Tagљубодраг симоновић дуци

Критика капитализма треба да поштује два методолошка постулата. Први: природа одређене друштвене (историјске) појаве одређује се на основу тенденције њеног развоја – онога шта постаје. Други: природа одређене друштвене (историјске) појаве условљава природу њене критике. Природа капитализма, што значи тенденција његовог развоја, условљава како природу критике капитализма, тако и политичку стратегију борбе против капитализма. Не ради се о стварању униформног начина мишљења, већ о начину мишљења који настоји да постави питања која имају егзистенцијални и есенцијални карактер. Такав начин мишљења је супротан владајућој идеологији, која се појављује у виду „Kока-кола културе“, која настоји да маргинализује суштин-ско, да би маргиналном дала спектакуларну димензију.

Конкретна критика капитализма не може да се заснива само на есенцијалном, већ пре свега на егзистенцијалном хуманизму. Идеали Француске грађанске револуције јесу нужан, али не и довољан услов будућности. Борба за очување живота на планети и за повећање извесности опстанка човека као културног (друштвеног) и биолошког (природног) бића претстављају conditio sine qua non борбе за будућност. Уместо Марксовог појма „отуђење“, основни појам у критици капитализма треба да буде деструкција. Марксов револуционарни хуманизам појављује се у односу према капитализму као поретку неслободе, неправде, не-ума и залаже се за слободу, друштвену правду, за умни свет, што значи да се налази у есенцијалној сфери. Егзистенцијални хуманизам појављује се у односу према капитализму као деструктивном поретку који уништава природу и човека као биолошко и људско биће – и у прави план ставља борбу за опстанак живога света, што значи да се налази у егзистенцијалној сфери. Тврдња да је човек универзално стваралачко биће слободе одговор је свету у коме је човек отуђен од себе као стваралачког и слободарског бића. Тврдња да је човек животворно биће одговор је свету који се заснива на уништењу живота: борба за слободу постала је борба за опстанак.

У „традиционалном“ марксизму критика капитализма с аспекта онога што још није, а што може да буде (Блохово noch-nicht-Sein), има апстрактни карактер. Конкретна природа капиталистичког позитивитета условљава и природу негативног, што значи критичке свести и политичке праксе која се на њему заснива. Савремени човек не може да стекне одговарајућу историјску самосвест полазећи од апсолутизованог и идеализованог антрополошког модела човека као универзалног стваралачког бића слободе, већ полазећи од егзистенцијалних изазова које капитализам као деструктивни поредак намеће човеку. Постајање човека човеком (оним што он у својој бити јесте – тотализујуће слободарско-стваралачко-животворно биће) и постајање света људским светом условљено је постајањем капитализма капитализмом, што значи постајањем капитализма оним што у својој бити јесте – тоталитарним деструктивним поретком. Конкретна будућност не заснива се на ономе што човек жели да учини полазећи од својих истинских људских потреба, већ на ономе шта човек мора да учини да би човечанство опстало. Есенцијална раван будућности непосредно је условљена егзистенцијалним изазовима. Развој капитализма довео је до тога да будућност више није могућа као производ слободне (визионарске) стваралачке праксе човека (Блохова „отвореност“), већ је условљена последицама које ствара капитализам као деструктивни поредак. Објективне могућности за стварање новог света и могућности реализовања човека као универзалног стваралачког бића слободе условљене су развојним могућностима капитализма као деструктивног поретка. То је основ конкретне дијалектике будућности. Десеткована природа, осакаћени човек, нагомилане деструктивне моћи капитализма са којима човечанство моментално може бити уништено – то је исто тако објективно стање које неминовно условљава могућност будућности и њено планирање. Не поставља човек себи оне задатке које може да реши, као што то тврди Маркс, већ је капитализам тај који намеће човеку судбински задатак: да очува живот на Земљи и спасе човечанство од уништења. Бити на нивоу историјског задатка који човеку поставља капитализам значи сучељити се с капитализмом као поретком који уништава живот.

Капиталистичко уништавање природе и човека као биолошког и људског бића није битно утицало на развој левичарске критике капитализма, на формирање класне свести пролетаријата и на избијање социјалистичких револуција. Код марксистичких теоретичара 19. и 20. века не постоји анализа капитализма као деструктивног поретка. Енгелсов став да капитализам ствара могућности за „скок из царства нужности у царство слободе“ упућује не радикални раскид с капитализмом, при чему се превиђа да је будућност човечанства непосредно условљена последицама које ствара капитализам као деструктивни поредак. Блохова теорија јасно указује на ограниченост марксистичке критике капитализма. Онa инситира на утопијском као „срећи“, „достојанству“… Утопијско се појављује као супротност капитализму у есенцијалном смислу. Када Блох пише о „објективним могућностима“ које су створене у капитализму за стварање новог света, он има у виду развој производних снага, али нема у виду последице дејства капиталистичког развоја производних снага на природу и човека, као ни потенцијалне опасности по опстанак човека и живог света које ствара капиталистичка техника. И његова теорија заснива се на егзистенцијалном априоризму: капитализам је поредак неслободе, а не поредак деструкције. Ни код Лукача (Историја и класна свест) класна свест радништва не садржи свест о капитализму као деструктивном поретку и, сходно томе, класна самосвест радника не подразумева свест о потреби борбе за опстанак природе и човечанства. И Адорнова Дијалектика негативног полази од постојећег (капиталистичког) света као света неслободе и неправде, а не као света деструкције. То условљава и природу „негативног“, што значи критичко-мењалачког односа према постојећем свету, као и идеју будућности. Маркузе ни у својим касним текстовима (који су на Западу објављени 1970, а код нас 1978. под насловом Мерила времена) не пише о деструктивној природи капитализма; о свести о деструктивној природи капитализма као саставном делу савремене револуционарне свести; о могућој интеграцији човечанства које се заснива на настојању да се спречи уништење живота на планети… Уместо на уништавање природе, указује се на њено „осиромашење“ и на потребу њеног оплемењивања, кроз оплемењивање чула. Главни мотиви борбе против капитализма су ослобађање од тлачења, еманципација жене, успостављање стваралачког рада… Перспектива борбе против капитализма сагледава се пре свега у односу према постајању капитализма репресивним, а не екоцидним поретком. У револуционарној и пост-револуционарној мисли у СССР-у доминира апсолутизовани продуктивистички принцип („стахановштина“) и не поставља се питање о могућем уништењу живота на Земљи. Ни у југословенској праксис филозофији нема анализе развоја капитализма као деструктивног поретка, већ је однос према капитализму утемељен у Марксовој критици капитализма и појму „отуђење“. Њена визија будућности, која се заснива на идеји да је човек универзално стваралачко биће слободе, има апстрактни карактер јер се не појављује у односу према постајању капитализма тоталитарним поретком деструкције. У праксис филозофији доминира Хегелова дијалектика која подразумева егзистенцијалну извесност и отвореност будућности. Уништавање природе од стране капитализма нема принципијелни значај, већ се указује на ограниченост природних ресурса. Постављају се есенцијална, али не и егзистенцијална питања. Кангргина „спекулација“, која се своди на тражење смисла живота независно од тенденције развоја капитализма као тоталитарног поретка деструкције и погубних последица које ствара капитализам, типичан је пример апстрактног односа праксис филозофије према будућности. Није случајно што се ни њени припадници не баве критиком спорта који је отелотворење основних принципа на којима се заснива капитализам и као такав индустрија смрти. У политичкој равни, главна мета њихове критике није капитализам, већ стаљинизам и СССР. То је најважнији разлог што су филозофима праксиса сва врата на Западу била отворена. Када се има у виду да је развој капитализма као тоталитарног деструктивног поретка остао ван домашаја њихове критике, може се рећи да је праксис филозофија остала на споредном историјском колосеку.

