У грађанској теорији игра може да буде само оно понашање које одражава структуру постојећег света и које не доводи у питање тај свет. Кајоин став да “игра нема другог смисла осим себе саме”(30) по свом смислу готово је истоветан с познатом максимом “спорт нема везе с политиком”. Игра се изводи из историје, постаје појава sui generis и добија смисао независно од друштва и људског битисања у њему. Отуда Кајоу не интересује како долази до настанка игре и како се формирају њена правила, шта она изражавају и које могућности пружају човеку: “Не постоји никакав разлог да она буду онаква каква су а не другачија”, констатује Кајоа.(31) Сводећи игру на датост која се ни на који начин не може довести у питање, Кајоа је од игре створио надисторијски појам којем су подређени сви историјски облици игре који су израз конкретног тоталитета епохе у којој су настале. На тај начин он их је укинуо као конкретне историјске појаве, али је укинуо и могућност за успостављање разлике између привида игре и истинске игре. Кајоа, попут Хуизинге, покушава да путем игре прибави легитимност културног и обезбеди вечност свему што се проглашава за игру: игра је одређена оним понашањем које је проглашено за игру. Поред тога, у Кајоиној класификацији игара ствари су тако постављене да свако људско понашање које се означава “игром” има неке од елемената који конституишу појам игре. Тако рат постаје “игра” упркос томе што сем сукоба и правила противречи свим осталим карактеристикама које важе за игру. Кајоина “несврсисходна” игра није само “чисти” израз владајућих односа и вредности, већ је средство за стварање илузорног свода који треба да спречи човека да створи идеју о праведном свету и да се бори за њено остварење: она постаје обрачун с утопијом.
За Кајоу игра је област која треба да омогући човеку (привидно) бекство из “света бриге” – у “свет среће”. Развој постојећих игара у постојећем свету постаје стварање “паралелног” света којим се ствара привид слободе. “Срећа” постаје могућа – у постојећем свету несреће. Игра постаје играчки облик бекства из света и иживљавања неслободе – и помирење човека са постојећим светом неслободе. У суштини, ради се о спречавању да се незадовољство, које проистиче из неизвесног и понижавајућег живота, не би усмерило на обрачун с узроцима несреће, а то значи с владајућим поретком: игра постаје начин очувања света несреће. Она је само привидно удвајање света: у њој се, као “оази среће”, владајући односи појављују у играчком облику – под ореолом “среће”, “слободе”, “спонтаности”… Игра постаје земаљски супстрат рајских вртова, а филозофија игре (спорта) постаје савремена теологија: уместо аргумената, доминира опсенарско “хуманистичко” празнословље. У суштини, није човек тај који се игра, већ се владајући дух игра човеком. У антици човек је био “божја играчка” (Платон), а у хришћанству “играчка судбине”: данас је човек играчка капитала, а свет његово (глобално) игралиште. Човек се “слободовољно” опредељује за игру скривајући се иза владајућих облика вредновања који су основ његовог обезвређивања. Типичан пример су “игре на срећу”, како се “на цивилизовани начин” назива коцка. Оне су аутентична слика света где је произвођење друштвених добара одвојено од њиховог присвајања и где је живот човека у власти од човека отуђене моћи која је отелотворена у новцу.
