Николај Берђајев : „Будући да нема садржаја, демократија нема ни критеријум за одређивање истинитог и лажног за оно зашта се народна воља изјашњава. Она не зна истину и зато препушта већини да одреди што ће бити истина.“ Управо се у томе, према Берђајеву, скрива и тајна толеранције која јој је својствена : »Она (демократија) је толерантна, јер је индиферентна, јер је изгубила веру у истину, и нема снаге изабрати истину.« У неспособности да се определи за истину и да је исповеда огледа се такође њен скептицизам и релативизам : »Демократија је скептична, она се јавља у скептичном веку, веку безверја, кад су народи изгубили критеријуме истине и кад су немоћни да исповедају било какву апсолутну истину. Демократија је крајњи релативизам, порицање свега апсолутног.« (……)“Проблем патње и зла није само социјални проблем, премда има и свој социјални аспект. Проблем патње и зла јесте духовни проблем, проблем духовног живота. Човек неће бити сретнији када његов живот буде боље уређен, његове патње ће бити деликатније и изоштреније. Срећа се не може организовати. Све док буде постојао овај свет блаженство је немогуће.“ (Николај Берђајев, „Дух и реалност“)
Берђајев лишава људе памети и права на сопствени став, а онда им нуди своје списе у којима доминира аналитички ум и појмови који су производ модерног начина мишљења. Да Берђајев стварно верује у „свемогућег и свепристуног бога“ он се не би путем својих списа обраћао „безумним“ људима, већ би се путем молитви обраћао богу. Исто тако, шта ће људима списи Берђајева уколико имају пред собом Библију која је „реч божја“?
Зашто демократија не може да се заснива на грађанима који се опредељују полазећи од својих политичких убеђења? За Берђајева „руска душа“ представља симбол човека који није постао еманциповани грађанин, већ који има кметски менталитет који подразумева покорност цркви и монархији која има апсолутистички карактер. То је човек који се не бори за своја људска, грађанска и радничка права, већ слуга владајућег поретка који се ослања на милосрђе богаташке „елите“. „Руски душа“ је симбол ропског менталитета. Истовремено, „патриотизам“ за који се залаже Берђајев представља идеолошку маску са којом се прикрива класна природа друштва и беспоштедна експлоатација радних слојева. „Љубав према земљи“ је пропагандна флоскула која подразумева беспоговорну покорност владајућем монархистичком поретку.
Берђајева теорија има политичку природу. Религија је параван иза којег се крију његови политички ставови. Берђајеви списи указују на то да клерикализам није духовна доктрина, већ par excellence политичка теорија. Берђајев у хришћанству не види идеју истинског која је вредносни путоказ људима, већ политичку идеју са којом треба очувати владајући поредак. Берђајев претвара хришћанство у тоталитарну политичку доктрину која има господарски и тлачитељски карактер. Религија није ствар личног определења људи као еманципованих грађана, већ робовласничка идеологија. Клерикализам укида непосредни однос између бога и човека и претвара бога у средство владајуће олигархије за обоготворење владајућег поретка. Цркве су отеле бога људима и од њега направиле средство за пљачкање људи и за очување класног поретка. Цркве не живе од молитви и „божје милости“, већ од рада људи које свештеници своде на „грешнике“ и „овце“.
Берђајев се обрачунава са грађанским друштвом у коме постоји атеизам и политички плурализам. Његова теорија подразумева неприкосновену владавину једне религије – у свету у коме постоји више религиозних заједница. Берђајев укида религиозну толеранцију која је могућа једино уколико се свакоме грађанину призна право на слободу вероисповести. То значи да су грађани полазиште у духовном и политичком конституисању друштва, а не црква. Његова идеја истинског подразумева религиозно и тиме политичко једноумље. Клерикални апсолутизам заснива се на политичком апсолутизму који се појављује у виду апсолутистичке монархије. Монарх представља бога на Земљи.
Хришћанско небо само је привидно метафизички феномен. Оно је, заправо, метафизичка пројекција владајућег класног поретка који подразумева да су радни људи робови аристократије и капиталиста. „Окретање богу“ подразумева одбацивање еманципаторског наслеђа и еманципаторских потенцијала грађанског друштва и слободарског наслеђа националних култура. Берђајева не занима земаљска егзистенција човека. Земаљски живот је „лажан“ и „пролазан“. „Истински живот“ је на небу и он је „вечан“. Берђајев лишава земаљски свет хуманистичких потенцијала и супротставља му илузорни небески свет који је производ религиозне маште. Срећа није могућа на Земљи већ на небу. Берђајев је свестан да уколико је човек срећан на Земљи илузија о небеском свету постаје бесмислена. Цркве губе разлог постојања.
