Kapital je iz sporta izbacio religijske, pedagoške, čak i nacionalne primese: sport je postao oruđe za ostvarivanje profita u čistom obliku. Istovremeno, sa degeneracijom principa kompeticije i učinka sportski spektakl postaje sve banalnija pretstava koja teži takvim efektima koji će privući pažnju masa i puniti dvorane i stadione. Sportski meč je samo jedno, još uvek najvažnije, sredstvo kapitala za stvaranje atraktivnog reklamnog programa koji, u krajnjem, služi povećavanju potražnje za određenim (reklamiranim) proizvodima. Pravi efekti sportskih takmičenja nisu pobede pojedinaca, klubova ili država, već povećani promet roba i brži obrt kapitala; nisu bitni rekordi koji se postižu na sportskim poljima, već rekordni profiti na berzama i blagajnama.
Stadion, taj moderni koncentracioni logor u obliku gigantske WC šolje, na najupečatljiviji način otelotvoruje prirodu sportskog prostora. U sportu je izvršena denaturalizacija prirodnog i dehumanizacija društvenog prostora. Stvoren je geto u kome se, putem najviših dostignuća nauke i tehnike i u formi sportskog spektakla, sportisti, kao pretstavnici najviših vrednosti kapitalističkog društva i u tom kontekstu “ono najbolje” što svet ima, prinose na žrtvu vladajućem duhu destrukcije. Iskazivanje pokornosti bogovima koji vladaju svetom veličanjem odnosa i vrednosti koje oni simbolišu osnovna je karakteristika i ovog (kvazi) religioznog rituala.
U želji da što pre dođu do što većeg novca, vlasnici klubova vuku poteze koji neposredno ugrožavaju kvalitet igre. Oni neprestano povećavaju broj ligaških utakmica, međunarodnih takmičenja i susreta i na taj način do krajnjosti iscrpljuju igrače. Umesto razvoja igre, utakmica postaje rutinsko obavljanje posla i bukvalno borba za preživljavanje. To se posebno odnosi na starije igrače koji se više ne rukovode mladalačkim entuzijazmom i željom da se po svaku cenu dokažu, već željom da sačuvaju svoje naporima i povredama desetkovano telo i za još koju godinu produže ugovor. Istovremeno, kao odgovor na sve suroviji i neizvesniji život, sportsko gledalište zahteva sve bespoštednije i dramatičnije sportske pretstave. Rezultat toga je režiranje sportskih događaja i “nameštanje” dramatičnosti. Sve postaje i bukvalno big show u kojem svi akteri (od igrača i trenera do sudija i izveštača) imaju ulogu koju nastoje da što bolje odigraju. U okviru sve agresivnije industrije zabave sport postaje svojevrsni cirkus. Radi se, i ovom prilikom, o zloupotrebi forme takmičarske igre iza koje stoji režirani i na profit usmereni poslovni poduhvat. Od igračke veštine pa do grubosti i krvavih scena – sve je podređeno logici proizvodnje sportskog spektakla. Izmena pravila igre sastavni je deo režiranja sportskih pretstava. O tome Pol Hoč: “Malo je navijača koji shvataju do koje je mere uspostavljena igra na sportskom terenu uslovljena poslovnim interesima industrije. (…) U stvari, nemoguće je odvojiti aspekte business-a od igre na terenu. Na primer, pravila profesionalne košarke menjana su oko pedeset puta u prvih deset godina NBA lige da bi vlasnici mogli da prodaju gledaocima bržu igru, atraktivnija dodavanja. (…) Gledano u celini, pravila igre zavise od toga šta je za gazde profitabilno”, zaključuje Hoč. (1)
Na terenu je uspostavljen privid spontanosti i neizvesnosti. To je osnovni razlog što čoveku, koji nije fanatizovani navijač, nakon nekoliko mečeva igra postaje monotona. Iza naoko kitnjaste igre nazire se šablon koji ne mogu da prikriju ni blještavi reflektori, monumentalna arhitektura, reklamni panoi i obnažene devojke koje isto tako “spontano” zabavljaju publiku. Kao da se radi o trivijalnoj mađioničarskoj pretstavi: sve se čini da se prikrije jeftin trik koji je duhovna okosnica pretstave. Zato vlasnici klubova neprestano nastoje da ubace nove detalje koji treba da “osveže” show. Sve veće šarenilo “novotarija” treba da nadomesti sve veću banalnost spektakla i kod gledalaca stvori utisak da su za svoj novac dobili odgovarajuću količinu zabave. Spektakularne scene otvaranja pretstave, cirkuske parade, golišave “igračice”, žive “maskote”, sve agresivnije klovnovsko ponašanje trenera i igrača, novi oblici takmičenja (u “zakucavanju”, postizanju “trojki” itd.), trikovi sa kojima se publika dovodi u zabludu, samo je odgovor kapitala na “nove zahteve vremena”. Istovremeno dok uništava svakodnevni život čoveka, kapital stvara paralelni svet gde čovek u sve većem šarenilu banalnosti treba da pronađe kompenzaciju za sve veće duhovno sivilo – i za to dobro plati. (2) Sportski spektakli postaju deo industrije zabave u koju spada kocka, prostitucija, drogiranje, što znači “prljavi posao” koji drže u rukama grupacije moći koje “posluju” po mafijaškim principima. Sportske terene odavno ne napajaju bistri planinski izvori, nego gradska kanalizacija.
