Koliko su Kubertenove predstave o helenskom svetu i antičkom „sportu“ uticale na uobličavanje njegove olimpijske ideje? Ako je suditi po Mandelu, u vreme osnivanja olimpijskih igara „sam Kuberten gotovo nije pokazivao entuzijazam za antičke znamenitosti. U to vreme njegove ambicije bile su usmerene na poboljšanje kvaliteta francuskog obrazovanja, posebno telesnog, i to pomoću istaknutih primera superiornih atleta drugih nacija.“ (88) Što se naziva „olimpijske igre“ tiče, Kuberten je preuzeo taj naziv od doktora Bruksa, impresioniran njegovim sportskim festivalom u Šropšajru, i to zbog toga što je taj naziv imao „svečarski karakter“ i što je bio „potencijalno inspirativniji nego bilo koji drugi koji mu je bio pri ruci“. (89)
Po Dimovoj verziji, Kuberten je od samog početka postavio zahtev da moderne olimpijske igre treba da odgovaraju vremenu u kome nastaju. Kuberten „nije želeo da izgradi muzejsku ruinu“ koja će biti „kopija antike“. To ne znači da antičke olimpijske igre, kao i antičko društvo, nisu bile inspiracija za Kubertena. Međutim, iz antičkog vremena, te „visoke kulture čovečanstva“, Kuberten će, po Dimu, „preuzeti samo olimpijske ideje: slavljenje praznika u znaku mira, posvećivanje idealizmu i zadatak da se dosegne ljudsko savršenstvo“. (90) Što se sadržaja igara tiče, on je trebalo da bude „moderan“, što znači da bude izraz vremena u kome nastaje, da njemu služi i da se menja zajedno sa njim. (91)
Ako pođemo od Kubertenovih spisa koji su prethodili osnivanju olimpijskih igara, videćemo da je Kuberten bio oduševljen antičkim svetom, tačnije, njegovom idealizovanom predstavom. Na skupu koji je održan u junu 1894.godine na Sorboni, na kome će biti doneta odluka o „ponovnom uspostavljanju antičkih olimpijskih igara“ (tzv.„Osnivački kongres“), Kuberten, između ostalog, kaže: „Grčko nasleđe je tako veliko, gospodo, da su svi oni koji su u modernom svetu otpočeli sa telesnim vežbanjem, polazeći od jednog od njegovih brojnih aspekata, mogli legitimno da se pozovu na Grčku, u kojoj su svi (aspekti telesnog vežbanja) bili obuhvaćeni.“ (92) Bilo je, po Kubertenu, u grčkom „sportu“ i nešto što niko u srednjem veku i modernom dobu nije istakao, a što ima izvanredan društveni i naučni značaj. Radi se o sledećem postulatu: „Čovek se ne sastoji iz dva dela – tela i duše (soul): postoje tri (dela) – telo, duh (mind) i karakter; nije duh taj koji stvara karakter, već je to telo. Čovek antike je to znao, a mi to sa dosta muke ponovo učimo.“ (93)
Držeći, iste godine, predavanje u „Parnassus“ klubu u Atini, Kuberten deo govora posvećuje antičkim gimnazijama: „Život u gimnazijama bio je izvanredan kompromis između dve suprotne snage koje se bore u čoveku, koji je tako teško ponovo uspostaviti kada se njihova ravnoteža jednom poremeti. Tamo su mišići i ideje živeli u bratskoj zajednici, i izgleda da je ta harmonija bila tako savršena da je čak uspela da ujedini mlade i stare. Vaši preci nisu poznavali, kao opšte pravilo, ni ekstravaganciju mladića ni mrzovoljnost starih: umetnost življenja bila je na vrhuncu, a način umiranja sasvim je prirodno sledio iz njega; ljudi su znali da žive bez straha i da umru ne žaleći zbog nepromenljivog grada i religije koja nije mogla biti dovedena u pitanje – nešto što – avaj! – mi više ne znamo.“ (94)
