Интервју Љубодраг – Дуци Симоновић
Dato listu: Правда
11.08.2008
Кубертен, Хитлер, Буш, као „папагаји”!
Они који су највише употребљавали реч мир и демократија су највеће убице човечанства
Мото „Важно је учествовати” изгубио је своју вредност. Данас је важно само победити
„Дошли су нам пријатељи из далека, како срећни смо ми”. Овом реченицом чувеног кинеског мислиоца Конфучија почело је отварање 29. олимпијских игара у Пекингу. Љубодраг-Дуци Симоновић каже да спектакл отварања Игара има уметнички карактер, али да је у суштини идеолошка подвала, стварање илузије о срећном свету, док је стварност потпуно другачија.
– Протагонисти олимпизма настоје да кажу да је то хуманистичка манифестација и миротворачка прича. То што причају Џорџ Буш, кинески руководиоци, говорили су и Адолф Хитлер, Кубертен… То је прича оних који владају светом. Али ту мора да се „умува” један идеолошки и хуманистички карактер. Они који су највише употребљавали реч мир и демократија су највеће убице човечанства. У најбуквалнијем смислу – рекао је Симоновић и наставио – Са једне стране те тачке отварања могу се посматрати са уметничког и естетског аспекта. Али када се има у виду политичка и економска позадина целе приче онда све то пада у воду. Олимпијске игре служе да се створи илузија о „срећном свету”. Уистину, оне су манифестација са којом се велича дух који уништава свет – и то на спектакуларни начин. Ради се о духу који је отелотворење социјално дарвинистичког принципа – борба свих против свих, као и апсолутизованог принципа квантитативно мерљивог учинка који је изражен у максими цитиус, алтиус, фортиус. Нема естетског бића човека, нема развоја међуљудских односа, нема националних култура, нема духовног стваралаштва… Отуда је бесмислено позивати се на Конфучија чија филозофија инсистира на саживоту људи која се заснива на духовности и мудрости. Какве везе имају Олимпијске игре са духовношћу? Отварање Игара у целини гледано је мегаломански кич који има за циљ да засени, а не да продухови људе.
Симоновић сматра да је церемонија отварања 29. Игара имала пре свега за циљ да прикаже кинеску експанзију.
– Кина је у великом економском и војном успону. Пекиншке Олимпијске игре треба да покажу развојну моћ најмногољудније државе света. Не само оно што је она сада, већ оно што она може да буде. „Бити највећи, најбољи, најорганизованији…” – то је израз тежње да се постане доминирајућа сила у свету.
Спортски терени постају полигони за економски „рат” великих светских моћника.
– Настојање да се освоји што више медаља, израз је тежње да се постигне што боља позиција на капиталистичкој карти света. Јасно се види да је у питању ратна стратегија. Број медаља означава број победа. Мото „Важно је учествовати” изгубио је сваку хуману вредност. Данас је важно само победити. Већ сада се збрајају медаље. Победе немају спортски, већ политички и економски карактер. Монструозне убице појављују се под „миротворачким” маскама, а њихови злочини добијају анђеоски изглед. Најбољи пример је агресија на Србију од стране НАТО-а која ја добила име „Милосрдни анђео”. Оно што је најгоре, на Олимпијским играма доминира екоцидна логика. Однос капитализма према телу у спорту одговара односу капитализма према природи. Дух који се глорификује на Олимпијским играма је заправо дух који уништава живот на планети. Све је то једна велика – олимпијска превара.
Западни моћници више него пре покушавају да у сврху сопствене моћи искористе Олимпијске игре?
– Владари најмоћнијих држава у свету користе прилику да се у Пекингу што више истакну. Зашто је сада Буш тамо? Скупља политичке поене, јер је његов рејтинг у Америци драстично опао. Сви они ће се сликати са победницима, а не са оним који изгубе. Поистовећују се са спортистима и присвајају њихове тријумфе. То је прљави механизам, који је постојао од првог дана Олимпијских игара.
Легендарни кошаркаш истиче да је пријатељство међу светским сила све само не искрено.
– Американци су потпуно везани, дугују Кини велики новац, која је практично стабилизатор америчког тржишта и економије. Рачунају на Кину као савезника у покушају да се Русији одузме Сибир. То је стратешка игра. У суштини, они не гледају на њих као на пријатеље, већ као на смртне непријатеље. То је борба на глобалном простору која уништава све око себе и која се заснива на владајућем принципу монополистичког капитализма: „Велика риба прождире малу рибу!”. Све је мање животног простора, енергије, тржишта… Игре у Пекингу имају велики симболички значај: готово је уништена природна животна средина, људи тамо једва дишу, а све захваљујући економском развоју који се заснива на логици профита. Истовремено, ту се одржавају Олимпијске игре на којима се глорификују принципи који воде уништавању природе и човека, пре свега принцип „брже, даље, снажније”. Какво лудило!
Светски медији се утркују ко ће пре у први план да истакне негативну страну домаћина Игара.
– У Атини је погинуло преко 80 радника, у Атланти је велики број црнаца отеран на улице. Вршен је огроман терор над народом, али то је било у реду, јер је то Америка. Све Олимпијске игре функционишу на исти начин, нису само радници у Кини остављени на цедилу, неплаћени за свој посао. Али све што се дешава у Кини је „катастрофа”, а када се исто то дешава у другим земљама онда је то„оличење хуманизма” – казао је Симоновић.
А.К.