Што се тиче Антонија Негрија, ево његовог става који указује на суштину његове мисли: „Не можемо да се вратимо на било који ранији друштвени облик, нити можемо да идемо напред у изолацију. Напротив, ми морамо да прогурамо кроз Империју да бисмо дошли на другу страну. Делез и Гаутари су тврдили да морамо убрзати процес глобализације капитала, а не супротстављати му се. „Али, који је“, питали су они, „револуционарни пут? Постоји ли он? Повући се са светског тржишта…? Или можда ићи у супротном смеру? Ићи још даље, то јест, са кретањем тржишта, декодовања и детериторијализације?“ Империји се можемо успешно супротставити само на њеном нивоу општости и гурањем процеса које она нуди иза њихових садашњих ограничења. Морамо да прихватимо тај изазов и да научимо да мислимо глобално и делујемо глобално. Глобализацији морамо да се супротставимо контраглобализацијом, Империји контра-Империјом.“ (24) Који су то „процеси“ које нуди „Империја“ које треба „гурати“, која су њихова „садашња ограничења“ и шта је то што се налази „иза њихових садашњих ограничења“? Овде је Негри близак Марксовом схватању да ће са развојем капитализма унутрашња ограничења капитализма да га принуде на самоукидање. Негри превиђа најбитније: да је капитализам постао тоталитарни поредак деструкције и да се „Империја“ развија тако што уништава човека као људско и биолошко биће, климатске услове у којима човек може да преживи, као и живи свет. Имајући у виду да је капитализам постао тоталитарни екоцидно-геноцидни поредак, инсистирање на довођењу глобализма до краја развојем капитализма заправо је инсистирање на прихватању уништења човечанства и живог света. „Империја“ није тунел на чијем крају сија звезда слободе, већ пећина у којој бљешти вештачка светлост „потрошачког друштва“ која заслепљује човека и спречава га да уочи да из пећине нема излаза. Довођење противуречности капитализма до краја значи докрајчити живот на планети. Крај глобализма не поклапа се само с „крајем историје“, већ и с крајем човечанства.

Постајући глобални поредак деструкције капитализам је створио глобалну егзистенцијалну кризу. Некада је Запад био синоним за „капиталистички свет“. Данас су у свету створени центри економске моћи који доводе у питање доминацију Запада и то тако што освајају светска тржишта све интензивнијим уништавањем природе и човека као људског и биолошког бића. У све беспоштеднијој борби за опстанак и доминацију капиталистички концерни уништавају темеље на којима се заснива будућност човечанства. Овде ћемо поново истаћи да је погубна заблуда да човечанство може да створи нови свет пратећи траг капиталистичког глобализма, као што тврди Негри. Само борбом против капитализма може да се сачува еманципаторско наслеђе грађанског друштва, што значи клица novuma из које може да се развије ново друштво. Истовремено, само борбом против капитализма може да се спречи уништење живота на планети. На капиталистички начин дегенерисано човечанство не може да створи нови свет на спаљеним шумама, на безнадежно загађеном земљишту, на затрованим рекама и морима, на нуклеарним депонијама, на сунцу које немилосрдно пржи…

Све драматичнији развој капитализма као поретка деструкције указује на погрешност Маркузеовог схватања, изнетог у разговору са Енценсбергером (који претставља својеврсни Маркузеов политички тестамент), да се треба определити за „васпитну“ и „дефанзивну“ тактику у борби против капитализма. Маркузе се позива на „најбољу формулу“ Рудија Дучкеа: „дуги марш кроз институције је препоручљив како пре тако и после“. Развој капитализма је на убедљив начин демантовао Дучкеа и Маркузеа: институције грађанског друштва постале су средство капиталистичких корпорација за реализовање њихове екоцидне и на тој основи геноцидне политике. Уместо да допринесе радикализовању критичко- мењалачког односа према капитализму као поретку који све драматичније уништава живот на планети, Маркузеова (као и Хоркхајмерова, Адорнова, и Хабермасова) политичка мисао допринела је „омекшавању“ и пацификовању борбе против капитализма. „Дуги марш кроз институције“, који се заснива на ставу да „капитализам треба мењати изнутра“, постао је један од облика стерилисања борбе против капитализма и „куповање времена“ капиталистичким концернима који су свет довели на руб пропасти. Франкфуртовци су лишили Марксову мисао револуционарне бити. Из сфере класне борбе Марксова мисао пребачена је у сферу теоријске анализе капитализма са чим је стерилисан њен критичко-мењалачки набој. Уместо да је револуционарни, дијалектика је постала аналитички метод.

