ArhivaJanuary 2013

Ljubodrag Simonović: Revolutionary violence

L

Ljubodrag Simonovic
E-mail: comrade@orion.rs
Ljubodrag Simonović: Revolutionary violence
Download

REVOLUTIONARY VIOLENCE

             The notion of violence has a historical nature. In modern times, it is determined according to the basic human and civil rights, proclaimed in the French Revolution, which form the basis of modern humanism.  Concretely, the nature of the ruling order conditions the nature of the prevailing  violence. In liberal capitalism, the prevailing violence was based on the principle bellum omnium contra omnes. In monopolistic capitalism, the prevailing violence is based on the principle “Destroy the competition!”. It is not characterized by a struggle between citizens, who are reduced to atomized private subjects, but by a struggle between gigantic corporations. The prevailing contemporary violence results from capitalism as a totalitarian destructive order.

               From the historical point of view, violence has an emancipatory dimension.  Departing from the American and French Revolutions, Marx came to the conclusion that “violence is the midwife of history”. From the onset of capitalism, bourgeois theorists insisted on the right to combat the prevailing violence, including the armed struggle. Locke and Kant share the view that free citizens not only have the right to oppose the violence threatening their freedoms, but that the opposition to violence is their most important civic duty. For Njegos, “to place a foot upon tyranny’s neck, this is the most sacred of man’s duties”. Following in the footsteps of this emancipatory legacy, Lenin put forward a theory of ”unjust” (conquering) and “just” (liberating) wars. According to Marx, violence in a proletarian revolution is not the aim, but the means for doing away with capitalist tyranny. With the development of political institutions, revolutionary violence has become one of the available means for abolishing capitalism. Engels’ insistence on a ”dictatorship of the proletariat” is meaningless, because, after a (true) socialist revolution, classes will no longer exist, and there will only be free people whose livelihoods will derive from their own work.

             In the contemporary world, the violence directed towards the capitalist order and contemporary imperialism is referred to as “terrorism”. Following the class and the colonial principles, the ideologues of capitalism do not make a distinction between the struggle for freedom and terrorism; more precisely, they equate the workers’ struggle against capitalism and the struggle of oppressed peoples against imperialism with “terrorism”. In conquered countries, colonial masters refer to those who fight against the colonial yoke as “bandits”, “murderers”, “thugs”… The notion of “terrorism” comprises all traditional qualities of fighters against the class order and colonialism.  At the same time, it also involves the spontaneous opposition of enraged young people to the capitalist order, which has deprived them of their future.

            It is not “terrorism” when capitalists, guided by greed, cause accidents in nuclear power plants, with lethal consequences to the living world; when they start thousands of fires in the Brazilian jungles every single day; when they contaminate the soil and water with poisonous heavy metals dropped from aircraft; when they empty thousands of nuclear waste containers into the oceans every single day and contaminate the seas and the coastlands with oil, killing millions of animals; when they burn entire towns with phosphorus bombs and contaminate rivers and the earth with projectiles tipped with depleted uranium; when, thanks to economic fascism, they force people to produce and consume contaminated food and genetically modified crops; when they fire millions of people from work and force women to undergo sterilization in order to get a job; when the most developed capitalist countries, through economic measures and political and military pressures, destroy the economies of less developed countries, causing suffering and death to tens of millions of children; when people are pushed into debt-slavery and deprived of their basic human and civil rights; when American capitalists provoke wars and create a war hysteria in order to ensure the survival of the American military industry; when the CIA forms terrorist groups to incite civil wars and destroy existing states … However, it is “terrorism” when a group of dissatisfied young people from the Parisian suburbs, who live on the margins of society, smash the windows of limousines or of the shops in posh areas, or throw stones at armored police vehicles and heavily armed police forces, who protect the ruling order, which creates social poverty and destroys life on Earth.

              Capitalism is opposed to the emancipatory legacy of bourgeois society and produces forms of political struggle with a destructive character. Contemporary “terrorism” is a capitalistically degenerated struggle against capitalism, namely, a destructive violence that uses the capitalist means and methods and thus further intensifies the process of destruction. It is a manifestation of the ruling spirit of  destructive capitalist irrationalism. It does not seek to create a new world, but to destroy the existing one. That is the basic difference between a revolutionary struggle and terrorist acts. Terrorism is not marked by a visionary consciousness, but by fanaticism, as a result of the increasingly ruthless destruction of entire nations by the most powerful capitalist corporations.

