Antičke olimpijske igre
Olimpijska religija bila je religija Ahajaca koji su sa severa prodrli na prostore Grčke i pokorili egejske narode. Bogovi pokorenih naroda bili su ženskog roda i živeli su pod zemljom (htonički bogovi), za razliku od bogova osvajača koji su bili muškog roda i koji su prebivali na Olimpu (svetlosni bogovi). Kultovi posvećeni olimpijskim bogovima postaju način nametanja patrijalhalnog poretka starosedeocima i način njihove duhovne kolonizacije.
U helenskom svetu gotovo svaki grad imao je svoja takmičenja posvećena bogu koji je bio zaštitnik grada. Najvažnije igre koje su imale panhelenistički karakter bile su: olimpijske igre (održavane su u Olimpiji na Peloponezu u čast Zevsa – vrhovnog boga i boga rata); pitijske igre (održavane su u Delfima, gde je bilo čuveno proročište, u čast Apolona Pitijskog, trajale su tri dana a takmičenja su bila gimnastička, jahačka, na kolima i muzička); istamske igre (održavane su u Istmu na korintskoj prevlaci u čast Posejdona, svake treće godine u aprilu, Pindar ističe gimnastička i konjanička takmičenja, Platon je bio jedan od pobednika na igrama), i nemejske igre (održavane su u Nemeji, pokrajini Argolida na Peloponezu, svake treće godine u junu). Pored njih, postojala su Eginska takmičenja u čast Here, Arkadska i Likejska u čast Zevsa, zatim Korintska, Atinska, Eleusinska, Maratonska, Beotska…
Olimpijska takmičenja u čast Zevsa održavala su se početkom svake pete godine. Prema tvrđenju Pausanije, osnovao ih je legendarni kralj Oksil. Mesto na kojem su se održavala takmičenja bilo je blizu reke Alfeja pod brežuljkom koji je bio posvećen Zevsu (po nekima Zevsovom ocu Kronosu). Igre su se održavale u leto u doba uštapa. Rukovodioci igara zvali su se helanodikai (helenske sudije). Bilo ih je desetoro.
O prvim vekovima od “zvaničnog” uspostavljanja olimpijskih igara (776. godine pre nove ere) nije sačuvan ni jedan pisani dokument. Na kraju V veka p.n.e. helenski filozof i sofist Hipija iz Elisa sastavio je listu olimpijskih pobednika koju će, sto godina kasnije, nanovo obraditi i korigovati Aristotel. Detalji sa prvih olimpijskih igara nisu sasvim pouzdani. Olimpijske igre počinju da se broje od 776. godine jer su od tada počela da se zapisuju imena pobednika. Poslednje olimpijske igre organizovane su 394. godine nove ere, što znači da je održano 293 olimpijskih nadmetanja.
O najstarijim takmičenjima svedoči Homer. U „Ilijadi“ (XXIII.257-897.) on opisuje nadmetanje junaka na Trojanskom polju, a u „Odiseji“ (VIII.100-265.) prikazuje igre na dvoru feačkog kralja Alkinoja. Kod Homera ima i drugih opisa i podataka, na pr.“Ilijada“ XXIII. 630. i dalje, kao i XXII 164. O nadmetanjima govore i Hesiod u „Poslovi i dani“, Pausanija, Herodot, Tukidid, Isokrat, kao i rimski pesnik Vergilije u „Eneidi“ sledeći Homera.
Osnovni razloga zbog koga je, pretpostavlja se, došlo do povezivanja telesnog takmičenja sa religioznim festivalima je taj što su Grci bili veoma antropomorfni u shvatanju bogova i smatrali su da će ono što njima samima čini zadovoljstvo (muzika, drama ili telesni agon) pričinjavati zadovoljstvo i bogovima. Postoji mišljenje da su borbe organizovane kao oblik posmrtnih svečanosti sa kojima se duše ratnika šalju bogovima – običaj koji je prisutan i kod drugih ratničkih naroda. To odgovara prvobitnom osmogodišnjem ritmu organizovanja olimpijskih igara koji se zasniva na verovanju da se svake osme (kasnije četvrte) godine duše umrlih pojavljuju na svetlosti. Često se preteruje u isticanju povezanosti između telesnog agona i religioznih rituala. Homerovo prikazivanje borbi pokazuje da takva povezanost nije postojala u vremenu koje je on opevao u svojim delima. Igre o kojima on govori u “Ilijadi” su deo pogrebnih svečanosti čiji je smisao da se zaostavština mrtvog Patrokla, Ahilovog prijatelja i saborca, podeli između najistaknutijih ratnika. Mnogi grčki atletski susreti nisu imali veze sa religioznim festivalima. Primer su pohodi Aleksandra Makedonskog na kojima su u devetnaest slučajeva održani atletski susreti i to sve radi zabave trupa, s izuzetkom jednog koji je bio deo pogrebnih svečanosti. Očigledno je, kada se imaju u vidu borilačke discipline koje predstavljaju svojevrsni “vojnički višeboj”, da je priprema za rat izvorište takmičarskog duha olimpijskih igara. Borba između ratnika i u tom kontekstu ratnički turniri su sastavni deo sticanja borbene gotovosti, ali i oblik borbe za prestiž između aristokratskih prorodica, rodova i gradova.
