ArhivaNovember 2023

Orwell’s deception

O

In order to properly understand the nature of Orwell’s book “1984“, one should keep in mind the historical circumstances and concrete social conditions in which it was created. Without analyzing the nature of the world in which Orwell lived and the ruling tendencies of its development, it is not possible to understand the concrete historical meaning of his work and thus its essence.

What influenced Orwell’s writing the most was the Cold War atmosphere in the world after World War II and Orwell’s anti-Soviet political orientation. Orwell’s book “1984” is a political pamphlet and as such represents a propaganda tool of the West in the Cold War confrontation with the USSR. Orwell’s work on the book “1984” was an integral part of his professional engagement as a journalist and a British government official. From the beginning of 1949, Orwell officially worked for the government organization Information Research Department, which engaged in anti-communist propaganda. He spied on and betrayed his fellow writers and journalists and helped create anti-Soviet hysteria.

In “1984“, Orwell followed the political spirit of his book “Animal Farm” in which he devalued and ridiculed the October Revolution that created the Soviet Union. Orwell wrote “Animal Farm” in the second half of 1944, when the Red Army was embarking on a decisive battle against Nazi Germany – when all the freedom-loving people of the world followed the victorious march of the Red Army on Nazi Berlin with anticipation and delight. Orwell sought to devalue the victory of the USSR over fascism and thus deal with the authority that the USSR gained during the fight against fascism. He does not mention the decisive role of the USSR in the victory over Nazi Germany, nor the monstrous crimes that Nazi Germany committed in the USSR.

Orwell sought to prevent the creation of a bipolar world and the development of an anti-colonial movement in the world. He rightly saw the leading force of the anti-colonial struggle in the USSR. After the Second World War, the USSR became a bastion of the bipolar world and as such a barrier to Western imperialism. Peoples under the Western colonial yoke saw the USSR as a natural ally in their struggle for freedom. Orwell was not against the USSR because he supported Hitler, but because he was aware that the victory of the USSR over fascist Germany would contribute to strengthening the authority of the USSR in the world and contribute to the USSR becoming a bastion of the anti-colonial struggle. It is no coincidence that Orwell “overlooked” that the October Revolution was not only a social revolution, but also an anti-colonial revolution. In the October Revolution, factories, mines and oil fields were nationalized and Russia threw off the colonial shackles of the West. The Soviet Union became a symbol of the fight against imperialism, and Lenin’s book “Imperialism as the highest stage of capitalism” became the libertarian bible of oppressed peoples around the world.

Orwell was close to the Trotskyites during the Spanish Civil War. Because of this, he clashed with the Spanish Communist Party, which was supported by the USSR and headed by Dolores Ibaruri, the legendary “La Pasionaria“. A number of Trotskyists went so far as to support the Nazi attack on the USSR after the assassination of Trotsky. Among them was Trotsky’s former secretary Raya Dunayevskaya.

Orwell’s “prophecies” are not visionary, but political in nature. Orwell’s book “1984” is a warning to the West about what will happen to Western societies if they accept Soviet “communism”. Like other ideologues of the West, Orwell reduces the idea of communism to the practice of Stalinism – which he portrays in the darkest light. The USSR becomes Orwell’s version of Dante’s Inferno. It is no accident that Ronald Reagan and other most reactionary politicians of the West, who declared the USSR an “evil empire”, were delighted with Orwell.

Did Orwell’s “struggle against Soviet totalitarianism” follow the Western colonial tradition? Was it an excuse for the colonial expansion of the West to destroy the Russian people and conquer their living space? In any case, Orwell’s political writings represent a contribution to the creation of the social atmosphere that was supposed to justify the effort of the USA and Britain to move to the East and destroy the Russian people.

Orwell’s book “1984” is not based on historical and sociological analysis, but uses propaganda methods that have a psychological character – on which the Vatican, Nazi and McCarthy propaganda machinery is based. It was written with the intention of targeting people’s emotions and causing disgust towards the USSR. At the same time, it was supposed to cause a panic fear of the USSR and on that basis create a murderous hatred that will unite the West in its effort to deal with the USSR. His work is war-mongering propaganda that justifies the use of all means that can destroy the USSR. This is of utmost importance because Orwell wrote “1984” at a time when the formation of NATO was in its final stages (April 4th, 1949) and when the American political and military elite were making plans to destroy Eastern Europe and the USSR with atomic bombs.

Orwell reduced “totalitarianism” to the political system that, according to him, existed in the USSR – which was based on a one-party system and the rule of the party bureaucracy over the citizens through the state apparatus. In this way, he crippled the term “totalitarianism” and removed that critical thought that points to the nature of capitalist totalitarianism and the disastrous consequences of its development. Orwell removed the genocidal and ecocidal potentials of capitalism from the projection of the future. It is no coincidence that the ideologues of capitalism still refer to Orwell’s understanding of totalitarianism.

The ruling principles of capitalism clearly indicate the nature of capitalist totalitarianism: “Money doesn’t stink!”, “Everything has its price!”, “Man is another man’s wolf!”, “The fight of all against all!”, “Destroy the competition!”, “Big fish devour small fish!”, “War is the best business!”… In capitalism, the political sphere does not rule, but capitalistically degenerated life itself, which is based on the absolutized principle of profit, is that totalitarian power that conditions people’s lives, interpersonal relationships and the nature of man. The development of the “consumer society” has had a special impact on this. People have been turned into a working-consuming “mass” and as such into accomplices of the capitalists in the destruction of the world. In the “consumer society” the most disastrous characteristic of capitalist totalitarianism is fully realized: that it creates sources of profit from the consequences of the destruction of the world and thus means for its own development.