Stvaranje “domaće atmosfere” na sportskom spektaklu jedan je od najvažnijih zadataka njegovih režisera. Gledalac treba da veruje da je on taj zbog koga se sve odvija, da oseća da učestvuje u pretstavi. Organizatori se neposredno obraćaju gledaocima nastojeći da stvore “opuštenu” atmosferu i da personalizuje odnose između igrača i publike. Računajući sa klupskom pripadnošću, stvara se utisak da svi pripadaju “jednoj velikoj porodici”. Istovremeno, gledaoci treba da dožive da učestvuju u nečem “velikom”, “neverovatnom”, “neponovljivom” (utakmica “godine”, “decenije”, “stoleća”!), što uvek iznova treba da bude mamac koji će, iz sivila svakodnevnice, dovesti ljude na stadione i u hale. Zato je osnovni zadatak štampe, radio i TV-izveštača da od sportske pretstave stvore “spektakl”, što znači da od marginalnog naprave “sudbinski” društveni događaj – da bi zbivanja od kojih stvarno zavisi sudbina čoveka (društva) bila marginalizovana i uklonjena iz javnosti. Sportski spektakli postali su svojevrsna “dimna zavesa” sa kojom se od ljudi sakrivaju uzroci njihove nesreće kao i načini za njihovo iskorenjivanje.
Od samih sportskih događaja očekuje se da reprodukuju bespoštednost svakodnevnog života. Sve veći broj ljudi dolazi na sportski spektakl da bi video rizik, krv, pogibiju… Dramatično sučeljavanje pobede i smrti dovodi publiku u stanje histeričnog transa. Sve krvavije sportske pretstave su kompenzacija potčinjenom i obezvređenom čoveku za sve bedniji život i neizvesniju egzistenciju. “Zadovoljstvo” koje se pronalazi u tuđoj nesreći traje dotle, dok se pred čovekom ne pojavi iskasapljeno, unakaženo telo unesrećenog i on u njemu prepozna sebe. Sportisti postaju “žrtveni jarci” koji, za određenu nadoknadu, treba da odigraju svoju ulogu tako da sportska pretstava što autentičnije reprodukuje životnu dramatičnost. Jer, da bi se gledalac uživeo u sportski spektakl potrebno je da u njemu doživi neposredni susret sa silama “sudbine” koja ga, u svakodnevnom životu, drži u šaci. Neizvesnost, stradanje, smrt, verodostojna pretstava svakodnevnog života potvrđuje njihovu prisutnost. Biti tamo gde sile smrti i destrukcije na spektakularni način, posredstvom najviših dometa nauke i tehnike, čereče svoje žrtve, a istovremeno biti van njihovog domašaja, sve je veći mamac za sve nezadovoljnijeg čoveka. Sportska drama nema ni tragične junake ni tragičan kraj. U njoj se čovek ne sučeljava beznadežno sa sudbinskim silama, kao što je to slučaj u antičkoj drami, već nastoji da im se dodvori tako što će učestvovati u sopstvenom uništenju. Obaranje rekorda uništava njem sopstvenog organizma nije ni čin samožrtvovanja, jer za tako nešto nedostaje vera u ono što prevazilazi sam život. Praktično, to je poslednji čin ubijanja ljudskog u čoveku, davljenje čoveka u blatu show-business-a. Dakle, banalna pretstava sa banalnim krajem. Ali, upravo takav bedni svršetak hrani ljudsku bedu. Ljudi dolaze iz blata da vide smrt u blatu. U tuđoj nesreći traži se lek za sopstvenu nesreću. Sportski stadioni nisu mesta za heroje, one koji su spremni da se suoče sa životom, već za one koji beže od života, za očajnike.