Smatra se da je uspostavljanju olimpijskih igara doprinela “eksplozija” stanovništva u Grčkoj, što je dovelo do iseljavanja i kolonijalizacije primorskih prostora u Mediteranu. Pored jezika, religija je bila glavna spona koja je povezivala Grke. To je osnovni razlog što su veliki religiozni festivali u domovini (u Olimpiji, Delfima, Delosu, Epidaurusu, Nemei i Istamu Korintskom) dobili na značaju upravo tokom ili neposredno nakon perioda kolonizacije. Oni su privlačili posetioce iz svih krajeva helenskog sveta, počevši od južne Francuske pa do Crnog Mora. Za neke je to bio svojevrstan oblik hodočašća; za druge, način potvrđivanja pripadnosti helenskoj civilizaciji. Nakon mnogih vekova, većina je dolazila da bi uživala u velikom događaju.
Učešće na igrama bio je dozvoljeno slobodnim Helenima koji nisu bili osuđivani i koji nisu uvredili bogove, a kasnije Makedoncima i Rimljanima. Pripadnici drugih naroda mogli su da prisustvuju igrama kao gledaoci. Udatim ženama bio je zabranjen pristup pod pretnjom smrtne kazne. Jedino su devojke i sveštenice hrama Zevsa Olimpijskog mogle da posmatraju nadmetanja, ali ne na samom stadionu, nego blizu njega. Pristup su imale jedino Demetrine sveštenice da bi krunisale pobednike. Demetra je bila sestra Zevsova i boginja plodnosti. U čast Demetre održavale su se, na Eleusinskom svetilištu u Atini, „velike misterije“ koje su počinjale krajem septembra i trajale devet dana. Mesec dana pre njihovog održavanja bilo je proglašeno “sveto primirje” (ekeheiria) koje je bilo obavezno za sve grčke države.
Takmičari su morali stići na mesto takmičenja mesec dana pre njegovog početka i bili su dužni da vežbaju i pripremaju se za takmičenja barem deset meseci. Tek kada su ispunili te uslove, i dokazali da nisu kažnjavani i da nisu uvredili bogove, mogli su da polože zakletvu da će strogo poštovati pravila takmičenja. Kršenje zakletve povlačilo je za sobom velike novčane kazne. U ranom periodu na igrama učestvuju najbolji borci kao predstavnici svojih gradova-država (polisa) koje su bile u stalnom ratu. Kasnije, na igrama učestvuju profesionalni borci koji se pojavljuju kao najamnici bogatih darodavaca koji nastoje da obezbede svoj prestiž, ali i prestiž svojih država.
Što se tiče atletskog programa i njegovih pravila, oni su bili bezuslovno prihvaćeni u čitavom grčkom svetu. Činjenica da su olimpijski program i pravila preživela nepromenjena više od hiljadu godina objašnjava se mogućim uticajem religije, budući da su ceremonijali posvećeni božanstvima izuzetno konzervativni. Jedna od najvažnijih karakteristika antičkih olimpijskih igara je njihov veoma ograničeni program. Olimpijski program sastojao se iz sledećih takmičenja: trka konjanika i trka kočija (zaprega sa dva i sa četiri konja); tri borilačke discipline: boks, rvanje i pankration; trke na 200 i 400 jardi (jarda = 90cm), dugoprugaška trka i trka pod oružjem; petoboj (pentatlon) koji se sastojao u bacanju koplja, diska, skoka u dalj, trke na 200 jardi i rvanja. Na nekim takmičenjima bila je pridodata i trka na 800 jardi. Inače, ovaj program je važio kako za odrasle, tako i za takmičare u momačkom uzrastu. Godine 776. postojalo je takmičenje u trčanju, a 720. uvodi se takmičenje u rvanju. Takmičari su bili goli. Godine 708. organizuje se takmičenje u pentatlonu. Godine 648. uvode se trke kolima, u trospregu ili četvorospregu. Od 520. godine uvodi se trčanje u punoj ratnoj opremi, tj. sa štitom, kacigom, oklopom i kopljem. Pored uobičajenih disciplina, organizovane su i hoplomahije – borbe s oružjem, poput onih na bojnom polju. U V veku uvode se i nadmetanja u duhovnom stvaralaštvu, posebno u govorništvu i muzici.
