari ne završavaju. Kako se zaoštrava borba za profit u i oko sveta show-business-a, glavni izazov za sportistu sve je manje težina napora i kvalitet suparnika, a sve više koliko rizikovati, što znači, u kojoj meri dovesti u pitanje zdravlje i sam život – da bi se postigla pobeda i ostvario rekord. Spremnost na samouništenje postaje glavna odlika “dobrog” sportiste. A to više nije radna, već etika kaskadera i gladijatora.
Uništavanje ljudi u sportu po svojoj prirodi odgovara uništavanju ljudi u kolonijalnim osvajanjima i imperijalističkim ratovima. Zajednički imenitelj im je: borba kapitalističkih koncerna da ovladaju svetom. U današnjem globalnom ekonomskom ratu upotrebljavaju se sredstva koja se samo naizgled razlikuju od sredstava koja se koriste u klasičnom ratu. Efekti su isti. Uzmimo za primer svest sportista. Od 180 ispitanika koji su učestvovali na Olimpijskim igrama u Los Anđelesu (prosek starosti 20 godina) više od 100 njih izjasnilo se za zlatnu olimpijsku medalju uprkos tome, što bi im to donelo smrt u roku od 5 godina! To nije svest razumnih ljudi, nego fanatika!
Ovde bismo mogli da se vratimo kritici Rigauera. Za razliku od radnika, sportista ne iznajmljuje samo svoju radnu sposobnost na određeno vreme, već bukvalno prodaje svoje telo i svoju ličnost. On ne reklamira firmu čiji je najamnik samo rezultatima koje postiže, već i svojim izgledom, ponašanjem, izjavama… Bespogovorna lojalnost svojim gazdama i uspostavljenom poretku osnovni je uslov opstanka u sportskom show-business-u. U sportu čovek nema drugih prava nego ona koja diktira priroda profesionalnog sporta, kapital i politički centri moći.
U procesima pretvaranja čoveka u robota um čoveka svodi se na centar preko koga se aktivira, usmerava i kontroliše funkcionisanje telesnog mehanizma sportiste. Uloga svesti se, naravno, ne svodi samo na mehaničko posredovanje između komandnog centra (trenera, pre svega) i organizma, već na primoravanje organizma da “prevaziđe” svoje mogućnosti, da prebrodi krizna stanja koja nastaju kao posledica energetske iscrpljenosti, a to znači da se uspešno suprotstavi odbranbenim mehanizmima organizma i natera ga na napor koji vodi ka raspadu njegovih vitalnih funkcija. Zbog toga se pridaje takav značaj “psihološkom dopingu”, što znači stvaranju fanatizovane samodestruktivne svesti koja je u stanju da, “bez uzbuđenja”, rizik smrti “ukalkuliše” u rad na postizanju rekorda. Putem njega treba sprečiti sportistu da sebe poima kao čoveka, da skine naočare koje su mu navukli – koje mu ne dozvoljavaju da vidi ništa drugo osim cilja koji je pred njega postavljen. Trenuci malodušnosti i pitanja o pravom smislu tog samoubilačkog poduhvata mogu za čas da razbiju “takmičarsku koncentraciju” i da dovedu u pitanje ceo projekat. Jer, velika ulaganja, odgovornost pred “masama” koje javni mediji već nedeljama drže u groznici; prekorni pogledi vlasnika, menadžera i trenera koji pritiskaju kao nadgorbne ploče; novinari, koji jedva čekaju da se na nekom iživljavaju i “leče komplekse narodu” koji u tuđem porazu traži lek za sopstvene životne poraze – sve to pada na pleća sportiste koji će, ukoliko “poklekne duhom” i ne stavi “sve na kocku” da bi postigao pobedu, biti proglašen “kukavicom”, “izdajicom”, “bednikom”… Melodramski završetak “borbe za svoju zemlju”, padanje na stazi, odlazak u kolima hitne pomoći – samo je nametnuti i zloupotrebljeni “moralni lik” sportiste. Kada se svemu tome doda egzistencijalna zavisnost sportiste od rezultata na stazi, strah od sutrašnjice, gubitak društvenog statusa – postaje jasnije šta sve sadrži grč na licu sportiste, kuda je usmeren staklasti pogled dugoprugaša koji svesno rizikuje život da bi pobedio.
