ArhivaDecember 2021

Зашто људи треба да имају децу? Шта још може да мотивише човека да роди дете? Какав живот може човек да понуди детету у све погубнијим друштвеним и природним условима? Све је мањи хумани и природни простор на коме човечанство може да обезбеди опстанак и будућност. Људи су изложени све горој екоцидној тиранији која их дегенерише као хумана и природна бића. Ваздух, вода, храна… све је затровано. У току су све погубније климатске промене, криминализовање друштва, болести, пандемије, неизвестан посао, насиље, роботизација, нуклеарно загађење, све већа опасност од рата који може да уништи човечанство… Што је најгоре, у потрошачкој фази развоја капитализам своди човека на „потрошача“, што значи на деструктора и канту за отпад у којој нестају све отровнији сурогати капиталистичке цивилизације. Све неизвеснији животни услови приморавају човека да тражи таква егзистенцијална решења чије реализовање доводи у питање опстанак човечанства и живота на Земљи…

Капитализам као тоталитарни поредак деструкције убија у људима веру у будућност – која представља један од најважнијих мотива који их покреће да заснују породицу. Атмосфера уништења која се непрестано ствара доводи до тога да млади са страхом гледају на будућност и самим тим на стварање подмлатка. Ево шта нам, у Знакови поред пута, поручује смерни хришћанин Иво Андрић: „У великим болницама има по једна соба у коју преносе оне болеснике за које се види да ће живети још неколико сати. У васиони, ова наша земља је таква соба за умирање. А то што се плодимо, то је само илузија, јер све се то дешава у границама смрти на коју смо осуђени и због које смо на земљу бачени.“ Ако је бог осудио човека на смрт и ако је рађање деце само илузија – због чега људи треба да рађају децу? Ако овоме додамо хришћанску догму о апокалипси и тврдњу патријарха Павла да су Срби „небески народ“, не преостаје нам друго него да ископамо гроб и помолимо се богу.

Сводећи људе на „мобилну“ радну снагу капитализам приморава људе да све чешће мењају пребивалиште и на тај начин их спречава да дугорочно организују живот. То условљава да односи између људи немају трајни, већ привремени карактер што погубно утиче на успостављање брачне заједнице и стварање потомства. Капиталистички глобализам условљава да човек више нигде не може да се скраси и обезбеди извесну и трајну егзистенцију. Капитализам је отео људима домовину.

Брзина обрта капитала је она скривена моћ која условљава живот људи и међуљудске односе. Све брже окретање замајца деструктивне капиталистичке репродукције условљава да су међуљудски односи све сиромашнији. Капитализам уништава човека као друштвено биће и претвара људско друштво у масу аутистичних сподоба. Уместо непосредних међуљудских односа који се заснивају на љубави и поштовању, успостављају се „односи“ путем техничких средстава који се своде на механичке поруке. Човек губи људскост тако што губи потребу за другим људима.

Савремени капитализам претвара људско друштво у мондијалистичку радно-потрошачку гомилу коју повезују дегенерисани облици друштвености које ствара индустрија забаве и рекламна машинерија потрошачког друштва. На тај начин капитализам укида традиционалне облике друштвеног организовања и у том контексту нацију – и тиме човека као органски део националне заједнице. Човек губи осећање припадности нацији и тиме губи одговорност за национални опстанак. Рађање деце није више „национална дужност“ већ „лична ствар“ и облик репродуковања човека као безличног дела апстрактног „човечанства“.

Капиталистичка пропагандна машинерија ствара крива огледала у којима човек не може да препозна себе као људско биће. Технички свет неминовно производи миметичке импулсе који од малена улазе у подсвест људи. Човек не сагледава себе као оплемењено природно и хумано већ као техничко биће. Идеализована слика робота постаје слика коју човек има о себи. Човек човеку постаје средство за задовољавање патолошких потреба које му намеће техничка цивилизација и потрошачко друштво. Инструментализовање тела неминовно условљава сексуалне и друге међуљудске односе. Истовремено, капитализам ствара компензационе механизме који имају техничку и деструктивну природу. Уместо да пружају могућност људима за бекство из постојећег света, они усисавају човека у постојећи поредак и то тако да га прилагођавају владајућем поретку.

Постајући тоталитарни поредак деструкције капитализам је довео до тога да је сам живот постао терор над човеком и уништење човека као природног и људског бића. Човек живи у све дубљој капиталистичкој мочвари и претвара се у на капиталистички начин дегенерисано биће. Капитализам укида човека као животворно биће и на тај начин укида животворне односе између људи. Све већи број младих је стерилно, а све већи број деце има урођене мане. Уништавањем породице и претварањем друштва у гомилу патолошких усамљеника капитализам уништава људе као полна бића. Хомосексуалност, педофилија, трансвестити… све су то облици капиталистичког дегенерисања људи као природних и друштвених бића.

