Спортски спектакл представља врхунац спортске естетике. Режирање спектакла највиши је облик манипулације људима употребом најсавршенијих техничких средстава и научних метода. Суштина спортског спектакла је дизање маргиналног на ниво судбинског, да би се маргинализовала суштинска друштвена питања и њихово “решавање” препустило плутократији. Спорт се увек приказује у идеализованом светлу, будући да је отелотворење основних принципа на којима се заснива владајући поредак. Истовремено, спектакл постаје рекламно паковање спортске робе, што значи тржишни облик појављивања принципа на којима се заснива капитализам. Смисао савремених спортских представа није да произведу религиозни однос гледалаца према владајућим вредностима постојећег света, на чему је инсистирао Кубертен, већ да им пруже могућност за (привидно) бекство из свакодневног живота. Спортисти се не боре за истинске људске вредности и не мотивишу људе да се супродставе неправди, већ су отелотворење владајућих вредности и као такви митолошке личности које добијају легендарне карактеристике и биографије, попут “хероја” из националних митологија, и обележавају епоху. Истовремено, они су покретни рекламни панои мултинационалних концерна и симбол њихове експанзивне (“победничке”) моћи, што значи да су специфична роба којом се обезбеђују стратешки циљеви владајућег поретка. Томе је подређена и естетика спектакла путем кога спортисти постају обоготворење владајућих вредности и као такви симболи капиталистичког паганизма: глорификовање победника постаје глорификовање владајућег поретка.
Главна улога спорта није више да буде показатељ развојне снаге владајућег поретка и у том смислу носилац “прогреса”, већ да се обрачуна с (критичким) умом и изврши деполитизовање потлачених. Смисао спортског спектакла није да створи телесно и духовно активног човека, већ профитабилног “гледаоца” који ће, у нерадном времену, бити прикован за ТВ екран, или ће “слободно време” проводити на стадиону и у спортској хали. Са идеолошке, прешло се на психолошку раван: спортски спектакли служе да заслепе и “пацификују” људе. “Грандиозност” спектакла сразмерна је животној беди у којој се налази све већи број људи. Све се чини да се обезвређени човек засени бљештавим сјајем и пружи му могућност да “доживи” да учествује у нечем “великом” и побегне из свакодневног сивила. “Величанствена” димензија “победника” друга је страна понижавајућег друштвеног положаја “губитника” (радних слојева). Владајући establishment капитализма одбацио је идеју о “срећном свету” која је готово два века била главни идеолошки мамац за потлачене радне “масе”. Уместо обећаног “бољег живота”, обесправљенима се “нуде” све крвавији спортски спектакли као компензација за све крвавији живот – који треба да га “помире” (Конт) са постојећим светом и спрече га да постане свестан владајуће (деструктивне) тенденције развоја света. Стадион, као најаутентичнији простор духовног ропства савременог човека, постаје “простор слободе” и “оаза среће” где савремени цезари седе у „почасним ложама“ не да би гледали борбе савремених гладијатора, већ да би се уверили да су “масе” обесправљених (још увек) под контролом.
“Лепо” у спорту одређено је природом владајућег поретка, а не опште-људским вредностима. Победа постизањем већег резултата (рекорда) основни је критеријум по коме се одређује “лепо” – и то се намеће као владајући “естетски” модел (“спортско тело”, “спортски изглед”). “Лепо” има позитивистичко одређење које се увек придодаје ономе што симболизује и велича постојећи свет и владајуће вредности: оно је атрибут “победничког духа”. Отуда је врхунски домет “лепог” тело у победничком напону. Из “спортског тела” не зрачи духовност, племенитост, природност, већ дехуманизована и денатурализована (деструктивна) снага. Спортисти су у првим редовима у све беспоштеднијем економском рату и сведени су на циркуско-гладијаторски рекламни пано. Уместо победника из чијих очију зрачи поглед “величанствене звери” (Хитлер) и који испушта “крик страсти” (Кубертен), доминира изглед спортисте који је у функционалном јединству са “победничком стратегијом” капиталистичких концерна. Естетика спортског простора указује на истину да основни смисао спорта није стварање „здравог тела“ и на тај начин „здравог духа“, већ произвођење таквог човека који одговара природи владајућег поретка. Стадиони, спортске хале, body-building и fitness-центри су савремена Прокрустова шума у којој се сакати природно биће човека, уништава Ерос, машта, осећање припадности људској заједници… Спортска естетика је спектакуларни облик у коме се појављује ропство и деструкција људског.
Капитализам је укинуо рај на небу и створио бројне илузорне светове који пружају могућност за бекство из живота – који постаје капиталистички пакао. Уместо универзалне илузије хришћанства, данас човек може да бира између виртуелних светова који су постали потрошачка роба на све богатијем тржишту илузија. “Слобода” се своди на бекство из постојећег света. Капиталистички дегенерисана уметност премешта у свет симбола оно што се појављује као конкретна људска потреба: борба за “лепши свет” замењује борбу за праведни свет. У њој стваралачке моћи постају од човека отуђена моћ која извлачи слободарски дух из живота и дегенерише га путем симболике у којој он добија карикатурални и донкихотовски облик. “Врхунска остварења” постају врхунска концентрација од човека отуђене стваралачке моћи која постаје надисторијски критеријум вредновања “људског”, што значи средство за духовно потчињавање човека. “Богатство уметничких израза”, који имају комерцијални карактер и технички облик, друга је страна све веће духовне беде која влада у друштву. “Лепа уметност” је идеолошка маска безнадежно ружног света у коме влада принцип “Паре не смрде!” и који се заснива на уништавању живота. “Уметничке галерије” су гета за уметност. Ван галерија доминирају све примитивнији и агресивнији симболи владајућег поретка. Читав животни простор постао је рекламни пано капитализма. Човек више нема право на илузију: она нема само анти-слободарски, већ пре свега анти-егзистенцијални карактер.
