Култ постојећег света

К

Спорт је култ капитализма. Кубертен у својим олимпијским списима пише о олимпизму као “култу постојећег света” који се појављује под идеолошким велом “култа хуманости”. Није хуманизам, већ су социјални дарвинизам и позитивизам теоријско полазиште за утемељење спорта као култа постојећег света. Спорт је реакција буржоазије на идеје-водиље Француске грађанске револуције, на еманципаторско наслеђе грађанског друштва и на идеју будућности која постаје оријентир политичког покрета која тежи превазилажењу капитализма. Он је облик у коме је буржоазија, која је на власт дошла на валу грађанских револуција, извршила духовну контрареволуцију. Уместо “слободе, једнакости, братства”, принцип “прогреса”, који се своди на “развој” и “усавршавање” капитализма, постаје врховно политичко начело; уместо борбе за реализовање основних људских и грађанских права, намеће се сукоб између нација и раса и колонијална експанзија; уместо поштовања културног наслеђа, спортом се настоји уништити духовно наслеђе народа и на тај начин њихово слободарско достојанство… Спорт постаје најважнија “мондијалистичка” идеологија, а стадион најважније култно место савременог света.

За разлику од религиозних култова који се заснивају на трансценденталним вредностима, спорт је позитивистички култ који се своди на обоготворење постојећег света. Симболика која доминира на стадионима изражава владајући дух постојећег света и представља средство за интеграцију људи у владајући поредак. Не рат, већ живот који се заснива на социјалном дарвинизму и прогресизму представља извориште спорта. Уместо традиционалних религија, олимпизам постаје највиша (позитивна) религија која одговара духу савременог света: дух олимпизма је дух капитализма. За разлику од традиционалних религија, спорт није покушај давања смисла животу, већ је шок-терапија којом треба ублажити све већу људску патњу коју изазива свакодневни бесмислени и све крвавији живот. Он је обрачун с критичко-визионарским умом, идејом будућности и с човеком као живим (биолошким) бићем. “Стварање будућности” у спорту заснива се на позитивистичкој максими “знати да би се предвидело, предвидети да би се деловало” (savoir pour prevoir, prevoir pour agir). Могућа је борба између људи, по правилима која су отелотворење владајућег духа, али не и за промену успостављеног поретка. У њему нема борбе између добра и зла, што значи да је из спорта избачен основни хуманистички принцип без кога нема цивилизације. Спорт је најаутентичнија антиципација капиталистичке “будућности”.

Спорт представља еротизовани култ постојећег света. Дееротизовање човека и односа између људи (полова) праћено је еротизовањем односа према спорту и спортистима као симболичном отелотворењу владајућег духа. Олимпијски спектакл, својом агресивном кореографијом, представља својеврсну љубавну предигру у којој се надражују чула и човек држи у стању еротске напетости. Модерне олимпијске игре постају врхунски ритуал подавања човека владајућем духу, попут античких олимпијских игара на којима се човек подавао олимпијским боговима, с тим што је на њима присутно дееротизовање античке телесне културе путем прогресизма који подразумева квантификовање и индустријски мимезис. Будући да је најважнији задатак спортске педагогије потпуно уклапање човека у постојећи свет, и у њој доминира захтев за хармонијом која је “сестра поретка” (Кубертен). Истовремено, ритам добија изузетан значај будући да “прогрес” има динамички карактер. Он симболизује откуцавање животног била капитализма и вечно обнављање његове животне снаге која се појављује као судбинска моћ.