Capitalism creates a “technical civilization” which is the form in which capitalism establishes its totalitarian rule over people. The development of technology in capitalism indicates that technology is not an independent phenomenon. Under capitalism, technology has become a tool of capitalist expansion and the bearer of capitalist totalitarianism, which has a genocidal and ecocidal character. In the jaws of capitalism, technology has become a destructive power and as such the greatest danger to the survival of humanity.

By reducing the USSR to an “evil empire”, which represents “the greatest danger to humanity”, Orwell concealed the true nature of American imperialism, which is based on the development of the military industry. One of the most important rules of capitalism, “War is the best business!“, became the indisputable guiding idea of American imperialism, which after the Second World War killed tens of millions of people and caused ecological disasters in many parts of the world. Wars of conquest that are genocidal and ecocidal in nature have become the most important feature of the American colonial policy. The American atomic program and the dropping of atomic bombs on Hiroshima and Nagasaki, killing over 200,000 people and irradiating even more, clearly indicated the destructive potential of American imperialism. Orwell avoids communicating the notorious truth that Hiroshima and Nagasaki are a foreshadowing of the “future” created by American capitalism.

American imperialism is based on the establishment of a global capitalist totalitarianism – which in the modern world is called “mondialism”. Every part of the planet has become an “American sphere of interest”. This corresponds to the Americanization of the world through the consumer lifestyle and the propaganda sphere based on the entertainment industry, in which the most important place is occupied by the Hollywood film industry and sports show business. The sportification of the world has become the most important way of capitalist totalization of the world and production of mass idiocy. It implies a destruction of national cultures and the traditional religions and the creation of mentally distorted people who are not guided by humane values in their daily lives, but by the principles of “Destroy the competition!” and “Money doesn’t stink!”.

It did not occur to Orwell to point out that fascism is only one of the historical manifestations of capitalism, or rather, the clenched fist of capitalism in crisis. Fascism is a direct consequence of the economic crisis of capitalism caused by the First World War, as well as the economic crisis of capitalism that arose in 1929. Fascism is the enfant terrible of capitalism.

Orwell demonizes the USSR and erases the revolutionary potential of Soviet socialism that inspired the working class in the West to create a new world, as well as the enslaved peoples of the world to free themselves from the colonial yoke. There is no word about liberating Russia from the colonial shackles of the West, about the planned economy, about the civil rights of women, about the right of nations to self-determination, about free healthcare, education and housing, about the abolition of child labor and prostitution… Likewise, there is not a word about the abolition of illiteracy and the comprehensive education system that enabled Soviet citizens to become the most educated population in the world. The USSR had already become the first scientific power in the world by 1939, the second economic power by 1940, and during the Second World War the first military power.

What would have happened in the world by 1984 if the USSR had not produced nuclear weapons and other technical means with which it could destroy the USA and its allies? The US, with the support of Britain and other American satellites, planned to drop 91 atomic bombs on East Berlin, 145 atomic bombs on Leningrad, and hundreds of atomic bombs on cities in Eastern Europe. The aim of the bombing was the “destruction of the population”. China was to suffer the same fate in the early fifties. If Stalin had not sent hundreds of MiG-15 to the Chinese revolutionaries, which destroyed dozens of American B29 bombers over the China Sea in two raids, the Americans would have flattened Chinese coastal cities and killed over 50 million Chinese. If the USSR had not been able to oppose American imperialism, hundreds of millions of people would have perished in the nuclear wastelands of “American democracy”.

Orwell deprived critical thought of its emancipatory and visionary potential and thus led it astray. He not only rejected the emancipatory potentials of the USSR, but also the emancipatory potentials of civil society and national cultures, which provide the opportunity to overcome capitalist totalitarianism and create a humane world.

Modern capitalism represents the realized totalitarian and destructive potentials of capitalism that Orwell sought to conceal. Instead of the disappearance of the USSR leading to the release of humanity from the shackles of totalitarianism, in the time of Orwell’s projected “future” the world was dominated by capitalist totalitarianism, which by its monstrosity surpasses all forms of totalitarianism that have been created in history. It does not only have an absolutist, but genocidal and ecocidal character. Capitalism has brought humanity to the brink of an abyss. The world is on the brink of destruction.

Translated from Serbian by Vanja Zakanji

Translation supervision: Igor Barjaktarevic

 

Robotization and the future of humanity

R

Robotization is the final form of capitalist degeneration of humanity. Capitalism does not transform robots into humans, but humans into robots. Instead of human evolution having a historical character, it takes on a technocratic character. Capitalism destroys man’s personality and reduces him to a functional component of technical processes through which capitalism destroys the human and living world. Marx’s concept of “reification” (Verdinglichung) points to the prevailing tendency of world development. Capitalism abolishes man as a human and natural being and turns him into technical means for the development of capitalism.

Robots are a projection of the capitalistically degenerated humanity. Capitalism abolishes interpersonal relationships and, in doing so, abolishes man as social being. Society becomes a crowd of atomized individuals reduced to a labor-consumer mass. People lose the need for human connection. Man no longer seeks humanity in another man, but in virtual worlds, pets and technological devices. Robots become a substitute for human beings.

