Што се тиче Хоркхајмеровог позивања на Имануела Канта, у Кантовој концепцији игре спорту се оспорава играчки карактер. Коментаришући Кантове ставове о игри из “Критике моћи суђења”, Данко Грлић закључује да је по Канту игра, “насупрот раду, таква слободна људска дјелатност људског тијела или духа која се јавља без непосредне практичне сврхе или користи што би постојала изван те дјелатности саме. Игра се игра из саме радости играња и све друго што је извањски жели одредити или ограничити, упутити или усмјерити квари управо тај слободни, ни од кога и ни због чега зауздани карактер игре. Стога чак и тада кад се игра ставља у службу одређеног циља: вјежбање, јачања духа, такмичења или борбе за побједу, она губи свој прави изворни смисао, јер се он састоји управо у невезаности, неспутаности, у слободном кретању које није означено увјетима стварног, реалног живота, већ само правилима самог свијета игре. Игра стога може слиједити само своју властиту иманентну сврховитост а не циљ који лежи изван ње, био он не знам колико “племенит” и “велик”.” Игра постаје “сврховитост без сврхе”.(15)
Код Канта доминира априорни “свет игре” који нема везе с реалношћу и који је омеђан својим правилима. Он је привидна (идеализована) супротност постојећем свету и као такав од човека и друштва независна датост где постаје могуће оно што није могуће у друштву. Кант не говори о суштини игре као конкретне друштвене појаве, већ настоји да успостави нормативни пројект игре који постаје призма кроз коју треба сагледати друштвене односе који су проглашени за “игру”. “Слободна игра” заснована је на уму који је “слободан” од реалности и постоји само у појмовном смислу, тачније, као идеал игре коме не одговара ни једна постојећа игра – које су настале у одређеном историјском тренутку и које су играчки облик појављивања владајућих односа и вредности. Игра, у својој суштини, одговара Кантовом свету noumenon–а и сходно томе има априористички карактер.
Кант у “Антропологији” констатује: “Послови и игра се могу упоредити као рад и мир. Први врши неку присилу над нашим снагама, усмеравајући их ка одређеном циљу; други /игра/ их ставља у слободно кретање, којим се душевне снаге пропорционално запошљене и оживљене и јесу нешто што разонођује; супротно томе форме рада су циљеви.”(16) У Кантовој филозофији свет није целина, већ је подељен на свет бриге и на свет среће, на свет рада и на свет игре – које су од човека независне сфере и у којима се човек налази. Сходно томе човек није целовито биће које се као такво односи према свету, већ је вештачки подељен на радника и играча. Рад постаје негативни основ у односу према коме се одређује појам игре: рад је принуда – игра је слобода; рад је циљна делатност која ангажује човека једнострано – игра пружа могућност за реализовање духовних снага и као таква је разонода. Реалном свету неслободе супродставља се апстрактни свет игре који је проглашен за “слободу” – који је само идеолошко покриће за постојеће игре чија је природа условљена владајућим односима и вредностима. “Идеја игре” постаје идеолошка слика друштвених појава чија је суштина одређена конкретним тоталитетом владајућих односа.