Одакле људима потреба за децом? Да ли се ради о њиховој биолошкој природи или о хуманој потреби? Треба правити разлику између биолошких предиспозиција за рађање, сексуалних потреба и потребе за децом. Животиње имају биолошку предиспозицију за рађање и на тој основи потребу за парењем, али не и потребу за потомством. Њихов однос према младима има инстинктивну природу. Животиње се брину о младима само дотле док они не стасају. Када се то деси, оне одбацују младе и на тај начин их приморавају да се брину о себи. За разлику од животиња, жена не одбацује дете када стаса већ се брине о њему до краја живота по принципу „мало дете – мала брига; велико дете – велика брига“. Жена је еманциповано животворно биће. Потреба за децом је оплемењена природна потреба која има стваралачки и историјски карактер. Младунче је оно што јесте као природно биће. Дете је оно што може да буде као људско биће. Животиња је у стању да створи нови живот. Човек је у стању да створи нови свет.

Однос жене према детету не заснива се на њеној инстинктивној природи, већ је условљен друштвеним условима у којима живи и у том контексту заснива се на хуманим или нехуманим мотивима. У аристократским и богаташким породицама децу рађају да би се очувао статус и породично богатство; у сеоским срединама децу рађају да би имали радну снагу која ће да обезбеди опстанак породице и сачувати посед; у грађанским породицама „улаже се“ у децу да би се стекао друштвени статус, сачувао брак и обезбедила старост…

У нашој јавности одговорност за биолошко пропадање нашег народа пребацује се на жене. Да би се прикрили друштвени узроци који доводе до „беле куге“, и на тај начин спречило да се људи боре против владајућег капиталистичког поретка, на оптуженичкој клупи нашле су се жене. Клеро-фашистички идеолози иду тако далеко да жене које абортирају проглашавају „убицама“. Приморати жену да роди дете сваки пут када затрудни не значи само укидање жене као људског бића и њено свођење на „националну крмачу“, већ стварање друштвеног поретка који има фашизоидни карактер. Имајући у виду класну природу друштва у коме живимо, укидање права женама да саме одлуче да ли ће да роде у коначном води до тога, да ће радничка сиротиња да рађа и одгаја децу – која ће постати радна снага „господе“ и њихово „топовско месо“. Ту историјску лекцију наш народ је одавно научио.

Клеро-фашистима не пада на памет да поставе питање о одговорности мушкараца за рађање деце. Жена одлучује да ли ће да роди дете, али мушкарац одлучује да ли ће дете да буде зачето. Сводећи жене на објекат сексуалног иживљавања мушкарци приморавају жене да затрудне и тиме да преузму одговорност за рађање деце. Када би мушкарци поштовали жене као људска бића они би поштовали и њихово опредељење да ли ће да роде. У том случају драстично би се смањио број нежељених трудноћа и тиме број абортуса.

Рађање деце није „женско питање“ већ је прворазредно друштвено питање. Рађање треба да се заснива на потреби људи да имају децу, а не на обрачуну са женом као хуманим бићем. Треба створити услове да млади могу да планирају породицу и да се избегне нежељена трудноћа, а не да се репресивним мерама жене приморавају да рађају и онда када то не желе и када за то немају услова. Не може се фашистичким методама сачувати наш народ од пропасти. Феминистичка теза да су „жене власнице свога тела“ и да „могу са дететом да раде шта им је воља“ по својој суштини одговара клеро-фашистичкој тези да су жене „националне крмаче“. У оба случаја жене су укинуте као друштвена и тиме као људска бића. Рађање деце је највиши облик реализовања жене као друштвеног бића и најаутентичнији облик њене самопотврде као животворног бића. Оно подразумева реализовање еманципаторског наслеђа човечанства и стварање хумане будућности. Смисао рађања деце није стварање робова и убица, већ стварање хуманих људи и хуманог друштва.

Сам начин на који се рађају деца треба да има хуману природу, што значи да буде реализација жене као хуманог бића. Децу треба рађати тако да то буде основ за њихово постајање достојанственим људским бићима. Жене као оплемењена природна бића треба да на оплемењени природни начин рађају децу. „Добијање“ деце из епрувете је начин на који се капитализам обрачунава са човеком као природним и хуманим бићем и ствара савремену фашистичку цивилизацију која има технички карактер. Деца без природних родитеља нису лишена само родитељске љубави и породичне топлине, већ и историјских корена и тиме историјске самосвести без које нема будућности.

Пад наталитета само је један од разлога пропадања нашег народа. Томе доприноси и то што млади масовно напуштају нашу земљу. У најразвијеним капиталистичким друштвима дошло је до драматичног пада наталитета који угрожава њихов опстанак. Једна од особености капиталистичке глобализације је да најразвијене капиталистичке државе недостатак радне снаге надокнађују тако што новцем привлаче младе из периферних капиталистичких земаља. То се односи на Србију, као и на друге балканске земље. У току „транзиције“ из социјализма у капитализам Србија је постала фарма на којој се „производе“ деца од које ће највећи број постати „прљава“ радна снага Запада. Ради се о савременом „данку у крви“ који плаћа светска сиротиња и који доводи до пропасти читавих народа.