Measured by capitalist criteria, one of the most significant advantages of robots over humans is that robots, as technical “beings,” can constantly be improved based on the productivist efficiency that has a profitable character. The rate of capital turnover is the driving force behind the robotization of humans and the technization of the world. In the end, the process of robotization comes down to the development of capitalism, which involves the increasingly intensive destruction of man as a human and life-creating being. Robotization indicates that there are no limits to the capitalist future.

This is especially significant when it comes to the “conquest of space.” The technocratic approach to space and to the cosmic future of humanity is conditioned by a dehumanized technocratic mind. Man is abolished as a historical being, and thereby as a unique and irreplaceable cosmic being. Rather than endeavoring to create a humane cosmos, man is instead, through technical means, abolished as a human and natural being and reduced to cosmic processes that have an energetic and mechanical character.

Robots are an organic part of the technical world, and their characteristics are conditioned by the nature of capitalism. They are mass-produced and, as such, disposable commodities. Robots are not social or historical beings; they lack emotions, mind, libertarian dignity, cultural and national self-awareness, moral criteria, rights, they don’t get sick, they work 24 hours a day as programmed, they are replaceable, and can be instantly turned off and destroyed…

Capitalists do not strive to create robots that are increasingly similar to humans in their qualities but rather humans who are increasingly similar to robots. Humans are not the role models for robots; robots are the role models for humans. Through the spectacular model of robots, capitalist propaganda machinery imposes on people the image of the capitalist man of the future. In reality, robots are surrogates of humans turned by capitalism into ideal slaves.

Sport is an area where the robotization of humans in the existing world has reached its highest level. The human body has become a technical means to achieve records, and the “quest for records” is based on a productivistic fanaticism with a technical and destructive character. This is what defines the personality of an athlete, as well as their relation to the world and the future.

Considering that capitalism is increasingly destroying the living conditions in which man as a natural and human being can survive, the distinctive ability of robots to function in environments that are deadly to humans becomes of paramount importance. The destruction of the living environment devalues man as a human and natural being and further encourages the process of robotization.

Robotization suggests that capitalism can survive without humans. In the capitalistically degenerated world, humanity is not just superfluous; it has become an impediment to “progress.” With the development of consumer society, which means capitalism’s becoming a totalitarian order of destruction, capitalism has come to the final reckoning with the living world and with man as a human and natural being. Man has become an “obsolete being” that is to conclude his cosmic odyssey in the capitalist landfill.

 

 

Човек, бог и космос

Ч

У току је прелазак човечанства из терестријалног у космичко бивствовање. Захваљујући научним сазнањима и техничким иновацијама, схватање природе у савременом свету проширује се на космичко пространство и настанак и опстанак човечанства сагледава се из космичке перспективе, што значи у контексту настанка и еволуције космоса. То више није однос према космосу који се заснива на празноверици, религиозним илузијама и астролошким хипотезама, већ однос који се заснива на научним сазнањима и техничким проналасцима. Космос постаје конкретни („екстерни“) животни простор за човека и он почиње да схвата себе као конкретно космичко биће. То даје нови квалитет историјском развоју човечанства и схватању природе, као и (само)схватању човека као (еманципованог) природног (космичког) бића.

У контексту космолошких разматрања, завређује пажњу схватање космичке суштине човека које је, у интервјуу са Џоном Смитом (John Smith) из 1899. године, изнео Никола Тесла, један од највећих научника модерног доба. Тесла се залаже за космолошки пантеизам који има енергетски карактер. Он успоставља мистични однос према светлости која је својеврсни „божији дух“ и као таква извориште енергије која струји у човеку. Човек је, заправо, само један од облика у коме се појављује енергија и као такав је бесмртан. Светлост га ствара и у светлости доживљава вечно постојање. Нема природе као специфичне материје; нема еволуције живог света и човека као највишег облика у развоју природе; нема људског света као специфичног космоса и човека као специфичног космичког бића… Човек је укинут као природно, друштвено и историјско биће и сведен је на својеврсну батерију чији енергетски потенцијал представља извориште његовог радног и стваралачког елана. Менталне вежбе треба да му обезбеде менталну снагу, а то значи да спрече расипање енергије и да је усмере на развој чула и умних способности. Жена је непожељна јер одузима мушкарцу менталну и телесну енергију. Развој телесних чула одвија се тако што се сакати еротско биће човека и чуло људскости. Однос човека према свету нема друштвену и слободарску, већ медитативну природу. Будући да не схвата човека као слободарско биће, Тесла није у стању да схвати природу прометејске ватре, што значи слободарског просветљења. Његова визија будућности не заснива се на слободарском уму, већ на космолошком мистицизму који има технократску природу.