             The ever-deeper existential crisis in the world creates conditions for the development of religious fanaticism, with a fatalistic and destructive character. For fanatics, who glorify an illusory world “in the heavens”, this world is but a springboard for their departure into “eternity”. By killing the “infidels”, they acquire their tickets for “The Pearly Gates”. Terrorism, under the veil of religious fanaticism, is based on anti-existential nihilism. However, only a naive person can believe that the eradication of religion would bring the eradication of violence. Over 99% of young “terrorists” have not read a single religious book, a fact Michel Onfray, in his “Atheist Manifesto”, claims is the source of their violent behavior.  At the same time, the main “spiritual sustenance” for almost all “terrorists” in the West is the products of the capitalist entertainment industry:  Hollywood films, “video games” and sports, where violence acquires a spectacular dimension. Onfray “overlooks” the most important point: young people’s violence results from their positions in society and the nature of the ruling order. It is the consequence of reducing young people, particularly those living in ghettos, to “hooliganism”. Onfray’s intention is clear: by shifting the responsibility to religion, he relieves the ruling capitalist order of any responsibility for the increasing violence in society.  At the same time, he does not see the difference between the violent character and the violent consciousness. He also does not make any distinction between the violence of the young, who just mimic the model behavior, and the violence used to express dissatisfaction with the current state of affairs. The destructive behavior of the young is a capitalistically degenerated expression of their justified dissatisfaction with their life and the world in which they live. Just as do existing religions, Onfray conceals the true nature of monopolistic capitalism and resorts to an “anthropological argument”, which holds man at the social-Darwinist level that characterizes liberal capitalism. Onfray: “The primitive still exists in the post-modern, the animal still endures in man, the beast still lives in homo sapiens …” (30)

Read the text to the end»

Капиталистичка експлоатација земљишта

К

Марксова анализа капиталистичке експлоатације земљишта из  Капитала указује на његово схватање односа капитализма према природи. Маркс: “Са све већом претежношћу градског становништва, које она гомила у великим центрима, капиталистичка производња гомила с једне стране историјску покретачку снагу друштва, а с друге стране омета размену материје између човека и земље, тј. враћање земљишту оних његових саставних делова које је човек потрошио у облику хране и одела, омета, дакле, вечити природни услов трајне плодности земљишта. Тиме она уједно разара телесно здравље градских радника и духовни живот сеоских радника… Као и у градској индустрији, тако се и у модерној пољопривреди повећање производне снаге и јаче реализовање рада откупљује опустошивањем и исцрпљивањем саме радне снаге. А сваки напредак капиталистичке пољопривреде није само напредак у вештини пљачкања радника, него у исто време пљачкања земље; сваки напредак у повећавању њене плодности за неко дато време уједно је и напредак у упропашћавању трајног извора те плодности. Што више нека земља, нпр. Сједињене Државе Америке, полази од крупне индустрије као основице свог развитка, то је овај процес разарања бржи.” (2)

Маркс се не односи према природи у контексту њеног могућег уништења као животворне целине, већ као предмету рада и критикује капитализам зато што прекомерно исцрпљује земљиште лишавајући га плодности. Та критика важи и за претходне историјске периоде: исцрпљивање земљишта и радних слојева карактерише како робовласништво, тако и феудализам. У чему је специфичност капиталистичке експлоатације природе и човека? Полазећи од основа Марксове критике капитализма, битна разлика између капитализма и претходних друштвено-економских формација је у томе, што у капитализму доминира производња за профит, а не за задовољавање људских потреба. Не „све већа претежност градског становништва“ по себи, већ интензивирање процеса пољопривредне производње у контексту производње за профит, доводи до све интензивнијег исцрпљивања земљишта при чему се не води рачуна о његовим родним могућностима, као и о правим потребама људи. Поред тога, капитализам повећава плодност земљишта на тај начин, што упропашћује земљу као „трајни извор те плодности“. Маркс је увидео да проблем није првенствено у ограниченим могућностима земљишта, већ у капиталистичком начину прераде земљишта које се врши на такав начин, да земљиште бива лишено најважнијег квалитета – природне родности. Међутим, Маркс не увиђа да се специфичност капиталистичког начина експлоатације земљишта састоји у томе, да он уништава природну родност земљишта успостављањем вештачке родности, што значи тако што претвара земљиште у технички простор, а човека у техничко средство за уништавање природе. Штавише, савремена производња хране указује на то да капитализму није потребно ни земљиште. У индустрији хране сировине се добијају на вештачки начин, а читав процес производње одвија се у техничким условима, путем техничких средстава и на технички начин. Врхунац капиталистичког екоцидног варваризма је у томе, што капитализам не чини само земљиште сувишним, већ чини сувишним и саму планету на којој живимо, као и човека као природно и људско биће. На капиталистички начин дегенерисани научници и њихови „спонзори“ из света капитала и политике отписали су Земљу као космички дом човека и са њом „традиционално човечанство“.

