“Obnavljanje antičkih olimpijskih igara”

&

Teza da moderne olimpijske igre predstavljaju “obnavljanje antičkih olimpijskih igara” zauzima centralno mesto u modernoj olimpijskoj mitologiji. Shodno njoj, Kuberten je dobio titulu “obnovitelja” (“Le Rénovateur”). Po Dimovom shvatanju, Kuberten je od samog početka postavio zahtev da moderne olimpijske igre treba da odgovaraju vremenu u kome nastaju. On “nije želeo da izgradi muzejsku ruinu” koja će biti “kopija antike”. To ne znači da antičke olimpijske igre, kao i antičko društvo, nisu bile inspiracija za Kubertena. Iz antike, te “visoke kulture čovečanstva”, Kuberten će, po Dimu, preuzeti sledeće “olimpijske ideje”: “slavljenje praznika u znaku mira, posvećivanje idealizmu i zadatak da se dosegne ljudsko savršenstvo”. Što se tiče sadržaja igara, on je trebalo da bude “moderan”, što znači da bude izraz vremena u kome nastaje, da njemu služi i da se menja zajedno sa njim. (1) Budući da je za Kubertena prošlost neistorična, on ne “obnavlja” antičko olimpijsko nasleđe, već uzima iz “prošlosti”, koja mu je na dohvat ruke, ono što je “korisno” za obezbeđivanje nesmetanog razvoja “progresa” i istovremeno odbacuje ono što taj “progres” ometa. Što se tiče Malterove interpretacije Kubertenovog odnosa prema antičkom olimpizmu, (2) Prokopova s pravom tvrdi da je Malter pogrešno razumeo Kubertena: njegov cilj nije bio “restauracija klasične olimpijske ideje”, već postizanje određenog vaspitnog efekta preuzimanjem “formalnih elemenata” starogrčkog olimpizma. (3) Radi se o političkom instrumentalizovanju antičkog olimpizma, a ne o pokušaju obnavljanja helenskog duhovnog nasleđa. Kuberten idealizuje antiku da bi njenu idealizovanu sliku iskoristio za stvaranje odgovarajućeg duhovnog zaleđa za pribavljanje modernom olimpizmu oreola “kulturnog” i za obračun s emancipatorskim nasleđem helenske civilizacije, koje je utkano u građansko društvo, i kao emancipatorsko nasleđe čovečanstva predstavlja conditio sine qua non njegovog razvoja. Istovremeno, Kuberten nastoji da, poput Tena, helensko društvo prikaže kao “idealni svet” kome treba stremiti u odnosu prema “sivilu” svakodnevnog života, (4) što znači da stvori duhovno pribežište koje treba da predupredi čoveka da se u težnji za boljim svetom okrene ka budućnosti. Idealizovani antički svet preuzima ulogu “drugog sveta” koji, poput Huizingovog srednjeg veka, postaje neprikosnoveni i nedostižni uzor modernom svetu.

Kuberten se neprestano poziva na izvorne antičke tradicije i veliča njihov “besmrtni duh”, ali je to bio rasistički duh slobodnih Helena, a ne “internacionalistički” (kolonijalni) duh monopolističkog kapitalizma. Antičke olimpijske igre bile su oblik duhovne integracije Helena i demonstracija rasne “superiornosti” i rasne ekskluzivnosti u odnosu prema “varvarskim” narodima. Na antičkim olimpijskim igrama mogli su da učestvuju samo “čistokrvni” Heleni pod uslovom da nisu osuđivani i da nisu uvredili bogove. Antički olimpizam nije težio globalizmu, niti je bio oblik duhovnog porobljavanja drugih naroda, već je bio povlačenje granice između “civilizovanog” sveta i “varvara”. Moderni olimpizam nastoji da bude sveobuhvatni i globalan duhovni pokret, i u tome je sled hrišćanske doktrine kao univerzalističke ideologije iz čega proističe “olimpijsko misionarstvo” jezuitističkog tipa. On je nastao kao kruna ideologije (kolonijalnog) buržoaskog “internacionalizma” i kao takav je sredstvo za postizanje određenih globalnih političkih i ekonomskih ciljeva. Već su prve zvanične Olimpijske igre, koje su 1896. godine održane u Atini, oganizovane po uzoru na romanizovane olimpijske igre koje predstavljaju obračun s izvornim religioznim i rasističkim duhom olimpijskih igara, što znači da je potpuna besmislica pozivati se, i sa tog aspekta, na “izvornu čistotu” antičkog olimpizma i polazeći od takvih tradicija stvarati, u modernom dobu, “crkvu” u kojoj će se “besmrtnom duhu antike” – “klanjati svi narodi”. (5)           