Ovakvi očajnički vapaji za antičkim vremenom nisu karakteristični samo za Kubertenovo pred-olimpijsko stvaralaštvo. U svojoj nadahnutoj „Odi sportu“ iz 1912.godine (koju će, pod pseudonimom „G.Hohrod et M.Eschbach“, poslati na konkurs duhovnih ostvarenja u slavu olimpijskih igara koji je sam ustanovio), Kuberten, u prvoj strofi, piše: „O, Sportu, zanosu bogova, destilacijo života! U sivoj dolini današnjeg života, neumornog u uzaludnoj muci, ti se iznenada pojavljuješ kao blistavi glasnik nestalih vekova, onih vekova kada je čovečanstvo moglo da se osmehuje…“ (95) U istom tonu Kuberten će pisati i govoriti do kraja života. Navodeći 1929.godine misao iz svoje „Opšte istorije“ („Histoire universalle“) da je helenizam „iznad svega kult humanosti u njegovom postojećem životu i njegovo stanje ravnoteže“, Kuberten se suprotstavlja religijama koje obećavaju sreću čoveku posle smrti. U antičkoj Grčkoj je, po njemu, sam postojeći život bio sreća. On navodi reči Albera Tibodea (Albert Thibaudet) da se (uobičajeni) religiozni život „sastoji u učenju knjiga napamet“, a da je grčka religija – „religija bez knjiga“. (96)
Što se tiče odnosa između antičkog i modernog sporta, Kuberten smatra da je „moderni sport po nečemu iznad, a po nečemu ispod antičkog sporta. On je iznad, zbog njegovih visokorazvijenih instrumenata, a ispod, zbog nedostatka filozofske osnove, uzvišenog cilja, čitavog patriotskog i religioznog aparata koji je nekad okruživao festivale mladosti.“ (97) Isto tako, Kuberten smatra da bi moralni lik sportiste modernog vremena trebalo da odgovara antičkom idealu sportiste. U svom radu iz 1910.godine, posvećenom „Modernoj Olimpiji“, Kuberten konstatuje: „Moralne kvalifikacije (sportiste) u antičkom dobu bile su uslovljene religioznim zahtevima. Verujemo da će se to opet samo nametnuti u našem vremenu. Kako olimpijade stiču sve veći ugled, tako će se razvijati pokret da im se ukaže poštovanje (ako tako može da se kaže) (moralnim) čišćenjem učesnika i stvaranjem prave elite koja je dostojna takve izuzetne prilike.“ (98)
U Kubertenovim spisima, antičke olimpijske igre pojavljuju se kao religiozni kult u kome dolaze do izražaja najviše ljudske vrednosti. Posebno se insistira na estetskim detaljima kao što je skladnost, telesna lepota, ritam pokreta… Stiče se utisak da su antičke olimpijske igre bile festival baleta na kome su mogli da učestvuju samo oni koji su imali idealnu telesnu proporciju i istančani umetnički duh. Isto tako, Kuberten neprestano podvlači visoke moralne vrednosti učesnika, „viteški duh“ koji je, po njemu, bio osnovna odlika ovog „festivala mladosti“.
Čitajući Gardinera (Gardiner), Harisa (Harris) i druge istoričare, možemo da vidimo da su borilački ili brutalni „sportovi“ bili najpopularniji događaj na antičkim olimpijskim igrama – što se teško uklapa u Kubertenovu romantičnu sliku antičkih olimpijskih igara. Indikativno je da Kuberten u svojim brojnim radovima o antičkom „sportu“ nigde ne pominje najpopularniji „sport“ tog vremena – pankration – koji bi, po Gradinerovom opisu, pre spadao u keč-ez-keč-ken, nego u džiu-džicu. (99) Interesantno je, isto tako, da Kuberten ne pominje da antička olimpijska pravila nisu zabranjivala udaranje protivnika dok je ovaj bespomoćno ležao na zemlji – što nije baš „viteški“ običaj. (100) Pored toga, kod Kubertena nema reči o borilačkim tehnikama koje su primenjivane na antičkim olimpijskim igrama i koje podrazumevaju lomljenje udova, prstiju, zadavanje udarca laktom kojim su lomljena rebra, kao ni o tome da je ubistvo protivnika bio sastavni (i uobičajeni) deo antičkih olimpijskih igara.
Glavni razlog što Kuberten sa takvim oduševljenjem piše (govori) o antičkim olimpijskim igrama je taj što je na njima vladao beliciozni duh. Kuberten je nastojao da prikrije neke strane antičkog „sporta“ (brutalnost, pre svega), da bi u potpunosti prihvatio njegovu suštinu nastojeći da od antičkih olimpijskih igara stvori prototip modernih olimpijskih igara, prikazujući ih u romantičnom svetlu – poput srednjovekovnog viteštva. Antički robovlasnici, srednjovekovni feudalci i njihovi vitezovi-najamnici, kolonijalni osvajači, Tjerovi dželati, Hitler i njegovi „nad-ljudi“ – svi se oni, u Kubertenovim spisima, pojavljuju kao herojske ličnosti. Manija da od tlačitelja i ubica pravi romantične „heroje“ predstavlja jedan od glavnih Kubertenovih „doprinosa“ istoriografiji.