Лебдећи у политичком вакууму, франкфуртовци не настоје да развију класну свест радништва, већ полазе од „чињенице“ да радничка класа у „напредном индустријском друштву“ није постала револуционарнa снага. Они су допринели стварању привида да конформистичко понашање радничке класе у развијеним капиталистичким земљама није резултат класне доминације буржоазије која је успела, путем „потрошачког“ начина живота, да увуче раднике у капиталистичку духовну сферу (савремено „буржоазирање пролетаријата“/Рајх), већ да се ради о коначној интеграцији радника у капиталистички поредак. Уместо да се боре за ослобађање радника из духовног ропства и у том смислу да настоје да демаскирају савремене облике класног потчињавања, они бацају раднике на политичко ђубриште историје и конкретна политичка (класна) питања претварају у теоријска питања. У том контексту појављује се Маркузеова тврдња да је Марксов пролетаријат у развијеном индустријском друштву постао „митолошки појам“. Заправо, тиме што су „сахранили“ радничку класу као потенцијално револуционарног субјекта друштвених промена франкфуртовци су саму будућност свели на митолошки појам. Смртни страх од радника био је и остао основ политичке праксе буржоазије. Најважнији стратешки циљ политичког деловања буржоазије је обрачун с класном свешћу радника и спречавање њиховог политичког организовања и политичке борбе. Отуда је најпречи задатак идеолошког свода капитализма, у коме посебно место заузима индустрија забаве, да деполитизује раднике. Деполитизовање радника и њихова интеграција у капиталистички поредак не врши се само путем идеолошке сфере, већ и путем „конзумерског“ начина живота који је у потпуности подређен све бржем процесу капиталистичке репродукције и који лишава човека ума и самим тим критичко-мењалачке и визионарске свести. Намеће се закључак да критика капитализма коју су развијали франкфуртовци није условљена природом капитализма, већ да је у њој „природа капитализма“ прилагођена политичкој концепцији која се, у коначном, своди на обрачун с класном борбом радника и на „хуманизовање“ капитализма.

Политичка теорија Оскара Лафонтена пример је прилагођавања критике капитализма борби за власт у политичком амбијенту савременог капитализма у коме доминира малограђанска свест која се заснива на конформизму. (25) Уместо да се залаже за такву борбу против капитализма која претставља адекватни одговор капиталистичком уништавању живота и човека као људског и природног бића, Лафонтен се обраћа апстрактном грађанину нудећи му „разумна“ решења полазећи од пропагандне флоскуле, да се „немачка социјал- демократија заснива на просветитељству“. Политичку борбу, која није само борба за слободу већ и за опстанак, замењује настојање да се „уразуме“ (мало)грађани путем рационалне алтернативе успостављеном „прогресу“. У полеђини оваквог приступа налази се политичка стратегија социјалдемократије која, у борби за гласове, настоји да не узнемири доминирајућу малограђанску свест која није спремна на радикалну политичку борбу, јер то може да угрози „стабилност“ владајућег поретка и тиме достигнути потрошачки стандард који је за њу неприкосновени животни и вредносни изазов. Из критике капитализма избачени су драматични тонови који указују на природу капитализма као деструктивног поретка – што захтева радикалну конфронтацију с капитализмом. У том контексту, Лафонтенова борба против капитализма искључује борбу против капиталиста, што значи класну борбу. Истовремено, у његовим књигама селективно су обрађене друштвене појаве с намером да се избегне изјашњавање о оним питањима на која се не могу дати одговарајући одговори, а да се не иритира највећи део јавности.

Револуција наде Ериха Фрома типичан је пример подређивања природе капитализма таквом политичком пројекту који подразумева одрицање човека од борбе која може да доведе до рушења капиталистичког поретка. Уместо да развија свест код људи о деструктивној природи капитализма и о неминовности борбе против капитализма, уколико се настоји очувати живот на планети, Фром инсистира на људској доброти која ће довести до „хуманизовања технике“ и самим тим до хуманизовања живота. И он, попут Маркузеа, „прети“ човечанству фашизмом уколико крене у радикални обрачун с капитализмом. Фромова Револуција наде је обрачун с критичком мишљу која настоји да се радикалном политичком борбом супротстави деструктивној капиталистичкој помами и претставља куповање времена капитализму. Није случајно што Фромова књига има назив Револуција наде. „Нада“ добија митолошку димензију и као таква постаје spiritus movens хуманизовања технике. Не нада да се може хуманизовати техника, већ вера да се може уништити капитализам и спречити уништење живота на планети треба да постане основна интегришућа идеја човечанства.

Што се тиче савременог комунистичког покрета, једна од његових најважнијих особености је да се руководи догматизмом и митолошком свешћу. Уместо идеје будућности, до које се долази у односу према капитализму као тоталитарном деструктивном поретку, идеализована слика „социјалистичке прошлости“ постаје основ за критику капитализма. Револуционарна свест лишена је визије будућности „јер се будућност већ догодила“. Борба за „будућност“ постаје борба за „обнављање“ прошлости. Уместо интегративне визионарске, доминира секташка свест која се појављује у виду „стаљиниста“, „маоиста“, троцкиста“, „титоиста“… Ствара се култ личности који постаје облик у коме се од радних људи отуђује њихово политичко биће и слободарски потенцијали на којима се заснива могућност стварања хуманог света. Истовремено, укидањем визионарске свести комунисти се обрачунавају с дијалектичким начином мишљења и постају заробљеници квази-религиозне свести. Аргументацију и дијалог, који се заснивају на анализи владајућих тенденција развоја савременог капитализма, замењује пропагандистички слогани и бескомпромисни обрачун с онима који доводе у питање задате „истине“. Увек изнова посеже се за „научним социјализмом“ по коме је настанак социјализма неминовност, чиме се историјски материјализам своди на природњачки детерминизам. Најпогубнији резултат таквог начина мишљења је схватање да капитализам не може (и не сме) да буде деструктивни поредак, што значи да је непожељна критика капитализма као поретка који све драматичније уништава природу и човечанство. На тај начин комунисти препуштају борбу за заштиту природе политичким снагама које не теже искораку из капитализма, већ његовом „усавршавању“.

