Istorija XX veka, u kojem je došlo do punog razvoja sporta, pokazuje da ne samo sport, već da i sama teza “Sport nema ništa sa politikom!” ima politički karakter. Još je baron Pjer de Kuberten, zvanično “otac” modernih olimpijskih igara, u sportu video sredstvo sa kojim je trebalo obezbediti stabilan razvoj kapitalizma. Maksima “Sport nema ništa sa politikom!” značila je za njega da sport ne treba da bude “uprljan” svakodnevnom politikom – da bi mogao da sačuva svoju “čistotu” kao sredstvo za očuvanje strateških interesa vladajućih klasa (aristokratije i buržoazije). To je glavni razlog što je Kuberten uporno nastojao da sačuva “nezavisnost” Međunarodnog olimpijskog komiteta. Olimpijski pokret, kao najvažnija institucija kapitalističkog društva, trebalo je da sačuva osnovne odnose i vrednosti tog društva, a to znači da bude iznad svakodnevnih i neminovnih sukoba između država i nacija. Članovi MOK-a su “poverenici” (Kuberten) olimpijske ideje, što znači da u prvom redu treba da vode računa o dugoročnim interesima kapitalizma. Zato su članovi MOK-a od samog njegovog osnivanja bili provereni antikomunisti rešeni da čitav svoj život posvete obračunu s radničkom klasom i progresivnim snagama sveta. To je glavni razlog što “veliki demokrati”, odgojeni na tradicijama predstavničkog sistema, nisu pravili pitanje o autoritarnoj prirodi MOK-a.
Istovremeno dok veliča sport, oslanjajući se na “iskustvo” viktorijanske Engleske, kao “inteligentno i efikasno” sredstvo za porobljavanje “nižih rasa”, (1) Kuberten piše stihove o univerzalno-ljudskom karakteru sporta. U svojoj “Odi sportu” Kuberten, koji je u pacifističkom obrazovanju mladeži video najgori zločin, u zanosu piše: “O Sportu, ti si Mir! Ti kuješ veze sreće između ljudi spajajući ih u dubokom poštovanju za kontrolisanu, organizovanu i samodisciplinovanu snagu. Preko tebe, mladi celog sveta uče da jedni druge poštuju, i tako različitost nacionalnih osobenosti postaje izvor plemenitog i miroljubivog suparništva.” (2) Nakon Prvog svetskog rata, u vreme rasplamsavanja revolucionarnog radničkog pokreta u Evropi, Kuberten drži govore najreakcionarnijim snagama Evrope kako da upotrebom sporta stišaju i kanališu radničko nezadovoljstvo. U govoru na plenarnoj sednici MOK-a u Antverpenu, 17 avgusta 1920, obraćajući se belgijskom kralju i najvišim predstavnicima vladajućeg poretka, Kuberten kaže i sledeće: “Dolazimo do trećeg faktora koji će obezbediti stabilnost sportskog kraljevstva – mislim da prodobijanje onih širokih masa do kojih sport, organizovan na postojeći način, do sada nije bio u stanju da dopre. Kako to može biti ostvareno? Govorim o onome ko je sebe krstio imenom “proleter”, vezujući ovaj izraz za pežorativni smisao “društveno razbaštinjenih”. Čas njihove osvete je kucnuo, i zato mora da se shvati da ništa ubuduće ne može biti učinjeno bez njega; on je brojan, i mnoštvo će nadvladati elitu koja nije uvek bila dostojna svojih privilegija. Sada taj proletarijat ni na koji način nije pripremljen za njegov zadatak (da učestvuje u učvršćivanju rasklimanih temelja kapitalističkog društva, prim. aut.); nije stekao obrazovanje; niko se nikada nije pobrinuo da mu pokaže brojna bogatstva koja se nalaze u hramu i čije očuvanje će delimično zavisiti od njega. Iznad svega, ništa nije učinjeno da se ublaži (njegov) bes – ne, budimo iskreni, upotrebimo odgovarajuće reči – (da se) stiša nataloženi gnev, nagomilana mržnja koja stvara uznemiravajuću ‘podlogu’ novog tla koje se formira. “Stoga bi, zaključuje Kuberten, trebalo “najhitnije otvoriti školu praktičnog viteštva za omladinu, školu u kojoj će se učiti da uspeh može biti postignut jedino s odlučnošću i istrajnošću, i da može biti posvećen jedino putem čestitosti i lojalnosti. A ta škola će biti sport.” (3) Iz tog vremena i sledeće Kubertenovo “nepolitičko” uputstvo vladajućoj “eliti” čiji se tron ljuljao: “Sada život proleterske mladeži mora da bude obuzet (traženjem) zadovoljstva u sportu. Ovo je nužno stoga jer je on najjevtinija zabava koja najbolje odgovara principu jednakosti, najdelotvornije je (sredstvo) protiv alkohola i najproduktivnije (deluje) u ovladavanju i kontrolisanju energije.” (4) Sport postaje “čisto” političko oruđe vladajuće klase u borbi za očuvanje vlasti nad proletarijatom i za njegovu (duhovnu) integraciju u kapitalističko društvo.