Bila bi velika greška ukoliko bismo prevideli značaj helenske kulture za razvoj Zapadne civilizacije. Ne bi bila ništa manja greška ukoliko bismo idealizovali helensko doba i proglasili ga za najviši izazov čoveku modernog doba. Evo šta o tome piše Haris: „Ali, nastojanje da se (stari) Grci idealizuju može lako da pređe svaku meru. Posebno su u devetnaestom veku učeni ljudi koji su se bavili klasikom bili skloni da pišu kao da Atinjanin Periklovog doba teško može da učini nešto loše u poređenju sa čovekom iz bilo kog drugog vremena ili mesta, i ta ružičasta slika ponekad se uzima da bi se prikazala grčka atletika, kao i druge oblasti njihovog života. To nije tačno.“ (101) I dalje: „Koliko god da smo oduševljeni sportskom scenom iz tih vremena, moramo priznati da je to bio deo takvih odnosa za koje niko ne bi želeo da se ponove.“ (102)
Kubertenova misao je u suštini pozitivistička. Kad pravi „kritičke izlete“ on nikada ne kritikuje vladajući poredak sa aspekta ideje budućnosti i čoveka kao slobodarskog bića. Njegova kritika postojećeg sveta svodi se na nastojanje da se učvrste njegovi temelji. Pri tom, Kuberten se poziva na idealizovanu predstavu antičkog sveta. Ona postaje slika „srećnog sveta“ i kao takva najviši izazov. Za Kubertena se, kada je reč o istorijskom razvoju društva, ništa bitno nije dogodilo otkada je starogrčki „genije“ stvorio helenski svet. Antičko robovlasničko društvo, feudalno i građansko društvo stavljeni su u istu „istorijsku“ ravan. Od antičkog vremena menjaju se samo oni koji su pobeđeni i poraženi, što znači da poredak klasne dominacije i njegova priroda ostaju nepromenjeni. Govoreći o Francuskoj građanskoj revoluciji Kuberten konstatuje da se „promenila samo forma, suština je ostala ista“, jer „još ima, i nesumnjivo će uvek biti, snažnih i slabih, pobednika i onih koji se bore za pobedu“. (103) Za Kubertena i feudalno društvo je po svojoj prirodi „demokratsko“, iako ne u toj meri kao što je to građansko društvo. Što se tiče antičkog društva, u njemu je već postojalo sve ono što bi trebalo da bude stvoreno u modernom društvu.
Kuberten odstupa od svog pozitivističkog metoda samo zato da bi dokazao da su najveći ideali „ljudskog“ već ostvareni u prošlosti, što znači da ne treba da „fantaziramo“ o budućem (pravednom) svetu, nego da se obratimo prošlosti u kojoj je stvoreno sve ono čemu treba da težimo. Umesto stvaranja novog sveta u kome će ideali ljudskog biti ostvareni, Kuberten insistira na „usavršavanju“ postojećeg sveta polazeći od idealizovane prošlosti. Naravno, reč je samo o onoj prošlosti kojom se može dokazivati neminovnost uspostavljenih odnosa dominacije. Borba čoveka za slobodu, njegov kritičko-menjalački odnos prema svetu isključen je iz Kubertenove „istorije“ čovečanstva.