Догматски начин мишљења, који се заснива на прогресизму и миту о свемоћи науке и технике, условљава и догматски однос комуниста према спорту. Критика спорта и олимпизма готово да не постоји у комунистичким круговима. Разлог томе није само неразумевање суштине спорта и глорификовање „реалног социјализма“, у коме је спорт имао прворазредни политички значај, већ истина да је спорт постао најважнија духовна дрога за раднике и да стога није политички исплативо критиковати га. Уистину, спортски стадиони постали су савремени концентрациони логори у којима се младима уништава критичко-мењалачка свест и вера у будућност. Стварање „хулигана“ један је од начина на који капиталисти претварају радничку омладину у фашистичке хорде које ће усмерити против левичарске омладине и радничког покрета. Навијачке групе су један од најважнијих облика организовања капиталистичких јуришника, а утакмице средство за њихово хомогенизовање и милитаризовање. У обрачуну између навијачких група не сагорева само критичка свест и вера у хумани свет, већ млади стичу борбену готовост и бруталност коју капиталисти користе за обрачун с онима који се боре против капитализма. Истовремено, комунисти се и даље чврсто држе идеологије „рекордоманије“ са којом се глорификује продуктивистички принцип који има квантитативну димензију. Он производи екоцидну свест и доприноси све драматичнијем уништавању човека као природног и људског бића.

Са идеје комунизма треба уклонити сенке прошлости и пружити јој могућност да развије своје еманципаторске потенцијале. То пре свега значи да треба одбацити мишљење које се заснива на митолошком романтизму јер оно претставља обрачун с визионарском свешћу без које нема будућности. Истовремено, враћање критике капитализма на њене превазиђене облике онемогућава да се увиди деструктивна природа капитализма и да се развије одговарајућа критика и одговарајући облици борбе против капитализма. Комунизам нигде није постојао. Он је могућа будућност човечанства. Комунизам не претставља крај, већ почетак истинске историје човечанства.

Када се има у виду значај који има Карл Маркс као најважнија личност у стварању радничког покрета, као и његова мисао која је темељ критике капитализма и визије будућности, поставља се питање о политичкој оправданости критике Марксове критике капитализма. Ово тим пре, што је капитализам створио такву егзистенцијалну кризу, да је питање да ли још има времена за изградњу савремене критике капитализма која може да постане обједињавајућа политичка мисао човечанства у борби против капитализма и за стварање новог света. Да ли Марксова мисао, упркос њеним недостацима, може више да користи радничком покрету него осавремењена критика капитализма која тек треба да доживи критичку проверу, и која може да изазове пометњу међу критичарима капитализма који се боре за нови свет – и на тај начин допринесе слабљењу борбе против капитализма у времену када је стварање јединственог и бескомпромисног светског анти-капиталистичког покрета постало основни услов опстанка човечанства?

Све драматичнија еколошка криза коју ствара капитализам, која све непосредније погађа све већи број људи, неминовно доводи до тога, да непосредна егзистенцијална угроженост човечанства постаје извориште критичко-мењалачког односа према капитализму. Постајући тоталитарни деструктивни поредак капитализам је изашао из теоријских и политичких оквира Марксове критике капитализма, која инсистира на социјалној правди и слободи, и стога савремена критика капитализма не може више да буде сведена на Марксову критику капитализма. Марксова мисао један је од конкретних историјских облика комунистичке критике капитализма и један од конкретних историјских облика борбе за комунистичко друштво. Историјски континуитет комунистичке идеје не треба тражити само у теорији, већ пре свега у револуционарној борби пролетаријата против капитализма. Марксов став да је „исправна теорија свест праксе која мења свет“ значи да је бескомпромисна борба против капитализма она карика са којом се успоставља веза са Марксом, и другим борцима за комунистичко друштво, а не навођење цитата из Марксовог дела. Борба против капитализма а за комунистичко друштво претставља основ историјског континуитета комунистичке идеје.

„Отуђење“ је основни појам на коме се заснива Марксова критика капитализма, а „разотуђење“ основни појам на коме се заснива ослободилачка интенција његове критике капитализма и визија будућности.Постајање капитализма тоталитарним поретком деструкције довело је до тога да је Марксов појам„отуђење“ постао недостатан појам који не пружа могућност да се успостави одговарајуће полазиште за критику капитализма. Савремено отуђење човека нема само нехумани, већ и деструктивни карактер. Оно подразумева уништавање природе као животворне целине, човека као биолошког и људског бића и еманципаторског наслеђа националних култура и грађанског друштва, што значи визионарског ума и идеје novuma. Уништавањем културне и слободарске свести уништава се могућност да човек постане свестан своје отуђености и да успостави критичку и мењалачку дистанцу према капитализму.

Постајање капитализма тоталитарним поретком деструкције нису само приватна својина, рад и тржиште постали начин отуђења човека од његовог природног и људског бића, већ је то постао сам живот. За разлику од ранијих владајућих класа, буржоазија настоји да укључи не само у своју вредносну, већ и животну сферу и радне слојеве. Радник није само робни произвођач, већ и робни потрошач и као такав произвођач тржишта, што значи средство за решавање кризе хиперпродукције. Деструктивни конзумерски активизам постао је доминирајући облик животног активизма човека и најважнији начин на који радник бива увучен у егзистенцијалну и вредносну орбиту капитализма. Капиталистички начин живота (“потрошачко друштво”) постаје тотализујућа моћ која никога не штеди и од које се не може побећи. Комерцијализовање живота најгори je облик тоталитаризма који је створен у историји јер он у потпуности подређује природу, друштво и човека деструктивном механизму капиталистичке репродукције. Његова суштина уобличена је у монструозној максими “Паре не смрде!” у којој се, истовремено, изражава бит екоцидног капиталистичког варваризма.