Ideje da se sport (građanska telesna kultura) upotrebi za kontrolisanje radnika u neradnom vremenu i stišavanje njihovog nezadovoljstva, što znači ideja o sportu kao sredstvu za integraciju radnika u kapitalistički poredak, javila se u drugoj polovini XIX veka u Engleskoj, “kolevci” kapitalizma, nakon što su engleski radnici, nakon uporne borbe, uspeli da se izbore za osmočasovni radni dan. Tomas Hjuz, najznačajniji sledbenik Tomasa Arnolda (reformatora engleskog školstva i “duhovnog oca” Pjera de Kubertena), zajedno je sa Kingslijem i Morisom osnovao “hrišćanski socijalistički pokret” i uspostavio “Koledž radnog čoveka” u Londonu, gde je radnike podučavao (pored lekcija o “porodici, bogu i društvenoj pravdi”) “boksu, kriketu, veslanju i fudbalu”. (5) Po Makalonu, “sa osamdestim, sport je bio široko uključen u patronažna udruženja, kako liberalna tako i torijevska, čiji su se programi bavili usavršavanjem radničke klase”. (6) Međutim, “nisu sve sportske inicijative radničke klase sredinom i krajem XIX veka bile inspirisane od strane srednje klase. Tokom prvih decenija XIX veka popularna rekreacija i utakmice bili su na udaru i gušene su u ime religije, javnog reda i industrijske radne discipline. Ali ih je herojski pokret otpora umnogome održao u životu i sport se često pojavljivao kao oblik društvenog protesta protiv industrijskog poretka koji se menjao. (…) Kasnije, tokom stoleća, reformatori i filantropi su umesto dotadašnjeg suzbijanja krvavih sportova, kocke i bučnih utakmica, počeli da primenjuju novu strategiju zamenjujući ih sa uljudnijim i korisnijim zanimanjima u dokolici nižih slojeva, tačnije, njihovih sopstvenih verzija sportskih takmičenja. U osamnaestom veku takvo pokroviteljstvo aristokratije i plemstva nad sportom nižih klasa je bilo ograničeno na ‘povremene dramatične intervencije’ kao što su ‘nagrade koje su nuđene za neku trku ili takmičenje’ (…) Ovde je, međutim, bio mnogo uzraženiji i odlučniji napor da se kolonizuje sama dokolica radničke klase”. (7) Na isti način je, u vreme razvoja radničkog pokreta i socijalističke misli u Francuskoj, razmišljao i Pjer de Kuberten.