Постојеће игре, које су кондензовано отелотворење духа капитализма, постају полазиште за одређивање суштине игре, а она постаје полазиште за одређивање (играчке) природе човека. Истовремено, путем игре човек не изражава своје људско достојанство као самосвојна личност, већ настоји да постане “неко” и на тај начин стекне друштвену афирмацију. Уместо да тежи промени постојећег света несреће и створи свет по свом људском лику, у коме једино може бити срећан, човек тражи срећу у игри која је само облик у коме су отелотворени владајући односи и вредности света из кога човек настоји да побегне. Под привидом „бекства“ из „света бриге“ потреба људи за слободом и срећом усмерава се на област која је отелотворење принципа на којима се заснива постојећи свет – који условљавају свакодневну несрећу. Уместо да мења свет, човек треба да мења себе; уместо да прилагођава свет себи, човек треба да се прилагођава постојећем свету. И спорт је простор где влада “демократска неслобода” (Маркузе) која је одлика техничког (капиталистичког) “прогреса“. (32)
За Кајоу игра није начин развоја међуљудских односа и стварање од друштва заједнице еманципованих и стваралачких личности, већ средство за учвршћивање институционалне репресије над човеком која треба да одбрани друштво (владајући поредак) од “зле” људске природе. Кајоа: “Уколико принципи игара заиста одговарају снажним инстинктима (такмичење, потрага за срећом, прерушавање, вртоглавица), онда се лако може разумети да они могу да добију задовољење само у идеалним и ограниченим условима, оним које предлажу правила игара. Кад би били препуштени сами себи, необуздани и рушилачки као сви инстинкти, ти елементарни подстицаји само би имали кобне последице. Игре дисциплинују инстинкте и намећу им институционално постојање. У моменту кад могу да им пруже изричиту и ограничену сатисфакцију, оне их васпитавају, оплођују, а душу им имунизују од њихове заразности. Истовремено, оне их оспособљавају да допринесу племенитом богаћењу и устаљивању стилова културе.” (33) И даље: “Изван арене, после завршног ударца гонга, почиње стварно изопачавање агон-а, које је најраспрострањеније од свих. Оно се јавља у сваком отпору који више не обуздава строгост духа игре. Дакле, неограничена конкуренција је само један од закона природе. Она у друштву налази своју изворну бруталност чим нађе слободан пролаз кроз мрежу моралних, друштвених или законских принуда, које, као и у игри, представљају ограничавања и конвенције. И баш због тога бесна, безобзирна амбиција, било у ком домену се испољавала, не поштујући правила игре, и то поштене игре, треба да се разоткрива као пресудно застрањивање које на тај начин у појединим случајевима доводи до полазне ситуације. Ништа, уосталом, не показује боље цивилизаторску улогу игре од кочница које она обично поставља природној похлепи. Прихваћено је да је добар играч онај који уме да прими са уздржаном равнодушношћу и барем са привидном хладнокрвношћу лош исход и најупорнијег залагања или губитак невероватно великог улога. Одлука судије, чак и неправедна, у принципу се одобрава. Изопачавање агона почиње тамо где престаје признавање и судије и пресуде.”(34) Да би оправдао репресивне институције капиталистичког друштва, Кајоа је свео човека на звер којој је подметнуо “похлепу”, а “неограничену конкуренцију”, која је “један од закона природе”, прогласио за spiritus movens друштвеног живота. Владајући закони капитализма постају закони природе, а патолошки психолошки профил припадника паразитских класа постаје “природа” животиње. Кајоа не прави разлику између агресивности човека која проистиче из његовог активног, нагонски условљеног, односа према околини која треба да му омогући да преживи – и наводне “потребе” човека за насиљем над другим људима, као и за убиством. При томе, човек се радовно своди на крволочну звер, упркос томе што животињски предак човека није вук, већ шимпанза. Заслепљен настојањем да се по сваку цену обрачуна са слободарским тежњама потлачених и сачувају класни поредак, Кајоа “превиђа” оно што зна свако сеоско дете: вук нема потребу да коље овце, већ да задовољи глад. Када бисмо вуку остављали довољне количине свежег меса на ивици шуме, он никада не би сишао у село да коље овце. Звер убија жртву да би се нахранила; човек убија човека не да би задовољио глад, већ да би остварио одређене интересе: убиство је инструментална, а не непосредна егзистенцијална (инстинктивна) активност. Рат не проистиче из потребе човека да убија, већ је средство за остваривање политичких и економских циљева оних који не ратују, већ вуку потезе из сенке. Тисен, Круп, Хитлер, Рибентроп, Химлер – нису никога убили. Исто је са антрополозима који заступају тезу да је човек по својој природи “убица”: увек је у питању “неко други”, а то су пре свега “радне масе” од које владајуће експлоататорске класе стварају “топовско месо” (Блох) да би остварили своје интересе. У боксу човек нема потребу да повреди и убије човека: “слава” (бекство из анонимности) и новац мотиви су који покрећу човека да јуриша на противника. Исто тако, животиња нема инструментални и утилитарни однос према своме телу. Она не своди своје тело на оруђе за постизање “рекорда” – по цену сопственог уништења. Поред тога, животиња није „похлепна“, као што је то случај са капиталистички дегенерисаним човеком. Она не тежи да