Po modernoj olimpijskoj doktrini helenski svet nema dinamiku svog razvoja i nalazi se u istoj vremenskoj ravni kao, uostalom, i čitava prošlost čovečanstva. Kuberten po potrebi uzima iz tog sveta ono što misli da može da mu koristi za njegovu olimpijsku ideju ne vodeći računa o konkretnom istorijskom trenutku u kome je pojava, o kojoj je reč, nastala – bez čega se ne može razumeti njena priroda. Sve ono što smatra da je upotrebljivo za njegovu koncepciju Kuberten diže na nivo mita i prebacuje u moderno doba, ne obraćajući pažnju na istorijsku distancu koja nas deli od antike. On govori o “obnavljanju antičkih olimpijskih igara” u želji da pokaže da postoji neposredna duhovna veza između antičkog olimpijskog duha i modernih olimpijskih igara. “Nadistorijski” karakter “antičkog olimpizma” izraz je nastojanja da se modernom olimpizmu pribavi mitski karakter i na taj način mu se obezbedi večnost. Držeći se neistorijskog pristupa antici Kuberten je “prevideo” da je u samom helenskom društvu došlo do degeneracije izvornog (religioznog) olimpijskog duha, koja je započela još u doba Solona korumpiranjem igara, (6) da bi bila okončana makedonskim osvajanjem i u rimskom periodu. “Besmrtni duh antike” upokojen je u samom antičkom društvu. Već u njemu se “prave olimpijske igre” sele u sferu mita koji postaje osnov kritike uspostavljene “olimpijske” realnosti. Homerovska Helada, pretvorena u legendu, pravo je izvorište prvobitnog olimpijskog duha koji će u samoj Grčkoj biti izvitoperen i uništen. Postajanjem Grčke rimskom provincijom olimpijske igre gube svetost i postaju, organizovane po principu panem et circences, banalna demonstracija rimskog “internacionalizma” i kao takve zloupotreba helenskog kulturnog nasleđa za duhovno integrisanje (kolonizovanje) pokorenih naroda u rimsku imperiju.   

  Kuberten je njegov odnos prema antičkim olimpijskim igrama i helenskoj civilizaciji podredio stvaranju pozitivnog čoveka i pozitivnog društva. U tom kontekstu jedan od Kubertenovih ključnih stavova glasi da su se stari Grci “malo posvećivali razmišljanju, a još manje knjigama”, (7) što postaje polazište za njegov obračun s helenskom duhovnošću i umnošću. Nastojeći da oduzme čoveku mogućnost da se sučelji s postojećim svetom, Kuberten izbacuje iz helenske kulture – duhovne kolevke zapadne civilizacije – sve ono što usmerava čoveka da postavi suštinska pitanja o njegovom ljudskom bivstvovanju, o svetu i odnosu  prema njemu. Stožeri antičke religije (filozofije) nisu bili samo olimpijska i druga borilišta (Delfi, Istam, Korint), gimnazije i palestre, već pre svega hramovi, svetilišta, misterije, kultovi, akademije, pozorišta, trgovi, predavanja sofista, reč pesnika, dela vajara i arhitekata, Homerovi epovi i akordi harfe… Samo u svetlu tog duhovnog i umnog života može se prodreti u dubine antičkog poimanja života i olimpijske misterije. Svodeći život Helena na primitivni telesni agonalni aktivizam, Kuberten nije ni mogao da u olimpijskim igrama vidi najviši religiozni ceremonijal koji je predstavljao krunu duhovnog života i filozofije življenja antičkog sveta i kao takvim vrhunac antičkog agon-a. O tome Miloš Đurić: “Jer, svi oblici helenskog prosvetnog života razvijaju se u sferi agonske aktivnosti, kao najobilnijeg izvorišta slave: i poezija, i muzika, i orhestika, i slikarstvo, i vajarstvo, i neimarstvo, i filosofija, i politika, te i oblici moralnog ponašanja. A svoj najkoncentrisaniji izraz nalazila je agonistička volja u pravoj agonistici, tj.u stadionskim, hipodromskim i muzičkim nadmetanjima o velikim narodnim svetkovinama.” (8) Helenski kosmos pun je bogova koji simbolizuju ne samo bogatstvo životnih oblika, već i kompleksnost čoveka i bogatstvo njegovog prirodnog, emotivnog, duhovnog i intelektualnog bića. Tek u celokupnosti helenskog života ideali i principi tog sveta dobijaju svoj puni smisao. Samo njihovo kritičko promišljanje, polazeći od konkretnog totaliteta u kome su nastali (dakle kao konkretne istorijske pojave), može da nam otkrije njihov humanistički naboj koji može da bude inspiracija za čoveka modernog doba. Kuberten nije mogao da primeni ovaj metod ne samo zbog toga što bi na taj način doveo u pitanje vrednost antičkih mitova koje je nastojao da iskoristi za građenje svog olimpizma, već što bi, istovremeno, doveo u pitanje legitimnost modernog olimpizma kao “humanističkog” pokreta. Pokazalo bi se da je moderni olimpizam samo “humanistička” maska sveta koji, navodno, teži da prevaziđe. U nastojanju da od modernog olimpizma stvori kako sveobuhvatni religiozni pogled na svet, tako i sveobuhvatni način življenja, Kuberten je uklonio sa Olimpa sve one bogove koji dovode u pitanje njegov rigidni utilitarni pogled na svet i njegovog pozitivnog čoveka koji je otelotvorenje tog sveta. Treba imati u vidu da je princip “vladati u glavama”, to znači stvaranje karaktera i svesti lojalnog i upotrebljivog (pozitivnog) građanina, korišćenjem romantizovanih mitova i proizvođenjem mitološke svesti, najvažniji postulat Kubertenove “utilitarne pedagogije”. Kuberten se obračunava s emancipatorskim nasleđem helenske civilizacije i od ubogaljenog i oskrnavljenog olimpijskog mita stvara polazište za uobličavanje “istorijske predstave” o antičkim olimpijskim igrama i helenskom društvu. Iskonstruisana imitacija, koja nastoji da pribavi mitološku dimenziju “nadvremenskim” i “večnim” vrednostima na kojima počiva kapitalizam, postaje osnov za rekonstrukciju originala.