Код Канта тежња за игром није израз тежње човека да постане слободан као друштвено биће, већ да доживи слободу – у свету неслободе. Уместо слободе у друштву, Кант нуди човеку “разоноду” у игри; уместо визије слободног света, Кант нуди идеју “слободне игре”. “Спонатност”, “несврсисходност” и сл. су одредбе игре које упућују на то да је могућа слободна игра у свету неслободе. Треба се само утопити у “свет игре” и доживети слободу. Игра постаје мистична сила која подарује човеку срећу у највећој несрећи. Тежња ка срећи подразумева бекство из постојећег света несреће и одрицање од права на срећан живот: несрећа у свакодневном животу је conditio sine qua non среће у игри. Игра је могућа само у постојећем свету неслободе и не може бити тежња ка свету слободе (слободарска игра), нити врхунац света слободе (истинска игра). Она је (привидна) слобода од постојећег света, али не и слобода за будући свет: она нема визионарску димензију. Тежња за доживљавањем слободе у илузорном свету игре постаје замена за борбу за стварање света где ће човек бити слободан. Уместо да тежи срећном животу, човек треба беспоговорно да прихвати свет муке и да тежњу ка срећи усмери према сфери игре која је код Канта неостварљиви идеал, а у стварности је само играчки облик појављивања владајућих односа и вредности. Кантова концепција игре представља начин да се постојећим односима који су проглашени за “игру” прибави такво филозофско утемељење које ствара привид њихове самосталности. У суштини, не одређује се појам игре, већ однос човека према постојећем свету који се схвата као датост. Игра није илузорни свет слободе, већ конкретни свет неслободе према коме човек треба да се односи као да је свет слободе. Игра постаје “слободни” облик иживљавања неслободе.
За разлику од Шилера, Кант не полази од играчког бића човека, већ од игре као репресивног нормативног свода којим се “агресивна” природа човека држи под контролом. Он се не руководи (романтичном) вером у човека, већ настоји да се супродстави “злој” људској природи да би спречио распад друштва. Његов идеал човекобивства представља идеал узорног грађанина. Кантова педагогија не инсистира на оплемењивању, већ на “дисциплиновању” човека, што значи на спречавању да животињско угрози људско; “култивисању”, што значи поучавању; “цивилизовању”, што значи да буде прихваћен у друштву и да оствари утицај; и “морализовању” човека, што значи да се определи за добре циљеве који могу да буду прихваћени од сваког.(17) Игра је репресивни естетизовани модел понашања којим се производи морална свест. Човек може бити слободан само у оквиру граница које су успостављене “само правилима самог света игре” – који је појава sui generis чији смисао и правила не зависе од човека, ни од друштвених односа. Уместо да је човек слободан као играчко биће, што подразумева и стварање нових играчких облика у контексту стварања новог света, он је подређен задатом нормативном калупу игре. Нема речи о природи игре и природи њених правила, већ се инсистира на субјективном моменту: “игра се игра из саме радости играња”. Будући да је за Канта игра појава sui generis, човек се не игра, већ је у игри: “радост играња” није радост човека као играчког бића, већ особеност игре. Прави смисао игре састоји се у “невезаности, неспутаности, у слободном кретању које није означено увјетима стварног, реалног живота, већ само правилима самог свијета игре”. Игра није само супротност раду, већ је датост која је независна од услова реалног живота. Човек је укинут као друштвено (историјско) биће, а игра као конкретна друштвена (историјска) појава. Апстрактни човек постаје слободан у апстрактној игри. Кантов “свет игре” аналоган је Шилеровој “естетској држави”, с тим што се у Шилеров свет игре стиже путем развијеног естетског бића и романтичним сањарењем. Отуда за њега није игра деце прототип истинске игре, као што је то за Канта, већ игра еманципованог човека који се опредељује за игру слободовољно се руководећи развијеним естетским бићем. Доследно следећи Кантову концепцију, истинска игра одраслих није могућа будући да су они, оптерећени радом, изгубили способност да доживе радост играња, и да владајући облици игре проистичу из друштвене реалности и имају, попут рада, сврсисходни (инструментални) карактер.