Марксова критика капиталистичке експлоатације природе дата је у контексту критике хиперпродукције. За Маркса капитализам није екоцидни, већ експлоататорски поредак. Ствари се постављају у равни производње и потрошње. Маркс је превидео да капиталистичка производња не подразумева само потрошњу сировина, енергије и људског рада, већ уништавање природе као животворне целине и човека као природног и људског бића. За њега пустошење земљишта не указује на екоцидну природу капитализма, и у том контексту на угрожени опстанак човечанства, већ на једну од штетних последица индустријализације. Истовремено, Маркс превиђа да исцрпљивање природних ресурса нема само механички и квантитативни, већ и квалитативни карактер, што значи да условљава конкретну природу капиталистичког прогреса, природу буржоазије и радничке класе, природу класне борбе и социјалистичке револуције, однос према будућности и саму могућност будућности… Што се тиче процеса рада, развијајући техничка средства за све интензивнију обраду земљишта капитализам је довео до вишеструког повећања продуктивности рада и до редуковања телесног рада и тиме телесног исцрпљивања радника.

По Марксу, капитализам прерађује природу тако што је претвара у корисне предмете и на тај начин повећава извесност људског преживљавања и проширује границе људске слободе путем материјалних добара и развојем стваралачких моћи човека. Истовремено, Маркс указује на опасност да капитализам прекомерним искоришћавањем земљишта до те мере исцрпи њену природно условљену плодност, да може да доведе у питање опстанак будућих генерација који у будућем друштву треба да се заснива на рационалној преради природе која подразумева њену регенерацију по принципу „размене материје између човека и земље“. Маркс релативизује значај истине да капитализам доводи у питање опстанак будућих генерација. Он критикује капитализам зато што исцрпљује земљиште, али последице пројектује у будућност која добија апстрактну димензију. Имајући у виду да капитализам ствара могућности за вештачку оплодњу земљишта и успева да продре све дубље у земљу и на тај начин обезбеди нове сировинске и енергетске изворе, као и да обезбеди њихову ефикаснију експлоатацију, релативизује се питање исцрпљивања земљишта. Уистину, капитализам доводи у питање опстанак будућих генерација тако што од свог настанка све драматичније уништава природу. Оно што је Маркс наслутио као могућу егзистенцијалну опасност, уколико у међувремену радничка класа не укине капитализам и успостави квалитетно другачији однос према земљишту, заправо се развијало са настанком капитализма (на то је указао Фурије још почетком 19. века, као и поглавица племена Сијетла, пола века касније) и кулминирало је у „потрошачком друштву“. Оно што се код Маркса појављује, у виду прекомерног исрпљивања земљишта, као потенцијална егзистенцијална опасност за будуће генерације, у савременом свету постало је, у виду уништења природе као животворне целине, реална опасност за опстанак човечанства. Истовремено, капитализам не доводи у питање опстанак човечанства само тако што лишава земљиште плодности, већ и тако што лишава човека плодности. Постајање капитализма тоталитарним деструктивним поретком доводи до тога да ће се будуће генерације све драматичније сучељавати како са све погубнијом еколошком кризом, тако и са сопственим биолошким дегенерисањем. Капиталистички начин развоја производних снага осудио је човека на биолошко пропадање не само на тај начин што је пресекао органску спону која повезује човека са природом, већ и на тај начин што природу лишава природних, а човека људских особености. Ради се о процесу денатурализације природе и дехуманизације и денатурализације човека претварањем природе у технички простор, а човека у техничку ствар.