Спорт је постао најважније политичко оруђе класне доминације којим буржоазија уништава класну свест радништва, критички ум, слободарско достојанство, деполитизује потлачене, постиже “националну интеграцију”… За разлику од ранијих игара, у којима се изражава дух владајућег поретка, које су имале класну ексклузивност, спорт је “наткласна” игра која је израз прогресистичког капиталистичког универзализма којом буржоазија увлачи у своју духовну орбиту како раднике, тако и жене и припаднике “нижих раса”. Њиме се “превазилази” класни антагонизам (“спорт нема везе са политиком”), постиже “класно помирење” и на тај начин “друштвени мир”. За владајућу класу спорт је “идеолошка полицијска тољага” (Хоч) која уништава критички ум и мењалачку енергију радника. Он је вентил којим се избацује незадовољство потлачених и спречава да створе организовани политички покрет који може да угрози владајући поредак. Класни сукоб из политичког (друштвеног) простора преноси се на стадионе, с тим што се у спорту води рат који је отелотворење капиталистичког начина живота. Кад човек празни своје незадовољство на стадиону, он то чини на начин који не доводи у питање постојећи поредак, већ га репродукује. Спорт је капиталистичка идеологија која “нивелише” класне разлике на темељу владајућих принципа капитализма. Победити! – то је егзистенцијални императив како за оне који су на дну, тако и за оне који седе у “плавим ложама”. Капитализам никога не оставља на миру. Егзистенцијална неизвесност је Дамоклов мач који виси над главом свакога. Бекство са дна и борба да се не дође на дно – то је оно што “зближава” сиромашне и богате. “Уживање” у богатству је иживљавање страха од сиромаштва. Спорт увек изнова производи свест о неминовности света који се заснива на социјално-дарвинистичком принципу “Јачи побеђују, слабији бивају елиминисани!” (Кубертен). Путем спорта намеће се сукоб између људи (нација, раса и полова) којим се производи постојећи свет неправде. Спорт служи да се потлаченима подместе “противници” у виду “противничког тима” и “противничких навијача” да би на њима искалили незадовољство због понижавајућег друштвеног положаја у коме се налазе. Он је упијач за све веће незадовољство потлачених радних слојева и њихове деце – којима је уништена будућност. Капитализам производи несрећног и осакаћеног човека, и истовремено ствара све крвавије компензационе механизме и потребу за њима – која се приписује “злој” људској природи. У спорту се на очигледан начин показује истина да је политика вештина усмеравања незадовољства потлачених на остваривање нељудских циљева. Зато је у спорту све дозвољено: убиство, тешке телесне повреде, најгоре погрде… “Победа” на спортском пољу представља пораз људског.

Спортски спектакли постали су главна и најјефтинија духовна храна за обесправљене. Утеривање потлачених у стадионе и хале постао је прворазредни политички задатак владајућих режима. Отуда се све чини да се обезбеди њихово редовно одвијање. Они који доносе законе у којима су прописане вишегодишње затворске казне за  децу која утрче у терен за време трајања утакмице, главни су пропагатори спорта који је институционализовано насиље које добија спектакуларну димензију; они који “укидају” смртну казну као “нецивилизовану меру” главни су организатори све крвавијих спортских представа у којима је легализовано убиство с предумишљајем и из нехата, као и наношење тешких телесних повреда; европско законодавство ни на који начин не настоји да спречи монструозну злоупотребу деце све нижег узраста и њихово претварање у спортско робље; нема ограничења времена одвијања и интензитета тренинга; легализована је продаја играча од стране клубова; институционализована је сегрегација по полу; употреба допинга дигнута је на ниво државне политике – иза које се крију интереси мултинационалних концерна и владајућих политичких кланова; из школа је избачена „телесна култура“ и уведено “спортско васпитање” у коме уместо културне свести и толеранције доминира телесна снага и дух беспоштедног ривалитета; обесправљени млади људи добијају статус “хулигана” и на тај начин друштвених отпадника; уместо педагошких мера за спречавање насилничког понашања младих и стварања услова за промену њиховог све тежег друштвеног положаја, инсистира се на све бруталнијој полицијској репресији… Све оно што је израз егзистенцијалног духа капитализма – убиство, телесне повреде, деструкција људског – добија на спортским теренима спектакуларну димензију. Принцип “Победа по сваку цену!”, која одговара принципу “Профит по сваку цену!” – постаје врховно и неприкосновено начело спорта.

Спорт званично “нема везе са политиком”, у ствари је универзално политичко средство владара света за очување капитализма. “Спортивизација” је постала најважнији идеолошки облик капиталистичког тотализовања света, а стадион најважније култно место савременог света – где се владајућем духу приносе на жртву мењалачка енергија и критичко-мењалачки ум. Спорт, као главна „мондијалистичка” религија, постаје средство за уништавање традиционалних религија, културног наслеђа народа и политичких идеја и покрета који се супродстављају „новом светском поретку”, што значи деструктивном (екоцидном) капиталистичком тоталитаризму. Кубертен не крије да је главни задатак МОК-а да путем спорта створи глобално позитивно једноумље. Успостављање тоталне и неприкосновене доминације једног (капиталистичког) погледа на свет – постао је владајући политички принцип. У свету се свакодневно одржавају на десетине хиљада спортских манифестација; извештаји са спортских терена спадају у ударне вести и покривају највећи део простора у јавним медијима; “спортски” ТВ канали 24 сата емитују спортски програм; спорт постаје главни рекламни пано у све беспоштеднијем економском рату и најважнија политичка трибина; спортски паганизам постаје средство хришћанских цркава (и других водећих верских заједница) за додворавање “масама”; владајући “естетски модел” постаје спортско тело; свакодневни језик преузима спортску терминологију, поготову политички језик и језик бизниса; политичари и капиталисти на прво место стављају своје спортске биографије, сликају се док се баве спортом и са спортистима, настоје да имају “спортски изглед” којим демонстрирају “победнички дух”; спорт постаје главно средство за “прање пара”, што значи прворазредни мафијашки бизнис; тренери добијају статус врхунских менаџера капитализма, спортисти постају његови покретни кипови, а стадиони, спортске хале и спортске кладионице постају храмови капитализма.