Код Маркса је људскост,која пре свега подразумева слободу и стваралаштво,најважнији квалитет који човек поседује и у односу према њему појављује се идеја „отуђења“. Оно је могуће зато што је човек у својој бити људско биће: човек може да постане не-човек зато што је човек. По Марксу, људскост може бити потиснута и дегенерисана, али не и уништена. Упркос манипулацији и репресији, Гетеовим речима казано, „добри човек у свом нејасном нагону сасвим је свестан свога правог пута“. Идеја о„отуђењу“ човека појављује се у односу према могућности „разотуђења“, што значи да и поред капиталистичке тотализације живота капитализам неће успети да уништи људскост у човеку и да ће она у погодном историјском тренутку (економска криза капитализма) да се појави у облику  револуционарне свести и праксе. „Разотуђење“ је универзални принцип и подразумева ослобађање човека од нехумане улоге коју му је капитализам наметнуо. Од посебног значаја је то што Марксов појам „отуђење“ упућује на то да се човек у капитализму отуђује од своје људскости тако што се отуђује од својих истинских људских потенцијала, што значи од онога што као универзално стваралачко биће може да постане. Сваки човек носи у себи безгранични потенцијал људског – то је најважнија Марксова хуманистичка порука која је основ његове визије будућности. Што се тиче капиталисте, он као капиталист не може да постане хумано биће, већ то може да постане само уколико се као човек еманципује од капитализма, што пре свега значи уколико својим радом обезбеђује сопствену егзистенцију. Укидање класа и класних односа не значи само враћање радника своме истинском људском бићу, већ и враћање капиталисте себи као човеку. Социјалистичка револуција, са којом се укида класно друштво које је засновано на приватној својини над средствима за производњу, и капиталисте лишава нељудскости: нема капиталиста без капитализма. Циљ социјалистичке револуције није истребљење капиталиста, већ укидање класног друштва и стварење таквих друштвених односа који ће омогућити да сваки човек, у заједници са другим људима, реализује своје истинске људске моћи.

Имајући у виду владајућу тенденцију у развоју капитализма, уместо Марксовог појма „отуђење“, појам деструкција требало би да постане полазиште у критици капитализма. Тај појам пружа могућност да се уочи најважнији и по човечанство и живи свет најпогубнији потенцијал капитализма. Идеја деструкције нема само у виду положај човека у капитализму и његов однос према природи као предмету рада и „анорганском телу“ (Маркс) човека, већ и однос капитализма према живом свету, што значи однос према природи као еколошкој целини и у том контексту однос према човеку као биолошком и људском бићу. Капитализам не отуђује само природни свет од човека, већ уништавајући природу ствара од ње смртног непријатеља човекa. У капитализму не доминира отуђени, већ деструктивни рад; не прерада, већ уништавање природе; не потискивање еротске природе човека и осиромашење чула, већ дегенерисање људског и биолошког (генетског) бића човека; не заглупљивање човека, већ уништење ума… Развијајући се као тоталитарни поредак деструкције капитализам укида могућност сукоба између људског и нељудског тако што уништава људско и тиме укида могућност отуђења: што је човек мање човек, све је мања могућност да се човек отуђи од себе као човека.

Развој капитализма као тоталитарног поретка деструкције намеће питање: да ли капитализам може у тој мери да дегенерише човека да он у потпуности и неповратно изгуби своје људске особености? Када се има у виду деструктивно лудило које влада у најразвијенијим капиталистичким земљама, намеће се закључак да је капитализам прекорачио антрополошку границу до које је Маркс дошао са својом идејом „отуђења“ и успео да до те мере дегенерише човека, да су његове деструктивне „потребе“ постале снага која га покреће и која даје смисао његовом животу. Не ради се само о отуђењу човека од његове људске бити, већ и о његовом дегенерисању као људског и биолошког бића. Капитализам не само да дехуманизује човека, већ га денатурализује, што значи лишава га особина које су својствене живим бићима. Капитализам не приморава само човека да се понаша као механички део индустријског процеса рада и на тај начин га телесно деформише, као што то тврди Маркс, већ га генетски изобличава и сакати као живо биће. Ради се о капиталистички изазваној мутацији човека од природног и културног бића у радно-деструктивни (потрошачки) механизам. Човек није само путем капиталистичког тржишта „опредмећен“, већ је постао, као радник и потрошач, саучесник у уништавању света. Потреба за уништавањем постала је аутентична потреба на капиталистички начин дегенерисаног човека.

Живот који се заснива на деструктивном капиталистичком тоталитаризму постао је извориште телесног и менталног дегенерисања људи. „Потрошачко друштво“ приморава човека да се прилагоди владајућем поретку путем деструктивног конзумерског активизма који са све интензивнијем уништавањем робе (динамика деструкције) „решава“ кризу хиперпродукције и омогућава да се створи нови простор на тржишту. Он најнепосредније условљава начин живота, менталитет и вредносни хоризонт савременог капиталистичког (мало)грађанина. Разлика између „класичног“ и савременог капитализма је у томе, што савремени капитализам сакати и дегенерише људе не само тако што своди све људске потребе на „потребу за имањем“ (Маркс), већ на потребу за уништавањем. „Имање“ подразумева потребу за трајним поседовањем и искоришћавањем ствари. Квалитет трајност, који је некада претстављао највећу вредност робе, у „потрошачком друштву“ постао је највећа препрека за стварање тржишта и оплодњу капитала. Нису више ствари (роба) те које имају фетишки карактер, као што то тврди Маркс, већ је деструкција добила фетишки карактер. Капитализам претвара животворну (еротску) енергију човека у погонску снагу деструкције. На тај начин он уништава аутентичну и ствара деструктивну друштвеност. Уништити што више робе у што краћем времену претставља највиши изазов за савременог капиталистичког фанатика. У току новогодишње продајне кампање у освит 2011. године, на једној од лондонских робних кућа појавио се натпис: „Купујем, дакле постојим!“ Ова наказна парафраза Декартове максиме cogito ergo sum („Мислим, дакле постојим.“) недвосмислено указује на природу савременог капиталистичког дегенерисања човека. Крајњи и најпогубнији резултат развоја „потрошачког друштва“ је уништење човека као умног бића и претварање људске заједнице у гомилу деструктивних капиталистичких фанатика.