Марксова „радна теорија вредности“, по којој земља добија вредност путем њене прераде, указује на редукционистички однос Маркса према природи. Пре свега, природа је сведена на предмет рада, а однос човека према природи сведен је на њену прераду. По Џону Фостеру и Брету Кларку, за Маркса човек и природа су „два оригинална чиниоца (agencies)“ у стварању богатства који „настављају да сарађују“. (3) Они „бране“ Маркса тако што наводе Марксов цитат Вилијама Питија, („оснивача класичне политичке економије“) са почетка Капитала, „рад је отац материјалног богатства, а земља је његова мајка“. Оно што је највредније у Фостеровим и Кларковим разматрањима је да уочавају да Маркс прави разлику између „вредности“ (value) и „богатства“ (wealth). Марксово упозорење да је земљиште богатство које припада човечанству и да као такво не сме да постане приватна својина и предмет неограничене експлоатације, претставља један од основних принципа на коме треба да се заснива савремена критика капитализма.

Фостеров и Кларков однос према Марксовим ставовима о капиталистичком исцрпљивању земљишта проистиче из њиховог (не)схватања природе капитализма и карактера односа капитализма према природи. Они, попут Маркса, не праве разлику између исцрпљивања земљишта као сировинског извора и уништавања природе као животворне целине. Капитализам не лишава само земљиште родности, већ мења климу, истребљује животињске врсте, трује ваздух, загађује воду, уништава шуме, генетски изобличава човека и стерилише његове животворне потенцијале, ствара таква техничка средства која моментално могу да униште човечанство и живот на планети… Исто тако, Фостер и Кларк тврде да се, по Марксу, однос капиталиста према свету заснива на принципу: „Après moi le déluge!“ („После мене потоп!“) и да је Маркс често напомињао да капитал има вампирски однос према природи као живи мртвац који опстаје тако што исисава крв из света. Уистину, однос капиталиста према свету не заснива се на принципу „После мене потоп!“, будући да капитализам од последица уништавања света ствара основе за свој развој. За капиталисте, будућност се не појављује у односу према капитализму, већ се своди на будућност капитализма који је „вечан“. У том контексту, створен је мит о „неограниченим могућностима развоја науке и технике“ и, на тој основи, илузија да је капитализам способан да се „бескрајно регенерише“ и „усавршава“. Модерни олимпизам, као врхунац идеологије мондијализма и као средство за обоготворење капиталистичког поретка, указује на капиталистички однос према будућности. Олимпијске игре су „фестивал пролећа“ (Кубертен) и као такве обнављање животне снаге капитализма, а олимпијско временовање (олимпијаде) указује на то да је капиталистичка будућност безгранична.

Служећи се фрагментарним приступом Марксовој мисли, Фостер и Кларк настоје да помере тежиште Марксове критике капитализма према оним питањима која постају доминантна егзистенцијална питања у савременом свету. На тај начин, Марксова мисао губи историјску аутентичност и доводе се у питање идеје које чине суштину његове мисли. Уколико се желе искористити одређени Марксови ставови о капиталистичкој експлоатацији природе као основу за изградњу критике капитализма као екоцидног поретка, то се не може учинити независно од Марксових најважнијих идеја и основне интенције његове критике капитализма. Није спорно да Марксови ставови о капиталистичком исцрпљивању земљишта добијају све већи значај како капитализам све драматичније уништава природу. Спорно је да се њима покушава дати доминирајућа димензија у Марксовој мисли. Имајући у виду сву драматичност капиталистичког уништавања живота на планети, питање је да ли Марксови ставови о прекомерном исцрпљивању земљишта могу да буду основ за изградњу савремене критике капитализма. У сваком случају, они могу да добију одговарајући значај само у контексту критике капитализма као тоталитарног деструктивног поретка. То се односи и на Марксово упозорење да природа не сме да постане приватна својина и као таква неограничени предмет капиталистичке експлоатације. Од генератора развоја производних снага, приватна својина је постала генератор уништења живота на земљи.