 Antička religija predstavlja vrhunac antičke duhovnosti i životnosti. Bogatstvo kultnih radnji i neprestani agonalni aktivizam izraz je bogatstva životnih oblika i intenzivnog doživljavanja života. Kuberten čitav život i samog čoveka nastoji da podredi modernom olimpizmu kao totalitarnoj duhovnoj sili koja ne teži samo da stvori pozitivno jednoumlje i da “očisti” biće čoveka od svega ljudskog što može da dovede u pitanje ekspanziju kapitalizma i neprikosnovenu dominaciju buržoazije nad radnim “masama”, već nastoji da ga osakati i na taj način mu zauvek oduzme mogućnost da “povrati” svoju ljudskost. Kao fanatični Prokrustov sledbenik, Kuberten lišava čoveka Erosa, mašte, emocija, uma… Ono što je najvažnije, Kuberten je odbacio slobodarske impulse helenske kulture i to ne samo prometejski mit, već i kritičku misao koja je dovela u pitanje osnovne odnose i vrednosti na kojima se taj svet temeljio. Ni neprikosnoveni autoritet bogova nije mogao da spreči da se u helenskom društvu stvori otpor nepravdi i da se se razvije kritička misao. Miloš Đurić navodi da se “već i u samim Homerovim pesmama bogovi podvrgavaju živoj kritici, time što ili Olimpljani prekoravaju jedni druge”, ili se “ljudi žale na njihovu svirepost”, što “svedoči o slobodoumnosti tadašnjeg jonskog društva.” (9) Najviši humanistički domet helenskog sveta je njegova sposobnost da na temelju emancipatorskih mogućnosti koje su u njemu stvorene iznedri misao koja dovodi u pitanje sam taj svet, razotkrivajući laži i nepravdu koje su u njemu vladale, i pruži mogućnost za njegovo prevazilaženje. Tek na osnovu sučeljavanja stvarnosti i vladajuće ideologije, s jedne strane, i misli koja je nastojala da, sučeljavajući se s postojećim svetom, oslobodi čoveka i digne pojam humanum-a na viši nivo, s druge strane, moguće je doseći do prave prirode antičkog humanizma. Ukratko, slobodarski agon istinska je bit helenskog humanizma. U onome što je pružalo mogućnost za prevazilaženje helenskog sveta: buđenje svesti o univerzalnim stvaralačkim moćima i o slobodarskom dostojanstvu čoveka – da je sloboda najviša vrednost za čoveka – nalazi se ono najbolje od helenske kulture i to je seme koje je u modernom društvu proklijalo i dalo prave plodove. Jedan od najvažnijih zadataka modernog olimpizma je da zauvek zatre slobodarsko seme antike i da se i na taj način obračuna sa slobodarskim tradicijama čovečanstva i slobodarskim dostojanstvom čoveka.

Kada se poziva na “besmrtni duh antike”, Kuberten nema u vidu emancipatorske impulse helenske kulture, već konzervativni duh antičkih olimpijskih igara. Bliskost između izvornog antičkog i modernog olimpizma je u tome, što i jedan i drugi nastoje da budu čuvari prošlosti. Kuberten je pokušao da u modernom društvu ukloni protivrečje koje je još u antici bilo uspostavljeno između izvornog konzervativnog duha olimpijskih igara i emancipatorskih tendencija koje su, pogotovu sa pojavom demos-a na političkoj pozornici Helade, počele da se razvijaju. U tom smislu može biti reči o “kontinuitetu antičkog olimpijskog duha” u modernom dobu: uz pomoć “besmrtnog duha antike” moderni olimpizam postaje bastion militantnog konzervativizma.

O autoru

Administrator

Dodaj Komentar

Noviji tekstovi

Poslednji Komentari

Arhiva

Kategorije

Meta Linkovi

Pratite Ducijev rad i na fejsbuku