Prvi koraci ka Olimpu

P

Osnovne biografske podatke o Pjeru de Kubertenu nalazimo u doktorskoj disertaciji Kurta Centnera (Kurt Zentner) o Kubertenu, koja je 1935.godine objavljena u Nemačkoj. (62) Kuberten je potomak stare italijanske aristokratske porodice koja se 1447.godine, na poziv Ludviga XI, doselila u Francusku. Od njega će dobiti titulu i privilegije. Porodica je dobila ime nakon 1850.godine, po njenom najvećem posedu koji se nalazio u Kubertenu, mestu nedaleko od Versaja.

Pjer je rođen 1.januara 1863.godine. U oktobru 1874.godine Pjer se upisuje, u Parizu, na jezuitski koledž Sveti Ignacije („Saint Ignatius“). Po okončanju koledža, 1880.godine, Pjer se obreo u vojnoj akademiji u St.-Siru (St.-Cyr) da bi, nakon nekoliko meseci, okončao svoju vojničku karijeru. Godine 1884. Pjer se upisije na Pravni fakultet (Faculté de droit). Godinu dana kasnije prekida studije prava i počinje da pohađa Slobodnu školu političkih nauka (École libre des sciences politiques), duhovno pribežište bogataške mladeži, koju će napustiti 1887.godine i time okončati svoje školovanje.

Na Kubertenov životni put odlučujuće će, po Centneru, uticati njegova poseta Bomont koledžu u Engleskoj, gde će on, igrom slučaja, doći do knjige Tomasa Hjuza (Thomas Hughes) – pristalice Tomasa Arnolda, čuvenog direktora škole u Ragbiju (Ragby), začetnika reforme engleskog obrazovanja – „Tom Brown’s Schools Days“ („Školski dani Toma Brauna“) gde je reč upravo o Ragbi školi iz vremena Tomasa Arnolda. Opsednut idejom da povrati ugled Francuskoj, nakon njenog poraza u ratu sa Pruskom iz 1870.godine, i istovremeno opčinjen engleskim kolonijalnim osvajanjima, Kuberten je poverovao da je u Arnoldovom vaspitnom sistemu pronašao pravi odgovor. Reforma francuskog obrazovanja, po ugledu na Arnoldov sistem, postaće sadržaj njegovog pokliča „Rebronzer la France!“ („Povratiti staru slavu Francuske!“) U svom delu „Un campagne de 21 ans“ („Dvadesetjednogodišnja kampanja“), iz 1908.godine, Kuberten piše: „Od tog trenutka (posete Bomont koledžu, prim.aut.) čvrsto sam odlučio da, na osnovu onoga što sam tamo video, sa malim sredstvima koja sam imao na raspolaganju, izvršim reformu u francuskim gimnazijama.“ (63)

Ko je Tomas Arnold i u čemu se sastoji njegova reforma britanskog obrazovanja? Po navodima Pitera Mekintoša (Peter McIntosh), (64) Arnold je, pre nego što je postao direktor Ragbi škole, držao sopstvenu školu u Lalehamu na Temzi nedaleko od Vindzora, u kojoj je organizovao časove plivanja, bacanja koplja i gimnastike za dečake. Izgleda da je Arnold bio posebno ponosan na deo obuke na „vešalima“ (gallows), što je verovatno bilo preuzeto iz Guc Mucove (Guts Muths) „Gymnastik für die Jugend“ („Gimnastika za mlade“). Došavši na položaj direktora Ragbi škole, Arnold je u program fizičkog obrazovanja uneo i „svoje“ sportove. Međutim, Ragbi škola neće po njima postati popularna, već po fudbalu i kriketu koji su upražnjavani u školi i pre nego što je došao Arnold.