Упркос све тежим и неизвеснијим животним условима, рађање деце и њихово одгајање мора да буде најважнији задатак који стоји пред нама. Отуда је од прворазредног значаја очувати животни оптимизам. Треба правити разлику између лажног и реалног животног оптимизма. Лажни оптимизам заснива се на пропагандистичким говорима политичара, „традиционалиста“ и попова. Реални оптимизам заснива се на борби радних људи против друштвених узрока који доводе до уништења породице и до масовног исељавања младих. Без реалног сагледавања друштвених узрока који доводе до пропадања нашег народа и без борбе за њихово искорењивање српски народ, попут других „малих“ народа, осуђен је на нестанак.

Уместо да жене буду сведене на „националне крмаче“ треба створити друштвене услове у којима ће људи моћи да се реализују као друштвена бића, што пре свега значи да имају потребу за породицом. Само развој друштвености која се заснива на колективној својини и солидарности пружа могућност да човек постане истинско људско биће које има животворне способности и потребу да има децу. Потреба за децом је, заправо, потреба за хуманим светом. Пред нама је тежак, али једино исправан пут: да створимо хумано друштво и да оплеменимо нашу животну средину. Хумано друштво и здрава природа је оно са чим треба придобити младе да остану у својој земљи и да заснују породицу.

Владајуће олигархије најразвијенијих капиталистичких земљама „решавају” све дубљу егзистенцијалну кризу у својим друштвима тако што је прабацују на леђа светске сиротиње. Преживљавање капитализма непосредно је условљено пљачком и уништавањем читавог света. Савремени империјализам, коме су Кока-кола интелектуалци дали назив „глобализам”, за разлику од његових претходних историјских облика који су имали експлоататорски („Пљачкај!“) и геноцидни карактер („Убиј!“) – има екоцидни карактер („Уништи!“). НАТО, ММФ и друге „међународне организације” су средство Запада за реализовање екоцидног тероризма и на тој основи геноцидне политике. Успоставља се нови фашизам који се заснива на глобалном и тоталитарном капиталистичком терору: сваки делић планете и сваки сегмент живота постаје средство за капиталистичко репродуковање, што значи да је сам живот постао терор над човеком и деструкција људског. Све интензивније уништавање живота води радикализовању геноцидне политике: уништење све већег броја људи постаје основни услов за преживљавање све мањег броја људи. У том контексту створена је теорија о „златној милијарди” која представља стратешки оријентир политичкој пракси најразвијенијих капиталистичких земаља.

Екоцидна капиталистичка помама производи све већи страх за опстанак и на тој основи ствара услове за радикализовање политичких одлука и акција. Употреба атомских и неутронских бомби, вештачких вируса и других убитачних средстава, постаје легитимно средство за „одбрану”. У готово свим извештајима „стручњака” Западне хемисфере, „пренасељеност” планете је „највећа опасност за опстанак човечанства”. Страх за опстанак усмерава се ка народима који се „исувише множе” и на тај начин угрожавају опстанак свих. Решење се намеће само по себи: уништење милијарди „прекобројних” нужно је да би човечанство опстало. Они који нештедимице уништавају природу и истребљују народе постају „спасиоци човечанства”. Запад има богато искуство у уништавању народа: истребљивање северноамеричких Индијанаца од стране америчког капитализма и Кинеза и аустралијских домородаца од стране британског империјализма – упућује на Западне „традиције” у обрачуну с „вишком” човечанства. Истовремено, „глобализам” на темељу америчког „новог светског поретка” условљава стварање „мондијалистичке” геноцидне плутократије која има задатак да, економским и другим мерама, уништи „вишак становништва” на својој територији. Даљи развој капитализма платиће милијарде невиних људи, све већи број животињских врста које су пред истребљењем, сав живи свет… У коначном, све то служи да би неколико милиона ментално дегенерисаних „богаташа” могло и даље да „ужива” у материјалном богатству које настаје из крви и пепела, и који свој опстанак обезбеђују путем полицијске, мафијашке и војне тираније и илузија које ствара индустрија забаве. Фанатици капитализма су најгори терористи: они уништавају живот на Земљи.