Интересантно је Кангргино тумачење Кантовог појма “спонтаности” који је кључни појам за разумевање игре. По Кангрги, код Канта доминира идеја о самопостојању човека произвођењем и присвајањем властитог еминентно човековог света по принципу спонтаности и слободе. Спонтаност = интелигенција = слобода = практични ум – то су темељни постулати и релације Кантове филозофије. Спонтаност разума – спонтаност као интелигенција указује на човекову осмишљену, преображену, оплемењену природу. Спонтаност није акт природе, већ разума (интелигенције). По Кангрги, појам спонтаности код Канта одређује се “из хоризонта већ човјекова свијета, или боље речено: успостављања тога свијета”.(18) Самоосвешћивање људске делатности је историјски чин. Однос слободе и природе (нагона) схвата се из једне највише тачке, а то је идеја, оно Ја, слобода – коју Кант види у револуцији. Кантова етика почива на појмовима: дужност, морални закон, слобода, категорички императив, моралност… (19) Кантова филозофија слободе (спонтаности) у ствари је филозофија дужности, научених и беспоговорно прихваћених ограничења. Револуција треба да омогући да се укине самовоља аристократије и да се морални закон, који може да сачува друштво од “зле” људске природе, дигне на ниво општег принципа који важи за све грађане, што је суштина његовог “категоричког императива”. Кант не полази од човека као друштвеног бића који је усмерен према другом човеку како егзистенцијално, тако и есенцијално, већ од (мало)грађанина који се руководи грамзивошћу: приватна својина основ је “друштвености”. Отуда Кант даје такав значај репресивној нормативној свести: моралне норме постају паукова мрежа у главама људи која треба да обузда егоизам и спречи распад друштва.
Кант не полази од “унутрашњости” човека, већ од интелекта (разума). Интелигенција представља самосвест о нужности прихватања репресивног нормативног свода. Само сазнање добра и свест о потреби да се оно врши води човека да чини добро дело. “Добро” има егзистенцијални карактер, али оно не подразумева чињење добрих дела полазећи од слободног човека и друштва као заједнице слободних људи, већ од владајућег поретка. Кантов “категорички императив” не инспирише човека да чини добро полазећи од његове племените природе, већ треба да га спречи да не чини зло. Кант се не залаже за свет слободних људи, већ настоји да изгради институционалне ограде које ће спречити распад грађанског друштва које се заснива на приватној својини. Кантов субјективизам је привид. Природа његовог “треба” већ је одређена природом владајућег поретка, оним што јесте: оно чини његов нормативни свод који треба да га сачува од пропасти. Априоризам Кантове моралне филозофије утемељен је у грађанско-капиталистичком свету који се не може довести у питање. Кантов “категорички императив” представља покушај “помирења” човека са постојећим светом на формално-логичком нивоу и на темељу успостављеног дуализма битка и требања. То није животни принцип слободног човека, већ атомизованог грађанина који полази од тога да је по својој природи “зло” биће, и да једино беспоговорно потчињавање априорном нормативном поретку даје могућност опстанку друштва. Отуда у Кантовој педагогији не доминира оплемењивање, већ дисциплиновање човека.
Упркос томе што је код Канта наглашена активна, делатна, субјективна страна стварности (Кангрга), његова теорија само привидно отвара простор човеку као субјекту игре. Развој игре не подразумева развој играчког бића човека (Ероса, емоција, чула…) и међуљудских односа, већ репресивног нормативног свода и учвршћивање владајућег поретка. Игра није израз потребе човека за човеком; није развој међуљудских односа који се заснивају на принципима братства и солидарности; у њој нема покрета човека ка човеку… “Спонтаност” остаје у сфери разума (сазнање о потреби заједничког живота), а не целовите људскости, што значи безусловне и спонтане потребе човека за човеком. Прећутна сврха “несврсисходне” игре је “слободно” стварање владајућих односа и вредности, у крајњем, произвођење лојалног грађанина и његово прикивање за постојећи свет. У “спонтаности” се не огледа (критичко-мењалачки) однос човека према свету, већ беспоговорно прихватање постојећег света и владајућих правила. Игра постаје “спонтани” начин произвођења света као предметности од стране опредмећеног и инструментализованог човека. “Слобода” постаје идеолошки, а “спонтаност” практични облик заснивања поретка неслободе.