Маркс истиче да капитализам развија универзалне људске потребе, а онда тврди у Економско-филозофским рукописима да капитализам своди све људске потребе, укључујући и изворне природне и људске потребе, на потребу за имањем: „Приватна својина начинила нас је толико тупим и једностраним да један предмет постаје наш тек кад га имамо, тек када он, према томе, постоји за нас као капитал или кад је он од нас непосредно поседован, једен, пијен, ношен, настањен итд., кратко речено употребљен. И сама приватна својина, додуше, ова непосредна остварења поседа схвата само као средства за живот, но живот, за чија средства она служе, јесте живот приватне својине, рад и капитализирање“. (…) „На место свих физичких и духовних чувстава је, према томе, ступило отуђење свих тих чувстава, чувство имања. На овоапсолутно сиромаштво морало је да се сведе људско биће да би из себе рађало унутарње богатство…“ (15) Које је то „унутарње богатство“ које човек „из себе рађа“ онда када га капитализам сведе на „апсолутно сиромаштво“? Ова игра речи, која се заснива на слободарском оптимизму и у којој људскост постаје апстракција, прикрива истину да капитализам може у тој мери да дегенерише човека да он изгуби људскост без које неће имати потребу за правдом и слободом и стога се неће борити за праведни и слободни свет. Маркс је могао да развије своју критику до краја, али постављајући ствари на тај начин могао је да дође до закључка да капитализам безнадежно дегенерише човека и тиме укида сваку могућност разотуђења, што значи могућност да човек створи нови свет. На тај начин била би прекорачена антрополошка граница након чега би позив на борбу против капитализма постао бесмислен. По Марксу, упркос томе што се човек отуђује од себе, у дубини његовог бића и даље гори пламен људског који ће се, потстакнут заједничком борбом против капитализма а за хумани свет, разбуктати и испунити својим сјајем и топлином читав свет. Неспорно је да визију будућности треба засновати на вери у човека, али и на свести да је капитализам у стању да уништи људско у човеку.

Маркстврди да се човек у капитализму отуђује од себе и постварује, да га рад дегенерише и тсл, и истовремено тврди да капитал производи   „универзалност“ која налази границе у његовој властитој природи. Маркс: „Универзалност којој капитал незадрживо тежи налази у његовој властитој природи оне границе које ће на одређеном ступњу његовог развитка довести до спознаје да је он сам највеће ограничење те тенденције и стога га присилити на самоукидање.“ (16) Маркс превиђа праву природу капиталистичке универзалности и не прави разлику између универзалности у техничком и универзалности у хуманистичком смислу. Разноликост техничких облика прераде природе не подразумева сама по себи развој универзалних стваралачких моћи човека и отварање простора слободе. Капитализам не развија универзалнепотребе човека, већ универзалне обликеманипулације човеком који имају дехуманизујући и денатурализујући карактер. Он уништава аутентичне потребе човека и саму могућност да човек има своје потребе и намеће му “потребе” и начин њиховог задовољења који га биолошки и ментално дегенеришу. Капитализам производи човека према свом лику – ствара од човека деструктивно биће, а његове потенцијалне универзалне стваралачке моћи претвара у универзалне деструктивне моћи. Маркс говори о “универзалности којој капитал незадрживо тежи”, али се ту не ради о развоју истинских људских потреба и моћи већ, у коначном, о развоју потрошачког стандарда који уништава животни стандард и на тај начин дегенерише човека као универзално животворно биће. Капитализам производи лажне, репресивне и деструктивне потребе и на тај начин ствара од човека дехуманизованог произвођача и деструктивног потрошача. Што је човек сиромашнији духом и што су сиромашнији међуљудски односи, утолико има већу потребу за уништавањем како ствари, тако и природног и људског. Постоји реална опасност да капитализам до те мере дегенерише човека, да он више неће желети ни моћи да се супротстави уништењу живота.

Капитализамне лишава човека само историјског, већ и природног завичаја. Он исцрпљује природу као сировински и енергетски извор на такав начин, да денатурализује природу и тиме денатурализује и дехуманизује човека. Убедљива већина људи у најразвијенијим капиталистичким друштвима живи и ради у просторима који су постали технички кавези и у градовима који су постали капиталистички концентрациони логори. У њима је капиталистичко дегенерисање природе, живота и човека достигло врхунац: човек је “обасјан” вештачком светлошћу, удише загађени ваздух, пије загађену воду, једе затровну храну, живи таквим начином живота који разара везу човека са природом и његово природно биће… Истовремено, уништавање природе као „анорганског тела“ (Маркс) човека подразумева уништавање тела као животворне целине, чула, нервног система, природног ритма рада организма, репродуктивне способности, стваралачких потенцијала тела… Капитализам ствара извитоперени свет и човека који одговара том свету и који, као извитоперено биће, није у стању да стекне представу о томе шта је добро, а шта лоше; шта му треба, а шта му не треба… Капиталистички малограђанин је на капиталистички начин дегенерисана Алиса из „земље чуда“ за коју чуда више нису чуда јер је изгубила моћ расуђивања и самим тим способност да се чуди. Владајућа пропагандна машинерија и капиталистички начин живота наводе човека да опажа свет на погрешан начин; да доживљава свет на погрешан начин; да мисли на погрешан начин и да се, сходно томе, понаша на погрешан – деструктиван начин. Све постаје друго него што уистину јесте и што би, у хуманистичкој перспективи, могло да буде. Људи који се боре за слободу постају „терористи“, а они који тероришу читав свет постају „спасиоци човечанства“; бљутава „Кока-кола“ постаје „оно право!“; медикаменти који убијају постају „извор здравља“; „нормално је“ да су људи заинтересовани за победу фудбалског тима за који навијају, али не и да су заинтересовани за опстанак човечанства и живог света… Истовремено, капитализам ствара виртуелне светове у главама људи. Од малена људи се саживљавају са ликовима са ТВ и компјутерских екрана и њихов измишљени и подметнути живот доживљавају као сопствени живот. Човек само путем тела живи у реалном свету, а и оно је дегенерисано на капиталистички начин.

Капитализам не само да не развија универзалне људске потребе и способности, већ производи механизме за универзални обрачун с потребама које чине човека човеком. Најважнији ефекат који ствара капиталистичка рекламна машинеријa није навођење људи да купе рекламирне производе, већ уништавање њихове моћи расуђивања и њихово претварање у идиотизовану потрошачку гомилу. Једна од најважнијих особености на капиталистички начин дегенерисаног малограђанина је да он не гледа на свет својим очима и не мисли својом главом. Лишавање људи моћи расуђивања нема само економски, већ и прворазредни политички значај. Оно омогућава капиталистичкој олигархији да наметне грађанима, по принципима рекламне кампање, не само политичке и економске програме који су у супротности с њиховим људским интересима, већ и такав начин живота који је постао уништавање природних и друштвених основа њиховог опстанка. Истовремено, сам потрошачки начин живота постао је на капиталистички начин дегенерисани облик реализовања човека као политичког бића. Живљење потрошачког начина живота је најважнији начин на који човек исказује лојалност капитализму. Постављајући елементарно разумно питање: „Зашто да купим нешто што ми не треба?“ – човек показује да упркос свему постоји као аутономно људско биће и на тај начин доводи у питање капитализам као тоталитарни деструктивни поредак.

