Habermas je, svodeći industrijski rad, a samim tim i sport kao njegovu “odsliku”, na “instrumentalnu” delatnost, bitno osiromašio pristup sportu, a samim tim i mogućnost za kompleksno sagledavanje položaja čoveka u njemu. Industrijski rad i sport postaju apstraktne pojave između kojih su uspostavljene apstraktne veze. Govoreći, u svom radu “Sociološke zabeleške o odnosu rada i slobodnog vremana“, o sportu i igri kao oblicima kompenzacionog ponašanja u slobodnom vremenu, Habermas tvrdi da se “moć profesionalne sfere u konačnom obliku utoliko jasnije pokazuje, ukoliko ona više pokušava da pobegne u svoju prividnu suprotnost”. Nastojeći da izbegne da pojavama da pravo ime, što znači da ukaže na njihovu uslovljenost mehanizmom kapitalističke reprodukcije, Habermas pribegava verbalnom žongliranju: “moć profesionalne sfere” postaje zaseban entitet, dok “profesionalna sfera” dobija status begunca koji “pokušava da pobegne u svoju prividnu suprotnost”. Istovremeno, Habermas tvrdi da je sport “odavno postao oblast racionalizacije koja je karakteristična za rad”. U prilog te teze on navodi primer “najnovijeg intervalnog treninga, koji je uvela sportska medicina” u kome dolazi do određivanja pauza između pojedinih vežbi “u principu na isti način kao što to čini Refa-metod koji preporučuje psihologija rada”. Na osnovu toga dolazi do jedne od svojih najznačajnijih teza: “sport pod prividom igre i slobodnog razvoja moći udvostručuje svet rada”, a “individue pod njegovom rukom postaju supstrati masovnog jedinstva”. Nanovo je sport, koji je proizvod kapitalizma, postao samostalna sila koja “udvostručuje svet rada” i određuje da individue “postaju supstrati masovnog jedinstva”. Što se tiče “sportske medicine”, ona je stvorena od strane političkog establišmenta i kapitala da bi se “pospešio razvoj sporta”, pri čemu je intervalni trening samo jedan od metoda koji se primenjuje. U sportu se primenjuju i drugi metodi, o kojima Habermas naravno ne govori, a koji nisu primenjeni u industrijskom radu. Nije reč samo o dopingu, već i o sredstvima za manipulaciju i uništavanje ljudskog organizma, počevši od hormonalnih terapija pa do genetskog inženjeringa. Postajanjem sporta oruđem za ostvarivanje političkih i materijalnih interesa, kao i ograničene mogućnosti ljudskog organizma, doveli su ne samo do primene postojećih, već i do stvaranja posebnih metoda da bi se došlo do novih “vrhunskih rezultata”, a to znači i do stvaranja posebne medicinske grane, u kojoj rade moderni Mengelei, koja se bavi proizvodnjom “rekordera”. Habermas konstatuje da trenažni proces vrhunskih sportista “počinje kao proizvodni proces u istraživačkoj laboratoriji”, kao i da “lekari imaju odlučujuću ulogu u postizanju olimpijskih pobeda kao što inženjeri imaju u ostvarivanju proizvodnog plana”, ali ne shvata da je čovek u “vrhunskom sportu” sveden na sirovinu (predmet obrade) i oruđe sa kojim treba postići “vrhunske rezultate”. Čovek ne samo da prodaje svoju radnu snagu, kao što je to slučaj sa radnikom, već prodaje svoje telo, odnosno, sebe – budući da stvaranje tela “rekordera” podrazumeva i stvaranje fanatizovanog mazohističko-(samo)destruktivnog karaktera. Procesi, koje Habermas tačno opisuje, pretpostavljaju postojanje takvog poretka odnosa i vrednosti, odnosno, postojanje otuđenih centara društvene moći koji su u stanju, radi ostvarivanje svojih (anti-ljudskih) ciljeva, da svedu čoveka na dehumanizovano i denaturalizovano oruđe za postizanje “vrhunskih rezultata”. Drugim rečima, industrijski rad jeste nužan, ali ne i dovoljan uslov da bi se njegovi metodi primenili u sportu i to na način koji vodi uništenju čoveka.