Nacističke Olimpijske igre, koja će se 1936 održati u Berlinu, na najbolji način ukazuje na pravu prirodu maksime “Sport nema veze sa politikom!“. Kada je antifašistička svetska javnost pozvala sportske saveze i sportiste sveta da bojkotuju nacističke Olimpijske igre i spreče naciste da iskoriste najveću međunarodnu sportsku manifestaciju za prikrivanje svoje zločinačke prakse u Nemačkoj i osvajačkih ambicija, Kuberten je, rukovodeći se geslom “Sport nema veze sa politikom!“, odlučno ustao u odbranu nacističkog režima nazivajući Hitlera “jednim od najvećih graditelja modernog doba”. U svom govoru, koji je emitovan na zatvaranju nacističkih Olimpijskih igara, Kuberten veliča Hitlerovu “hrabrost” u obračunu s “nelojalnim i podmuklim napadima” čija je namera bila da “zaustave progresivno stvaralačko delo” – organizovanje Olimpijskih igara. (8) Nakon okončanja Igara, u intrevjuu koji je (povodom teksta Žaka Godea objavljenog pod naslovom “Optužujem!”, u časopisu “L’Auto“, u kome se kritikuje manipualcija olimpijskim igrama od strane nacista) dao Andre Langu i koji je 27 avgusta 1936 objavljen u francuskom listu “Le Journal“, Kuberten kaže i sledeće: “Šta, Igre su izopačene? Olimpijska ideja žrtvovana je propagandi? To je potpuno netačno. Veličanstveni uspeh Berlinskih igara krasno je poslužio olimpijskoj ideji…” I dalje: “U Francuskoj izaziva uznemirenje to što su Igre iz 1936 obasjane hitlerovskom snagom i disciplinom. Kako bi drugačije moglo biti? Naprotiv, treba što snažnije želeti da se Igre uvek tako sretno organizuju, da svaki narod tokom četiri godine učestvuje u njihovom pripremanju”.(9)
Ovakvi Kubertenovi stavovi u potpunosti su izražavali stavove MOK-a, na čijem čelu se nalazio belgijski grof Anri de Baje-Latur, koji je u nacističkim krugovima važio kao “nepokolebljivo odani” pristaša Hitlera. O tome, u svojim posleratnim spisima, svedoči i Karl Dim, glavni organizator nacističkih Olimpijskih igara i jedan od glavnih ideologa nacističkog sporta (Kubereten ga, kao sledbenika njegove “utilitarne pedagogije”, naziva “genijalnim prijateljem” i poverava mu, kao predstavniku nacističkog režima, da bude čuvar njegove olimpijske ideje i izvršilac njegovog olimpijskog testamenta): “Kako u Garmišu (radi se o nacističkim Zimskim olimpijskim igrama iz 1936, prim. aut.), tako i u glavnom gradu Berlinu odvijala se svetkovina u savršenoj harmoniji. Tek nakon sloma (nacističke Nemačke, prim. aut.) našli su se nemački kritičari, kao i pojedini stranci, koji su žigosali svečanost kao nedopustivu političku propagandu. To se lako može opovrgnuti, budući da je nakon završetka Igara Međunarodni olimpijski komitet zvanično izrazio zahvalnost i priznanje (nacističkom režimu, prim. aut.). Internacionalni olimpijski institut je na Kubertenov zahtev i uz odobrenje Međunarodnog olimpijskog komiteta smešten u Berlin. Kada su Zimske olimpijske igre iz 1940, koje je trebalo da se održe u Sent Moricu, zapale u teškoće, Međunarodni olimpijski komitet je na svom zasedanju 9 juna 1939 u Londonu jednoglasno odlučio, putem tajnog pismenog izjašnjavanja, da se Zimske igre nanovo ponude Garmišu, a da su one, kao što se tvrdi, na bilo koji način zloupotrebljene u političke svrhe, ili da se desilo bilo šta što protivreči olimpijskom duhu, sigurno je da bi se u ovom međunarodnom udruženju podiglo nekoliko glasova protiv.” (10)