Економска логика монополистичког капитализма, која се заснива на принципу „Велика риба прождире мању рибу!”, постала је владајући политички принцип који одређује односе између држава. Оно што нацисти нису успели да учине оружјем и концентрационим логорима, пошло је за руком западним капиталистичким концернима путем новца и економских уцена: да од земаља бившег „источног блока” створе свој „животни простор”, а од њихових грађана савремено робље. Владајући политички кругови Европе поистовећују Европу са „Европском унијом”, исто као што нацистички идеолози „нови европски поредак” прогласили „Европом”. Управо они који се залажу за Европу као заједницу равноправних народа и који инсистирају на њеном еманципаторском наслеђу – најљући су противници „Европске уније” која је оруђе најмоћнијих европских концерна за уништавање еманципаторског наслеђа европских народа. „Европска унија” гради се на илузији да улазак у „Унију” обезбеђује свим народима Европе „просперитет и бољи живот”. Овде треба подсетити да је главни прокламовани циљ нацистичког „новог европског поретка” био да „сви европски народи буду срећни”!

„Европска унија” је: (1.) анти-људски и деструктивни поредак који се заснива на владајућим принципима монополистичког капитализма „Уништи конкуренцију!” и „Паре не смрде!”; (2.) њена владајућа политичка сфера не пружа могућност за изражавање политичке воље грађана, већ је политички облик владавине капитала над људима; (3.) читава институционална, нормативна и пропагандна сфера тог поретка усмерена је на уништавање културне и слободарске самосвести људи и на њихову интеграцију у духовну орбиту капитализма на нивоу идиотизоване радно-потрошачке „масе”.

„Европска унија” није „демократска заједница народа”, већ облик интеграције европских мултинационалних концерна у борби против америчких концерна који користе америчку државу као средство за остваривање својих интереса на глобалном плану. Она се не заснива на еманципаторским (културним) традицијама европских народа, већ на империјалистичким традицијама европског капитализма. „Европска унија” није хуманистички циљ, већ средство најмоћнијих капиталистичких концерна за остваривање, путем економских и политичких „мера”, истих оних циљева које је Хитлер, путем оружја, покушао да оствари за немачки капитал. Она је прелазна фаза у „развоју Европе” који води стварању новог (екоцидног) фашистичког поретка. Управо ова насилна капиталистички успостављена „интеграција народа Европе” доводи до бујања национализма и расизма, што је одговор на лишавање људи елементарних људских и грађанских права. То је увод у све драматичније обрачуне који ће се развијати на темељу владајуће логике коју намеће монополистички капитализам, и на темељу све загађеније природне средине и биолошког пропадања европских народа. Екоцидни капиталистички тероризам неминовно производи национализам који се више не заснива на борби за радно место или потрошачки стандард, већ на борби за опстанак.

Уместо да се „уједињавањем Европе” код грађана развија оптимизам и толеранција, што би одговарало „хуманистичким идеалима” у које се политичари непрестано заклињу, нараста страх од будућности и нетрепељивост. „Хуманистички” говори не могу да сакрију све већи криминал, незапосленост, распад „државе благостања” а са њом социјалне заштите, уништавање животне средине, дрогирање, насиље, самоубиства, фанатизам, екстремизам, бујање сатинистичких секти и фашизма, разбијање породице, све већи број деце без родитеља, трговину људима и децом ради сексуалног злостављања и њихово убијање ради „добијања” органа (у Енглеској годишње „нестане” преко 40 000 малолетне деце, у Немачкој преко 50 000…), развој СИДЕ и других болести којима треба десетковати сиротињу, усамљеност која је добила размере епидемије…

„Европска унија” производи расизам, попут оног који је створен у САД. Народи из Источне Европе и са Балкана добијају статус „народа без културе”, што значи „нижих бића”. Језици Gastarbeitera не схватају се као европска културна баштина, већ постају повод за дискриминацију. Масовна је појава да страни радници спречавају своју децу да уче матерњи језик да се не би уочило њихово порекло и зато били изложени понижавању. Када се има у виду да занемарљив број деце странаца стекне више и високо образовање, јасно је да лишавање деце матерњег језика значи уништавање њиховог културног бића, чиме се своде на радну снагу која је „предодређена” да обавља најтеже и најопасније послове.

У „Европској унији” јасно се оцртава расистичка пирамида која се заснива на економској, политичкој и војној моћи: на врху су Немачка и Француска; испод њих су Италија, Шпанија, Холандија, Белгија… Балкански народи налазе се на дну пирамиде. За њих је у „уједињеној Европи” резервисано оно место које афро-американци имају у САД. „На путу за Европу” балкански народи треба да изгубе културну самосвест и слободарско достојанство и да постану „прљава“ радна снага, а Балкан септичка јама Европе. Од балканских народа захтева се да се одрекну слободарске традиције, која представља основ њиховог опстанка и историјске самосвести, док се, истовремено, од њих захтева да се држе мита о „Европи” као „заједници слободних народа”. Колонијални митови постају средство за обрачун са слободарским идеалима и вољом за опстанак.

