Уметност је најаутентичнији појавни облик културног наслеђа човечанства и темељ хуманистичке цивилизације. Спорт је појавни облик “техничке цивилизације” и као такав обрачун с хуманистичком цивилизацијом, што значи средство за стварање цивилизације без културе. За разлику од филозофије, науке и уметности у спорту нема могућности за успостављање (критичког) односа према постојећем свету, нити се ствара могућност за његово превазилажење. У уметности сукоб води стварању квалитета, новог – за разлику од спорта у коме доминира апсолутизовани принцип квантитативно мерљивог учинка. Спорт је обрачун с историјским временом: “историја спорта” своди се на линеарно увећавање бројева (рекорда) којима су придодата имена обезличених “шампиона”. У играчким спортовима квантитет различитих “ситуација” прикрива одсуство могућности за искорак из постојећег света и стварање novum–а. Уметничко дело има универзалну вредност и упућено је свим људима без обзира на расу, нацију и пол: уметност ствара симболе којима се изражавају опште-људске вредности. Да би се схватило и доживело њихово значење човек мора да има моћ расуђивања и развијено естетско чуло, што значи развијено културно биће. И спорт има претензије да буде универзални и глобални феномен. Суштина “олимпијског универзализма” заснована је на универзалном карактеру принципа на којима се темељи капитализам: bellum omnium contra omnes и апсолутизовани принцип учинка који је уобличен у олимпијској максими citius, altius, fortius. Спорт је круна “мондијалистичке” идеологије која се обрачунава с националним културама, уништава уметничко биће човека и ствара од њега „цивилизовану звер“. У спорту не доминира дух стваралаштва, већ дух победе. Медаље се не добијају за стварање новог, лепшег, племенитијег – већ за победу која се остварује постизањем већег резултата (рекорда). Прави учинак уметности је развој естетског бића човека, што значи специфичнa и непоновљивa стваралачка личност човека, док се у спорту човек своди на модел дехуманизованог и денатурализованог “спортисте”. Уметничко такмичење заснива се на духовном покрету човека ка човеку, а не на телесном обрачуну човека с човеком који подразумева наношење телесних повреда и убиство, као што је то у спорту. Нема победника и поражених, већ развој стваралачких моћи човека и проширење хоризонта слободе: уметност отвара могућност да човек постане оно што није, а што може да буде. У спорту човек “постаје друго” путем телесне и менталне активности којом се отуђује од себе као човека и уништава своје културно и биолошко биће. Спортиста “ствара” спортска “достигнућа” технизованим телом и борилачким карактером, као и дехуманизованом и денатурализованом играчком вештином. Оно што се ствара је победа и рекорд, што значи да спортиста производи владајуће односе и вредности. Спорт представља обрачун с такмичењем које не подразумева доминацију човека над човеком и уклањање човека из животне утакмице, као и с такмичењем које ствара могућност за искорак из постојећег света. Истовремено, у уметности нема сегрегације по полу, као што је то случај у спорту, у коме су жене као телесно и карактерно “слабије” у односу према мушкарцима сведене на “нижа бића”; у уметности доминира естетска природа човека и стваралачке моћи које су неограничене, док је у спорту постизање резултата условљено ограниченим телесним моћима човека; уметничко дело упућено је људима који имају развијено естетско чуло, док је спортска представа упућена обесправљеним “масама” као најјефтинија духовна храна која треба да уништи њихово слободарско и културно биће и идиотизује их…
Уметност ствара оплемењену друштвеност која се заснива на покрету човека ка човеку. Спортска екипа није културна заједница, већ антикултурна, антиумна, антиеротска, антиестетска, псеудо-друштвена група у којој доминира милитаристичко структурирање: спорт је рат који се води телима и дехуманизованом играчком техником. Као такав, он је институционализовано насиље и у њему је легализовано убиство, телесне повреде, телесно и ментално сакаћење деце… Спортска игра не производи духовно оплемењене људе, већ фанатике који су спремни на уништење свога и тела “противника” да би постигли победу (рекорд). Од спортисте, као антрополошког појавног облика владајућег духа, не тражи се да има продуховљени израз, већ да му се на лицу оцртава “победнички дух”, што значи фанатична посвећеност победи, а његово тело треба да буде симбол експанзивне снаге и постојаности владајућег поретка. Кубертенова максима mens fervida in corpore lacertoso упућује на естетски образац који доминира у спорту. Не хармонично тело, као што је то било у антици, већ мишићаво тело у борилачком напону представља највиши естетски изазов. У савременом капитализму („потрошачко друштво“) спортисти се односе једни према другима посредством улоге коју имају као актери show–business–а, што значи као (спортска) роба. За њих владају иста правила као и за сваку другу робу на тржишту, с тим што они нису “обична” роба, већ роба са специјалном наменом: њоме се обезбеђују стратешки интереси капитализма.