У току свог историјског бивствовања људи су измислили бројне „богове“. Хришћански бог само је један од њих. Оно што је најважније, сама представа „бога“ је историјски условљена. Бог у кога данас верују хришћани битно се разликује од бога у кога су веровали хришћани у антици и средњем веку. Под утицајем друштвених промена у савременом свету дошло је до тога, да хришћански свештеници више не проповедају да је бог „отац“, већ „бесполно биће“.
Да ли је Библија као „света књига“ извориште истинског? Пре свега, Библија није једина “света књига“. Ту је и Куран, Талмуд као и друге „свете књиге“. Која је од њих аутентична „божја реч“? Исто тако, у свету постоје на хиљаде верзија Библије. Којој Библији човек треба да верује? Када је Мартин Лутер превео Стари завет са хебрејског на немачки (1532.) направио је преко 200 „исправки“. Шта је са оригиналном (арамејском, грчком, хебрејском…) верзијом библијских текстова? Када се има у виду да се у сваком преводу промени смисао бар десетог дела оригиналног материјала јасно је да постојеће Библије нису аутентично извориште „божје мисли“, већ њено кривотворење.
Каква је разлика између ментално болесног човека и религиозног фанатика? Да ли је нормалан човек који „осећа“ да га „прогања ђаво“? Да ли је нормалан човек који „осећа“ да му је кућа „пуна духова“? Да ли је нормалан човек који „разговара са душама умрлих“? Да ли је нормалан човек који верује да „мртви могу да оживе“? Молитва постаје својеврсна (ауто)хипнотичка сеанса – довођење човека у стање религиозног транса када му се привиђају одређене појаве. Ради се о илузијама које су производ религиозне маште која се заснива на страху од смрти и нестанка. До истинског се не може доћи путем молитве која лишава човека разума и доводи до религиозног транса у коме човек долази у „контакт“ са „нематеријалним појавама“ и „вишим силама“. Без разума нема истинског.
Клерикална хипокризија заснива се на томе да се цркве боре за поредак који се заснива на апсолутизованој приватној својини која од људи ствара грамзиве сподобе и смртне непријатеље – и истовремено проповеда „заједништво“ које се заснива на вери у бога. Изворно хришћанство заснива на колективној својини над средствима за производњу и друштву као заједници равноправних људи у којој нема експлатације човека од стране човека и где људи живе од свога рада. У манастирима, у којима нема приватне својине и које су радне заједнице које се заснивају на комунистичком принципу „свако према могућностима – свакоме према потребама“, људи могу да буду блиски изворном Христовом учењу. Манастири су најближи изворним хришћанским заједницама, с тим што су приморани да постоје у оквирима цркава и да буду подређени црквеној олигархији.
Велики руски писац Лав Толстој био је један од оних који су се одлучно супротставили цркви као институцији која је отела људима бога. Толстој : “Ја сам се уверио да је учење цркве теоријски лукава и штетна лаж, а практично је скуп најгрубљег празноверја и враџбина које потпуно прикривају сав смисао хришћанског учења. И ја сам се стварно одрекао цркве, престао сам да испуњавам њене обреде и у завештању сам написао својим рођацима да не пусте ка мени црквене слуге када будем умирао и да моје мртво тело склоне што брже, без икаквих заклињања и молитви над њим, као што се склања свака одвратна и непотребна ствар да не би сметала живима.” (…….) “Верујем да постоји само једно средство за тријумф љубави: молитва – не заједничка молитва у храмовима коју је Исус Христ директно забранио (Јеванђеље по Матеју, 6:5-13), већ молитва за коју је Христ дао образац – усамљена, која се састоји у успостављању и јачању свога сазнања о смислу свог живота и његовој зависности само од божје воље.” (Москва, 4. април 1901.)
Историја хришћанства указује на то да је Толстој био у праву : хришћанске цркве су највећи непријатељи изворног хришћанства. Слично је тврдио и Васа Пелагић, један од највећих српских просветитеља : „Цркве су дућани у којима попови продају лажи о Богу“.