Prvog dana igara podnošene su obredne žrtve i vršen pregled takmičara i konja; drugog dana održava se nadmetanje dečaka; trećeg dana odvija se takmičenje odraslih; četvrtog dana na programu su trke sa kolima i pentatlon; a petog dana prinose se žrtve od strane pobednika i organizuju gozbe. Uistinu, tok događaja nije sa sigurnošću utvrđen. Broj takmičara nije bio stalan. Žrebom je određivano kojim će redom takmičari nastupiti. Takmičenje se odvijalo po parovima. Pobeđeni je otpadao od daljeg takmičenja koje se nastavljalo sve dok ne bi ostao jedan (konačni) pobednik. U složenim takmičenjima kao što je pentatlon, pobednik je onaj ko je postigao pobedu u najvećem broju disciplina.
Na prvim olimpijskim igrama nije bilo određeno starosno doba takmičara. U početku se radilo o odraslim osobama, a od 37. olimpijskih igara dozvoljeno takmičenje dečaka, ali su se oni odvojeno takmičili. U Pindarovo vreme dečaci nisu redovno mogli da uzmu učešće u pankrationu (rvanje i pesničenje), a ni u pentatlonu. Stariji Heleni su se nadmetali na instrumentima (gitara, frula). Inače, na početku takmičenja nastupali su gimnastičari i konji. Pobednik nije bio vozač ili jahač, nego vlasnik konja. Ponekad su vlasnici nastupali i kao vozači, kao što je to uradio Herodot Tebanac ili Alkibijad.
Nakon završetka borbi rukovodioci takmičenja (agonoteti) su pred gledaocima i takmičarima objavljivali imena pobednika. Pobednik je kao svoju domovinu mogao da označi bilo koje mesto. Dešavalo se da pobednik izabere neki drugi grad umesto svog zavičaja. Uzroci su bili seobe, politički razlozi, ali i obećana nagrada nekog grada ako ga pobednik proglasi za svoj zavičaj. Imena pobednika ispisivana su na kamenim stubovima (stelama) ili na papirusu. Još na mestu pobede pobednika bi njegovi prijatelji i zemljaci u suton pratili kući sa poklikom: “Zdravo, pobedniče!” Ako u međuvremenu nije bila ispevana ni jedna pesma za njega, pevali su mu starinsku epinikiju pesnika Arhiloha prateći ga do Zevsova žrtvenika gde je on prinosio žrtvu. Nakon žrtvenog obreda organizovana je gozba. U domovini, pobednika su očekivale mnogo veće počasti. Njegov povratak bio je najveći praznik. Čitav grad je učestvovao u proslavi. Gozba, muzika i pesme u čast pobednika davale su proslavi obredni značaj. Obično su roditelji ili prijatelji zamolili viđenijeg pesnika da, zbog naklonosti ili za novac, ispeva epinikiju. Epinikije su pevane grupno i to ne samo u svečanoj povorci, već i na gozbi. Ponekad bi grupa prijatelja pevala pred kućom pobednika, kao što je to bio slučaj sa svatovima. Te svečanosti su se obnavljale i povodom prazničnih dana.
Takmičenja se razlikuju po mestu gde su se održavala, po vremenu kada su se održavala i po nagradama koje su se dodeljivale pobednicima. Na najstarijim narodnim takmičenjima nagrade su bile neki vredan predmet (iskovani pehar, lepo izvezena kabanica ili haljina, hiton, nekad običan venac), ali i ono što je bilo najvrednije iz ratnog plena, jer su se nadmetanja priređivala u čast junaka. Kasnije, kada su nadmetanja poprimila panhelenistički karakter, nagrada pobedniku bila je maslinov, lovorov, peršunov ili od borovih iglica ispleteni venac. Poznato je da su grančice masline ili lovora nošene u obrednim svetkovinama. Na olimpijskim igrama pobednici su dobijali maslinov venac jer je u olimpiskom svetilištu rastao Zevsov gaj od samih maslina. Pindar u trećoj olimpijskoj odi govori o Heraklu, mitskom osnivaču olimpijskih igara, i njegovom putu u zemlju Hiperborejaca odakle je doneo maslinu, zasadio je u Olimpiji i odredio da maslinov venac bude nagrada pobedniku. Solon je propisao nagradu za pobednika na istamskim i na olimpijskim igrama. Prvi je imao da dobije sto, a drugi petstotina drahmi. Kada se ima u vidu “teškoća kojom se novac pribavljao” (Plutarh), kao i to da je jedna drahma odgovarala vrednosti jedne ovce (pet drahmi odgovaralo je vrednosti vola), može se steći predstava o pravoj vrednosti nagrade. U rimskom dobu, pobednici su osim venaca dobijali i grančicu palme. Godine 540. prvi put se dopušta mogućnost da se pobedniku na olimpijskim igrama podigne drveni kip, portretnog oblika, i to tek nakon postizanja tri pobede.
Antičke olimpijske igre ukinuo je vizantijski imperator Teodosije I 394. godine n. e. u ime hrišćanstva. Zgrade i hramovi u Olimpiji su razrušeni, a monumentalna statua Zevsa u sedećem položaju (visina 12, 27 metara, sa postoljem 13, 30 metara), izgrađena od slonovače i zlata, prebačena je u Konstantinopolj gde je 475. godine nestala u požaru.