Филозофија игре не долази до суштине игре полазећи од музике и плеса, већ од спорта и рата. То није случајно. Блекингов став да је музика “људски организовани звук” упућује на то да човек није по својој природи “звер”, већ да је хумано биће и да је потреба човека за човеком, на коме се заснива покрет човека ка човеку, најважнија карактеристика људске природе. О томе Блекинг: “Када сам посматрао младе Венде (јужноафричко племе, прим.аут.) који своја тијела, пријатељства и сензитивност развијају при заједничком плесу, нисам могао да а да не пожалим стотине послијеподнева које сам протраћио на рагби терену и у боксерским ринговима. Али, тада сам био одгајан не да сарађујем него да се такмичим. Чак и музика ми је била понуђена више такмичарски, а не као доживљај заједништва.“(11) И даље: „Што покреће људе је хумани садржај људски организованог звука. Чак и ако се јави у облику упечатљивог мелодијског покрета или хармоније, као „звучни објект“, ако хоћете, зачет је као мисао сензибилног људског бића, и управо та сензибилност може стимулисати (или не) осећања другог бића, слично магнетским импулсима који преносе конверзацију од једног говорника до другога.“(12) „Музика је синтеза когнитивних процеса присутних у култури и људском тијелу: форме које поприма и ефекти које има на људе генерисани су кроз социјална искуства људских тијела у различитим културним срединама. Будући да је музика људски организовани звук, она изражава аспекте искуства појединаца у друштву.“(13) “У свијету у којем се ауторитарна моћ одржава средствима супериорне технологије – а та супериорна технологија треба да значи монопол интелекта – нужно је показати да се стварни извори технологије свих култура налазе у људским тијелима и њиховој кооперативној интеракцији.“(14) Од изванредног значаја је и Блекингов закључак о значају међуљудских односа за развој људске креативности, до кога је дошао истражујући музику јужноафричког племена Венде: “Не тврдим да су одређени музички системи урођени, него да су неки од процеса који генеришу ове системе урођени свим људима и стога специфични за људски род. Сличан доказ креативности може се наћи у дјечијим пјесмама Венди. Структуре ових пјесама указују на креативну употребу елемената музичког система који надилазе технике што су се могле научити у друштву. Не видим како су се дубљи, привидно несвјесни процеси креирања могли подучавати и научити у друштву ако не кроз сложенији процес односа између урођених потенцијала и њиховог остварења у оквиру културе кроз социјалну интеракцију.”(15) “Знајући више о аутоматској комплексности људског тијела, можда ћемо моћи закључно доказати да су сви људи рођени са потенцијално бриљантним интелектом или са барем високим степеном когнитивне компетенције, и да је извор културне креативности свијест која се развија из друштвене кооперације и интеракције коју носи љубав.”(16) “Откривајући како се музика ствара и прихвата у различитим друштвеним и културним контекстима и, можда утврђујући да је музикалност универзална и специфичност људског рода, моћи ћемо показати да су људска бића знаменитија него што тренутно вјерујемо да јесу – не само мањи дио људског бића, него сва људска бића – и да већина нас живи далеко испод наших потенцијала због опресивне природе већине друштава.”(17)
Из спорта и грађанског телесног васпитања (телесне културе) избачена је музика. Она је у супротности с настојањем да се код спортисте створи беспоштедни борилачки (убилачко-деструктивни) карактер и њему одговарајуће „гвоздено тело“. Музика буди емоције, потребу за блискошћу са другим људима и на тај начин разбија фанатичну усресређеност на победу. Правило је да се церемонија отварања међународних спортских такмичења одвија по тактовима војних маршева, што недвосмислено указује на истину да спорт нема „пацифистичку“, већ милитаристичку природу – с тим што је у „потрошачком друштву“ и то добило тривијалну циркуску димензију. У Кубертеновој „утилитарној педагогији“ музика не служи зато да „обликује душу“, као што је то у антици, већ да допринесе стварању „културног“ декора олимпијским играма као култној представи и створи „свечарску“ атмосферу која треба да изазове „религиозни занос“ код присутних, као и да створи „културни“ декор мускуларном борилачком примитивизму. Што се тиче обликовања карактера, то се не постиже савладавањем уметничке вештине ни развојем музичког чула, већ искључиво борилачким телесним активизмом и телесним дрилом који подразумева потискивање и сакаћење нагона, емоција, чула, ума… Настојећи да се обрачуна са свим оним што може да ослаби беспоштедни освајачко-тлачитељски карактер буржуја и разбије његову фанатичну свест, Кубертен одбацује диониско и орфичко, као и антички poiesis. Он, попут Хитлера, не жели да ствара „мирољубиве естете“, већ „нове људе“ које одликује „гвоздено тело“ и поглед „величанствене звери“. Кубертен настоји да преузме политичко, а да одбаци културно наслеђе античког аристократског васпитања. Што се тиче „такмичарског плеса“, постајањем спортском дисциплином плес се дегенерише и постаје техничка игра којом се сакати еротско биће човека и производи техничко тело и покрет. Исто је са „ритмичком гимнастиком“ и „уметничким клизањем“. На спортским приредбама доминирају песме клубова и навијачких група које не проистичу из културног наслеђа, не изражавају потребу човека за човеком, не оплемењују људе… Оне су облик у коме се незадовољство младих, које проистиче из њиховог понижавајућег друштвеног положаја, усмерава против њихових вршњака који се појављују у облику ривалских навијачких група. Њима се изазива масовна хистерија, реваншистичка помама, ствара осећање припадности групи, која је сведена на „цивилизовани“ чопор, и на тај начин осећање „моћи“. У крајњем, оне служе за уништавање оних људских осећања која човека чине човеком, а друштво људском заједницом. Навијачке песме указују на то да је декултивисање основни начин стварања од младих савремених хорди варвара: спорт „задовољава потребе“ људи тако што их лишава људскости.