отима и да нагомилава богатство које јој служи за стицање још већег богатства (чиме се у класном друштву стиче владајућа моћ), као што то чини буржуј, на чему се заснива Кубертенова „утилитарна педагогија“. Кајоа “заборавља” да животињски свет постоји неупоредиво дуже него човечанство упркос животињској “похлепи” и упркос дејства закона “неограничене конкуренције”, и то без репресивних институција. Исто тако, и животиње се “играју” и при томе нису ограничене задатим нормама, већ управо својом инстинктивном природом која их спречава да једна другу повреде, на шта указује и Хуизинга. Животиње не поседују “рушилачке инстинкте”, већ теже да задовоље своје примарне потребе и то на начин који не доводи у питање опстанак живог света. Када говори о “животињској” природи човека Кајоа, попут Хуизинге, не помиње да је примарни животињски нагон – нагон за слободом. Потреба за слободом најважнији је нагон који је човек “наследио” од својих животињских предака. Кајоина теорија, супротно њеној основној политичкој интенцији, упућује на то да је човек по својој природи слободарско биће и да се опредељује за игру јер има потребу да се ослободи свакодневних стега: потреба за игром је потреба за слободом од капиталистичког света. Кајоа не везује игру за испољавање еротске, поготову не стваралачке природе човека, која подразумева блискост између људи. Човек је “наследио” од својих животињских предака (биолошку) животворност (родност) – на чему се заснива потреба животиње за животињом и покрет животиње ка животињи, што је у основи њиховог “играчког” нагона. Она се испољава у “потреби за претварањем”, дозивањем итд, што све спада у “љубавни зов”, или љубавну (пред)игру која претходи парењу, што указује на то да је животиња далеко племенитија од малограђанина коме је капитализам дегенерисао еротску природу и који своди свог “партнера” на објект сексуалног иживљавања и на инкубатор. Животворна потреба човека за човеком, која има стваралачки карактер и којом се превазилази животињска животворност (родност), основ је друштвености, што значи покрета човека ка човеку. То је основ људске “доброте” која подразумева слободу, животворност и друштвеност.
Да је Кајоина теорија тачна, главни задатак тренера био би да стишају агресију код играча. Уместо тога, главни проблем са којим се тренери сучељавају, поготову у такмичарском периоду, је одржавање такмичарске (борилачке) мотивације код играча. Да би играче нахушкали на противнике, тренери се служе најперфиднијим облицима манипулисања који доводе у питање достојанство играча као “мушкарца”. Истовремено, играч који није спреман да “кидише на противника” неће добити само статус “кукавице”, “жене” или „педера“, већ ће у тренеровим очима постати “издајник”, јер није спреман да се у потпуности подреди захтевима које поставља спорт, а то је постићи победу по сваку цену. Овде треба рећи и то да у спорту човек не доживљава друге играче као људе, већ као “противнике” у ”борби за место под сунцем”. Као што је у рату убиство “непријатеља” легално и легитимно средство за постизање победе, тако је у спорту повреда и убиство “противника” легално и легитимно средство за постизање крајњег циља. Уместо слободољубља и човекољубља, у спорту, као и у рату, доминира немилосрдни “победнички дух” спортисте који је постао роботизована (капиталистички мутирана) звер – чија агресивност није одлика његовог природног бића, већ је инструмент за остваривање нељудских циљева. Инструментализовање агресије од стране спортисте претпоставља инструментализовање човека од стране владајућег поретка. Исто је с односом човека према своме телу: (само)деструкција човека у спорту одговара деструкцији човека (живог света) од стране капитала. У спорту доминира дух капиталистичке деструкције која се заснива на апсолутизованом принципу учинка – који није познат код животиња, ни код “примитивних” народа који живе у јединству са природом. До ког бесмисла води антропологија (чији су “најбољи умови” по правилу припадници хришћанских цркава) која своди човека на “звер”, најбоље се види када се њени аргументи о људској природи сучеље са хришћанским учењем о природи човека. Откуд човеку “звериња природа” када је он “створен од бога”, и то “по божјем лику”? Како то да грађански антрополози, као ни водеће личности хришћанских цркава, не препоручују људима молитве да би се стишала њихова “агресивност”, већ им нуде крваве гладијаторске спектакле који по својој беспоштедности превазилазе све оно што постоји у животињском свету? Да хипокризија буде већа, они крваве спортске спектакле (као и убијање животиња из забаве, витешке турнире и рат) проглашавају за “игру”, што значи облашћу у којој човек треба доживи “срећу”! И Хоркхајмер оправдава бокс потребом да човек из себе избаци агресију. Због чега то треба постићи наношењем телесних повреда другом човеку (“противнику”) и убиством? Због чега човек не може да испољава своју “агресију” ударањем у џак с песком, телесним вежбама, радом или активностима којима може да развије своје стваралачке моћи? Намеће се и питање, због чега се боксерске борбе изводе јавно и од њих ствара спектакл, што значи да се глорификује убилачко насиље? Због чега је бокс добио, од стране грађанских теоретичара спорта, атрибут “племенита вештина”, а рат постао “највиши испит мушке зрелости” – уколико се осуђује убилачка агресија?