Улога новинара је да све суровијој спортској стварности дају „спектакуларну“ димензију. Више не постоји критичка дистанца с аспекта морала, друштвеног интереса или било којих норми које превазилазе спорт. Спортски извештачи глорификују насиље и деструкцију, на перфидан начин подстичу сукобе између потлачених, који се појављују у облику навијачких група, између нација, полова и раса. Они настоје да успоставе непосредну везу између спортских представа и подсвести: спортски спектакл треба да “извуче” незадовољство из потлачених и усмери га ка “противнику”. Спортски извештаји имају све примитивнији карактер: они одговарају спорту којим се уништава моћ расуђивања и ствара масовни идиотизам. Све агресивнији сензационализам представља рекламни облик појављивања све бесмисленијих текстова којима се маргиналним појавама даје „судбинска“ димензија, да би питања од којих зависи судбина човечанства добила маргиналну димензију. Пишући о природи савременог капитализма Маркузе закључује: “Изостајање дјеловања телевизије и сродних средстава тако би могло почети остваривати нешто што нису постигле унутарње протурјечности капитализма-дезинтеграцију система. Креирање репресивних потреба је већ одавно постало дио друштвено научног рада – нужног у том смислу да се без њега не би могао одржати постојећи начин производње. Не ради се ни о проблемима психологије ни естетике, већ о материјалној бази доминације.”(5) Капитализам ствара не само репресивне, већ (само)деструктивне потребе. Самоубилачки “подвизи” постају највиши “испит храбрости” и као такви су облик одвалачења људи са поља (политичке) борбе за остваривање њихових људских права и за опстанак света. Исто је са боксом и другим крвавим спектаклима. Уместо на укидање света несреће, незадовољство људи усмерава се на крвави обрачун с другим људима. Спорт је најважније средство капитализма за дегенерисање човека. Њиме се не уништава само тело, већ пре свега критичко-мењалачка (визионарска) свест и производи (самодеструктивни) фанатизам. Путем спорта човек се држи у ван-историјском простору где су конзервиране владајуће вредности – што је суштина става да је спорт појава sui generis и да “нема везе са политиком“. Уместо да се мења владајући поредак који ствара све веће зло, поредак мења човека тако што уништава у њему све оно што га чини човеком и што може да постане основ за развој критичког ума и мењалачке праксе. Одбачено је еманципаторско наслеђе грађанског друштва и успоставља се  “нови” фашизам који је отелотворење екоцидног духа савременог капитализма. Постајањем поретком деструкције у чистом смислу (“потрошачко друштво”) капитализам је збацио са себе “хуманистичку” и “прогресивну” маску. Спортом се више не настоји очувати вера у “непролазне вредности капитализма”, већ се настоји уништити критичко-мењалачки ум, а то пре свега значи вера да је могуће створити слободни и праведни свет. Манипулација се из идеолошке сели у психолошку сферу: стадион постаје психотерапеутска установа. Уместо култа победе и рекорда, доминира култ спектакла који постаје главна духовна дрога којом владајућа олигархија држи “масе” под контролом; уместо “такмичара” и “рекордера”, спортисти постају циркузанери, гладијатори и каскадери.

Као што права слика рата нису војне параде, већ побијени и осакаћени људи, очајне мајке, спаљене куће и поља, изгладнела деца која умиру у блату – тако права слика спорта нису насмејана лица спортиста на церемонији отварања олимпијских игара, већ њихова дегенерисана тела, осакаћено здравље, уништена младост, живот без будућности… Обезвређени, злоупотребљени, поражени, уништени човек права је слика како рата, тако и спорта.

O autoru

Administrator

Dodaj Komentar

Noviji tekstovi

Poslednji Komentari

Arhiva

Kategorije

Meta Linkovi

Pratite Ducijev rad i na fejsbuku