Tomas Arnold je, po kazivanju Mekintoša, bio opsednut obešću dečaka od 14 godina koji su poticali iz bogatijih klasa i kod kojih čovek nije mogao da vidi ništa drugo do „obilje, zdravlje i mladost“. Ovde je posebno značajno Arnoldovo shvatanje viteštva koje je, po njemu, pre pitanje časti nego dužnosti, što samo govori da bi Arnold „sa užasom“ gledao na razvoj atletike. (65)

Izgleda da je Arnoldova reforma obrazovanja bila, ubrzo, široko prihvaćena, najviše zbog toga što je Arnold uspeo da zavede red u školi i da povrati ugled direktora škole. Koliki je to bio problem, najbolje pokazuje sam primer Ragbi škole, kao i škole u Vinčesteru gde su izbili takvi neredi da je pozvana vojska da zavede red. Arnold je uspeo u onome što mnogima nije pošlo za rukom tako, što je u školu uneo „novi religiozni duh“ (takmičenje), istovremeno nastojeći da se izbori za školu kao nezavisnu zajednicu učenika i ukine špijuniranje učenika od strane nastavnika. To je izveo legalizovanjem samoupravljanja učenika, sa njegovim sistemom nadziranja i potčinjavanja, uspostavljajući poverenje između njega i njegovih nadzornika. Na taj način uspostavio je široku kontrolu nad celom školom i uspeo, do izvesne mere, da ostvari svoje moralne i vaspitne ideale. (66)

Legalizovanje samoupravljanja učenika bilo je pripremanje terena za razvoj organizovanih sportskih igara. Krađa divljači i tradicionalne seoske zabave, koje su izvođene bez ikakvih pravila i reda, morale su prestati, ali su igre organizovane u okviru škole mogle dalje da se praktikuju, i to „sa zvaničnim priznavanjem potčinjenosti, kao i telesnog kažnjavanja dečaka od strane dečaka, organizovanjem igara i prisiljavanjem mladih od strane starijih da igraju, ili bar da čuvaju gol, što je bilo mnogo lakše“. (67)

Po tvrđenju Mekintoša, Arnold nije bio naročito zadovoljan efektima legalizovanog samoupravljanja. Žalio se na snagu javnog mnenja i sopstvenu nemoć da se bori protiv njega, kao i na nemoć da uspostavi moralnu nadmoć snažnih. Razvoj atletike u Ragbi školi može stoga, zaključuje Mekintoš, da bude shvaćen kao cena koju je Arnold platio za saradnju dečaka u uspostavljanju discipline i u sprovođenju reforme koju je želeo. (68)

Razvoj Arnoldovog obrazovnog sistema neposredno je povezan sa nastojanjem sve bogatije i stoga moćnije klase posednika, nastale na krilima industrijalizacije, trgovine, bankarstva – da se stvori školski sistem koji će joj omogućiti da se domogne vrhova duštvene moći. Bila je to borba narastajuće kapitalističke klase protiv još žilave aristokratije koja je, pogotovu nakon sloma Napoleona, pružila snažan otpor društvenim promenama. Arnold će započeti svoju reformu obrazovanja u Ragbiju u vreme kada „nova srednja klasa“ nije bila dobrodošla u koledžima aristokratije, a nije bila voljna da svoju decu šalje u škole za sirotinju. Ta reforma će doseći vrhunac razvoja u pedesetim i šezdesetim godinama XIX veka, i to pre svega u koledžima koji će nastati kao rezultat ulaganja kapitalista u razvoj (njihovog) školstva. Direktori škola, koji su bili Arnoldovi učenici, prihvatili su „arnoldijanizam“, a sa njim i kult atletizma i takmičenja, karakterističan za fudbal Ragbija, što će vremenom biti prihvaćeno i u drugim školama. (69)

Kuberten je bio oduševljen Arnoldom: „Bio je jedan od velikih Engleza koji je, sredinom XIX veka, učinio velika dela za dobrobit čovečanstva. Arnold je, naime, nastojao da u sportu pronađe najveću pokretačku snagu u ljudskom obrazovanju – nešto do čega niko ranije nije došao. Isto tako, bio je prvi koji je nastojao da putem njega (sporta, prim.aut.) izgradi čoveka i građanina ne samo telesno, več moralno i socijalno. Tako se on poslužio sportom kao najdelotvornijim i najpouzdanijim elementom telesnog i duhovnog usavršavanja koje čovek, kada je u pitanju razvoj mladih, ima na raspolaganju.“ (70) Radi se o „čudesnom preobražaju školskog obrazovanja“ u Engleskoj, „koji je prvi i osnovni uzrok razvoja svih onih moći od kojih je britanska imperija u poslednje vreme imala koristi…“ (71)