Sportski spektakli imaju izuzetan značaj ne samo kao izvor prihoda i reklamni prostor, već i kao “upijač” (Kuberten) za sve veće nezadovoljstvo ljudi i sterilizator njihove aktivističke (potencijalno menjalačke) energije. Oni služe za obezbeđivanje stabilnosti poretka i zato imaju strateški značaj. Princip “hleba i igara”, zlatno pravilo patricijske vlasti u antičkom Rimu, do savršenstva je instrumentalizovan u kapitalizmu i njemu je u potpunosti podređen i sport. “Obaviti dobar posao” u sportu ne znači, stoga, samo zaraditi pare, već pre svega dati oduška nezadovoljstvu ljudi i obezbediti “društveni mir”. Istovremeno, sportski spektakli postaju način stvaranja masovnog idiotizma, što znači publike koja u njima pronalazi glavnu “duhovnu hranu”. Pored kurativne, sport dobija i preventivnu ulogu.
Jedna od osnovnih tendencija u razvoju sportskog show-business-a je da on sve više gubi ideološka obeležja i postaje najbanalnija “atrakacija” bez ikakve “poruke”. Legitimnost vladajućeg poretka sve se manje obezbeđuje kvalitetom pretstave, a sve više sposobnošću da organizuje “grandiozne spektakle”. Kriterijum po kome se određuje vrednost pretstave nema kulturološki karakter, već koliko ona uspešno omogućava bekstvo čoveku iz svakodnevnog ništavila. Sportski spektakl postaje svojevrsna duhovna droga od koje čovek postaje zavisan: što je veće nezadovoljstvo, to je droga jača. Kapitalizam je na putu da odbaci svaki moralizam: dozvoljeno je i opravdano sve ono što vodi krajnjem cilju – obezbediti kontrolu nad “masama” (radnim slojevima) i očuvati poredak.
Sportski show-business još je uvek u ekspanziji, ali je njena cena sve veća degeneracija svih vrednosti na kojima počiva sport. Sve je očiglednije da se na sportskim poljima u formi takmičenja između sportista zapravo odvija sve bespoštednija borba izmedu najmoćnijih kapitalističkih grupacija i njihovih laboratorija smrti. Kapital bezobzirno uništava sportsku tradiciju, njegove simbole. Ništa mu nije “sveto” osim sopstvenih interesa. Postajući reklamni agenti kapitalističkih firmi i klubovi sa najdužom tradicijom se odriču svojih simbola i preko noći menjaju čak i ime; timovi postaju “legije stranaca”, a igrači trčeći reklamni panoi klupskih “sponzora”.
Jedna od neizbežnih reakcija na sve veći broj sportskih događaja je sve veća zasićenost gledališta sportom. Tačnije, ljudi se usmeravaju prema onim sportovima koji u najvećoj meri mogu da im ponude bekstvo iz životnog ništavila i pruže kompenzaciju za svakodnevnu patnju. To dovodi do sve veće borbe za gledanost kako između sportova, tako i između sportskih takmičenja. U toj borbi za “mesto pod suncem” najmanje izgleda da prežive imaju tzv. “nežni” sportovi koji po svojoj prirodi ne pružaju mogućnost za dramatično rasplamsavanje sukoba. “Publika voli miris krvi!“, to je “zlatno pravilo” sporta koje je odavno prešlo granice Sjedinjenih Američkih Država. Istovremeno, da bi se zadovoljila sve veća glad za stravičnim scenama uništenja obnavljaju se stari “sportovi” (borilačke veštine) i izmišljaju se nove (samo)ubilačke discipline koje po svojoj brutalnosti prevazilaze sve što je do sada viđeno na sportskim borilištima.