У спорту машта не тежи стварању новог ни бекству из постојећег света, већ обоготворењу владајућих односа путем одговарајућих симбола. Спортска естетика има мистификаторски и култни карактер. Типичан пример је филм Лени Рифенштал о нацистичким олимпијским играма „Олимпија“ („Празник народа-празник лепоте“/„Fest der Völker-Fest der Schönheit“). Рифеншталова камером „ваја“ савремене спортисте коришћењем античког естетског обрасца из „космолошког периода“ (Винделбанд) који је имао религиозни карактер и у коме се изражава доминација (геометријски устројеног) космичког поретка над човеком. Телесни монументализам, складност, поглед усмерен ка небу, религиозна посвећеност, самоувереност, озареност – то је појавни облик савременог олимпијца. Спортско тело добија култни карактер: спортисти постају живе статуе – појавни облик античких „хероја“ (полубогова) и као такви симболична реинкарнација „бесмртног духа антике“. Њена естетика је митолошка слика победничког тријумфализма коме се, путем идеализованог античког модела човека (Хелена), даје ванвременска димензија. Рифеншталова је путем античког естетског модела фалсификовала конкретни историјски лик савременог спортисте и самим тим капиталистички поредак. У гро-плану су симболи који дају квази-митолошку димензију владајућим вредностима: дух капитализма прекривен је античким религиозним велом. Рифеншталин филм резултат је настојања да се докаже да је нацистички режим непосредни настављач хеленске цивилизације. Снимање њеног филма подудара се са завршном кампањом немачких археолошких ископавања у античкој Олимпији, која је била покренута у време Бизмарка и коју су окончали нацисти; са акцијом ношења “олимпијске бакље” од “свете” Олимпије до нацистичког Берлина (коју је осмислио и реализовао организатор нацистичких олимпијских игара Карл Дим, иначе Кубертенов „генијални пријатељ“ и настављач његовог дела) којом се на очигледан начин изражава настојање нациста да се прикажу као наследници хеленске духовне баштине. “Олимпија” је пропагандни спот који се појављује у уметничкој одори. У њему је естетика сведена на техничко средство за претварање људи у симбол фашистичке експанзије, с тим што је нацистички модел „натчовека“ “превазиђен” митологизованим античким моделом победника. Ради се о злоупотреби уметничке форме ради остваривања одређених психичких ефеката – да би се постигли одређени политички циљеви. Ни код Кубертена не постоји аутентична спортска естетика, већ доминира настојање да се спорт естетизује (зло)употребом уметничких дела (Бетовен, пре свега). Основни разлог за то је природа спорта: у њему се човек не руководи својом уметничком природом, која се заснива на потреби човека за човеком и у том контексту на покрету човека ка човеку, већ борилачким карактером и одговарајућим телом.
Упркос томе што велича антички свет, филозофија спорта у њему не проналази естетске узоре. Један од главних разлога за то је “статична” природа антике која је у супротности са социјално-дарвинистичким и прогресистичким карактером модерног доба који условљава природу спорта. Спортска естетика нема формалистички карактер, што значи да се не држи априорних правила, већ је “културни” израз владајућег духа који има динамички карактер. Истовремено, спортска естетика није само средство за прибављање “културне” легитимности спорту, већ и средство за стварање “чаролије” путем које се човек оплођује духом владајућих односа. Спорт је више него „украс“ (agalma): он је обоготворење постојећег света и прикивање човека за постојећи свет. За Шилера “васпитање путем уметности је васпитање за уметност”; васпитање путем спорта је васпитање за постојећи живот који уништава естетско биће човека.