U stvaranju svoje olimpijske ideje Kuberten je bio na praktično-političkim pozicijama. On nikada nije uspeo da prodre u bit građanskog društva i da otkrije nove mogućnosti razvoja koje je čovek u njemu stvorio. To je jedan od osnovnih razloga što je Kuberten neprestano insistirao na idealizovanoj predstavi helenskog društva i antičkih olimpijskih igara. Kubertenova koncepcija sporta daleko je iza mogućnosti razvoja sporta koje su stvorene u građanskom društvu. On, naime, nije shvatio da je sport tek u građanskom društvu dosegao svoju bit i postao posebna društvena pojava. Glavni razlog za to je Kubertenov odnos prema čoveku. On je sveo čoveka na zver, s jedne strane, i na „masu“ podanika, s druge strane – što znači da u njegovoj olimpijskoj filozofiji čovek nije emancipovana individua i kao takav konstitutivni deo građanskog društva. Polazeći od takve odredbe čoveka, Kuberten nastoji da razvije Arnoldovu pedagogiju koja se, na taj način, svodi ne na razvoj ljudske, već na razvoj religiozno-fanatične svesti. U Kubertenovoj koncepciji sport se, kao u staroj Grčkoj, nije emancipovao od religije, što znači da je ljudska svest, izrasla u određenim društvenim uslovima, pre svega i zauvek podređena „višoj sili“ koja se ne može dovesti u pitanje. I za Kubertena, kao i u antičkim vremenima, uspostavljeni svet postaje zauvek zadati svet u kome je čovek večno podređen božanstvima. Moguća je borba između ljudi po zadatim pravilima prirodnog (božanskog) poretka, ali ne i borba čoveka protiv bogova. Stoga, čovek ne može kao čovek, što znači kao svesno i slobodno biće, da stvara svoj svet. Razumno delanje, po toj koncepciji, ne znači drugo nego nastojati delati u skladu sa vladajućim zakonitostima. Po Kubertenu, olimpijske igre nisu posvećene čoveku i njegovim ljudskim moćima, već nadljudskim zakonima prirodne selekcije i stvaranju kulta pobednika. One su religiozna svetkovina – moderni paganski obred posvećen najvišim božanstvima postojećeg sveta. Na modernim olimpijskim igrama treba da se pokaže ništavnost čoveka u odnosu prema osnovnim zakonima kapitalističkog sveta i, iznad svega, pokornost čoveka tim zakonima.
Kuberten je nastojao da oduzme čoveku ono što je bila osnovna pretpostavka za nastanak građanskog društva, mogućnost (u odnosu prema položaju koji je imao u feudalnom društvu) slobodnog, samoinicijativnog delanja usmerenog na stvaranje drugačijeg (novog) sveta. „Fantazija“, bez koje Kuberten nikada ne bi došao na ideju da „obnovi antičke olimpijske igre“, predstavlja jednu od glavnih ljudskih (negativnih) osobenosti s kojom Kuberten nastoji da se obračuna. Realizovanje Kubertenove „fantazije“, što znači ideje budućnosti, pojavljuje se kao osmišljeno, sistematsko sprečavanje čoveka da digne glavu i baci pogled iznad ograda postojećeg sveta. Kubertenova ideja budućnosti svodi se na stvaranje takvog sveta u kome ideja budućnosti nije moguća. Kuberten u svom stvaralaštvu ne vidi težnju čoveka da stvori svoj svet, već izraz sopstvene „genijalnosti“ koja ga spaja sa božanskim. U njegovoj olimpijskoj viziji on sam predstavlja svojevrsni most koji, putem „njegovih“ olimpijskih igara, vodi čoveka ka večnosti. Samim tim, njegov stvaralački životni put, njegovo delo ni u kom slučaju ne može da bude sastavni deo obrazovanja „običnog“ čoveka. U svojoj uobrazilji, Kuberten je video sebe kao jednog od stvaralaca sveta – jednog od „odabranih“. Zakopavanje njegovog srca pored „večnog plamena“ u antičkoj Olimpiji, koje je poverio nacistima, izraz je Kubertenovog nastojanja da se spoji sa božanskim.
Kubertenova misao nema ničeg zajedničkog sa prosvetiteljstvom i vodećim idejama Francuske građanske revolucije. On je sledbenik duha reakcije koji se obračunava s emancipatorskim tekovinama prve (revolucionarne) faze razvoja građanskog društva. Moderni olimpizam je izrastao na temeljima kapitalističkog društva druge polovine XIX veka; u vreme kapitalističke kolonijalne ekspanzije; u vreme stvaranja kapitalističkih dinastija; u vreme rasplamsavanja sindikalne i političke borbe proletarijata – što znači u vreme kada buržoazija i aristokratija nastoje da sačuvaju stabilni razvoj kapitalizma i njegovu kolonijalnu ekspanziju. Imati u vidu ove istorijske činjenice od prvorazrednog je značaja ukoliko se želi shvatiti Kubertenov odnos prema čoveku.