Игра, као репресивни нормативни свод, је та на основу које се одређује природа играчког. Она није производ аутентичне (стваралачко-слободарске) људске природе, већ је највиши облик у коме се појављује “спонтаност”, што значи апстрактни трансцендентални субјект који је отелотворење репресивног нормативног свода и који постаје носилац игре и основ њене саморефлексије. Трансцендентално Ја замењује “бога”, с тим што се не зове “љубав”, него “дужност”. Оно је отелотворење од човека отуђеног разума који се појављује у облику владајућег нормативног свода који се не може довести у питање. Трансцендентално Ја постаје апсолут и као такво обрачун с критичким умом – који нема нити може да има људско утемељење. Отуда је дедукција из априорног света noumenon-а основна мисаона активност. Револуција је та која га уздиже на пиједестал општег принципа који важи за све грађане – који постаје неприкосновени критеријум за одређивање шта је људска интенција. Самим успостављањем трансценденталног Ја успостављене су ограде “треба”. “Оплемењивање природе” не заснива се на њеном поштовању, већ се она подређује (потискује, сакати…) нормативном моделу “грађанина”. Из тога следи “дисциплиновање” које се своди на телесни дрил и разликује се од дресуре само по томе што се “добровољно” (разумски) усваја. Чињење “добра”, које изражава “општи интерес”, има репресивни карактер јер је у супротности с логиком свакодневне егзистенције која наводи човека да се према другима односи као према непријатељима, и јер је човек по својој природи “зло” биће које се руководи грамзивошћу – која доводи у питање опстанак друштва. Револуција се појављује као акт ума који ће створити нови (грађански) поредак, а не свет слободних људи. Она није израз и потврда слободарске природе човека, већ реализовање његове грађанске дужности да укине поредак који се заснива на привилегијама и створи нови институционални свод који ће држати под контролом његову “злу” природу. Кантово (револуционарно) “треба” обрачун је с поретком који се заснива на привилегијама, али и с настојањем да се реализују идеје водиље Француске грађанске револуције. Кант се опредељује за (грађанску) револуцију, али не за човека као револуционара. Револуционарна самосвест не додирује изворну људскост: оклоп егоистичног (мало)грађанина не дозвољава јој да продре у биће човека. У револуцији свест грађанина није само победила свест аристократије, већ и самосвест човека као универзалног стваралачког бића слободе који је у стању да створи свет по свом људском лику.
Код Канта естетско и етичко дати су у јединству, с тим што се они појављују као субјективни принцип. Ради се о “укусу” који се формира путем ума (интелекта) и претвара у моралну свест којом се “дисциплинује” себични и агресивни (мало)грађанин. “Лепо” се претвара у “добро” путем репресивне нормативне свести, а не оплемењивањем човека. Кант уклања могућност непосредног и спонтаног успостављања међуљудских односа, већ се они одвијају посредством “моралне свести” која постаје идеолошка (само)свест грађанског друштва и која се заснива на “свести о дужностима”. Кантова “субјективност” облик је у коме се појављује наметнути нормативни модел узорног грађанина. Она се не заснива на аутентичној људској (само)свести, већ је то трансцендентална “свест” којом грађанин мора да се руководи да би друштво опстало. Морална (само)свест облик је у коме се човек лишава аутентичне људскости (моралног бића) и аутентичне самосвести, што значи критичко-мењалачке свести. Кант афирмише активизам који се појављује као стварање света, и у том контексту категорију “могућност”, али његово “треба” само је апстрактна могућност стварања новог будући да је оно нормативна рефлексија света у коме је човек лишен своје аутентичне субјективности. Код Канта постоји само привидно противуречност између бића и требања: нормативни пројект није отварање новог људског простора и у том смислу борба против владајућег поретка, већ је у норме претворена суштина постојећег света. Његова мисао није визионарска, већ позитивистичка: “треба” није нормативна пројекција будућег, већ је идеалистичка интерпретација постојећег света.