Da je Habermas ostao na fenomenološkom nivou pokazuje i njegovo shvatanje sportske igre: “U onoj meri u kojoj trener dopušta svojim igračima pojedinačne akcije ‘proigravanja’, u toj meri sport uopšte ima veze sa igrom. Ono zažta se tvrdi da je igra, u stvarnosti je profesionalni show na jednoj a konzumenti na drugoj strani”. Uporno se držeći redukcionističkog pristupa, Habermas nije u stanju da shvati da su treneri samo učesnici u formiranju stila igre čija je promena uslovljena “duhom vremena” i zahtevima vlasnika sportskog show-business-a. Treneri su moderni goniči robova koji su i sami pod udarom biča kapitala kome mora da se pokoravaju ako žele da ostanu “u igri”. Oni su produžena ruka vlasnika klubova koji neprestano menjaju pravila igre da bi zadržali atraktivnost i punila hale (stadione), što znači obezbedili TV prenose i reklamne poslove. Trenerov izgled, klovnovsko ponašanje, tretman igrača – sve je podređeno zahtevima show-business-a. Radi se o savremenom cirkusu čiji program režiraju njegovi vlasnici i u kome trener, kao i igrači, ima svoju ulogu. U tom smislu i “proigravanje”, koje Habermas poistovećuje sa (slobodnom) igrom, samo je deo “dobro obavljenog posla” profesionalnog igrača (zabavljača). Istinska igra pretpostavlja slobodu, spontanost, maštovitost, kreativnost… – sve ono što je suprotnost dobro režiranom sportskom “spektaklu”. I upravo je to od izuzetnog značaja: “spektakl” je oblik u kome se sport pojavljuje pred gledaocem. Njegova priroda, životna dramatičnost koju mora da reprodukuje, blještava svetlost reflektora i šarenilo dešavanja – sve to pretstavlja mamac koji treba da izvuče čoveka iz sivila svakodnevne egzistencije i omogući mu da doživi da učestvuje u nečem “velikom”, “istorijskom”, “nezaboravnom”… Režiranje spektakla postaje vrhunski oblik manipulacije ljudima od strane politike i kapitala upotrebom najsavršenijih tehničkih sredstava i naučnih metoda. “Spektakl”, kao standardizovani mehanizam “navlačenja” publike, postaje reklamno pakovanje sportske (zabavljačke) robe. Sport je izvanredan primer na kome se može videti kako su nauka i tehnika (metodi industrijskog rada) postali sredstvo za potčinjavanje radnika i za obezbeđivanje strateških interesa kapitalizma. Sport, prema tome, nije neki neutralni prostor koji se, kao “udvajanje sveta rada”, pojavljuje pred čovekom, već prostor koji se, posredstvom obrazovanja i javnih medija nameće čoveku kao prostor “slobode”. Kako je radnik uspevao, svojom borbom, da skrati radni dan i zadobije vreme koje će moći da iskoristi za svoje lično uzdizanje, jačanje klasne svesti i borbu za oslobađanje okova kapitalizma, tako je sport dobijao na značaju kao “ideološka policijska snaga” (Hoč) koja treba da uništi njegovu kritičko-menjalačku svest i integriše ga u kapitalistički poredak. Nije slučajno što je sport, od svog institucionalnog uobličenja, bio i ostao oruđe u rukama najkonzervativnijih snaga sveta koje “brinu” za očuvanje strateških interesa poretka koji se zasniva na potčinjavanju radnika.
Ovde treba dodati i to, da ako je sport “odslika” ili “udvajanje” sveta rada, teško da sam “privid igre i slobodnog razvoja moći” može da obezbedi takvu privlačnost sporta. Sudeći po onome što se dešava na sportskim terenima, “kompenzacioni” karakter sporta daleko prevazilazi izvore frustracije koje su zadali Plesner i Habermas. To je, zapravo, osnov za objašnjenje kako to da uporedo sa skraćivanjem radnog dana i humanizovanjem radnih uslova (tzv. “post-industrijsko društvo”), što bi shodno Plesnerovoj i Habermasovoj koncepciji trebalo da vodi ka smanjivanju interesovanja za sport kao “kompenzacione” oblasti, dolazi do povećavanja interesovanja za sport. Sve krvaviji i destruktivniji sportski “spektakli”, o čijoj prirodi će kasnije biti više reči, pretstavljaju glavnu “duhovnu hranu” za sve obezvređenijeg i nezadovoljnijeg čoveka. Pored toga, pretstava o sportu kao “udvajanje sveta rada” isključuje iz sporta dramatiku borbe za pobedu i opstanak na stazi koja simbolizuje borbu čoveka za preživljavanje u kapitalističkom svetu. Za razliku od radnika koji je bezimeni točkić u industrijskoj mašineriji, sportista je božansko otelotvorenje najviših vrednosti kapitalizma. Novi “neverovatni rezultati” dokaz su “progresivnosti” i postojanosti kapitalizma. Sve ovo govori u prilog teze da sport nije prosta “odslika” sveta rada, već kondenzovani ideološki izraz principa na kojima počiva kapitalističko društvo. (5)
Očigledno je da Habermasov pojam “Fremdbestimmung” bitno sužava polje Marksovog pojma “Entfremdung” (“otuđenje”), što ima značajne političke posledice. Umesto borbe za ukidanje (prevazilaženje) kapitalističkog društva, kritičko-menjalački angažman radništva svodi se na podržavanje uspostavljenog “progresa” koji se svodi na razvoj nauke i tehnike, i na ublažavanje negativnih posledica industrijskog rada. Kada je reč o sportu, Habermasova (kao i Plesnerova) koncepcija zadržava kritičku misao na onom nivou, sa kojeg nije moguće razotkriti društvene uzroke koji dovode do degeneracije sporta – bez čega nema adekvatnog političkog angažmana. O tome će biti više reči u kritici Rigauera.
