Tagфашизам

Политика као превара

П

У капитализмуполитика је сведена на технику усмеравања незадовољства људи ка остваривању политичких и економских интереса владајуће класе. То је процес који одговара природи „потрошачког друштва“, последњој фази у развоју капитализма, у коме последице уништавања природе и човека као природног и умног бића постају средство за репродуковање капитализма. Истовремено, владајућа логика монополистичког капитализма, која се појављује у облику принципа „Уништи конкуренцију!“ и „Велика риба прождире мању рибу!“, постала је тотализујућа логика која, путем медија који су у рукама капиталистичких кланова, добија фаталну димензију. На томе се заснива став да је „глобализација“, под чим се подразумева нео-либерални модел капитализма, „неминовност“. Политичке одлуке не заснивају се на објективним научним анализама, већ се „научне анализе“ заснивају на стратешким интересима владајућег поретка. У том контексту, одбацује се основна историјска истина да је пропаст капитализма неминовна.

Политичка сфера савременог капитализма интегрисана је у механизам капиталистичке репродукције и функционише по законима „потрошачког друштва“.Успостављена јехиперпродукција од људи отуђене политичке сфереу облику политичких идеја, група, партија, медија…  Томе је допринео интернет који омогућава техничко произвођење политичке сфере која је лишена друштвености и хуманости. Политичка сфера постала је једна од виртуелних сфера капитализма, а политичке партије облик у коме се политичко биће човека отуђује од њега и постаје средство владајућег поретка за лишавање човека елементарних људских и грађанских права. Тзв. „политички плурализам“ претворио се у заглушујућу галаму с којом се уништава могућност аргументованог разговора и вера у разум. Уместо надметања политичких програма, безобзирно наметање политичких идеја, коришћењем рекламних механизама, постао је владајући облик „вођења политике“. У коначном, политичка сфера капитализма постала је привилегија владајуће класе и средство за обрачун с политичким бићем и политичком борбом потлачених радних слојева. Тако је створен фашизам у Европи након велике економске кризе из 1929. године. Тако се ствара фашизам данас.

Једно од најважнијих средстава путем кога политичари манипулишу људима јеполитички речник. Изрази као што је то „пост-индустријско друштво“ служе пре свега зато да створе утисак да је успостављен квалитетни скок у развоју капитализма, и као такви су нова идеолошка маска са којом се прикрива његова права природа. Поред њега, појављују се и други изрази као што су: „демократија“, „касни капитализам“, „отворено друштво“, „капитализам са хуманим лицем“, „транзиција“, „слободни свет“… Ти изрази не служе само зато да се прикрије деструктивна природа капитализма, већ и да се наметне такав начин мишљења који укида могућност критичког сучељавања с владајућим поретком. У коначном, најважнији циљ политичког језика није да лажима омогући реализовање одређених политичких и економских интереса, већ да лиши људе моћи расуђивања и на тај начин уништи њихово политичко биће.Ум и критичка мисао подређени су свакодневним политичким потребама. Постављају се само она питања која су политички исплатива и дају се исто такви одговори. Нема принципијелних питања која се односе на основне егзистенцијалне и есенцијалне изазове. Нема идеала хуманости и визионарске свести. Инсистира се на „политичкој коректности“ која подразумева обрачун с оном мишљу која указује на суштину капитализма и самим тим обавезује човека на такву политичку праксу са којом се може укинути капитализам и створити нови свет.

Огист Конт је, почетком 19. века, створио „социјалну физику“ (physique sociale) по којој све друштвене појаве треба да буду у функционалном јединству тако да друштво, на темељу идеја „реда“ и „прогреса“ и руководећи се принципом „знати да би се предвидело, предвидети да би се деловало“ (savoir pour prevoir, prevoir pour agir), може да се развија без политичких сукоба. У савременом капитализму та идеја појављују се у виду флоскуле „организовани капитализам“, која је само друго има за савремени капиталистички тоталитаризам. У „организованом капитализму“ сваки сегмент људског живота мора да постане функционални део капиталистичког процеса репродукције. То се односи и на човека. Не само његов начин живота и понашање, већ и његов карактер, начин мишљења, међуљудски односи… – све мора да се уклопи у процес репродуковања капитализма. У савременом капитализму нису више репресивне политичке институције основ капиталистичког тоталитаризма, већ је то економска сфера. Читав живот подређен је процесу капиталистичке репродукције који се све брже одвија. Капитализам је увукао у своју егзистенцијалну сферу све друштвене области претварајући их у средство за оплодњу капитала, што значи за уништавање живота. Развој конзумерског стандарда и на њему засновано дужничко ропство, у коме се налази убедљива већина грађана најразвијених капиталистичких држава, постао је најважнији начин увлачења грађана у капиталистички поредак. Контова „социјална физика“ појавила се у односу према идејама-водиљама Француске грађанске револуције и политичком покрету обесправљеног грађанства које је настојало да створи еманциповано грађанско друштво. Идеја о „организованом капитализму“ настала је на крилима капитализма као тоталитарног поретка деструкције и у односу према све масовнијој борби грађана за очување живота на Земљи. Ради се о миту са којим се настоји спречити пропаст капитализма и са којим се само продужава агонија човечанства. Истовремено, савремени Нострадамуси, који најављују „катастрофу капитализма“ тако што одбацују еманципаторско наслеђе грађанског друштва и мењалачке потенцијале радничке класе, само доприносе да се уништење света реализује до краја.