Специфичност капиталистичке експлоатације природе не састоји се у томе да капитализам лишава земљиште плодности, већ да уништава природу као животворну целину и да његов однос према природи има „стваралачки“ карактер. Капитализам не ствара хуманистичку или натуралистичку, већ „техничку цивилизацију“ и у том контексту претвара природу у технички простор, а човека у машину. Капиталистички развој производних снага не ствара могућност (на темељу продуктивнијег рада, смањивања радног времена и хуманизовања радних процеса) за „скок из царства нужности у царство слободе“ (Енгелс), већ се своди на техничко „усавршавање“ постојећег света, што практично значи на дегенерисање и уништавање природе и човека као културног и биолошког бића путем техничких средстава. Животна моћ капитализма заснива се на његовим дехуманизованим и денатурализованим стваралачким моћима: капитализам уништава природни и људски свет тако што ствара „нови“ – „технички свет“ и човека који одговара том свету. Уништавање стварањем – то је погонска снага капиталистичког прогреса. Путем тог процеса капитализам увлачи људе у своју егзистенцијалну и вредносну орбиту претварајући стваралачке потенцијале човека у деструктивну моћ и дајући читавом процесу спектакуларну димензију (естетика деструкције). Уместо да капиталистички развој производних снага повећава извесност људског опстанка и ствара могућност за коначно ослобођење човечанства од природне стихије, он све драматичније доводи у питање опстанак човечанства и самим тим слободу човека. И Марксово указивање на то да капитализам исцрпљује природне ресурсе и да на тај начин доводи у питање опстанак будућих генерација намеће закључак да капиталистички начин развоја производних снага не повећава извесност опстанка човечанства, већ да га доводи у питање. Међутим, по Марксу неизвесна егзистенција човечанства не заснива се на деструктивној природи капитализма, већ на стихијском карактеру тржишне привреде која делује као природни закон и који се заснива на апсолутизованом принципу максималног увећавања профита. Уистину, капитализам се не заснива на натуралистичком ирационализму, који подразумева борбу живих бића за опстанак и има родоносни карактер, већ на деструктивном ирационализму, који се заснива на борби између капиталистичких корпорација за опстанак по принципу „Уништи конкуренцију!“.

Упркос настојањима владајуће пропагандне машинерије да убеди јавност да је капитализам у стању да, путем науке и технике, „санира“ негативне последице које ствара, капитализам са својом све драматичнијом екоцидном праксом уништава илузију да је у оквирима капитализма путем науке и технике могуће санирати последице уништавања природе и човека. Уместо да развија веру у будућност, капиталистички „прогрес“ производи страх од будућности. У најразвијенијим капиталистичким земљама највећи је страх од пропасти. Као одговор на то, капиталисти настоје, путем владајуће пропагандне машинерије, да страх од капитализма претворе у „страх од природе“ коју капитализам, уништавајући је, претвара у извор све веће опасности за човека. Страх савременог човека од природе превазилази страх од природних сила које је „примитивни“ човек имао будући да се он данас не заснива на локалним непогодама, већ на све реалнијој опасности од потпуног уништења живота на Земљи. Капитализам је до те мере исцрпео природне ресурсе, загадио животну средину, уништио живи свет, пореметио климатске прилике и, истовремено, створио таква средства за масовно уништење и технику која садржи све стравичнији деструктивни потенцијал – да је уништење човечанства постало његова непосредна будућност. Човечанство се нашло између савремене Сциле и Харибде: „подивљале“ природе и капитализма који је у самртном ропцу и чији владари су спремни, да би спречили његову пропаст и стварање новог света, да униште човечанство. Вероватноћа преживљавања човечанства и опстанка живота на планети приближава се нултој тачки.

 

Ljubodrag Simonović: Contemporary socialist revolution

L

Ljubodrag Simonović
E-mail: comrade@orion.rs

Download text

ON CONTEMPORARY SOCIALIST REVOLUTION

          Marx’s critique of capitalism is, in essence, the thought of a socialist revolution. It is the fundamental idea for determining the integrity and relativity of the “Marxist” attribute’s authenticity. The view that a “correct theory is the consciousness of a world-changing practice” is the self-consciousness of Marx’s revolutionary thought. Based on this self-consciousness, and relative to it, Marx’s own thoughts acquire a Marxist legitimacy. Marx’s views do not all correspond to his theory of revolution. Marx’s thought was not the theory of a socialist revolution from the very beginning, it became so later, with the development of capitalism and the workers’ movement. Marx’s thought became the theory of a socialist revolution when the proletariat in the most developed capitalist countries in Europe became a political force capable of changing the world.