Све је реалнија опасност да ће капитализам до те мере да извитопери човека, да он више неће моћи да као аутентично природно и људско биће поима свет и односи се према њему. Томе доприноси све интензивнији процес осиромашења и технизовањајезика са чим се дегенерише процес мишљења и ограничава могућност изражавања људског и тиме развој међуљудских односа. Људи нису у стању да направе разлику између појавног и суштинског, лажног и истинитог, битног и споредног, узрока и повода, прошлости и историје, другости и novuma, једнакости и једнообразности, интелигенције и ума, формално-логичког и дијалектичког, прогреса и прогресизма, истинитог и истинског, стварног и илузорног, праведног и правичног, утопијског и утопистичког… Истовремено, културно наслеђе човечанства постаје недоступно све већем броју људи јер не могу да га разумеју и схвате. Не ради се само о томе да људи имају закржљали, већ на капиталистички начин дегенерисани ум. То се, пре свега, односи на „техничку интелигенцију“ која је носилац капиталистичког „прогреса“. У коначном, ради се о менталном изобличењу људи и стварању деструктивних капиталистичких идиота.

У тзв. „пост-индустријском друштву“ умногоме су, развојем науке и технике, превазиђени облици телесног рада који приморавају човека на једнострану исцрпљујућу и дегенеришућу телесну активност. Истовремено, интензивирани су процеси дегенерисања човека као људског и биолошког бића пре свега потрошачким начином живота. У току је уништење „традиционалног човечанства“, што значи укидање људскости која се појављује као љубав, солидарност, блискост, естетско, пожртвованост, мудрост, родитељска љубав и нега, историчност, слободарско, аутентична друштвеност… Непосредни производ “потрошачког друштва” јечовек-потрошач коме одговара потрошачко тело. Капитализам уништава тело човека тако што га претвара у деструктивни механизам изазивајући хипертрофију оних телесних функција које пружају могућност за развој потрошачких процеса, и атрофију оних функција организма које не могу да буду профитабилне. Капитализам је постао једно-димензионални деструктивни поредак и као такав производи „једно-димензионалног“ (Маркузе) деструктивног човека. Истовремено, капитализам ментално дегенерише људе. Десетине милиона грађана на Западу пати од депресије, анксиозности и других психичких оболења која постају извориште најтежих облика друштвене патологије. Спорт је област у којој је капиталистичка деструкција људског и природног добила тоталитарну и спектакуларну димензију. Онај ко није спреман да се обрачуна с „противником“ и са својим телом нема шта да тражи у спорту. Спорт производи роботизоване гладијаторе, каскадере и циркузанере који, као актери спортског show-businessa, имају задатак да лише људе културне и слободарске самосвести и да од њих створе капиталистичке зомбије. Спортски спектакл је рекламни спот на капиталистички начин дегенерисаног света.

Капитализам лишава човека људскости и природности да би га претворио у „идеалног потрошача“ који ће без поговора конзумирати све веће количине све отровније робе коју производи капиталистичка машинерија смрти. У том контексту, укида се супротност између жеље и хтења тако што се укидају аутентичне потребе човека и способност да доноси самосталне одлуке и самим тим воља да дела у складу са својим истинским потребама и жељама. Капитализам ствара од човека потрошача-деструктора развијањем његових “нормалних” потреба до самодеструктивног нивоа, као и произвођењем “нових потреба” ради проширивања тржишта (поља уништавања). Сам начин задовољавања потреба одвија се на технички начин што условљава да човек поима себе све више као роботизовано, а све мање као природно и хумано биће. Брзина и интензитет задовољавања потреба диктирани су потребама капитала, у крајњем, динамиком његовог обрта. Капитализамуништава могућност да човек на људски начин задовољи своје природне и људске потребе, и развија код човека вештачке потребе које имају комерцијалну природу и које су, заправо, компензација за немогућност реализовања његових истинских потреба као друштвеног и стваралачког бића. У том контексту, капитализам не ствара само прекомерне количине робе која има употребну вредност, већ ствара све већу количину робе која нема употребну вредност. Произвођење потребе за непотребним претставља најважнији задатак рекламне индустрије. Оно је, истовремено, произвођење интересовања за маргинално које се појављује у спектакуларном облику што је само рекламно паковање са којим маргинално добија судбинску димензију, да би оно што за човека има судбинску димензију било маргинализовано и на тај начин уклоњено из јавне (политичке) сфере.

Постајање деструктивних потреба погонском снагом у стварању тржишта, и тиме капиталистичког развоја, претставља основ за изградњу нормативног модела по коме се одређује човекобивство. Све је вредновано на основу вредносног модела који ствара пропагандна машинерија „потрошачког друштва“. Оно што угрожава развој капитализма уклоњено је из јавности или добија маргиналну и извитоперену димензију, а капиталистички модел „узорног грађанина“ постаје критеријум по коме се одређује шта је „друштвено прихватљиво“. Човек који настоји да се на разуман начин односи према свету полазећи од својих аутентичних природних и људских потреба добија статус „лудака“. Слика „здравог човека“ коју ствара капиталистичка пропагандна машинерија није човек који не користи медицинске услуге и лекове, већ човек који конзумира све веће количине све скупљих медицинских препарата и који је непрестано под контролом лекара. Исто је са лепим. Представа „лепог“ не везује се за изворну природност и духовност, већ за све скупље медицинске препарате и третмане. Жене које не користе (све отровније) препарате за тело и лице и које не желе да се подвргну хируршким интервенцијама (које све чешће имају фатални исход) постају отелотворење „ружноће“.