„Уједињење Европе” по америчком моделу, а то значи на основу интереса мултинационалних концерна и њихове борбе за доминацију, води обрачуну с „национализмом” који се своди на обрачун с културним наслеђем европских народа и с њиховим правом да доносе суверене политичке одлуке. У САД живе отпаци европских и других народа који су дегенерисани „америчким начином живота” и Кока-кола „културом”. У Европи живе историјски народи који свој национални, грађански и културни идентитет везују за земљу за чију слободу су се борили њихови преци. Она је њихов животни и духовни завичај и основ људског самопоимања.

„Европски идентитет” не може да се гради на темељу формалних принципа (попут устава), већ на слободарској традицији и културном наслеђу европских народа. Европљани треба да буду умни и борбени људи који ће се супротставити процесима уништавања културног наслеђа народа и живота и који ће нагомилане објективне могућности за стварање новог света, који се заснива на умној слободи, путем политичке борбе претворити у реалне могућности ослобађања. Европа (свет) треба да постане башта у којој заједно расту цветови свих европских (светских) култура. Није важно који је цвет „већи”, већ да сваки мирише својим мирисом. Ради се о реализовању идеја-водиља Француске грађанске револуције који нису само хуманистички, већ су постали основни егзистенцијални принцип.

Само на основу борбе за нови свет еманципаторско наслеђе европских и других народа који живе у Европи може да се реализује. Европа ће превазићи све дубљу друштвену кризу стварањем новог света – или ће пропасти. Усвајање „америчког начина живота” за европске народе значи самоубиство.

Историјски гледано, капитализам је путем своје пропагандне машинерије стварао „легендарне“ личности које представљају симбол његове „развојне снаге“. Данас, то је Илон Маск. Владајући медији направили су од њега мит са којим треба показати да су развојне моћи капитализма неограничене. „Генијални визионар“ Маск је тај који ствара техничка средства за „продор у космос“ и за колонизовање других планета. Он ствара могућности да капитализам постане не само владајући земаљски, већ и владајући космички поредак.

Заједно са другим капиталистичким „визионарима“ Маск настоји да реализује космичке пројекте који имају профитабилни карактер, и који служе експанзији капитализма који све драматичније доводи у питање опстанак живота на Земљи. Истовремено, његова „космичка визија“ је саставни део пројекта „рата звезда“ који је створила америчка војна индустрија и који је промовисао амерички председник Роналд Реган. Мит о „генијалном визионару“ Маску је маска иза које се крије америчка капиталистичка олигархија која настоји да загосподари светом. Крајњи циљ „освајања космоса“ је овладавање Земљом.

Идеја о „освајању“ других планета не заснива се на разумном сагледавању чињеница већ на машти тахнократских фах-идиота која има митолошку и сензационалистичку природу. Путем владајуће пропаганде и на капиталистички начин дегенерисане науке ствара се утисак да су космичка сазвежђа на дохват руке човечанству и да је „освајање других планета“ његова непосредна будућност. Релативизује се време и космички простор и на тај начин губи се представа о реалном времену у коме живимо. Историјско време претвара се у апстрактно време у коме се, у виртуелном космичком простору, репродукује капиталистички свет на „вишем“ техничком нивоу. Истовремено, намеће се илузија да се техничким средствима може обезбедити „вечна“ егзистенција човечанства у свемиру. Везивање будућности човечанства за космичко пространство представља једну од најпогубнијих илузија коју стварају технократски фах-идиоти и холивудска филмска индустрија.

Маск залуђује људе космичким пројектима истовремено док капитализам систематски уништава живот на Земљи. Не само да се у космичке програме улажу огромна средства, која би могла да буду искоришћена за успостављање еколошке равнотеже на Земљи, већ они добијају спектакуларну димензију и као такви служе да се из јавности уклоне призори масовног умирања деце од глади, жеђи и болести, призори монструозних „хуманитарних интервенција“ и савремених концентрационих логора, као и призори све драматичнијег уништавања животињских врста, река, океана, ваздуха, шума, њива и пашњака, глечера… У коначном, „освајање космоса“ не ствара бољитак човечанству и не повећава извесност људског опстанка, већ спутава борбу против капитализма и доприноси развоју нових механизма манипулације, доминације и деструкције.

Попут Хокинга, Маск ствара илузију да „човечанство може да преживи“ тако што ће малобројна група „одабраних“ да „оде“ на неку другу планету. Ствара се атмосфера да је Земља привремено станиште човека и да се будућност човечанства налази на другим планетама. Човек не може да укине капитализам и створи поредак који ће се заснивати на економији која настоји да задовољи истинске људске потребе и која ће имати рационални и оплемењујући однос према природи, али може да путује хиљадама година кроз космичко пространство и створи нови живот на некој непознатој планети. Митолошка пројекција „космичких светова“ постаје средство за обезвређивање наше планете и за обрачун с вером да је могуће очувати живот на Земљи. Производи се технократски заснована квази-религиозна илузија да права историја човечанства почиње у космосу – и њој одговарајући вредносни изазови са којима се обезвређује човек као природно и хумано биће. Овде треба рећи и то, да су традиционалне религије, које се заснивају на идеји апокалипсе и другим фаталистичким идејама, дале посебан допринос стварању атмосфере да је Земља привремено станиште човека. Земља је сведена на „космичку мртвачницу“ а човек на проклетника кога је бог послао на Земљу да би га уништио.