Opsednut željom da od sporta stvori najvažniji instrument za stvaranje takmičarsko-belicioznog karaktera čoveka, Kuberten je odbacio još jednu značajnu osobenost modernog doba: težnju čoveka, kao stvaralačkog bića, da postigne veći rezultat. Radi se, naime, o osnovnom razvojnom principu građanskog društva koji nije postojao u antičkom „sportu“. U helenskom društvu „sport“ je bio sveden na borbu za pobedu, na telesni obračun čiji je krajnji cilj bio jačanje borbene gotovosti vladajućeg sloja, integracija helenske rase i odbrana robovlasničkog poretka. U modernom društvu, nastojanje da se pobedi istovremeno podrazumeva nastojanje da se postigne veći rezultat. Tek u građanskom društvu princip citius, altius, fortius dobija mogućnost da bude realizovan. Sport je postao najviši izraz razvoja produktivističkih procesa u kapitalističkom društvu: poštovanje vladajućih pravila i nastojanje da se postigne što veći rezultat postaju „prirodne“ ograde i mogućnost za razvoj sporta. Za Kubertena, princip citius, altius, fortius je poziv za ulaganje većeg borilačkog napora, veće volje za pobedom, a ne izazov čoveku da prevaziđe svoje stvaralačke (ljudske) moći. Veći rezultat može biti samo izraz veće pobedničke volje (karaktera) i snažnog tela, a ne izraz razvoja stvaralačkih sposobnosti čoveka.
Kod Kubertena ne postoji mogućnost za razvoj sporta kao specifičnog oblika ljudske delatnosti. Sve ono što se pojavljuje kao stvaralački aktivizam čoveka u sportu stavljeno je u drugi plan ili je uklonjeno: sportska tehnika; veština upražnjavanja određenog sporta; sam rezultat, kao izraz stvaralačkih moći čoveka; sport kao oblik međuljudskog sporazumevanja; konačno, sport kao spontano, slobodno ispoljavanje stvaralačke univerzalnosti čoveka, sport kao igra… Kuberten je iz svog modela sporta isključio sve ono što uzdiže čoveka iznad fanatizovanog pripadnika nacije-rase, ono što mu pruža mogućnost da se, i kroz sport, prepozna kao čovek. Sve što je čovek svojim stvaralačkim genijem već stvorio ostaje, kod Kubertena, zauvek na nivou datosti. Ne postoji bilo kakva veza između razvoja proizvodnih snaga i društvenog položaja čoveka. I kao sled logike učinka, Kubertenova koncepcija nije, u prvom redu, usmerena na to da prilagodi čoveka potrebama tehničkih i ekonomskih procesa, već da stvori efikasan sistem vladanja koji će biti u stanju da sve protivurečnosti kapitalističkog društva „razreši“ tako, da ne bude doveden u pitanje vladajući poredak klasne dominacije. U vezi sa tim, realizovana racionalnost se, kod Kubertena, pojavljuje kao fanatizovana svest koja stvara od čoveka oruđe za realizovanje vladajuće politike. To nije svest emancipovanog građanina, već svest podanika.
U poleđini ove koncepcije nalazi se Kubertenovo shvatanje razvoja ljudskog društva. Borba između pojedinaca, nacija, rasa, polova – to je za Kubertena istorija čovečanstva. Rat, a ne rad (stvaralačka delatnost) predstavlja po njemu najvažniji gradivni materijal istorije. Borba za preživljavanje i dominaciju, na osnovama prirodne selekcije, a ne borba za slobodu i za razvoj ljudskih moći – čini, po Kubertenu, smisao ljudskog življenja. Za Lutera je, u vreme prvobitne akumulacije kapitala, rad bio – služenje bogu. Jezdeći na krilima imperijalizma, Kuberten služenje bogu vidi u ostvarivanju „herojskih dela“ – u borbi za pokoravanje „nižih rasa“ i za očuvanje vladajućeg poretka. „Bogovi su prijatelji (olimpijskih) igara!“ – tvrdi Kuberten navodeći Pindara. (104) Da, posebno Zevs, bog rata, za čiju naklonost su se borili atlete na antičkim olimpijskim igrama i za čiju naklonost je trebalo da se bore i savremeni olimpijski takmičari.
Kubertena ne zanima razvoj čovečanstva, već opstanak vladajućih klasa (bogataške „elite“) u njihovom, hiljadama godina starom, obračunu sa „svetinom“. Svedok propasti feudalnog društva, Kuberten u idealizovanoj slici antičkog društva pronalazi model „demokratskog“ društva kome treba težiti. Jedina razlika između modernog i antičkog društva bi trebalo da bude u tome, da se ne ponove „greške“ vladajuće klase koje su dovele do propasti antičkog sveta. Valja, stoga, stvoriti efikasniji sistem vlasti koji će onemogućiti pobunu savremenih robova (radnička klasa), emancipaciju žena i koji će biti u stanju da zauvek održi u pokornosti „varvarske“ (porobljene) narode.