Što se tiče legitimne težnje čoveka da postigne “nedostižno” ona se često upotrebljava kao dokaz da u sportu, i pored svih “loših” stvari, dominiraju “pravi” ljudski izazovi. Nema sumnje da je težnja čoveka za samopotvrdom postizanjem “nedostižnog” onaj “prirodni” ulog sa kojim čovek ulazi u sport i koji ostaje kao podsticaj tokom čitave sportske karijere. Gospodari sporta ne samo da ne nastoje da unište taj entuzijastički motiv kod čoveka, već nastoje da ga razviju da bi postao što snažniji unutrašnji pokretač koji će navesti sportistu da “učini nemoguće”. “Ambiciozni momak” koji će sve da učini da bi se, za što manju nadoknadu, domogao rekorda i “slave”, prototip je “dobrog materijala” koji treba samo “obraditi” da bi postao “guska koja nosi zlatna jaja”. Želja za afirmacijom postizanjem “još nedostignutog” u sportu pretstavlja jednu od osnovnih mogućnosti da se mladi zalude sportom i da izgube interes za druge životne oblasti. Podređujući se zahtevima koji vode “ka vrhu”, sport postaje ne samo jedina mogućnost da steknu afirmaciju, već i da obezbede egzistenciju. Otuda se više ne radi o slobodnom angažmanu i autentičnim potrebama, već o radnoj obavezi i egzistencijalnom imperativu koji deformišu izvorne motive. Na to ukazuje i sve češće postizanje rekorda samo u onoj meri koja je dovoljna da bi se dobila nagrada. Usmeravajući svu svoju ambiciju da bude “neko” u društvu prema sportu čovek neminovno postaje rob sporta, što znači onih koji sport drže u svojim rukama – “prodaje dušu đavolu” i uklapa se u mašineriju za postizanje “vrhunskih rezultata” koja melje bez milosti izbacujući, sa jedne strane, medalje, a sa druge ubogaljena tela i leševe. Razvoj (samo)destruktivnog karaktera temelji se na potiskivanju autentičnih ljudskih potreba i njihovoj degeneraciji. Destruktivno ponašanje čoveka nije posledica njegove “destruktivne prirode”, kako to tvrde ideolozi “slobodnog sveta”, već reakcija na uništavanje ljudskog u čoveku, odnosno, oblik nasilničkog iznuđivanja (samo)destrukcije.
Sa aspekta današnjeg “vrhunskog sporta” i Herkules bi bio “besperspektivan” ukoliko ne bi bio spreman da prihvati status laboratorijskog pacova. Zloupotrebom nauke i uz “entuzijazam” lekara-monstruma i od telesno sasvim “prosečnog” deteta moguće je “napraviti rekordera”, ukoliko se postigne da on svoj život u potpunosti podredi sportu i do te mere fanatizuje da je spreman na samouništenje da bi ostvario zadati rezultat. Što je sport destruktivniji, utoliko je više “privilegija” onih koji su na društvenom dnu i koji nema šta da izgube osim okova bede i nesreće. Na to najbolje upućuje “selekcija u sportu”. Ključni momenat u odabiru “talentovanih” je njihov društveni položaj. Globalizacijom eksploatacije sporta od strane kapitala, svetska sirotinja postala je “prirodno izvorište” za odabir “talenata”. Pored sirotinjskih “rezervata” u SAD, Afrika, kontinent sa najvećim brojem gladnih i umirućih, postaje glavni “rasadnik” budućih “šampiona”. Kapitalistički koncerni, posredstvom univerziteta i “sponzorstvom”, dovode iz Afrike mlade ljude i stvaraju od njih moderne robove. Nekada “telesno inferiorne crnčuge” postali su (kakva ironija!) glavna “vučna snaga” u razvoju “vrhunskog sporta” i glavno sredstvo za dokazivanje “razvojne snage” kapitalizama!
Da bi mogao da se očuva uspostavljeni “razvoj sporta”, na udaru su sve mlađi naraštaji. Sve veći broj sve mlađe dece postaje žrtva tzv. “rane specijalizacije”. Već više godina “u igri” su deca koja nisu zakoračila ni u pubertet. Doping testovi počeli su da se primenjuju i na dvanaestogodišnjake i njihove vršnjakinje. “Rad” sa decom došao je do predškolskog uzrasta i do obdaništa.
Kao reklamni prostor, sredstvo za proizvodnju masovnog idiotizma i zaradu, sport postaje, u vreme sve dublje krize kapitalizma, sve značajniji instrument koji treba da odloži konačni raspad kapitalizma. Zbog toga su sportisti izloženi sve bespoštednijoj destrukciji, a “sportska publika” sve beskrupuloznijoj manipulaciji. “Vrhunski sport” lišen je ljudskog smisla. Njegovi efekti nemaju veze ni sa sportom ni sa čovekom. Naravno, na stadionima čitava pretstava treba da dobije izgled opuštenosti, razdraganosti, spontanosti… Treba po svaku cenu stvoriti utisak da se radi o “nadmetanju slobodnih ljudi”, a ne o obračunu kapitalističkih i političkih grupacija kojima su sportisti samo sredstvo u borbi. “Spontanost” i “veliki osmesi” sigurni su pokazatelji da je pretstava nameštena.
Rekord je prošao putanju od simbolično-razvojne do simbolično-destruktivne pojave. “Rekorderski sport” jedan je od oblika u kojem kapitalističko društvo napušta istoriju, istovremeno uništavajući osnove ljudske egzistencije. Industrija za proizvodnju rekorda postala je industrija smrti.