Кантова филозофија пружа формалну могућност за заснивање и оправдање “моралног” свода спорта који је изражен у fair-play-у. Његов “категорички императив” на примеру спорта показује своју друштвену условљеност и ограниченост: “принцип општег законодавства” у спорту може да гласи “Јачи побеђују, слабији отпадају!”. Само такав принцип је могућ – уколико се тежи опстанку спорта и опстанку у спорту. Наводни субјективизам (“максима твоје сопствене воље…”) само је облик у коме се појављују владајући односи, с тим што се не ради о слободном опредељењу човека, већ о “слободном” опредељењу “спортисте”. Човек се не руководи моралним начелима која у себи садрже визионарску (утопијску) или трансценденталну идеју. Оно што претходи свести је (позитивни) карактер – који настаје живљењем живота који се заснива на социјалном дарвинизму и апсолутизованом принципу учинка (профита) и на који се “спонтано” надграђује одговарајућа нормативна свест. У спорту нема грађанске дужности ни људске одговорности. У њему доминира егзистенцијални дух капитализма који не трпи било каква разумна и морална ограничења. Зато Кубертен велича “крик страсти” победника и супродставља се “ситничавим правилима” која треба да важе за “обичне људе”, али не и за спортисте који су отелотворење духа владајућег поретка у чистом облику. У спорту доминира “закон јачега”, а не морални суд. Победа, постизањем већег резултата, једини је критеријум по коме се одређује шта је “добро”. Сходно критеријумима вредновања који доминирају у капитализму, “губитник” (loser) се налази на најнижој друштвеној лествици. Тај израз је највећа увреда што упућује на то да нису хуманистички изазови, већ да је егзистенцијална логика капитализма та која ствара критеријуме по којима се одређује шта је “добро”, а шта “лоше”. У спорту нема преображаја чулног доживљаја у морални осећај, већ преображај карактера “лење животиње” у карактер над-звери путем принципа “већег напора” (Кубертен). Њиме се сакате чула која могу да приме само оне утиске који не могу да доведу до развоја естетског, ни слободарског бића човека. Спорт је по себи не-естетска појава и уништавање естетског бића човека. Било какве естетске (као и обичајне, моралне, правне, религиозне) норме не могу да спутају “прогрес” који се заснива на социјалном дарвинизму и прогресизму. У спорту идеал исправног делања није вредносно заснован, већ проистиче из логике коју намеће сам живот која се своди на борбу за опстанак и која се налази с ону страну добра и зла, лепог и ружног… “Тежња ка људском савршенству” је тачка у којој се, у идеолошко-пропагандистичкој равни, сједињује спортска етика и спортска естетика.
Да би се на основу “лошег” дела приписало човеку да је “лош”, потребно је не само да код човека постоји свест о томе да је реч о чињењу лошег дела, већ и намера да се другом човеку учини нешто лоше, као и жеља и стварна потреба да се то учини. У спорту нема непосредних и спонтаних међуљудских односа, већ постоји однос између “играча-противника” који је условљен духом и правилима спорта у којем доминира инструментализовано насиље које је отелотворење не само институционалног свода владајућег поретка, већ пре свега белициозног и прогресистичког духа који влада светом и који има деструктивну природу. Човек човеку постаје средство за задовољавање нељудских “потреба”, које су му наметнуте владајућим вредносним сводом (“победа” која ће “спортисти” донети “славу” и новац), и као такав нужно зло (“противник”). Повреда противничког играча није израз “агресивне природе” човека и није предмет моралног расуђивања, већ има функционалистички карактер и у том смислу је легитимно средство за спречавање остваривања противничке намере. Истовремено, не постоји намера да се повреди противнички играч, већ да се онемогући да спроведе акцију. Будући да се ради о колеги из спортског show-business-a који дели исту судбину и који већ сутра може да игра у истом тиму, нема жеље, поготову не стварне потребе да се нанесе зло противничком играчу. У боксу је чест случај да људи који су пријатељи, или чак блиски род, постају беспоштедни ривали у рингу који настоје да победе таквим ударцима који могу да проузрокују тешка телесна (ментална) оштећења и смрт. Спорт је рат који се води телима која имају деперсонализовану димензију. Ударац којим се противник повређује, и на тај начин спречава да оствари своју намеру, није ударац који се наноси човеку, већ безличном “противнику” који се појављује у облику тела које има ону (“објективну”) димензију коју има џак за тренинг. Истовремено, спортиста се у тренажном процесу односи према своме телу онако како се односи према телу противника. Руководећи се логиком коју му намеће спорт, човек пре свега постаје свој противник. Беспоштедни однос према себи основни је начин стицања способности и спремности да се буде беспоштедан према другима; сакаћење сопственог тела основна је претпоставка за насилнички однос према противнику; наносити бол себи основни је услов наношења бола другима… Отуда је један од најважнијих задатака спортске педагогије стварање садо-мазохистичког карактера.