Karl Dim, koji je kao fanatični borac za nacistički režim objavio i knjigu (1943) pod naslovom “Olimpijska ideja u novoj (fašističkoj) Evropi” (kako aktuelan naslov!), postao je prvi posleratni sekretar Olimpijskog komiteta Zapadne Nemačke. Zbog njegovog “velikog doprinosa za razvoj olimpijske ideje” biće, kao specijalni gost MOK-a, pozvan da prisustvuje Olimpijskim igrama koje će se 1948 održati u Londonu. Inicijator poziva bio je njegov “stari prijatelj” Everi Brendidž, član Linbergove fašističke partije u Americi, čovek koji je u Hitlerovom “Mein Kampf“-u pronašao izvorište za svoj nadahnuti olimpizam. Brendidž, koji je postao “siva eminencija” olimpijskog pokreta davno pre nego što je 1952 postao zvanično predsednik MOK-a, manijakalno je ponavljao tezu “Sport nema ništa sa politikom!“. Pozivajući se na to geslo i koristeći svoj uticaj, Brendidž će spasti od višegodišnjeg zatvora svog predratnog olimpijskog prijatelja, SA Grupenfirera i nacističkog ratnog zločinca Karl fon Halta. Halt će, uz pomoć pomenutog “svetog” gesla, ne samo zadržati mesto u MOK-u, već će 1957 postati član Izvršnog odbora MOK-a. Nastojeći da “odbrani sport od politike” Brendidž će onemogućiti Italijanski olimpijski komitet da iz MOK-a povuče fašističkog generala Đorđa Vakara. “Stiteći sport od politike” Brendidž će sačuvati mesta u MOK-u i drugim fašistima i njihovim vernim sledbenicima: grofu Paolo Taon di Revelu, grofu Albertu Bonakozi, vojvodi Adolfu Fridrihu Meklenburg-Šverinu, grofu Klarens fon Rozenu i drugima. (11) On će svoj “principijelni stav” o odnosu politike i sporta nepokolebljivo braniti i kada se, od strane afričkih zemalja, postavilo pitanje o položaju crnačke većine u Južnoj Africi i u vezi s tim pitanje uvođenja sankcija protiv rasističkog režima dok crnačko stanovništvo ne dobije osnovna građanska prava. Samo je strah da će afričke, i mnoge druge zemlje, početi da bojkotuju Olimpijske igre (što bi bio kraj olimpijskog pokreta), primorao je Brendidža i njegov fašistički lobi u MOK-u da se priklone sankcijama protiv južnoafričkih rasista. Bio je to, po sopstvenom priznanju, jedan od najvećih poraza u njegovom životu. Čak i u svom govoru na Minhenskim olimpijskim igrama, nakon ubistva jevrejskih sportista od strane palestinskih komandosa, Brendidž žali zbog “izgubljene bitke za Rodeziju”. (12) Dubinu Brendidževog bola lakše ćemo shvatiti ukoliko imamo u vidu da su crnci za Brendidža, kao uostalom i za Kubertena, bili “niža rasa”. Mnoge priče su napisane o sramnom odbijanju Hitlera da pruži ruku crnom šampionu Džesiju Ovensu na nacističkim Olimpijskim igrama u Berlinu. Još je sramnije to da Džesiju Ovensu, “velikom američkom šampionu”, u Sjedinjenim Američkim Državama nije bilo dozvoljeno da sa drugim (belim) članovima atletske ekipe uđe u hotel (uključujući i onaj čiji je vlasnik bio Brendidž) na prednji ulaz, niti da napušta sobu. Za njega, kao i za ostale Afro-Amerikance, bio je “rezervisan” ulaz za poslugu, a hrana im je donošena u sobe. U sopstvenoj zemlji, za koju su osvajali medalje, tretirani su, kako je to primetio i sam Kuberten nakon posete SAD, “kao psi”. Bilo bi, međutim, nepravedno optuživati Brendidža da je mrzeo samo Afro-Amerikance. Ostali su zabeleženi njegovi nadahnuti predratni govori u kojima je, pozivajući se na (ne)dela nacističke Nemačke, tražio da se i u Americi otvore koncentracioni logori za Jevreje i komuniste. Manija “lova na veštice” nije ga napuštala ni nakon sloma Hitlerovog režima, čiji je neskriveni obožavalac ostao do kraja života. Nakon Drugog svetskog rata, pridružio se još jednom “principijelnom” čoveku, Džozefu Makartiju u nadi da će, u vreme “hladnog rata”, u Americi da izazove fašističku histeriju i pomoću nje se domogne vlasti.
