Слобода је суштина игре. У свету неслободе није могућа слободна, већ слободарска игра – као саставни део друштвеног (политичког) покрета који настоји да створи нови свет. Она тежи ослобађању играчког бића човека превазилажењем владајућих односа и репресивног нормативног свода у који спадају владајући играчки облици који су начин иживљавања неслободе и као такви “звецкање ланцима”. У противном, без обзира на своју интенцију, игра се своди на стварање, у оквиру постојећег света, простора илузорне “среће” где човек безнадежно покушава да пронађе своју изгубљену људскост – и тоне у све дубље блато безнађа. Слободарска телесна култура не бори се за “слободну игру”, већ за слободног човека, а то значи за ново друштво у коме ће слободна игра бити врхунац (само)oстварeња човека као универзалног стваралачког бића слободе. Истинска игра могућа је тек превазилажењем постојећег света, што значи тотализовањем света слободарско-стваралачком праксом човека и у том контексту постајањем живота остварењем његовог играчког бића. Од слободарске до истинске игре не долази се непосредно преко нових играчких облика и играчких вештина, већ посредством друштва у коме је човек остварио слободу. Истинска игра резултат је слободарске борбе која ствара нови свет.
Најважнија одлика слободарске игре је животворност. Деструкција је тотализујућа животна моћ капитализма; животворност је тотализујућа животна моћ човека. За разлику од животиње која је несвесно животворно биће које репродукује своју непосредну животност (родност), човек је самосвесно животворно биће које ствара свој свет. Суштина животињске животворности је детерминизам; суштина људске животворности је слобода. Играчко биће човека представља антрополошки основ његове животворности, а игра највиши облик у коме се реализује животворна природа човека. И у “великим” религијама дошло до афирмисања животворног принципа. Развој самосвести човека као стваралачког бића и ствараоца (свог) света основ је теорије о свету као “божанској творевини”. “Бог” је симболично отелотворење од човека отуђених стваралачких моћи, израз његовог осамостaљивања од природе и стављање његових “изнад” природних моћи. Путем идеје “бога” човек постаје аутономна стваралачка моћ и у том смислу специфично (самосвојно) космичко биће: стварање света је свесни и вољни акт. У историји човек је био у подређеном положају у односу према (имагинарном или реалном) космосу који је имао метафорички и политичко-инструментални карактер и служио као средство за прибављање вечности владајућем поретку. Људска животворност је имагинарна: стварање имагинарне свести постаје компензација за лишавање човека способности да створи овоземаљски свет по свом лику. Капитализам је дегенерисао и инструментализовао животворне моћи човека: оне служе за очување капиталистичког поретка који уништава живот и човека као животворно биће. Слободарска игра руководи се духом животворног пантеизма: све што живи и што ствара могућност за живот треба да постане јединствено животворно биће у борби против капитализма.
Слободарска игра подразумева визионарску свест која има утопијски карактер. Она представља највиши облик мењалачке праксе човека којом се објективне могућности слободе, које су створене у грађанском друштву, претварају у реалне могућности ослобађања човека. Ради се о афирмисању животворне моћи човека укидањем цивилизацијских ограда које је спутавају и усмеравају на странпутицу. Она постаје основ самостварања човека и друштва као заједнице животворних бића. Човек је био играчка “надљудских” сила; ради се о томе да постане слободно играчко биће, а читав живот облик реализовања његове играчке природе. Основна релација није игра – играч, него друштво као заједница слободних људи – човек као универзално стваралачко биће слободе. Постајањем човека самосвесним и самосвојним животворним бићем почиње права историја човечанства. Не садржи игра по себи оно-што-још-није, није то оно што чини њен утопијски карактер, већ је то специфичност човека као самостварајућег бића слободе: човек није оно што јесте, већ оно што може да буде.
