Роботизација је завршни облик капиталистичког дегенерисања човека. Капитализам не претвара роботе у људе, већ људе у роботе. Уместо да еволуција човека има историјски карактер, она добија технократски карактер. Капитализам уништава личност човека и своди га на функционални део техничких процеса са којима капитализам уништава хумани и живи свет. Марксова идеја „постварење“ (Verdinglichung) указује на владајућу тенденцију развоја света. Капитализам укида човека као хумано и природно биће и претвара га у техничко средство за развој капитализма.
Роботи су пројекција на капиталистички начин дегенерисане људскости. Капитализам укида међуљудске односе и на тај начин укида човека као друштвено биће. Друштво постаје гомила атомизованих појединаца који су сведени на радно-потрошачку масу. Људи губе потребу за људима. Човек не тражи људско у другом човеку, већ у виртуелним световима, кућним љубимцима и техничким направама. Роботи постају замена за људска бића.
Мерено капиталистичким критеријумима, једна од најважнијих предности робота у односу према људима је то, што роботи као техничка „бића“ могу непрестано да буду усавршавани и то на темељу продуктивистичке ефикасности која има профитабилан карактер. Брзина обрта капитала је она моћ која условљава роботизацију човека и технизацију света. У коначном, процес роботизације своди се на развој капитализма – што подразумева све интензивније уништавање човека као хуманог и животворног бића. Роботизација указује на то, да капиталистичка будућност нема граница.
Ово је посебно значајно када је реч о „освајању космоса“. Технократски однос према космосу и космичкој будућности човечанства условљен је дехуманизованим технократским умом. Човек је укинут као историјско биће и на тај начин као јединствено и непоновљиво космичко биће. Човек не ствара хумани космос, већ путем техничких процеса бива укинут као хумано и природно биће и сведен на космичке процесе који имају енергетски и механички карактер.
Роботи су органски део техничког света и њихове особености условљене су природом капитализма. Они су серијски производ и као такви потрошна роба. Роботи нису друштвена и историјска бића, лишени су емоција, ума, слободарског достојанства, културне и националне самосвести, немају моралне критеријуме, немају никаква права, не разбољевају се, раде 24 сата дневно оно зашта су програмирани, заменљиви су, могу моментално бити искључени и уништени…
Капиталисти не теже да створе роботе који су по својим особинама све ближи људима, већ људе који су по својим особинама све ближи роботима. Нису људи узор роботима, већ су роботи узор људима. Путем спектакуларног модела робота капиталистичка пропагандна машинерија намеће људима представу капиталистичког човека будућности. Роботи су, заправо, сурогат људи од којих је капитализам створио идеалне робове.
Спорт је област у којој је роботизација човека у постојећем свету досегла највиши ниво. Тело човека постало је техничко средство за постизање рекорда, а „јуриш на рекорд“ заснива се на продуктивистичком фанатизму који има технички и деструктивни карактер. То је оно што одређује личност спортисте, као и његов однос према свету и будућности.
Имајући у виду да капитализам све драматичније уништава животне услове у којима човек као природно и хумано биће може да опстане, прворазредни значај добија особеност робота да могу да функционишу и у окружењу које је погубно за човека. Уништење животне средине обезвређује човека као људско и природно биће и подстиче развој процеса роботизације.
Роботизација указује на то, да капитализам може да опстане без људи. У на капиталистички начин дегенерисаном свету људскост није само сувишна, већ је постала кочница „прогреса“. Са развојем потрошачког друштва, што значи постајањем капитализма тоталитарним поретком деструкције, дошло је до коначног обрачуна капитализма са живим светом и човеком као хуманим и природним бићем. Човек је постао „застарело биће“ које ће да оконча своју космичку одисеју на капиталистичком ђубришту.