Што се тиче идеје „бога“, она се не заснива на поштовању природних закона и вери у стваралачке моћи човека као слободарског бића, већ на страху од природних сила и од нестанка. Да „бог“ постоји, инсистирало би се на емпиријском и рационалном, а не на мистификаторском теолошком празнословљу које треба да блокира разум, и на молитвеним и литургијским ритуалима који треба да изазову психичке ефекте који ће произвести фаталистичку поданичку свест. Како неко може да „не верује у бога“ уколико је он „свеприсутан“ и „свемоћан“? Исто тако, да „бог“ постоји свако од нас имао би непосредни однос са њим, што значи да би црква као „посредник“ између „бога“ и човека била бесмислена. Основ религије је религиозна свест која је резултат историјског развоја друштва. Првобитни облик религиозне свести је анимизам, следи тотемизам, па политеизам. Монотеизам је највиши облик у развоју религиозне свести. Није „бог“ створио свет, већ је човек на одређеном степену историјског развоја створио идеју „бога“ која му је отета и која је постала приватна својина цркава. Велики српски просветитељ Васа Пелагић тврдио је да су богомоље „дућани“ у којима попови продају људима лажи о „богу“.

Историјски гледано, „бог“ се појављује као од човека отуђени стваралачки принцип путем кога човек бива лишен (само)стваралачке (само)свести и слободарског достојанства. Путем идеје „бога“ као „ствараоца света“ стваралачке моћи човека отуђују се од њега и постају средство за његово потчињавање од стране владајуће класе и за обоготворење класног поретка који се заснива на „светој“ приватној својини (а цркве се заснивају на колективној својини – која хипокризија!) и експлоатацији сељака и радника. У историји човек је био у подређеном положају у односу према (имагинарном или реалном) космосу који је имао метафорички и политичко-инструментални карактер и служио као средство за прибављање вечности владајућем поретку. Људска животворност је имагинарна: стварање имагинарне религиозне свести постаје „компензација“ за лишавање човека способности да створи овоземаљски свет по своме лику. Уместо да је идеја „бога“ као креативистички принцип средство за развој самосвести човека као самосвојног космичког бића, за развој његовог слободарског достојанства и за уједињење човечанства у борби за очување живота на Земљи, она је средство владајуће класе за брисање еманципаторског наслеђа и за произвођење фаталистичке свести која човечанство води у смрт (идеја о „небеском народу“, „рају“, „вечном небеском животу“ и тсл.). Хришћанство упућује човечанству стравичну поруку: човек мора и треба да пати. Уколико је човек срећан на Земљи, „рајски вртови“ су бесмислени. Што се тиче смрти, она даје смисао животу. „Вечни живот“ је најгоре проклетство.

У еманципаторском смислу, идеја „бога“ као ствараоца људског света је резултат историјског развоја друштва и она говори о постајању човека самосвојним космичким бићем. Развој самосвести човека као стваралачког бића и ствараоца (свог) света основ је теорије о свету као “божанској творевини”. “Бог” је израз осамостаљења човека од природе и стављање његових “изнад” природних моћи. Путем идеје “бога” човек постаје аутономна стваралачка моћ и у том смислу самосвојно космичко биће: стварање света је свесно и вољно дело. „Бог“ није стваралац људског света, али је симболични израз специфичног односа човека према космосу као самосвојног космичког бића. Он се појављује као историјски квалитет путем кога човек долази до идеје света као специфичног космоса и до идеје о себи као специфичном космичком бићу, и као квалитет који пружа могућност да човек као специфично космичко биће превазиђе бескрајни (материјални) квантум космоса и схвати космос као животворну целину. Истовремено, идеја да дух може да ствара материју може да значи да су стваралачке моћи човека и његова стваралачка машта снаге које могу да створе непостојеће. Човек са својим стваралачким духом и стваралачким способностима не може да створи материју ни из чега (creatio ex nihilo), али може путем стваралачке прераде материје да омогући да се реализују њени животворни потенцијали. Ради се о афирмисању животворног принципа као универзалног космичког принципа и човека као специфичног космичког бића који представља највиши облик у коме је реализована животворна природа васељене.

Схватање да се истинско, које пружа могућност човеку да превазиђе постојећи свет, не налази изван, већ у човеку, представља једну од најважнијих еманципаторских идеја хришћанства. Не осветљење, већ просветљење представља основни принцип одуховљења човека. Из тога проистиче да исијавање људскости, на чему се заснива Бенјаминова aura, представља основ за успостављање друштва као братске заједнице „светлећих“ људи. Истовремено, људскост која зрачи из човека представља светлост која осветљава пут у будућност. Једна од најдраматичнијих истина, која пружа могућност човеку да упркос најгорој тиранији сачува веру да може да се избори за праведни свет, гласи: и најслабија светлост може да разбије најгушћу таму. Пламен свеће је симбол те истине. Осветљавање богомоља вештачком светлошћу је начин на који се стерилише њихова просветитељска моћ и оне претварају у кулисе постојећег света. Смисао њиховог постојања је у томе, да зраче светлошћу која омогућава човеку да види оно што је невидљиво. Из њих треба да исијава истинска светлост која не осветљава, већ просветљава човека. „Грандиозне“ богомоље нису светионици из којих исијава светлост истине, већ су отелотворење овоземаљске политичке и економске моћи црквене олигархије. Оне не просветљују, већ задивљују (мало)грађане својом монументалношћу. Величина вере не мери се величином богомоља, већ дубином поимања истинског. Вера се не налази у зидовима цркава, већ у срцима људи. Лажна вера заснива се на спектакуларној илузији; права вера заснива се на невидљивој истини.