Kako je Kuberten mogao da dođe do ovakvog zaključka? Odlazeći u Englesku da bi otkrio gde je izvor snage britanske imperije, Kuberten nije nastojao da prouči englesko društvo, na osnovu čega je jedino i mogao da dođe do pravih zaključaka, nego je na osnovu posmatranja i slučajnog upoznavanja sa detaljima iz britanskog života brzopleto dolazio do plitkih zaključaka. Sledeći ovu naivno-empirističku logiku, Kuberten je došao do toga da je reforma obrazovanja u francuskim školama (u kojima je učila „elita“) osnovni preduslov za preobražaj celokupnog francuskog društva. Kuberten: „Osnovno je pravilo da najveća nacionalna pitanja mogu da se svedu na pitanja obrazovanja, posebno u demokratskim zemljama. Da bismo otkrili tajnu uspona ili pada demokratije, valja samo da istražimo njene škole i univerzitete. Nove ideje koje su u njih unesu najšire se rasprostiru, i s najvećim odjekom. Uveren u istinitost tog stava, shvatio sam kako bi to dobro bilo za Francusku da u naš školski sistem unesemo nešto od te fizičke vitalnosti, nešto od te živahnosti iz koje su naši susedi (Englezi, prim.aut.) izvukli tolike očigledne koristi.“ (72) 

Sport je za Kubertena bio ključ koji otvara sve brave. Međutim, da bi on dobio odgovarajuću ulogu u francuskom društvu, trebalo je učiniti još jedan korak. O tome Urlike Prokop: „Da bi učvrstio sport kao instituciju, da bi praktično primenio njegove disciplinujuće funkcije – hijerarhijsko mišljenje, kontrolu mašte i spontanosti, spremnost za izvršavanje zadataka – i da bi osposobio građansku Francusku za birokratizaciju i za vođenje imperijalističke politike, Kuberten je nastojao da na međunarodnom planu uvede mehanizam koji je Tomas Arnold uspešno primenio na području javnih škola – konkurenciju.“ (Pod.U.P.) (73) Kuberten: „Preostaje jedno sredstvo: međunarodno takmičenje. U njemu leži budućnost. Morali bi se uspostaviti kontakti između mlade francuske atletike i nacija koje se već duže bave sportom. Moralo bi se obezbediti da se ovi kontakti redovno obnavljaju i da (njihov) ugled ne bude doveden u pitanje.“ (74)

Očigledno je da Kuberten svoj „put ka Olimpu“ nije započeo iz humanističkih, već iz krajnje praktičnih razloga; ne kao „internacionalista“, već kao zagriženi nacionalista (rasista); ne da bi „uspostavio mostove miroljubive saradnje među narodima“, nego da bi razvio nacionalistički, rasistički i militaristički duh koji će voditi kolonijalne osvajače u njihovom nemilosrdnom obračunu s „nižim rasama“. O pravoj prirodi olimpijskog pokreta najbolje govori izbor počasnih gostiju koje je Kuberten pozvao na tzv. „Osnivački kongres olimpijskih igara“ (juni 1894.), da bi svojim prisustvom uveličali skup. Kuberten: „Da bih pokazao, međutim, da će se održati nešto mnogo značajnije nego obična sportska konferencija, nastojao sam da naš sastanak bude održan u dvoranama Sorbone. M.Greard, rektor pariskog Univerziteta, to nam je najljubaznije dozvolio. Smatrao sam da će pod poštovanim krovom Sorbone reči olimpijske igre zazvučati slušaocima mnogo impresivnije i ubedljivije. Uputio sam pisma Njihovim visočanstvima kraljevima Grčke i Belgije, Njegovom kraljevskom visočanstvu prestolonasledniku Švedske i H.I.H. Velikom Grofu Vladimiru, moleći ih da prihvate počasno članstvo na Kongresu. Baron de Kursel, član Senata, naš bivši ambasador u Berlinu, složio se da bude predsednik.“ (75)

O autoru

Dodaj Komentar

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

Noviji tekstovi

Poslednji Komentari

Arhiva

Kategorije

Meta Linkovi

Pratite Ducijev rad i na fejsbuku