Спортом се не сузбија, већ се доприноси развоју агресивног понашања и његовом глорификовању, што само потврђује истину да је спорт отелотворење владајућих односа и стварање човека по мери владајућег поретка. Насиље не проистиче из природе човека, већ има инструментални карактер и служи за постизање нељудских циљева. Ударање противника није људска потреба, већ средство за постизање победе, то значи за обезбеђивање егзистенције и постизање афирмације путем владајућег вредносног модела. Победа се постиже задавањем што “ефикаснијих” удараца противнику, што значи што ефикаснијим телесним повредама. Отуда је главна интенција боксера да “оборе” противника knock-оut-ом, што значи изазивањем потреса мозга којим се блокира свест и телесне реакције – што често има фаталне последице. Ако боксер избегава ударце, а не настоји да их нанесе противнику, судија прекида борбу и поставља захтев да се наносе ударци. Уколико опоменути боксер и даље само избегава ударце, биће дисквалификован. И на примеру бокса може се видети да је спорт отелотворење духа владајућих односа у “чистом” смислу, и да је борба за победу елиминисањем противника владајући животни принцип капитализма који има тоталитарни карактер.
Уколико је човек по својој природи “агресивно биће”, због чега тражи “разоноду” у игри у којој доминира репресивни нормативни свод који се обрачунава с изворном (агресивном) природом човека? Доследно следећи Кајоину антрополошку концепцију и његово схватање да је игра начин држања звериње природе човека под институционалном контролом, само опредељење за игру не може имати “добровољни”, поготову не “спонтани”, већ репресивни карактер. Међутим, и по Кајоиној теорији човек није незадовољан зато што није у могућности да реализује своје уништавајуће инстинкте и похлепу, већ због обавеза које су му наметнуте, из чега следи стална брига, неизвесност, страх, потреба да “заборави” на свакодневни живот и побегне од обавеза. Тежња за игром постаје психолошка реакција човека на свакодневни живот у коме доминира “брига”. Отуда Кајоа не нуди човеку игру као простор на коме ће моћи да да одушка својој “агресивној” природи, већ ствара илузију о игри као простору на којем човек може да реализује своју потиснуту људскост и на тај начин доживи “срећу”. Говорећи о игри Кајоа закључује: “Она постоји само тамо где играчи желе да играју и играју је, макар то била и најзаморнија и крајње исцрпљујућа игра, са циљем да се разоноде и побегну од сопствених брига, то јест да се склоне од свакодневног живота.”(35) Игра није средство за уклањање узрока незадовољства, већ је духовна дрога која треба да блокира бол који у човеку ствара свакодневни живот – који га лишава могућности да реализује своје људско биће. Ради се о привидном бекству будући да се у “свету игре” у играчком облику појављују владајући односи и принципи успостављеног света “несреће”. Неслободном човеку нуди се “слобода” у облику новог кавеза који је проглашен за место “среће”.