Fair-play није морална (само)свест, већ техника односа између “спортиста” која се заснива на функционалистичком принципу: “добро” је оно што не угрожава одвијање игре, што значи владајући поредак и “прогрес” (citius, altius, fortius) на коме се заснива “усавршавање” света. Уместо заштите човека од нељудског поретка, штити се поредак који производи зло – које се приписује “природи” човека да би се оправдале репресивне институције у које спада и игра. Наношење телесних повреда и убиство су легални и легитимни саставни део спорта – уколико се изводе уз поштовање задатих правила. Норме fair-play-a не теже да искорене убилачко насиље, већ су контролни механизам којим се човек спречава да се понаша на начин који може довести до угрожавања “игре”, што значи владајућег поретка. То значи да се путем fair-play-a не спречава само “зло”, већ и оно ненасилно понашање које је супротно логици спорта као институционализованог насиља. Боксер који не настоји да зада ударац своме противнику већ само избегава да прими ударац, прво ће од судије бити опоменут а затим ће, уколико настави да се понаша на исти начин, бити дисквалификован. У највећем броју играчких спортова избегавање насиља значи “саботирање игре”, што за последицу има губитак места у тиму. У фудбалу клизећи старт којим се иде на намерну повреду добија највише признање уколико се њиме спречио ударац противничког играча на гол. Шта тек рећи о рагбију, хокеју и другим “крвавим” спортовима у којима наношење телесних повреда представља најважнији део “игре”. Очигледно је да се иза “антрополошког” захтева крије егзистенцијални императив. Повреда или убиство “противника” није израз потребе човека да повреди и убије, већ нужно средство за остваривање победе, што значи да је наметнуто спортом као институцијом. Најважнији задатак тренера није да стиша “агресивност” код својих играча, већ да их натера да “кидишу” на противничке играче претећи им казнама, губитком места у тиму и увредама којима се доводи у питање њихова “мушкост”, што значи да се све налази у владајућој егзистенцијалној и вредносној равни. Оно што је битно у спортском спектаклу нису људски мотиви, већ ефекат који спортска борба изазива, што значи да публика доживи борбу као аутентичну – и да стекне утисак да постоји свест, намера, жеља и стварна потреба да се противник “уништи”. Све крвавији спортски спектакли нису само компензација за све крвавији живот, већ и средство за стварање утиска да су људи по својој природи “зли” и да само репресивне институције капиталистичког поретка могу да заштите друштво од “људске агресивности”. На крају, ако су људи “по својој природи агресивни” и ако је то “извор свег зла”, због чега се у “цивилизованом свету” организују све крвавије спортске борбе као јавне манифестације и то у спектакуларном облику – којима се глорификује насиље?
