Да би неко питање било истинско, оно треба да буде конкретно историјско питање, што значи да има у виду владајућу тенденцију развоја света. И питање о природи филозофије Мартина Хајдегера треба да буде конкретно историјско питање. Једно је када се питање поставља на цветном пропланку, а друго када се поставља на ивици провалије. Конкретно историјско питање гласи: да ли Хајдегерова мисао указује на процесе који доводе до уништења природе и човека и да ли пружа могућност да се искорачи из капиталистичке цивилизације у цивилизацију слободе у којој ће човек живети у складу са природом?
Треба пружити могућност Хајдегеровој филозофији да се појави као конкретна историјска мисао у релацији деструкција – животворност, односно, деструктивно безумље – животворни ум. Тек у односу према слободарским и животворним потенцијалима ума може да се увиди конкретни историјски смисао Хајдегерове филозофије. Живот на Земљи све је угроженији и све оно што има животворни потенцијал треба да буде укључено у борбу за опстанак. Најважнији критеријум по коме се одређује да ли је нека мисао умна је да ли доприноси очувању живота на Земљи.
За следбенике Хајдегера, његова филозофија је мисаони оквир у коме је једино могуће поставити питање о њеној суштини и смислу. Филозофска легитимност расправе о Хајдегеровој филозофији стиче се тако, што она постаје саморефлексија Хајдегерове филозофије. „Фундаментална онтологија“ постаје синтеза свега вредног што се појављује у сфери ума. Она добија статус једине праве филозофије и као таква постаје критеријум по коме се одређује легитимност филозофске мисли. „Фундаментална онтологија“ постаје друго име за истинску умност.
Грађански теоретичари настоје да анализирају Хајдегерову мисао полазећи од филозофије као „објективне“ сфере која има надисторијски карактер. На тај начин, Хајдегерова филозофија постаје апстрактна мисао. Они користе Хајдегерову филозофију да уклоне визионарски ум и тиме могуће просторе будућности. Хајдегерова филозофија представља наговештај краја историје. Истовремено, грађански филозофи позивају се на Хајдегера да би у сенци коју ствара његова филозофија прибавили филозофску легитимност својим списима. Они се односе према Хајдегеру на исти начин на који се Хајдегер односи према бићу. Бити „у суседству“ са Хајдегером обезбеђује „бесмртност“ у филозофском свету.
Најважнији разлог Хајдегерове популараности међу грађанском интелигенцијом је тај, што његова филозофија пружа могућност да се сачува елитистички статус филозофије и тиме елитистички статус академске интелигенције. Његова „фундаментална онтологија“ постаје филозофско „Свето Писмо“, а његови „тумачи“ чувари кључева мудрости. Грађанска филозофија створила је од Хајдегера мит, а од његове филозофије један од најважнијих интелектуалних стожера Западне цивилизације.
Произвођење мита о Хајдегеру и другим „великим“ филозофима је начин на који се ствара секташка искључивост и елитистичка самодовољност грађанске интелигенције. Њени припадници добровољно прихватају гетоизовање ума на факултетима, и у другим ексклузивним „интелектуалним“ просторима, јер им то омогућава „слободу“ и удобан живот. Такав друштвени положај лишава их одговорности за опстанак живота на Земљи и ризика који борба против владајућег поретка носи са собом.
Представници традиционалне филозофије заснивају свој однос према Хајдегеровој филозофији на егзистенцијалном априоризму. Постајући тоталитарни поредак деструкције капитализам је обезвредио то полазиште. Инсистирање на њему лишава Хајдегерову мисао конкретне историјске димензије и претвара расправу о Хајдегеровој мисли у интелектуалну гимнастику која има апстрактни карактер. Класични филозофски приступ Хајдегеру не само да стерилише животворне потенцијале његове мисли, већ одвлачи ум од основних егзистенцијалних проблема са којима се човечанство све драматичније сучељава. „Потрошачко друштво“ представља коначни обрачун с мишљу која се заснива на егзистенцијалном априоризму.
Демистификовање Хајдегерове филозофије подразумева еманциповање Хајдегерове мисли од филозофије, што значи уклањање филозофског плашта под којим његова мисао губи конкретни историјски карактер и постаје апстрактна мисао. Треба извући Хајдегера из сивила филозофског празнословља на светлост историје и односити се према њему као конкретном друштвеном бићу, а према његовој филозофији као конкретној историјској мисли. Само тако можемо да откријемо њену ограниченост, као и њен еманципаторски потенцијал. Истовремено, конкретна историјска расправа о Хајдегеровој филозофији могућа је једино уколико се не упадне у замку његове филозофске реторике. Она је лавиринт из кога нема излаза и у коме у безнадежном мисаоном тумарању нестаје животворна снага ума.
Хајдегер је пронашао извориште и инспирацију за своје идеје у старогрчкој филозофији, као и у филозофији Светог Августина, Мајстер Екхарта, Франца Брентана, Фридриха Шелинга, Фридриха Хелдерлина, Сeрена Киркегора, Фридриха Ничеа, Рајнера Марије Рилкеа, Фјодора Достојевског, Вилхелма Дилтаја, Едмунда Хусерла, у таоизму и другим далекоисточним религијама… Да би се схватила права природа Хајдегерове филозофије треба, исто тако, имати у виду у односу према којим идејама и политичким покретима је Хајдегер настојао да изгради своју филозофију.
Конкретно историјско извориште Хајдегерове мисли није теорија, већ животна реалност Немачке прве половине XX века. Тек када се Хајдегерова филозофија сагледа у контексту историјских збивања у којима је настала може да се одгонетне њена права природа. Ради се о велико-немачком експанзионизму; кризи капитализма и Првом светском рату; поразу Немачке и пропасти немачког царства; Минхенској револуцији и развоју комунистичког покрета; настанку и пропасти Вајмарске републике; распламсавању немачког реваншизма и успону фашизма; „продору на Исток“ и пропасти нацистичке Немачке… Хајдегерова филозофија могла је да никне једино на немачком тлу.
Неспорно је да Хајдегерова филозофија има самосвојност која се огледа како у језику, тако и у специфичном односу према основним филозофским питањима. У суштини, Хајдегер је у форми филозофске расправе настојао да одговори на питање о будућности Немачке. То је оно најважније што чини Хајдегера „немачким филозофом“ и што одређује како самосвест Хајдегерове филозофије, тако и представу коју је Хајдегер имао о себи као филозофу. Без оваквог приступа Хајдегеровој мисли није могуће дати прави одговор на питање о политичкој суштини његове филозофије и у том контексту о природи Хајдегеровог односа према нацизму.
Poslednji Komentari