          According to Marx, the existential and, thus, the general social crises are the result of the economic crisis of capitalism when the relations of production (proprietary relations) become obstructive to the development of the productive forces. This is clearly indicated by Marx’s view in „A Contribution to the Critique of Political Economy”, the founding stone of his theory of revolution:  “At a certain stage of their development, the material productive forces of society come in conflict with the existing relations of production, which turn into their fetters. Then begins an epoch of social revolution.” The working class is “wedged” between productive forces and productive (proprietary) relations.  Class consciousness tells the worker not to try to abolish capitalism as long as it continues to develop its productive forces and thus enables his existence. Since the capitalist mode of developing the productive forces is progressive, the workers’ struggle against capitalism, as long as it continues to develop its productive forces, hinders progress and is therefore unacceptable. At the same time, a socialist order, as the final overcoming of capitalism, can be created only when capitalism has exhausted its potential for development. Without such conditions, a revolution is not based on objective historical conditions, but on political voluntarism. The elimination of the bourgeoisie from the political arena by the proletariat is historically legitimate only when the bourgeoisie becomes a reactionary force, precisely, when capitalism has exhausted all potential for the development of productive forces and when the bourgeoisie, through repression, struggles to safeguard private ownership, which hinders further development of productive forces. According to Marx, the proletariat can become the “grave digger” of capitalism only on the basis of the economic and the resulting general social crises, which cannot be resolved without a radical step out of the capitalist world.

            By overlooking that capitalism is essentially a destructive order, Marx overlooked the specificity of capitalist dialectics. According to Marx, the development of capitalism involves the development of conflicts between the productive forces and productive (proprietary) relations, but not between the capitalist development of productive forces, on the one hand, and nature as a life-creating whole and man as a natural and human being, on the other. In spite of Marx’s critique of the plundering and destructive capitalist relation towards the soil, according to Marx, capitalism is progressive as long as it continues to develop its productive forces.  Actually, for him, the problem is not in the productive forces of capitalism and the fatal consequences of their development, but in the limited possibilities presented by the relations of production, that is to say, by private ownership, which will stop further growth of the productive forces, “compelling” capitalism to “self-destruction”. It turns out that it is precisely the development of productive forces based on private ownership that leads to the increasingly dramatic existential and, thus, the general social crises, as they arise from an mounting destruction of nature and man as a human and biological being. The increasingly dramatic destruction of the world indicates that capitalist “progress” and the survival of humankind are antagonistic to one another. Marx’s view of soil exhaustion suggests that the survival of humankind is threatened precisely by the economic development of capitalism. It follows that workers should fight against the economic development of capitalism, which means against the capitalist mode of development of productive forces, and not “wait” for productive (proprietary) relations to become an obstacle for further development of productive forces. A contemporary socialist revolution can result from the existential crisis caused by capitalism, but it can also serve as a bulwark preventing capitalism from destroying the environment and climate to such an extent that life would be impossible on the planet. A contemporary socialist revolution cannot be of an aposteriori and essential character, but, rather, of an apriori and existential character.
future
With capitalism becoming a destructive totalitarian order, Marx’s conception of socialist revolution has become obsolete. Marx does not arrive at the concept of socialist revolution relative to capitalism as a destructive totalitarian order, but relative to capitalism as an exploitatory order with a “revolutionary”  character. For Marx, a socialist revolution is the last revolution in the history of humankind and therefore the final act in man’s struggle for freedom.  At the same time, by sticking to existential apriorism, Marx does not regard the socialist revolution as the beginning of a decisive struggle for survival, but as the end of the historical process of man’s bonding with nature and the beginning of the true history of humankind. Following that idea, Gajo Petrovic, one of the most distinguished representatives of Yugoslav praxis philosophy, regards Marx’s notion of the revolution as the overcoming of the social and political moment and the final resolution of man’s relation to nature and to himself as a natural being. In those terms, the socialist revolution is the “essence of being” (“The Thought of Revolution”). However, the concrete “essence of being” cannot be acquired from an abstract notion of nature and man, but only in relation to the totalitarian and destructive practices of capitalism. Capitalist “progress” has brought humankind to the brink of an abyss and thus “resolved” all contradictions within it and completed the critique of capitalism. Capitalism does not liberate man from his dependence on nature. It rather makes him, through its destruction of nature, more dependent on it. Not only does it not create the possibilities of “leaping from the realm of necessity to the realm of freedom”, it creates a new – destructive and, thus, totalitarian realm of necessity. A socialist revolution can acquire its concrete historical dimensions only in relation to the lethal consequences of the development of capitalism and with respect to its destructive potential. Rather than being the beginning of man’s true freedom, it is the beginning of a decisive struggle for the survival of humankind, which will alleviate the consequences of the capitalist destruction of nature and man and open the possibilities for man’s liberation from the natural elements and class society, enabling him to realize his universal creative powers and turn society into a familial community of free people.

Read the text to the end»

Noviji tekstovi

Poslednji Komentari

Arhiva

Kategorije

Meta Linkovi

Pratite Ducijev rad i na fejsbuku