Теорије завере нису проистекле из политичког покрета који се бори да спречи уништење живота на Земљи и створи хумани свет, већ из политичког покрета који се бори за капитализам. Оне су производ нових околности које су створене у савременом свету. Ради се, пре свега, о глобализацији и настанку интернета. Капиталистички центри моћи нису више у стању да спрече да се критичка мисао која настаје у свету појави и на просторима који су под њиховом непосредном контролом. Истовремено, све веће социјалне разлике, све дубља економска криза, пропадање средње класе, све драматичније уништење живота на Земљи… – условљавају стварање све већег незадовољства. Уместо да се тежи спречавању развоја критичке мисли, иде се на стварање такве критичке мисли која је, заправо, одвлачење мењалачке критичке мисли на странпутицу. У коначном, ради се о мисли која се обрачунава са оном критиком која доводи у питање капитализам. Полазећи од начина на који теоретичари завере објашњавају друштвене појаве, теорије завере су капиталистичка завера против слободарског човечанства. Оне су, заправо, капиталистичка подвала. Теоретичари завере нису противници капитализма, већ су његове дворске луде.
Теоретичари завере су својеврсна секта. Они се користе истим средствима и методама са којима се служи капиталистичка пропагандна машинерија. Њихов задатак је да између човека и реалног света створе зид лажи и илузија и на тај начин га спрече да схвати природу постојећег света и узроке његове несреће. Истовремено, они настоје да спрече човека да мисли својом главом и да тражи решења која ће му омогућити да искорачи из постојећег света. Прави циљ теоретичара завере је обрачун с визионарским умом који је у стању да створи идеју будућности која превазилази хоризонте капиталистичког света, као и да убију вољу људима да се боре за хумани свет.
Индикативан је однос Дејвида Ајка, једног од највиђенијих теоретичара завере, према британској краљевској породици. Он тврди да су чланови британске краљевске породице ванземаљци-гуштери који пију крв деце и пресвлаче кожу – и на тај начин се подмлађују. Такве приче служе да се одвуче пажња људи од тога шта историјски гледано представља британска империја и у том контексту британска краљевска породица. Ради се, пре свега, о стравичним злочинима које су починили енглеска аристократија и капиталисти како у свету, тако и у Великој Британији. Истовремено, развој капитализма у Енглеској коштао је живота милиона радничке деце која су радила по 14 сати дневно у фабрикама и рудницима…
Само будале могу да верују да ванземаљци владају светом, или да су чланови британске краљевске породице гуштери који пију крв деце и на тај начин се подмлађују. Смисао таквих сулудих прича није обрачун са британском монархијом, већ разарање ума потлачених и стварање од људи масе идиота. Обрачун теоретичара завере са слободарским наслеђем националних култура и грађанског друштва, и у том контексту са идејом будућности, указује на праву природу њихових теорија. Њихов однос према све погубнијим климатским променама указује на политичку позадину спектакуларних лажи са којима настоје да лише капитализам одговорности за уништење живота на Земљи.
У савременом капитализму прворазредни значај добијају хохштаплери који испирају мозак људима бајкама о ванземаљцима, пирамидама, душама умрлих, демонима, технократским илузијама… Њихови јавни наступи су хипнотичке сеансе са којима се уништава ум да би се спречило да људи схвате сву драматичност егзистенцијалне кризе коју ствара капитализам. Они одвлаче људе са историјског пута и производе духовну храну за малограђане који не желе да се боре за нови свет. Теоретичари завере критикују богаташе на тај начин што лишавају људе памети и претварају их у идиоте. Они се не боре против узрока који доводе до уништења живота на Земљи и људи као хуманих бића, већ се боре против оне критике која указује на друштвене узроке несреће, а то значи која се бори против капитализма.
У току је обрачун са модерним начином мишења који се заснива на критичком рационализму који има визионарску природу. И када има критички карактер мишљење постаје средство за одвлачење ума од суштинских питања од којих зависи слобода човека и опстанак човечанства. На капиталистички начин инструментализована интелигенција постаје средство капитализма за обрачун с критичким и визионарским умом. До истине се не долази умовањем и сучељавањем аргумената, већ се „истина“ намеће људима уништавањем моћи расуђивања. Доказивање „истине“ одвија се по моделу који примењује рекламна индустрија капитализма.