Brendidžev “principijelni“ stav “Sport nema ništa sa politikom!” približio ga je još jednom oduševljenom olimpijcu – fašističkom diktatoru Franku. Da bi krunisao približavanje između SAD i fašističke Španije (u pitanju je bilo otvaranje američkih vojnih baza na tlu Španije, još jedna “mirotvoračka” akcija), Brendidž je 1965 održao zasedanje MOK-a u Madridu. Predsedavao je (ko bi drugi!) poznati “mirotvorac” Franko koji je, sa usklikom “Viva la muerte!” (“Živela smrt!“) i uz obilatu pomoć Musolinija i Hitlera, u krvi ugušio špansku republiku. Ubijeno je milion ljudi, a koljački zanos falangista nastavio se i nakon pada republike. Preko dvesta hiljada antifašista obešeno je i masakrirano u prvim mesecima po osvajanju vlasti. Stotine hiljada ljudi je izbeglo iz Španije tražeći spas u okolnim zemljama. Za većinu onih koji su ostali, Španija je postala koncentracioni logor.
Ali, to je politika, a pošto ona “nema veze sa sportom”, onda je sasvim normalno da olimpijska gospoda “sa oduševljenjem” pozdrave fašističkog diktatora i da “sa velikom pažnjom i odobravanjem“ saslušaju njegovo izlaganje posvećeno “učvršćivanju mira i razvoju saradnje među narodima” – putem sporta “koji je slobodan od politike”.
Godinu dana pre “istorijskog skupa“ olimpijske gospode u Madridu, Brendidž će, na 62 zasedanju MOK-a u Tokiju (6 oktobra 1964), izneti stav o olimpijskom pokretu koji, sledeći Kubertenov trag, ukazuje na njegov pravi (“nepolitični”) karakter. Brendidž: “Olimpijski pokret je religija koja odgovara XX veku, religija sa univerzalnim zahtevom koja u sebi sjedinjuje sve osnovne vrednosti drugih religija. Jedna moderna, uzbudljiva, životna, dinamična religija, privlačna za mlade, a mi iz MOK-a smo njeni sledbenici. Tu nema nikakve nepravde na osnovu pripadnosti kasti, rasi, familiji ili zbog novca. Na sportskom polju svako pobeđuje ili gubi na osnovu sopstvenog učinka. Amaterizam, veće vrednovanje učestvovanja nego pobede, donosi uspeh u svim oblastima. Telesni trening održava zdravlje. Princip drugarstva u sportu je zlatno pravilo. Prijateljsko zbližavanje na sportskom polju vodi ka međusobnom razumevanju i miru. U istoriji se ne može pronaći ni jedan sistem principa koji se tako daleko i tako brzo rasprostranio kao brilijantna Kubertenova filozofija. On je zapalio baklju koja će obasjati svet.” (13)
Brendidž je izvršio “inventar” osnovnih vrednosti kapitalističkog društva koje u formi „opšte-ljudskih vrednosti“ dobijaju mitski karakter. Očigledno, radi se o rezimeu Kubretenovog olimpijskog paganizma čiji je smisao u veličanju postojećeg sveta i u obračunu sa kritičko-menjalačkom mišlju i praksom. Kada se to ima u vidu jasno je da olimpizam odbacuje hrišćanstvo i druge “velike” religije čija je osnovna zajednička odlika da su kritične prema postojećem i da teže “drugom svetu”. Što se tiče olimpijske baklje, ona nije “obasjala svet”, već je potpalila vatru rata i bezumlja po čemu će Kubertenovo vreme pre svega biti upamćeno. Najupečatljiviji primer su nacističke Olimpijske igre iz 1936 koje će, kao što smo videli, Kuberten, kao i Brendidž, sa oduševljenjem prihvatiti i braniti. I tom prilikom se pokazalo da je kitnjasta olimpijska retorika samo zavesa iza koje se dželati čovečanstva skrivaju pre i nakon novih pokolja. Najveći zločinci, navlečeći olimpijsku masku, postaju “veliki humanisti” i “dobrotvori” čovečanstva.