Питање о „богу“ је, заправо, питање о суштини човека и космоса. Као такво, оно је „посредник“ између човечанства и свемира. Постајањем човека еманципованим космичким бићем идеја „бога“ добија нову димензију. У време космичке експанзије човечанства она више нема шта да тражи у сфери „небеског“ простора. Идеја „бога“ може да преживи само у дубини људског бића и то пре свега као естетска идеја која пружа могућност човеку да на хумани начин појми космос и односи се према њему као животворној целини. Истовремено, она има разлог постојања као једна од обједињавајућих идеја човечанства у оквиру анти-капиталистичког покрета – као симболична синтеза хуманистичког наслеђа и хуманистичких потенцијала човечанства у односу према техничком свету и свођењу човека на пуку материју, што значи у односу према механицистичком материјализму који има анти-духовни и анти-животни карактер.

Intervju za Serbian Times, Čikago

I

INTERVJU, DUCI SIMONOVIĆ: Nikada nisam gledao Đokovićev meč, on i Jokić su cirkuski gladijatori Novog svetskog poretka!

Ljubodrag Duci Simonović je filozof, pisac, a starije generacije ga pamte kao vrsnog košarkaša i reprezentativca Jugoslavije, koji je 1970.godine u Ljubljani, kada smo prvi put postali šampioni sveta, proglašen za najboljeg igrača.

Simonović je autor više knjiga, ubeđeni je levičar, a stavovi koje iznosi u retkim javnim nastupima obično izazivaju lavinu komentara i kontroverzi. Direktan povod za ovaj intervju bilo je upravo završeno Svetsko prvenstvo na Filipinima na kome je reprezentacija Srbije osvojila srebrnu medalju. Međutim, kada smo od Ducija zatražili komentar na temu sporta koji ga je proslavio i doneom mu brojne medalje, on nam je odgovorio sledeće:

-Ne pratim sportska takmičenja više od 30 godina. U tom periodu napisao sam deset knjiga od kojih je polovina objavljena na engleskom i na drugim svetskim jezicima. Da sam pratio sportska zbivanja samo bih izgubio vreme koje mi je bilo neophodno da uradim prave stvari, kaže Simonović za Serbian Times.

Najbolji košarkaš sveta Nikola Jokić se nije odazvao pozivu selektora Pešića jer “nije bio spreman da preuzme odgovornost”…Kako vi komentarišete taj njegov gest?

-Ne želim da nagađam zašto Jokić nije igrao za reprezentaciju Srbije. On je dobio ogroman novac i pitanje je kakav je ugovor napravio sa klubom za koji igra. To da „nije spreman da preuzme odgovornost“ je čista budalaština.

Javnost se podelila oko tog slučaja…Jedni Jokića nazivaju izdajnikom, drugi kažu da ima pravo da u svoje slobodno vreme troši kako želi, treći da on već dovoljno čini za Srbiju svojim angažmanom u NBA…Kakav je Vaš stav po tom pitanju, je li Jokić izdajnik ili slobodouman čovek? Ima li pravo država i nacija pozivati pojedince na patriotizam u slučajevima poput ovog?

-To je lična stvar. Jokić se rukovodi svojim privatnim interesima – kao i ubedljiva većina ljudi. Ovde bi moglo da se postavi pitanje: Da li su patrioti oni koji odlaze iz svoje zemlje u vreme kada Srbija propada, a stanovništvo nestaje?

Isti dan kad su košarkaši igrali finale SP Đoković je osvojio još jednu, rekordnu grend slem titulu…Onomad ste ga opisali kao gladijatora korporacija koje stoje iza vrhunskog sporta… Kako danas gledate na Đokovića, ne samo na njegove uspehe, već i njegov angažman mimo terena, poput osnivanja asocijacije koja se bori za prava igrača?

-Đoković je, kao i Jokić, cirkuski gladijator i kao takav najamnik kapitalističkih korporacija koje vladaju svetom. Njegova uloga je da depolitizuje i zaglupi potlače radne „mase“ i da omogući opstanak vladajućeg poretka. Zato dobija toliki novac. Isto je sa njegovom teniserskom bratijom i sa drugim sportistima u svetskom šou-biznisu, koji je najvažnije političko oruđe kapitalista za držanje radnika u pokornosti. Još je Kuberten tvrdio da je „sport najjeftinija duhovna droga koja drži radnike pod kontrolom“. Zato se svuda po svetu dižu stadioni, sportske hale i teniski tereni. Daj potlačenima kost koju će da grizu da se ne bi borili za humani svet – to je zlatno pravilo sporta.

Đoković je prethodnih godina mnogo istrpeo zbog njegovog stava prema vakcinama. Mnogi su mu zamerili što se bavi nečim “što nije u opisu njegovog posla”…Šta vi mislite o tom slučaju?

-Đokovićeva „borba protiv vakcinacije“ je najobičnija farsa. Đokovića plaćaju oni koji uništavaju život na Zemlji i čovečanstvo. Od tih para Đoković kupuje jahte, bazene, kuće, stanove, najskuplja kola… On u njihovim bankama drži stotine miliona dolara koje oni koriste da izazivaju pandemije, proizvode otrovne lekove, otrovnu hranu, da pretvaraju ljude u bolesnike i da ih kasape po bolnicama uzimajući im ogroman novac. To su Đokovićeve „gazde“ pred kojima Đoković kleči.