Стварање виртуелних светова привидно се заснива на научном начину мишљења и научним аргументима. Заправо, ради се о начину мишљења које се заснива на деструктивном безумљу. Човек је сведен на објекат „над-људских сила“ које добијају мистичну димензију. Богови, ђаволи, демони, ванземаљци, космичке силе, масонске ложе… – су средство владајућег поретка за обрачун с слободарским и стваралачким потенцијалима човека као друштвеног и историјског бића.
Технократски фах-идиоти су проповедници технократске религије која одговара техничком свету. Приче о ђаволу, анђелима, рају и паклу… – замењују приче о космичким зрацима, ванземаљцима, пирамидама, космичким световима, пулсирању материје… Технократски фах-идиоти своде свет на микроталасну пећ. Они инструментализују научна открића и техничке проналаске да би се обрачунали са човеком као умним и природним бићем. Упоредо са технократским примитивизмом развија се езотерија, окултизам, религиозни фанатизам… Све драматичније пропадање живота на Земљи производи фаталистичку свест. Инсистирајући на „апокалипси“ цркве не стварају само есенцијални, већ и егзистенцијални дефетизам. Зашто да се људи организују и боре да сачувају живота на Земљи ако је свет „осуђен на пропаст“?
Све драматичније пропадање живота на Земљи доводи до тога да малограђани, ти фанатици капитализма, беже од истине и фалсификују стварност. Њима није потребна истина већ илузије које им пружају могућност да побегну из реалности. У „слободном свету“ право на илузију постало је најважније људско право. Илузија треба да прибави смисао животу човека који је изгубљен у деструктивном ништавилу. Илузије су, заправо, начин на који се малограђани обрачунавају са мишљу која указује на праву природу постојећег света и на њихов положај у њему. Малограђанима није потребна истина већ спектакуларне лажи, опсене, виртуелни светови, сулуде приче о ванземаљцима и демонима… Тиме се баве теоретичари завере и други професионални хохштаплери. Они користе исте механизме као и капиталисти и политичари: настоје да лажима владају јавним мнењем и згрћу новац. У савременом капитализму успостављено је тржиште лажи. Спектакуларни облик у коме се лажи појављују је њихово рекламно паковање. У лажном свету лаж је постала истина.
Културна сфера је лишена еманципаторског садржаја и сведена на баналну забаву. Комерцијализовани популистички примитивизам заменио је културни авангардизам. Индустрија забаве диже све виши зид између човека и света и маскира све нехуманију капиталистичку стварност. Она производи све веће количине духовног ђубрета које уништава слободарско достојанство човека и претвара га у идиота. Капитализам уништава у човеку потребу за истином као и могућност да створи критеријуме по којима може да се утврди шта је истина. Све се релативизује.
Флоскула „свако има право на своје мишљење“ постаје начин да се спречи да се утврди шта је лажно а шта истинито, шта је хумано а шта нехумано, шта је прогрес а шта деструкција… Све постаје „ствар личног избора“. Укида се разлика између ума и интелигенције и уништава се визионарска свест која пружа могућност човеку да успостави критичку дистанцу према владајућем поретку и створи хумани свет. У току је стварање тоталитарне позитивистичке свести. Капитализам представља „крај историје“ (Фукујама).
Бекство из реалности добило је размере епидемије. Све већи број људи живи у виртуелним световима. Уместо стварања хуманог света стварају се фантастични светови у главама људи. Све што није могуће у реалности постаје могуће у машти која се заснива на технички начин дегенерисаном свету. Што је човек дубље заглибљен у капиталистичкој мочвари то је продуктивнији у стварању виртуелних светова. Ескејпистичка машта замењује визионарску машту. Томе служи индустрија забаве. Она подстиче потребу људи за бекством и нуди им техничка средства и виртуелне садржаје која поспешују бекство из реалности.