Vrtoglava olimpijska karijera Huana Antonia Samaranča, predsednika Međunarodnog olimpijskog komiteta od 1980, jedan je od rezultata približavanja MOK-a i fašističkog diktatora. Brendidž je “lansirao” Samaranča u međunarodnu olimpijsku orbitu kao bliskog saradnika (i porodičnog prijatelja) fašističkog diktatora Franka i kao “preduzimljivog čoveka” koji je stekao ugled kao uspešni reklamni agent fašističkog režima. Rukovodeći se geslom “Sport nema ništa sa politikom!“, Samaranč će, upravo se koristeći sportom, dospeti do najviših vrhova u fašističkoj hijerarhiji moći. Kupovanje španske federacije hokeja na koturaljkama i učestvovanje u organizaciji II Mediteranskih igara u Barceloni (1955), bili su samo prvi koraci koji su ga uveli u Nacionalni olimpijski komitet Španije i doveli do mesta ministra za sport – na koje će ga postaviti lično Franko. Pozicije koje je stekao putem sporta dovešće do toga da ga Karero Blanko, zloglasni “naslednik” diktatora Franka, postavi za predsednika regionalnog veća Katalonije u vreme početka agonije fašističkog režima. U inauguralnoj besedi Samaranč izjavljuje: “Izražavam svoju iskrenu odanost i vernost režimu, vernost principima “Movimienta” (fašistički pokret, prim. aut.), svoju pokornost španskom princu i svoju apsolutnu odanost Franku”. (14) Nakon atentata na Karera Blanku (koji su 1973 izveli komandosi ETA), Samaranč je dobio zadatak da rukovodi merama odmazde. Po izjavama svedoka, u toku 1974 i 1975 “došlo je do represije u obliku tolikog broja hapšenja, mučenja i vešanja, koja nije zabeležena još od kasnih četrdesetih godina”. (15) Za ubijanje levičara policija je koristila poseban metod, davljenje uz pomoć metalne ogrlice i eksera koji se zabada u kičmenu moždinu (“garrote vil“), koji je primenjivan sve do Frankove smrti.
Interesantno je da je Samaranč ostao veran fašističkom režimu sve do njegovog kraja. Dan uoči smrti fašističkog diktatora, 20 novembra 1975, Samaranč, u fašističkoj uniformi, učestvuje u godišnjoj proslavi posvećenoj osnivaču “Falange“, jedne od najkrvavijih zločinačkih organizacija za koje istorija zna. Treba reći i to da je Samaranč, kao jedan od čelnika fašističkog pokreta Španije, već bio, od strane Everija Brendidža, postavljen za potpredsednika MOK-a. I upravo kao potpredsednik najznačajnijeg i najšireg svetskog sportskog pokreta koji se “bori za mir u svetu i saradnju među narodima” Samaranč, povodom smrti fašističkog diktatora, odgovornog za smrt stotina hiljada nedužnih i za uništenje demokratskih institucija u Španiji, svečano izjavljuje: “Frankov primer će nas uvek pratiti u našoj borbi za jednu bolju Španiju!” (16)
Ukoliko se ne zna prava, što pre svega znači politička priroda olimpijskog pokreta i međunarodnog sporta, teško da se može naći pravi odgovor na pitanje kako je jedan okoreli fašista mogao da dođe na čelo međunarodne organizacije koja zvanično simbolizuje sve ono što je suprotno fašističkoj ideologiji? Borba između svetskih centara moći i zakulisne političke igre dovele su do toga da se na olimpijski tron u Moskvi (1980), prestonici zemlje u kojoj su fašisti na monstruozni način pobili preko dvadeset pet miliona ljudi, popne ličnost koja pretstavlja živi spomenik fašizmu!