Svakodnevno viđamo vrhunske svetske sportiste na reklamama za razne proizvode, a ponekad i u kampanjama koje imaju socijalni aspekt…Istupaju povodom rata u Ukrajini, rasnih, seksualnih, ljudskih prava. Da li oni svoj uticaj po Vama koriste na pravi način, koliko tu ima humanih a koliko drugih motiva… I kakvo zaveštanje oni svojim angažmanom ostavljaju mladima koji ih prate?

-Novak Đoković je reklamni agent „novog svetskog poretka“, što znači mondijalističke New Age ideologije. On i njegova supruga nastoje da uguraju meditaciju i druge „duhovne“ discipline u naše škole da bi mladima ubili kulturnu samosvest i nacionalno dostojanstvo. U tom kontekstu Đoković propagira „Noć veštica“, meditacijom uteruje vodu po planinama Srbije u metalne cevi mini-hidroelektrana, dovodi gurue-hohštaplere u Srbiju da „obrazuju“ naš narod, ide u Bosnu da reklamira „bosanske piramide“ i druži se sa vanzemaljcima… Istovremeno, daje pare sveštenicima Srpske pravoslavne crkve i na taj način nastoji da se dodvori javnosti. U Hrvatskoj se „družio“ sa ustaškom princezom Kolindom i sa hrvatskim fudbalerima slušajući Tompsonove pesme… Uzeo je državljanstvo Monaka da ne bi plaćao porez državi Srbiji. Po slobodnoj proceni, Đoković duguje našoj državi preko 100 miliona dolara. Đoković plaća novinare, političare, sveštenike, naše „intelektualce“… da bi sprečio da se razmaknu zastori laži i pojavi se istina.

Transrodni sportisti polako, ali na velika vrata ulaze u moderni sport. Kakva je budućnost u kojima se osobe rođene kao muškarci takmiče sa ženama? I generalno, kakva je budućnost civilizacije koja ima više od dva pola…?

-Odavno se u sportu putem medikamenata i ubitačnim treningom žene pratvaraju u muškarce. Radi se o virilizaciji. Sa uništavanjem porodice i sa uništavanjem ljudi kao polnih bića izgubili su se kriterijumi koji omogućavaju da se napravi razlika između „muškog“ i „ženskog“ sporta. Ono što je najpogubnije, sport se zasniva na progresističkom principu “Citus, altius, fortius” koji ima apsolutistički karakter i koji insistira na rekordomaniji koja dovodi do uništenja sportiste kao biološkog i humanog bića. Bilo da su žene ili muškarci, sportisti postaju roboti. Zato je od prvorazrednog značaja ukinuti sport i razviti telesnu kulturu u kojoj neće biti borbe između ljudi za pobedu postizanjem rekorda, već u kojoj će se oživotvoriti igračko biće čoveka i međuljudski odnosi koji se zasnivaju na principu da su ljudi braća. Svet kao zajednica slobodnih igračkih bića – to treba da bude ideal društva kome treba da težimo.

Ukrajinski sportisti u pojedinačnim sportovima odbijaju da pruže ruku svojim ruskim i beloruskim kolegama, koji pored svojih imena više ne nose nacionalne zastave…Šta nam to govori o modernom sportu?

-Sportisti nisu slobodni ljudi, već su reklamni agenti vladajućih političkih i kapitalističkih grupacija. Ko to ne prihvata nema šta da traži u sportu.

“JOKIĆ SE RUKOVODI PRIVATNIM INTERESIMA, KAO I VEĆINA”: Ljubodrag Duci Simonović sa suprugom

Srpska država gradi stadione iako je domaći fudbal na nikad nižem nivou, sa izgovorom da će to vratiti publiku. Šta vi mislite o tome?

-Zidanje stadiona i sportskih hala uvek je bio način da se na legalni način pljačka narod. Umesto da se u našoj zemlji zidaju škole, obdaništa, bolnice, naučni centri… Milijarde evra ulaže se u zidanje stadiona i hala da bi mafijaške bande koje vladaju Srbijom mogle da se bogate. Uz to idu sportske kockarnice. Zatvaraju se škole i knjižare, a otvaraju se kockarnice u čijem otrovnom smradu propada naša mladež. Tome služe „vrhunski sportisti“. Oni uvlače mlade u kockarske jazbine u kojima će im ubiti volju da radom obezbeđuju svoju egzistenciju i grade svoju zemlju. Zaluđeni kockom mladi maštaju o bazenima, jahtama, kućama iz bajke i milijardama dolara… Sve ih to čeka ako budu slepo verovali u kapitalizam.

Koliko pratite domaći sport i kako komentarišete odnos sporta i politike u Srbiji?

-Ne pratim sport. Nikada nisam gledao Đokovića, Jokića i druge „sportske zvezde“ koji su postali svojevrsna božanstva u našoj zemlji. To samo ukazuje na to koliko je naš narod upao u močvaru kapitalističkog ništavila. Više od polovine mladih je funkcionalno nepismeno. Isto toliko ima mentalne probleme. Stotine hiljada mladih se drogira. Mobilni telefoni postali su mentalni vodič za mlade. Nema više kulture. Nema slobodarskih ideala. Nema istorije… Mladi su postali masa idiota koji teže da budu prodavci droge, sportske „zvezde“, kapitalisti, prostitutke, mafijaški bosovi… Niko ne želi da bude radnik. Niko ne želi da poštenim radom obezbedi opstanak svoje porodice.