Усамљеничко безнађе и свет који је постао на технички начин устројени концентрациони логор условљавају да човек губи способност да прави разлику између стварног и виртуелног света. Заправо, што је реални свет више лишен природности и хуманости утолико више виртуелни свет, у чијем стварању човек учествује а да тога није свестан, постаје за човека реални свет. Виртуелни свет постаје духовна дрога. У њему човек проналази компензацију за прикраћену људскост и на тај начин пада у све дубљи бездан ништавила. Капитализам ствара виртуелног човека. Човек постоји као „човек“ у ТВ серијама и ријалити програмима…
Капиталистичка пропагандна машинерија заснива се на изазивању страха и мржње. Она усмерава незадовољство људи на подметнуте „непријатеље“. Њихово уништење постаје фиксација. Човек је уверен да ће доживети „ослобођење“ уколико задати циљеви буду уништени. То је владајућа матрица манипулације људима, с тим што се у њу убацују нове „опасности“ које немају само земаљско, већ и космичко извориште. Приче о сатани, масонима, дубокој држави, ванземаљцима, демонима, судњем дану и слично, служе за то да се реална егзистенцијална опасност коју ствара капитализам као тоталитарни поредак деструкције прикрије путем виртуелне сфере која има мистични карактер. Уместо да се укаже на друштвене процесе који доводе до уништења живота подмештају се „надљудске силе“ које имају застрашујућу природу. Што је драматичнија егзистенцијална криза коју ствара капитализам утолико је богатији „невидљиви“ свет мистичних „сила“ које „владају над људима“. Све се чини да се уништи критичка мисао која може да усмери потлачене да искорене узроке уништења живота на Земљи и створе хумани свет.
Човек слепо верује у илузије зато што је осуђен на усамљеничко безнађе и што се плаши нестанка. У све нехуманијем свету човек се сучељава се болном истином да никоме није потребан и да нико неће пустити сузу на његовом одру. Он погрешно верује да га други људи лишавају онога што му је најпотребније: поштовања и љубави. Очајање због одбачености рађа мржњу према другима. Човек у туђој несрећи проналази компензацију за сопствену несрећу. Све реалнија могућност да ће човечанство бити уништено не изазива у људима потребу да се супротставе деструктивним процесима, већ постаје извор патолошког задовољства.
Што је свакодневница стравичнија човек има већу потребу да побегне из реалности. У машти очајника илузорни свет постаје реални свет. На томе се заснивају владајуће религије. „Рај“ је виртуелни свет који постоји у главама унесрећених и уплашених. Они верују у постојање „небеског света“ и на тај начин покушавају да победе страх од смрти и нестанка. На том принципу заснива се стварање илузорних светова у капитализму. Као што свештеници подстичу људе да верују да на небу могу да доживе „вечно блаженство“, тако савремени хохштаплери подстичу људе да верују да у виртуелним световима могу да пронађу лек за своје страхове.
Највиши домет „слободе“ у капитализму је да сваки човек може путем све савршенијих техничких средстава да створи свој виртуелни свет и да „живи“ у њему. Што људи имају мање могућности да се реализују као људска бића у реалном свету то са већом преданошћу настоје да створе виртуелни свет и побегну у њега. Најпогубније је то што је виртуелни свет који стварају производ њихове осакаћене људскости и одговарајуће маште. У њему се појављује оно што одговара њиховој дегенерисаној личности. У коначном, људи беже у виртуелни свет који је идеализована пројекција реалног света из кога настоје да побегну. Виртуелни свет не инспирише људе да буду људи, већ представља завршни ударац са којим се уништава људско достојанство.
Однос према стварности посредован је владајућом идеолошком сфером и техничким средствима која онемогућавају човека да сагледа стварност својим очима и да мисли својом главом. Томе служи индустрија која производи виртуелну стварност. Њена улога је да заслепи и заглупи човека. Виртуелни светови нису само обрачун са истином већ и средство за дегенерисање људи као умних бића. Они не чине самосвојну духовну сферу већ су органски део владајуће идеолошке сфере. Протагонисти теорија завере нису „независни интелектуалци“ већ су фанатици капитализма. Најгоре је то, што на капиталистички начин дегенерисани живот лишава човека могућности да се на уман начин односи према свету. Бескрајна трака потрошачког друштва све се брже врти и човек је све мање у стању да потражи одговоре на питања од којих зависи опстанак човечанства.
Имајући у виду да је капитализам приватизовао јавну сферу не изненађује да нико више не спомиње здрав разум – који је изворни облик мишљења које се заснива на непосредном сагледавању стварности. Упркос све бројнијим препрекама које капитализам поставља пред човечанство – човек наново мора да се ослони на здраву памет и успостави активни мисаони однос према стварности. Неопходно је да људи гледају на свет својим очима и да мисле својом главом – и да им то постане путоказ у животу. У савременом свету који се налази на ивици понора мислити својом главом постао је не само основни слободарски, већ и основни егзистенцијални принцип.