Tragična smrt Ajartona Sene primer je režiranog “udesa”. Javna je tajna da je kod izrade “bolida” bezbednost vozača podređena zahtevima brzine, odnosno, da se na sve većem broju automobilskih trka stvaraju uslovi i uspostavljaju takva pravila da su nesreće neizbežne. Ajarton Sena je, kao i mnoge njegove kolege, žrtva planiranog zločina. Vlasnici industrije smrti, koja se zove “automobilizam”, režirali su i njegovu smrt. Sena, “neustrašivi heroj automobilskih staza” i idol miliona mladih širom sveta, poginuo je, kao fanatični jurišnik, na prvim linijama fronta u bespoštednom ratu koji se vodi između najmoćnijih kapitalističkih klanova. Da stvar bude odvratnija, Senine gazde iskoristile su njegovu pogibiju da bi uveličali poredak koji ga je uništio – stvarajući još jedan “herojski” mit o vozačima “formule 1”, najtransparentnijeg primera ludačke trke za profitom i pokazatelja prave prirode, sada već monstruozne, maksime citius, altius, fortius – koja je postala borbeni poklič kapitala i politike. Senu nisu sahranili kao čoveka, već kao “VELIKOG ŠAMPIONA”, što znači kao simbola destruktivne moći koja ga je, kao čoveka, uništila i od njega stvorila manijakalnog “vozača formule 1” koji je spreman na (samo)uništenje da bi se domogao vladajućih vrednosti. Automobilske trke primer su destruktivnog ludila koje vlada u svetu. Trkačke piste postale su tobogani smrti po kojima sve bezumnije jure “bolidi” – mrtvački kovčezi na točkovima. Sve veća snaga njihovih motora ne izražava razvojnu, već destruktivnu moć današnje nauke i tehnike. Od zaglušujuće buke motora ne čuju se ljudski glasovi, ni smeh, ni plač… Smrad izduvnih gasova zamenjuje miris poljskog cveća ubijajući čula i potrebu za prirodom. Prostor je ograničen betonom i sve idiotskijim reklamama kapitalističkih firmi. Vreme se meri prevezenim krugovima. Ringišpil smrti sve se brže vrti.
U sportu ne dominira stvaralačka neizvesnost, izazov novuma, već neizvesnost koja je bekstvo iz sve izvesnije bede svakodnevnog življenja. Ko će pobediti, koga će sudbinska moć dići na pobedničko postolje, a koga uništiti? – to je ono što privlači publiku na stadione. Sportska takmičenja postaju izazivanje sila koje vladaju svetom, svojevrsna “igra sa sudbinom”. Neizvesnost ostvarivanja dobiti, što znači nastojanje da obezbede što brojnije gledalište, primorava organizatore da režiraju “neizvesnost” sportskih spektakala, sto znači da dočaraju onu napetost koja odgovara dramatici svakodnevnog življenja. Svesno se ide na izazivanje krvavih sukoba, neizbežnih “incidenata” u kojima sportisti stradaju sa namerom da se postigne autentična dramatika života i time ljudi privuku na stadione, borilišta i trkačke staze. Ako se ima u vidu da su sportski spektakli “sigurnosni ventil” poretka, jasno je da režirana “neizvesnost” ishoda u krajnjem služi povećavanju izvesnosti njegovog opstanka. Istovremeno, kao jedna od poslednjih oblasti u kojoj se pokušava očuvati privid da pojedinac ima šanse da se svojom voljom izbori za pobedu, sport mora da sačuva mit o “neizvesnosti”.
Kao (iluzorna) kompenzacija čoveku za njegov ponižavajući položaj u društvu, sport je sredstvo za integraciju čoveka u kapitalistički poredak. U obliku “zabave” u sportu se reprodukuju odnosi i vrednosti koje čine bit kapitalističkog društva. Rizik, neizvesnost, pobeda, poraz, brutalnost, stradanje, smrt – sve su to pojave koje sportski spektakl ispunjavaju životnom dramatičnošću demonstrirajući svoju neizbežnost i neminovnost. Zbog toga je od izuzetne važnosti da sportske pretstave uvek iznova upiju iz svakodnevnog života nove oblike destrukcije ljudskog, dajući im izgled spontanosti i neobaveznosti. Na stadionu ne sme da se razvije misao i čežnja za boljim svetom. Čovek mora biti zaslepljen blještavim sjajem koji se pojavljuje kao oreol bogova koji određuju ljudsku sudbinu. Patnja, rizik, uništenje – sve dobija, posredstvom božanske svetlosti, dimenziju “veličanstvenog”. Sportski spektakl je spektakularno veličanje upravo onih odnosa iz kojih proističe životna beda i zbog kojih ljudi beže na stadione i u hale. Na stadionima i u sportskim halama kapitalistički poredak zadaje konačni udarac obezvređenom i napaćenom čoveku uništavajući mu moć rasuđivanja. Što su mu oči više zaslepljene, to mu je um u većem mraku. Sportski spektakl postaje svojevrsna masovna hipnotička seansa putem koje se, uklanjanjem umnog otpora, u ljudsku podsvest ugrađuju scene koje veličaju uspostavljeni poredak i u kojima čovek pronalazi osnov sopstvenog (ljudskog) samoprepoznavanja.