Владајући однос према космосу је пројекција владајућег односа капитализма према Земљи. Уместо да се однос човека према Земљи заснива на саживоту са природом и њеном оплемењивању он се заснива на експлоатацији природе и уништавању живота. Стварањем „потрошачког друштва“ однос према Земљи бива заснован на потрошачкој еуфорији која се темељи на деструктивном ирационализму. Што човек грчевитије настоји да очува потрошачки стандард утолико интензивније уништава живот на Земљи. Све већи недостатак сировина и енергије доприноси стварању свести да живот човека на Земљи има привремени карактер и да се његова егзистенцијална перспектива налази у насељавању других планета. Земља постаје одскочна даска за „освајање свемира“, а небеска тела сировински извор и предмет експлоатације.

Маскова теорија и пракса указују на истину да техника у капитализму може да се развија само у контексту следа егзистенцијалне логике капитализма. Уистину, техника има животворне и деструктивне потенцијале. Техника може да претвори енергију у живот, али може да је претвори и у средство за уништење живота. Постајање капитализма тоталитарним поретком деструкције условило је постајање технике деструктивном моћи. У основи тог процеса налази се најпогубнија особеност капитализма: да од последица уништавања света ствара изворе профита и тиме основ за свој развој.

За Маска продор човека у свемир одвија се путем технике и има техничку природу. Његова космологија заснива се на механицистичком поимању човека и природе. Он се обрачунава с хуманом историјом људског друштва и на тај начин доводи у питање човека као еманциповано космичко биће. Космос је све ближи човеку у техничком смислу, али је све даље од човека у природном и хуманом смислу. Када се ствари сагледају у реалној друштвеној димензији, „космичка епопеја“ човечанства постаје један од технократских митова са којим се уништава историјска (само)свест човека, а тиме еманципаторско наслеђе националних култура и грађанског друштва. Хуманистичку машту замењује „космичка визија будућности“ коју производи холивудска филмска машинерија потпомогнута од стране војне индустрије. Маск и други „космички визионари“ су средство капиталистичке олигархије за уништење хуманистичке визије будућности која подразумева превазилажење капиталистичке цивилизације.

Маск промовише катаклизмичке сценарије на којима се развија идеја о „застарелости традиционалног човечанства“, и идеја да треба створити „новог човека“ који ће бити у стању да се ментално и телесно прилагоди изазовима које намеће одлазак у космос и живот на другим планетама. Будућност човечанства своди се на стварање „расе киборга“ која ће бити у стању да се „такмичи“ са „интелигентним машинама“ и „осваја“ планете. Капитализам путем технике уништава „традиционално човечанство“ и протерује човека са Земље. Томе служи развој свемирске технике, технизовање животног простора, као и аутоматизација животних процеса и роботизација човека. У „техничком свету“, који је најаутентичнији појавни облик капиталистичког деструктивног ништавила, човек се „усавршава“ тако што губи природне и људске особине и постаје роботизована наказа.

У владајућим научним круговима све је популарнија „вештачка интелигенција“ која подразумева да је интелигенција лишена хуманог садржаја и да је добила технички карактер. „Развој интелигенције“ постиже се укидањем човека као емотивног, еротског, моралног, друштвеног, историјског, стваралачког и визионарског бића. Истовремено, човек је лишен ума и на тај начин могућности да трага за истином, као и могућности да створи визију новог света и да се избори за њега. Човек треба да се прилагоди техничким изазовима и постане механизам са којим ће управљати вештачка интелигенција. Маск указује на опасност од неконтролисаног развоја вештачке интелигенције, а истовремено настоји да омогући капиталистичку експанзију која неминовно доводи до лишавања човека ума и до његовог претварања у робота.

Вештачка интелигенција не представља сама по себи опасност за човечанство. Она је опасност само уколико је средство за репродукивање капитализма, што значи уколико је средство капиталиста за уништавање човека као хуманог бића и за стварање техничког света. Путем вештачке интелигенције капитализам лишава човека начина мишљења које му пружа могућност да постави питања која се тичу суштине човека као људског бића и суштине људског света, смисла живота, могућности да објасни историјске појаве, да одговори на питање шта је добро а шта лоше, шта је слобода а шта ропство, да открије еманципаторске потенцијале грађанског друштва и националних култура, да створи визију будућности… Исто тако, технократски фах-идиоти своде бога на „интелигенцију“ која је створила жива бића на исти начин на који научници стварају хибриде кукуруза и пестициде. Бог постаје отелотворење вештачке интелигенције која је постала апсолутна и тиме неприкосновена моћ.