Slučaj dečaka iz “Ribnikara” koji je pobio svoje vršnjake već mesecima zaokuplja medije…Ono što se desilo je ponajviše posledica čega u srpskom društvu…Medija, školskog sistema, sistema vrednosti, propasti porodice…?

-I u našoj zemlji u toku je amerikanizacija društva. Nasilje je postalo način života. Oružje, droga, kriminal, ubilačke borilačke veštine, prostitucija, usamljeničko beznađe, obezvređeni prosvetni sistem, egzistencijalna neizvesnost, novac kao jedina vrednost… Sve to dovodi do obračuna s čovekom kao ljudkim bićem i društvom kao ljudskom zajednicom. U sve dubljoj kapitalističkoj močvari opstaju samo pacovi, krokodili, gušteri, zmije…

Šta je najveći problem srpskog društva?

-Privatna svojina. Ona od malena sakati ljude i stvara od njih gramzive i destruktivne spodobe. Nigde u svetu ne postoji humano društvo – koje se zasniva na privatnoj svojini.

Serbian Times je medij srpske dijaspore u Americi i širom sveta. Koliko pratite zbivanja “preko okeana” i šta očekujete da će se desiti na predsedničkim izborima sledeće godine?

-Pratim intenzivno dešavanja u Americi i u svetu. Ne očekujem da će u Americi doći do promena nabolje. Američka imperija propada i to se neminovno odražava na zbivanja u samoj Americi.

Da li i vi mislite da je Tramp svojom politikom “načeo” tzv. Duboku državu i da li je on stvarna pretnja po taj dugo građeni sistem?

-Nikada nisam verovao u „američku demokratiju“. Šta je „američka demokratija“? Ona je politički oblik vladavine kapitala nad ljudima. Amerikom vladaju kapitalističke oligarhije i političari su njihove sluge. Ko to ne prihvata proći će kao Kenedi.

Koliko je njegova pojava značajna za političke procese u Americi, ali i svetu?

-Tramp je već bio na vlasti i nije usrećio Amerikance, kao ni svet. On predstavlja američke bogataše i bori se za njihove interese. Njegova politička retorika ima cirkuzanerski karakter. Pravo pitanje nije „Da li je Tramp bolji od Bajdena?“, već „Da li je Tramp gori od Bajdena?“.

Kakva je budućnost čovečanstva, u svetlu rata u Ukrajini, energetske krize, ponovnih blokovskih podela, sve bližih veza Kine i Rusije, najava zemalja Briksa da će uvesti sopstvenu valutu, …

-To su ozbiljna pitanja i ona zahtevaju ozbiljne odgovore. Objavio sam tekstove koji se na odgovarajući način bave pomenutim temama. Koristim priliku da obavestim Vaše cenjene slušaoce (čitaoce) da te materijale mogu naći na internetu. Svim našim dobronamernim ljudima u Americi šaljem najlepše pozdrave i najbolje želje iz naše otadžbine Srbije, poručio je na kraju intervjua Ljubodrag Duci Simonović.

Autor: Antonije Kovačević Foto: Privatna arhiva

https://serbiantimes.info/intervju-duci-simonovic-nikada-nisam-gledao-dokovicev-mec-on-i-jokic-su-cirkuski-gladijatori-novog-svetskog-poretka/

Спорт и еманципација жена

С

Спорт је институционализована деградација жена на „нижа бића“. Еманципација жена путем спорта своди се на њихову телесну и менталну дегенерацију. Истовремено, жене као „телесно инфериорна бића“ у односу према мушкарцима не доживљавају путем спорта друштвену афирмацију, већ друштвену деградацију. Спорт није средство за еманципацију жена, већ за њихово понижавање. У спортској педагогији и тренерском раду жене су симбол „слабости“ и као такве објекат презира. Рећи у свлачионици играчу да је „жена“ представља највећу увреду.

Жене и мушкарци не могу да буду једнаки у спорту јер спорт по својој природи не дозвољава да се жене и мушкарци такмиче заједно. Принцип „једнакост на старту“ не постоји када је реч о женама и мушкарцима. У спорту је извршена сегрегација по полу. Жене су као „телесно инфериорна бића“ лишене права и могућности да се заједно са мушкарцима појаве на стартној линији. Спорт се заснива на социјалном дарвинизму и представља  отелотворење капиталистичког принципа „Јачи побеђују, слабији бивају одстрањени!“ – на коме се заснива тржишна економија. Спорт је рат који се води телима спортиста. У њему доминира телесна снага и победничка воља. У спорту је легално убити, наносити тешке телесне повреде, уништавати децу…

У спорту влада рекордоманија која се заснива на апсолутизованом принципу квантитативно мерљивог учинка (citius, altius, fortius) који има прогресистички карактер и који одговара тржишној економији. Рекорд је тржишна вредност резултата. Упркос томе што постоји „мушки“ и „женски спорт“, рекордоманија представља критеријум са којим се мере резултати како у „мушком“, тако и у „женском спорту“. Вредновање резултата заснива се на вредносној матрици која рекорду даје апсолутну вредност. Резултати који се постижу у „женском спорту“ су безвредни у односу према резултатима који се постижу у „мушком спорту“. „Рекорди“ који постижу жене нису афирмација њихових људских моћи, већ показатељ њихове „инфериорности“ у односу према мушкарцима. Да би показале да „вреде“ жене настоје да „јуре“ резултате које постижу мушкарци. То раде тако, што се одричу свог људског (женског) идентитета и настоје да преобразе своје тело у мушко тело. Ради се о процесу вирилизације. „Прогрес“ у „женском спорту“ постиже се све монструознијом дегенерацијом жена као људских бића. У „женском спорту“ жене су све мање жене, а све више сурогат мушкарца.