Они који се боре за „демократију“ истичу „слободу капитала“ као главни критеријум по коме се одређује њено постојање. Капитал је добио статус овоземаљског божанства и као такав је постао неприкосновена моћ над човеком. И овде ћемо истаћи став да је „демократија“ политички облик владавине капитала над људима. Из тога следи да „развој демократије“ значи учвршћивање власти капитала над људима, и да је „демократија угрожена“ не онда када су угрожена основна људска и грађанска права, већ када је угрожена власт капитала над људима. Та истина се свакодневно потврђује у најразвијеним капиталистичким земљама Запада, посебно у САД. У пракси, „демократија“ је постала средство за обрачун с идејама-водиљама Француске грађанске револуције, на којима се заснива модерни хуманизам, као и с основним људским (droitsdelhomme) и грађанским правима (droits de citoyen) на којима се заснива модерно законодавство. Што је више угрожено право човека на живот, на слободу, на здравље и на здраву животну средину, на рад и извесну егзистенцију, на слободу говора, на породицу, на неприкосновеност стана и личног живота – то се политичари гласније куну у „демократију“. Иронија је да демократија, која у свом изворном (хеленском) смислу значи „владавина народа“ (demoskratein),у капитализму означава поредак у коме су грађани сведени на радно-потрошачку „масу“ и као такви на робове капитала. Капиталистичка „демократија“ не темељи се на људским и грађанским правима, већ на апсолутизованом принципу профита који се заснива на апсолутизованом принципу приватне својине. Све оно што штити приватну својину и што омогућава „слободу“ увећавања профита оправдано је и добродошло. Када је приватна својина апсолутни принцип, онда су легални и легитимни најгори злочини уколико се путем њих спречава распад владајућег поретка. Право човека на слободу и живот подређено је праву капитализма на опстанак. Збивања у савременом свету указују на то, да су капиталисти спремни да употребе сва расположива средства да би се обрачунали с последицама кризе која може да угрози владајући систем. Рушење зграда Трговачког центра у Њујорку и „напад“ на Пентагон упућује на то да нема злочина на који капиталисти нису спремни да би сачували владајући поредак.

Полазећи од истине да у Немачкој, као и у другим најразвијенијим капиталистичким државама Запада, о најважнијим политичким и економским питањима одлучује све ужи круг људи и то ван политичких институција, Хабермас упозорава да су Немачка, и друге западно-европске земље, ушле у фазу „пост-демократије“ која се налази „између парламентаризма и диктатуре“. Међутим, та тенденција указује на праву природу „демократије“ коју Хабермас на механички начин покушава да одвоји од „пост-демократије“. Ради се о капиталистичкој демократији која у себи носи фашистички потенцијал који има све већу могућност да буде (поново) реализован како се продубљује економска и еколошка криза у Европи, као и криза наталитета европских народа. И ова Хабермасова оцена политичких збивања у савременој Немачкој указује на то колико су његове претходне анализе „касног капитализма“ биле промашене и колико је тачан закључак да је „демократија“ само једна од политичких маски под којом се појављује капитализам у време своје експанзије. Са уласком капитализма у кризу падају демократске маске и капитализам показује своје право – фашистичко лице. На примеру савремене Немачке (као и Европске Уније и САД) показује се да је фашизам политички облик у коме се појављује капитализам у кризи.