Попут других технократских фах-идиота Маск има на технички начин дегенерисани ум. Није случајно што је његов речник лишен појмова који указују на суштину човека као хуманог бића. Сиромаштво његовог речника израз је ограничених могућности његовог мишљења које има механички карактер. Он не поставља умна питања која траже умне одговоре. Нема дијалектичког начина мишљења без којег није могуће направити разлику између прошлости и историје, а то значи без којег се не може схватити да је човек историјско и визионарско биће. Став да „човек није оно што јесте, већ оно што може да буде“ за Маска и друге технократске фах-идиоте представља немогуће питање.

Ради се о начину мишљења који се заснива на укидању човека као јединствене и непоновљиве личности која је у стању да има сопствени поглед на свет и будућност. Вештачка интелигенција и роботизација подразумевају лишавање човека људске самосвести и достојанства. Човек престаје да буде самосвојно стваралачко, слободарско и визионарско биће и постаје механичка ствар. Истовремено, развој вештачке интелигенције доприноси стварању техничког света и укидању међуљудских односа и на тај начин аутентичне друштвености. Путем вештачке интелигенције намећу се шаблони понашања који претварају људско друштво у механички мравињак. Вештачка интелигенција не представља само тријумф техничке цивилизације над човеком као хуманим бићем, већ коначно уништење човека као хуманог бића.

Маск и други фанатици капитализма убеђују људе да ће Земља “ускоро пропасти” да би се обрачунали са њиховом визионарском свешћу и вољом да створе нови свет. Могућност да ће капитализам да уништи живот на Земљи далеко је извеснија него могућност да ће се живот на Земљи угасити – за пет или десет милиона година. Постајањем капитализма тоталитарним деструктивним поретком свет је постао капиталистички крематоријум. Човечанство се приближава еколошком граничнику чијим је прекорачењем његова судбина запечаћена. Све драматичније пропадање живота на Земљи приморава човечанство да се уједини и искорени узроке који доводе до уништења живота. Однос према космосу треба да се заснива на одбрани живота на Земљи и развоју човека као хуманог бића. Уместо “освајања космоса” треба се обрачунати с капитализмом и на тај начин спречити уништење живота на Земљи. Човек може да обезбеди опстанак у космосу једино уколико обезбеди опстанак на Земљи. То подразумева ослобађање човека од илузије, коју стварају Маск и његови истомишљеници, да се будућност човечанства налази на другим планетама. Какву то „космичку будућност“ може капитализам да понуди човечанству када се његов опстанак заснива на уништењу живог света? Развој капитализма као тоталитарног поретка деструкције довео је до тога, да највећа опасност опстанку човечанства не прети од космичких тела и космичких катаклизми, већ од капитализма. Капиталистички фанатици попут Илона Маска постали су јахачи апокалипсе и као такви гробари човечанства.

Идеја да је Земља једини космички дом човека добила је на значају током развоја еколошких покрета који су настали као одговор на све дубљу еколошку кризу коју ствара капитализам. Да би Земља постала истински космички дом човека треба да буде успостављен поредак који неће бити само у стању да обезбеди опстанак човечанству, већ и да пружи могућност човеку да се реализује као слободарско биће. Тек када престане да буде роб капитализма и претвори Земљу у свој дом човек ће постати истинско људско биће и на тај начин истинско космичко биће. Истовремено, окретање човека Земљи подразумева окретање човека себи као друштвеном бићу, што значи окретање човека човеку. Историјски гледано, идеја да су „сви људи браћа“ заснована је на изворном хришћанском романтизму који има апстрактно-хуманистички карактер. У савременом свету та идеја треба да постане борбени поклич пробуђеног човечанства које је свесно да једино укидањем капитализма може да се сачува живот на Земљи и створи свет који ће бити братска заједница слободних људи.

Једна од заблуда на којој се заснивају традиционална и модерна космологија је да човек није космичко биће као земаљско биће и да Земља није органски део космоса. Живећи на Земљи човек се не налази у космосу већ је „у космосу“ тек када напусти Земљу. То схватање проистиче из начина мишљења које се заснива на религиозним догмама које успостављају дуализам земаљског и „небеског“ света. Земља је привремено станиште човека и као таква је безвредна. „Прави свет“ налази се на „небу“ и он обезбеђује човеку „вечно блаженство“. Човек је обезвређен као земаљско и хумано биће и тиме као јединствено и непоновљиво космичко биће.

Треба укинути двојност земаљског и космичког света. Човек је космичко биће као земаљско биће. Живећи на Земљи ми путујемо кроз бескрајно космичко плаветнило. Земља је наш „космички брод“. Земаљска природа је јединствена космичка средина која је омогућила настанак живота на Земљи и човека као специфичног и непоновљивог живог бића – и тиме специфичног космичког бића. Човек само као органски део земаљског света може да опстане у космосу.