Fair-play је “морална” маска неморалном свету који се заснива на принципима “Уништи конкуренцију!” и “Паре не смрде!”. Он није морални кодекс који се заснива на поштовању опште-људских вредности, већ технички кодекс који се заснива на принципима који чине суштину спорта (капитализма) и који подразумевају сакаћење сопственог тела, наношење тешких телесних повреда и убиство, монструозну злоупотребу деце, институционалну деградацију жена на “нижа бића”, уништавање културне (само)свести и слободарског достојанства човека, стварање хорди савремених варвара… Fair-play није позив на морално делање и на санкционисање насиља, већ плашт којим се прибавља “хуманистичка” легитимност “праву јачега” које се на стадионима реализује у облику спектакуларног уништавања људског. У том контексту бокс добија назив “племенита вештина”. То је највиши облик хипокризије грађанске мисли коју срећемо код идеолога капитализма: ако је спорт “племенит” по својој природи, због чега не развија племенита осећања код људи, већ дух нетрепељивости и као такав је бастион белициозног фанатизма? Што се тиче захтева за “поштеном борбом”, он указује на то да беспоговорно поштовање правила на којима се заснива капиталистички свет мора да буде изнад личних и групних интереса. То је и основ “деполитизовања” спорта и олимпијских игара: спорт (олимпијске игре) не сме да буде у служби моменталних појединачних или групних политичких и материјалних интереса да се не би угрозио његов значај као стратешког политичког средства за очување владајућег поретка. Томе служе “међународне спортске асоцијације”, на челу са МОК-ом, и на томе се заснива њихова неприкосновена арбитрарна улога.
Интересантно је да за грађанске теоретичаре рат, као и гладијаторске борбе и “витешки турнири”, спада у спорт (такмичење), а овај у игру: спорт постаје средство којим се рату прибавља играчки карактер. Није случајно што је принцип “витештва”, који представља “романтичну” маску помоћу које крвожедна средњовековна властела добија анђеоски изглед, постао најважнији начин прибављања “културног” легитимитета спортском такмичењу. Он се заснива на праву на убиство, што подразумева способност и спремност на убиство: право човека на живот подређено је праву поретка на опстанак. Људи нису браћа који се руководе човекољубљем и слободољубљем, већ ривали који се руководе частољубљем и славољубљем. Витешки идеали постају средство за обрачун с водећим идејама Француске грађанске револуције, без којих нема савременог хуманизма, и представљају “заобилажење” демократских институција које су створене у грађанском друштву и успостављање непосредне доминације капиталистичког поретка над људима.
У савременом професионалном спорту, који је постао део индустрије забаве, успостављена је специфична “спортска етика”. Уместо некадашњег fair-play-a џентлмена који се руководи “витешким манирима”, доминира професионална етика. Спортисти на исти начин приступају тренингу и утакмици – као озбиљном послу. Игра постаје рад. Због тога су код “правих професионалаца” релативно мале осцилације у игри. Губили или побеђивали они настављају да трче и до краја играју “пуном снагом”. Долазимо до привидно парадоксалног закључка да професионалци “одрађују игру”. Отуда су марљивост, дисциплинованост у извршавању задатака, упорност, озбиљност, поузданост – карактеристике које далеко више одговарају “правом професионалцу” него што су то спонтаност, маштовитост, лепршавост, непредвидљивост, индивидуалност… За разлику од радника, спортиста не изнајмљује само своју радну способност на одређено време, већ продаје своје тело и своју личност. Он није само радна снага, већ оруђе за рад и предмет рада. Истовремено, он је покретни рекламни агент како клуба, тако и фирми-спонзора, што условљава не само његово понашање на терену, већ и у животу. Беспоговорна лојалност газдама и успостављеном поретку основни је услов опстанка у спортском show-business-у. Како се заоштрава борба за профит, главни изазов за спортисту све је мање тежина напора и квалитет супарника, а све више колико ризиковати, што значи, у којој мери довести у питање здравље и сам живот – да би се постигла победа и остварио рекорд. Спортиста добија статус забављачке робе на тржишту спортског show-business-a и постаје оруђе за једнократну употребу. Од повређеног играча не очекује се људска реакција, да плаче или запомаже, већ да се понаша као робот који је обавио задатак и који може да буде бачен на ђубриште “потрошачког друштва”. Спремност на самоуништење постаје главна одлика “доброг” спортисте. То више није радна етика, већ (само) деструктивни фанатизам.