Адорнова анализа трчања из другог угла указује на природу спорта и потребу човека да побегне из капиталистичког ништавила: “Трчање улицом има израз ужаса. То је већ подражавано стропоштавање жртве у њеном покушају да умакне пропасти. (…) Навикнутост тијела на ходање као на нешто нормално потиче из доброг старог времена. Био је то грађански начин да се не одмиче с мјеста: физичко размитологизирање, слободно од стеге хијерархијског корачања, путовања без крова над главом, бјекства без душе. Достојанство човјека састојало се у праву на ход, на ритам који се тијелу није изнуђивао заповијешћу или застрашивањем. Шетња, шврљање, бијаху провођење времена приватности, насљеђе феудалне шетње у деветнаестом вијеку. С либералним стољећем одумирало је ходање, чак и тамо гдје се не вози ауто. Покрет омладине који је такве тенденције опипао с несумњивим механизмом, објавио је рат родитељским недјељним излетима и надомјестио их је добровољним присилним маршевима, које је крстио средњевјековним путовањем, док је за њ ускоро већ на располагању стајао модел форда. Можда се у култу техничке брзине, као и у спорту, крије импулс да се овлада ужасом трчања, тиме што се он одвраћа од сопственог тијела и истодобно самостално господарски надмашује: тријумф узлазног показивача миља ућуткује ритуално страх прогоњеног. Али, ако се неком човјеку довикне: “трчи”, и то од дјетета које треба да донесе мајци заборављену торбицу с првог спрата, до затвореника коме ескорта наређује бијег да би имала изговор да га убије, тада постаје гласно архаичко насиље које иначе нечујно крмани сваким кораком.”(36) “Ужас трчања” проистиче из страха да ће се остати на зачељу, у некој блатњавој локви покрај пута. У капитализму израз“губитник” најгора је клетва. Свако настоји да ухвати ритам пулсирања живота, условљен све бржим обртом капитала. Нико никога не познаје. Нико ни са ким не говори. Трчи или нестани! Као што добро утренирани пас следи свог господара, тако ментално дегенерисани (мало)грађанин у jogging-трансу настоји да следи све бржи ритам пулсирања капиталистичке репродукције који без милости одбацује оне који нису у стању да прате његову динамику. Трчање постаје један од (“спонтаних”) појавних облика борбе за опстанак, начин стицања самопоуздања толико потребног у све беспоштеднијој “животној утакмици”. Истовремено, “спортско” трчање представља рационализовање страха од нестанка путем механизма квантификовања који је оријентир у пустињи безнађа, и који ствара утисак да је бекство заправо кретање напред и као такво “достигнуће” које даје смисао животу. “Масовни спорт” постао је облик масовног бежања из друштвене реалности, начин иживљавања нових (потрошачких) могућности (код малограђана потврда “статуса”) које пружају човеку прилику да побегне у природу. Путем “слободног упражњавања спорта” човек купује илузију “слободе” да би смогао снаге да поднесе живот у коме је лишен могућности да буде човек. И овде се ради о проналажењу “острва спаса”, о бежању у “оностраност”, што даље од животне реалности. “Масовни спорт” далеко успешније стерилише критичко-мењалачку свест човека него што је то случај са гледалачким спортом. Док је у гледалачком спорту човек пасивни судеоник у представи (сведен на урлајућу масу), у “масовном спорту” он је носилац спортске активности. У питању је конкретни изазов (борба са природом, овладавање простором, савладавање умора, овладавање сопственим телом итд.) чије савладавање човек доживљава као потврду сопствених вредности. Управо је то онај изазов који, како су му све мање могућности да у свакодневном животу реализује своје истинске људске моћи, све више привлачи човека. Поред тога, у природи илузија слободе доживљава се далеко упечатљивије него на стадионима где је човек окружен жичаном оградом, “чуварима реда” на коњима, полицијским псима… Од не мањег значаја је и то да је стицање слободе “освајањем природе” један од најважнијих мотива на којима идеолози капитализма граде митове о својим “херојима”, као да угрожавање људске слободе потиче од природе, а не од капитализма који уништава човека и природу. Симбол “слободног човека” постаје одважни самотњак који се “храбро” пробија кроз беспућа. “Стицање слободе” мери се километрима пређеног простора, препрекама које су савладане, истовремено док је у друштву човек сведен на радно-потрошачко оруђе капитала. Потенцијална слободарско-стваралачка енергија човека усмерена је на псеудо-активност којом се не може утицати на промену друштвених односа и на положај човека у друштву. Очигледно, ради се о још једном облику компензационог активизма који омогућава човеку (привидно) бекство од одговорности за опстанак човечанства, као и од ризика који носи борба против екоцидне капиталистичке тираније.