У току је изобличењељуди потрошачким начином живота и денатурализованим животном средином. То није само разарање здравља радника, о чему пише Маркс, већ генетскo изобличење човека. Капитализам не само да отуђује човека од његовог природног и људског бића, већ уништава човека као природно и људско биће. Не ради се само о „потискивању“ истинских људских потреба, већ о капиталистички изазваној мутацији човека. Капитализам производи „потребе“ које имају деструктивни карактер и које се „задовољавају“ на деструктивни начин. Претварање потребе за животом у потребу за уништавањем претставља завршни облик капиталистичког дегенерисања човека. Капитализам преображава урођену животну агресивност човека као живог бића у потребу за уништавањем и на тај начин омогућава развој деструктивних потенцијала капитализма. Деструктивне „потребе“ постају вучна снага у развоју капитализма. „Потреба“ да уништава ствари; „потреба“ да мучи своје тело и да га уништава путем разарајућег тренинга и допинга; „потреба“ да мучи „партнера“ да би доживео оргазам; „потреба“ да се иживљава на деци и беспомоћним; „потреба“ за уништавањем природе и свега што је живо; „потреба“ за ждрањем, напијањем, дрогирањем… – све су то деструктивни облици отуђења човека од себе као слободарског, стваралачког, еротског, афективног и друштвеног бића. Истовремено, то су компензациони механизми са којима човек безнадежно покушава да „реши“ проблем самоће, егзистенцијалног страха, депресивности, безнађа – и на тај начин само доприноси развоју процеса који су узрок људске несреће. Бити конформист данас значи прилагодити се капитализму као деструктивном поретку и на тај начин постати деструктивно биће.

Угњетавање слабијих један je од најнехуманијих начина на који се робови капитализма поистовећују са владајућим поретком који се заснива на инструментализованом тлачењу и уништавању људи. Томе доприносе представе насиља, које човек свакодневно гледа на ТВ и компјутерским екранима, у којима насиље има технички и спектакуларни карактер. Потчињавање, искоришћавање, понижавање, мучење, убијање, уништавање… то су сцене које се од малена гомилају у посвести човека и које неминовно условљавају његов однос према другима. Истовремено, људи су од раног детињства лишени љубави и поштовања што условљава настанак патолошке личности и развој садистичко-мазохистичког карактера.

Децасу највеће жртве капитализма. Најважнији стратешки оријентир владајућих капиталистичких кланова на Западу је уништење милијарди „прекобројних“. Деца су прва на удару. То је главни „тренд“ у савременом капитализму: убијатидецу. Убијати их на све могуће начине: глађу, жеђу, вирусима, бомбама, вакцинама, оружјем, исцрпљујућим радом, радијацијом, камама, скалпелима…Прекотридесет хиљада деце свакодневно умре у свету. То није довољно. Јер, „пренасељеност“ (читај: „размножавање светске сиротиње“) је „главни узрок пропадања света“. Зато треба убијати децу у што већем броју – и то без милости. Америчко бомбардовање Кореје, Вијетнама, Ирака, Босне и Херцеговине, Србије, Либије, Авганистана… – отровима, касетним бомбама и пројектилима пуњеним осиромашеним уранијумом имало је за циљ не само да побије милионе људи, већ да контаминира животну средину и на тај начин доведе до масовног умирања новорођенчади и до генетског уништења становништва.

Педофилија у најразвијенијим капиталистичким државама Запада добила је размере епидемије. Сваке године милиони девојчица и дечака постану жртве сексуалног насиља. У САД буде силована свака четврта девојчица и сваки шести дечак, а преко 100 000 девојчица годишње буде отето и приморано да се у јавним кућама за педофиле бави проституцијом (Der Spiegel,26.6.2012.). Зашто се америчке власти не обрачунају са овим злом које подразумева да сваки дан у борделима за децу у САД стотине хиљада девојчица, које су сведене на сексуално робље, буде силовано? Чему служе 3200 тајних служби и милиони полицајаца, цивилних гардиста и војника, десетине милиона камера, тоталитарни систем прислушкивања телефонских разговора и надгледања e-mail порука – уколико не могу да заштите грађане и обрачунају се с мафијашким бандама? Истовремено, сексуално насиље над децом са телесним и менталним недостацима (слепа и глувонема деца, као и деца заостала у развоју) и без родитељског надзора добило је застрашујуће размере. У томе предњаче „великодостојници“ католичке цркве. У фебруару 2012. DerSpiegel је објавио текст у коме се наводи да је у Немачкој пред судом у Брауншвајгу започео процес католичком свештенику који је признао  да је у периоду од 2004. до 2011. извршио 223 силовања (!) и још 57 других облика сексуалног насиља над децом. Од Другог светског рата до данас, припадници хришћанског клера у Западној Европи и САД силовали су на стотине хиљада хендикепиране деце која су им поверена на старање. На хиљаде монструма у мантијама не само да је прошло некажњено, већ и даље обављају своју „пастирску“ службу широм Европе и САД настављајући да се иживљавају на својим „штићеницима“. На праву природу „слободног света“ указује и то, што сваке године на десетине хиљада деце буде убијено, од стране специјализованих банди, ради „добијања органа“ који ће на „црном тржишту“ бити продати реномираним клиникама на Западу које ће лекари-монструми уградити онима који могу добро да плате.Отимање беба од стране католичке цркве (само у Шпанији преко 300 000 случајева); убијање нерођене деце и њихова продаја америчким и европским фармацеутским фирмама које од њих производе „најфиније“ помаде за „негу тела“ (Јужна Кореја, Албанија…); беспоштедна експлоатација десетина милиона деце широм света од стране америчких и европских компанија; монструозна злоупотреба деце у спорту… – све су то „детаљи“ који указују на праву природу Западне „демократије“.

Савремена „воља за моћ“ (Ниче) постала је воља за апсолутном моћи над људима и природом и израз је потпуне лишености човека људскости и природности. То није само воља за покоравањем, већ воља за уништавањем људи и живог света. Она се заснива на природи капитализма као тоталитарног поретка деструкције и посредована је техником која има деструктивну моћ. На капиталистички начин дегенерисани човек машта да види себе на врху пирамиде моћи која има тоталитарну и деструктивну природу. Капитализам намеће деструкцију као владајући модел понашања и на тај начин ствара (само)деструктивни карактер људи и деструктивну „друштвеност“. „Уживање“ у спортским манифестацијама, на којима се телесно и ментално осакаћени људи боре за победу и рекорд по цену уништења противника и свога тела, подразумева осакаћеност гледалаца као људских бића. Истовремено, човек доживљава „слободу“ тако што иживљава неслободу и то на такав начин да уништава себе као слободарско и друштвено биће. Типичан пример је „навијање“ на стадионима. Човек у облику „навијача“ бива претворен у идиотизованог припадника навијачке „масе“.„Све је дозвољено!“ није израз и потврда слободе човека, већ потпуни губитак људског и пад у најгоре варварство.