Однос човека према космосу, што значи однос човека према себи као космичком бићу, не може да се успостави путем технике, већ путем стваралаштва са којим човек превазилази материјалну димензију космоса и досеже до своје космичке бити. Ради се о односу према космосу посредством симбола који пружају могућност човеку да доживи космос као животворно биће. Путем њих превазилази се појавни облик космоса и досеже до његове суштине – чиме се укида дуализам земаљског и космичког бивствовања човека. У том контексту ствара се могућност за идеју “бога” као једног са којом се превазилази бескрајни квантум космоса (бескрајно мноштво), с тим што се не ради о богу као надљудској сили, већ о богу као увек новом, богатијем производу стваралачких моћи човека који је симболично отелотворење јединства човека са његовом космичком суштином. Бог постаје домаћин човеку у његовом космичком дому. Потребно је ново тумачење идеје “богочовека”: животворна моћ човека је аутономна космичка сила која омогућава човеку да као самосвојно космичко биће буде стваралац новог космоса.

У космосу нема квалитативних скокова већ промене стања материје. Човек као самосвесно и самостварајуће биће представља квалитативни искорак из космичких процеса који имају детерминистички карактер. Развој човека као космичког бића није могућ на темељу механичких космичких закона и путем техничког савладавања простора и времена, чиме се човек претвара у техничко “биће”, већ путем квалитета који даје могућност “сједињавања” са космосом као једним – у чему је садржана космичка суштина човека. Космос који човек ствара нема квантитативну, већ квалитативну димензију.

Идеја истинског чини суштину хуманог космоса. Човек је као хумано биће у стању да реализује животворне потенцијале космоса тако што развија своје животворне потенцијале руководећи се хуманистичким идеалима. Човек ствара нови космос који је могућ само док човек постоји као људско биће. Постајање човека човеком условљава постајање космоса хуманим космосом. Стварање хуманог космоса не заснива се на освајању других планета и на њиховој експлоатацији, већ на претварању космичких сила од деструктивне у животворну моћ која повећава извесност људског опстанка. „Освајање космоса“ постиже се хуманизовањем космичких сила.

Космос је неприкосновена датост. Он је материјални носилац вечности која се појављује у односу према егзистенцијалном ништавилу. Космос је неуништив и као такав омогућава да се човек и његов свет не претворе у ништа. Космос није непроменљива датост која искључује настанак космичког novuma. Човек се не односи према космосу као непроменљивој датости зато што сам човек није непроменљива датост већ самосвесно и самостварајуће космичко биће. Човек није само облик у коме се појављују животворни потенцијали космоса већ нови космички квалитет који указује на то да космос није оно што јесте, већ оно што може да буде. Човек је у стању да својом стваралачком и визионарском праксом претвори космос као безвременску датост у историјски простор у коме тече историјско време које је усмерено према будућности. У том контексту појављује се идеја вечности. Она треба да добије историјску легитимност и да постане путоказ човеку у његовом настојању да створи хумани свет и обезбеди опстанак човечанства. Хумани свет је извориште новог универзума.

Пред нама је најважнији историјски задатак: да укинемо деструктивну капиталистичку цивилизацију и створимо хуману животворну цивилизацију. Идеал друштва коме треба да тежимо је друштво као животворна заједница слободних и стваралачких људи који живе у јединству са природом. Животворни пантеизам треба да постане најважнија обједињавајућа идеја света. Она не подразумева само борбу за очување живота, већ и борбу за стварање хуманог друштва. Животворна друштвеност представља основни услов слободе човека и опстанка човечанства.

Свемирска одисеја човечанства окончаће се онда када човек постане еманциповано историјско биће и на тај начин еманциповано свемирско биће. Права космичка будућност човечанства започеће када се човечанство врати на историјски пут. Религија, езотерија, научна фантастика, космичка мистика… – све су то начини на које се човек отуђује од себе као људског бића и Земље као свог космичког дома. У коначном, све су то странпутице које имају анти-егзистенцијални карактер. Земља је једина животна средина која пружа могућност човеку да опстане и да буде човек. Уместо да тежи да побегне са Земље на друге планете човек треба да оживотвори животне потенцијале Земље као животворне целине – и то оживотворењем животворних способности човечанства као заједнице слободних и солидарних људи. Не бекство на друге планете, већ стварање хуманог света и оплемењивање природе основни су услов слободе и опстанка човечанства.

Тек када пригрли Земљу као свој свемирски дом човек ће моћи да постане еманциповано свемирско биће. Тада ће се „отворити небо“ и започети истинска свемирска епопеја човечанства. Као што се Одисеј после дугог и мукотрпног лутања по морима вратио у родну Итаку својој верној супрузи Пенелопи, тако ће се човек после дугог и мукотрпног лутања по илузорним световима вратити својој мајци Земљи и људима – својој јединој космичкој браћи.