Хабермас спада у оне грађанске филозофе који већ више од пола века настоје да докажу да се капитализам налази на путу поумљења, што значи да се развија у хуманистичкој равни. У том контексту, они занемарују фашистички потенцијал капитализма. Заправо,они се не обрачунавају с фашистичким, већ са социјалистичким (комунистичким) потенцијалима немачког друштва, а то значи с еманципаторским наслеђем грађанског друштва, с револуционарним наслеђем радничког покрета и с идејом новог света. За немачку грађанску интелигенцију немачка послератна „демократија“ је отелотворење идеје „демократије“ и као таква критеријум по коме се одређује да ли је неки поредак демократичан. У тој „демократији“ судбина немачких (као и европских) грађана налази се у рукама најреакционарнијих политичких снага САД. Немачка је дуже од 60 година америчка војна база и на њеној територији налази се не само више од 100 000 америчких војника (за које, као и за њихове породице, не важе немачки закони), већ и стотине нуклеарних пројектила који су усмерени према Русији и који у сваком тренутку могу (намерно, грешком или путем диверзије) да буду лансирани. Имајући у виду неминовни повратни удар, Немачка (заједно са Европом) може да нестане у року од двадесетак минута. Каква је то „демократија“ уколико грађани не могу да одлучују о основним егзистенцијалним питањима и у којој су сведени на таоце америчке војне индустрије?

Слотердијково поређење римске републике са савременом Немачком (дато у његовом чланку „DerVerletzteStolz“/“Повређени понос“/,“Der Spiegel“,45.бр. 2010.) је пример који указује на ограниченост начина мишљења које не сагледава суштину одређеног друштва полазећи од његових конкретних историјских потенцијала. Деструктивно-фашизоидни потенцијали, с једне стране, и могућност стварања друштва слободних људи, с друге стране, представљају историјски квалитет савременог капитализма и то је оно што чини суштинску разлику између римске и савремене републике. У том контексту, деполитизација грађана спортом данас, и деполитизација римског плебса (који је био паразитска маса, за разлику од савременог грађанства које је најамна радна снага и као таква капиталистичко робље) гладијаторским спектаклима, о чему пише Слотердијк, има различиту природу. Док је деполитизација римског плебса водила успостављању патрицијске тираније, деполитизација грађана у савременом капитализму отвара простор капиталистима да униште живот на Земљи. Имајући у виду да је тело човеку непосредна природа и да је деструктивни однос према телу у спорту само израз деструктивног односа капиталистичког поретка према природи, спортом се, заправо, намеће грађанима животни и вредносни модел који се заснива не само на уништењу људског, већ и на уништењу живота. Спортисти су све мање људска и природна бића, а све више роботи и као такви рекламни агенти капитализма. Овде и напомена да није спорт у савременом капитализму постао средство за деполитизовање радника, већ је то постао још крајем 19. века када су радници у Енглеској успели да се изборе за осмочасовно радно време. Спорт је од свог настанка као институције био средство буржоазије за „колонизовање доколице радника“ да би се спречило њихово класно освешћивање и политичка борба. „Отац“ модерног олимпизма, Пјер де Кубертен, упорно је понављао да је спорт „ефикасно средство“ за деполитизовање радника. Уплашен за судбину капитализма Кубертен, након Октобарске и Минхенске револуције, држи предавања европској аристократији и буржоазији у којима инсистира на томе да је „спорт најјефтинија духовна храна за пролетерску младеж која је држи под контролом“.

Човек у савременом капитализму не губи слободу, као што то тврди Слотердијк, већ бива окован новим ланцима. У суштини, ради се о успостављању тоталитарне контроле над човеком која је могућа зато што су грађани заглибљени у блату потрошачког друштва и што влада конформистички менталитет. На политичком тржишту најразвијенијих капиталистичких земаља Запада доминирају малограђани. То је оно што непосредно условљава природу политичких програма и политичке праксе политичких партија. Оно што је горе од најубитачнијег оружја, тајних служби, однарођене полиције и војске, је пристајање (мало)грађанина на капитализам. Малограђанин прихвата губитак основних људских и грађанских права да би могао да му се повећава потрошачки стандард. За њега је капиталистички поредак прихватљив све дотле док му пружа могућност да „ужива“ у трошењу и уништавању. Заправо, малограђанин активно учествује у стварању тоталитарне државе и тоталитарног друштва које се заснива на томе да је сам, на капиталистички начин условљени, живот постао терор над човеком. У на капиталистички начин дегенерисаном човеку гомила се све веће незадовољство које се све више испољава као деструктивна манија која је усмерена против свега што је живо. Уместо потребе за праведним и слободним светом, доминира потреба за уништавањем и то употребом све разорнијих техничких средстава. Смисао „акције“ своди се на избацивање незадовољства на начин и путем средстава која намеће капитализам као деструктивни поредак. Типичан пример су све чешћа мaсовна убиства грађана од стране појединаца. То је побуна на капиталистички начин дегенерисаног човека путем на капиталистички начин дегенерисаних метода и средстава „борбе“. Имајући у виду да је све већа количина све убитачнијег оружја у рукама све већег броја грађана, ствара се све већа могућност за међусобно истребљивање људи. Деструкција путем техничких средстава са којима може да се постигне тренутни ефекат постаје модел понашања који намеће владајућа животна логика капитализма уобличена у принципу „Уништи конкуренцију!“. То је логика која условљава како односе између људи, класа, нација, раса, религиозних заједница, држава, капиталистичких корпорација, тако и однос малограђанина према природи.