У савременом капитализму који има технички и деструктивни карактер рекордоманија подразумева роботизовање човека. Спортиста је  сведен на механизам са којим се постижу рекорди. То је карактеристично како за „мушки“, тако и за „женски спорт“. Претварање женског у мушко тело подразумева претварање жене у киборга. У спорту се мушкарци и жене не појављују као природна, већ као техничка бића. Будући да су природне могућности човека да постигне нове рекорде одавно исцрпљене, постизање нових рекорда пре свега је условљено применом нових медицинских и техничких средстава са којима се људски организам претвара у техничку направу. Истовремено, спортистима се убија људско достојанство и ствара само-деструктивни карактер који треба да их доведе до циља – по цену сопственог уништења.

Идеја о „хуманизовању спорта“ је идеолошка подвала. Треба хуманизовати свет, а то значи укинути капитализам и створити нову цивилизацију  у којој људи неће бити „противници“ који крваре на спортским борилиштима, већ браћа. У капитализму влада принцип „Публика воли мирис крви!“. У хуманом свету уместо мириса крви и смрти, завладаће мирис цвећа и љубави…

Роботизација и будућност човечанства

Р

Роботизација је завршни облик капиталистичког дегенерисања човека. Капитализам не претвара роботе у људе, већ људе у роботе. Уместо да еволуција човека има историјски карактер, она добија технократски карактер. Капитализам уништава личност човека и своди га на функционални део техничких процеса са којима капитализам уништава хумани и живи свет. Марксова идеја „постварење“ (Verdinglichung) указује на владајућу тенденцију развоја света. Капитализам укида човека као хумано и природно биће и претвара га у техничко средство за развој капитализма.                   

Роботи су пројекција на капиталистички начин дегенерисане људскости. Капитализам укида међуљудске односе и на тај начин укида човека као друштвено биће. Друштво постаје гомила атомизованих појединаца који су сведени на радно-потрошачку масу. Људи губе потребу за људима. Човек не тражи људско у другом човеку, већ у виртуелним световима, кућним љубимцима и техничким направама. Роботи постају замена за људска бића.  

Мерено капиталистичким критеријумима, једна од најважнијих предности робота у односу према људима је то, што роботи као техничка „бића“ могу непрестано да буду усавршавани и то на темељу продуктивистичке ефикасности која има профитабилан карактер. Брзина обрта капитала је она моћ која условљава роботизацију човека и технизацију света. У коначном, процес роботизације своди се на развој капитализма – што подразумева све интензивније уништавање човека као хуманог и животворног бића. Роботизација указује на то,  да капиталистичка будућност нема граница.                  

Ово је посебно значајно када је реч о „освајању космоса“. Технократски однос према космосу и космичкој будућности човечанства условљен је дехуманизованим технократским умом. Човек је укинут као историјско биће и на тај начин као јединствено и непоновљиво космичко биће. Човек не ствара хумани космос, већ путем техничких процеса бива укинут као хумано и природно биће и сведен на космичке процесе који имају енергетски и механички карактер.

Роботи су органски део техничког света и њихове особености условљене су природом капитализма. Они су серијски производ и као такви потрошна роба. Роботи нису друштвена и историјска бића, лишени су емоција, ума, слободарског достојанства, културне и националне самосвести, немају моралне критеријуме, немају никаква права, не разбољевају се, раде 24 сата дневно оно зашта су програмирани, заменљиви су, могу моментално бити искључени и уништени…

Капиталисти не теже да створе роботе који су по својим особинама све ближи људима, већ људе који су по својим особинама све ближи роботима. Нису људи узор роботима, већ су роботи узор људима. Путем спектакуларног модела робота капиталистичка пропагандна машинерија намеће људима представу капиталистичког човека будућности. Роботи су, заправо, сурогат људи од којих је капитализам створио идеалне робове.                 

Спорт је област у којој је роботизација човека у постојећем свету досегла највиши ниво. Тело човека постало је техничко средство за постизање рекорда, а „јуриш на рекорд“ заснива се на продуктивистичком фанатизму који има технички и деструктивни карактер. То је оно што одређује личност спортисте, као и његов однос према свету и будућности.  

Имајући у виду да капитализам све драматичније уништава животне услове у којима човек као природно и хумано биће може да опстане, прворазредни значај добија особеност робота да могу да функционишу и у окружењу које је погубно за човека. Уништење животне средине обезвређује човека као људско и природно биће и подстиче развој процеса роботизације.

Роботизација указује на то, да капитализам може да опстане без људи. У на капиталистички начин дегенерисаном свету људскост није само сувишна, већ је постала кочница „прогреса“. Са развојем потрошачког друштва, што значи постајањем капитализма тоталитарним поретком деструкције, дошло је до коначног обрачуна капитализма са живим светом и човеком као хуманим и природним бићем. Човек је постао „застарело биће“ које ће да оконча своју космичку одисеју на капиталистичком ђубришту.            

 

Noviji tekstovi

Poslednji Komentari

Arhiva

Kategorije

Meta Linkovi

Pratite Ducijev rad i na fejsbuku