Капиталистички прогрес осакатио је људе као биолошка бића и на тај начин је довео у питање способност биолошке репродукције народа који живе у најразвијенијим капиталистичким земљама. Истовремено, капитализам је исцрпео сировинске и енергетске ресурсе у тим земљама и готово уништио животињски свет и природу као животну (животворну) средину. Уместо да су усредсређени на сопствени развој који се заснива на вери у будућност, (мало)грађани најразвијенијих капиталистичких земаља прижељкују пропаст других народа који их „угрожавају“ тиме што (још увек) имају способност да се биолошки репродукују. Деца су постала највеће проклетство. Однос (мало)грађана према имигрантској радној снази најбоље указује на њихов однос према будућности. Уместо да укажу на праве узроке „беле куге“ у најразвијеним капиталистичким земљама, њих „забрињава“ наталитет гастарбајтерске популације која је сведена на „прљаву радну снагу“ и има статус „ниже расе“. Што се тиче „међународних односа“, најразвијеније капиталистичке земље не пројектују сопствену будућност полазећи од својих развојних моћи, већ полазећи од слабости „конкурентских“ земаља: пропаст других постаје основни услов обезбеђивања сопственог опстанка. Све драматичније уништавање природе довело је до тога да је владајући принцип монополистичког капитализма „Уништи конкуренцију!“ постао владајући економски и политички принцип. Беспоштедни рат између најмоћнијих капиталистичких корпорација створио је од света ратно поприште, а од човека капиталистичког јуришника.

Све је очигледније да капитализам не може да сузбије, поготову не да превазиђе, све дубљу егзистенцијалну и опште-друштвену кризу коју ствара „демократским“ мерама. Владајућа политичка пракса на Западу указује на то да капиталисти настоје да се обрачунају с последицама које капитализам ствара тако што укидају елементарна људска и грађанска права. Однос власти према спортским навијачима говори о правој природи капиталистичке „демократије“. Превентивна хапшења, жичане ограде, челични боксови, камере, претресања, специјалне полицијске јединице… Стадиони су постали концентрациони логори и као такви огледало у коме се види права природа капиталистичке „демократије“. И однос према „врхунским“ спортистима, тим „херојима“ капитализма,указујена то да капитализам не може да сузбије последице које ствара „на демократски начин“. Донети су закони који имају полицијски и дискриминишући карактер. „Врхунски“ спортисти су под сталним надзором „олимпијске полиције“; три месеца унапред мора да назначе где ће се наћи да би „олимпијска полиција“ могла да их пронађе и на препад им „узме урин“ на крајње понижавајући начин. „Велики шампиони“ мора да се скину голи када год им то „контролори“ нареде и да мокре у флашицу док ови надгледају да ли мокраћа цури из њиховог пениса! Истовремено, уништавање људи у спорту добило је монструозне облике. Све погубнија допинг средства, нанотехнологија, стварање организма који је у стању да сам производи допинг супстанце, крвни допинг и допинг-трудноћа, разарајући тренинзи којима су подвргнута деца најнижег узраста, купо-продаја спортиста, „прање“ пара, потпуно криминализовање спорта од стране кладионичарске мафије, развој све крвавијих и убитачнијих спортских дисциплина… – све то указује на сурову капиталистичку реалност која се маскира „хуманистичким“ порукама и насмејаним лицима политичара и ТВ водитеља.

Носиоци савременог фашизма нису групе младих које се „ките“ фашистичким симболима, већ капиталистичке корпорације које, стварајући све дубљу егзистенцијалну и на тој основи општу друштвену кризу, производе фашистичку идеологију. Владајући принцип монополистичког капитализма „Уништи конкуренцију!“ је генератор савремене фашистичке праксе како у економској, тако и у политичкој сфери. Капиталистичка деструкција природе и човека као културног и биолошког бића условљава настанак и јачање најреакционарнијих политичких снага. У крилу капитализма не ствара се само могућност за ново друштво, већ за нови (екоцидни) варваризам. У самом капитализму успостављена је борба између ове две тенденције. То је основ и оквир савремене класне борбе која није само борба за социјалну правду и слободу, већ и за опстанак. На могућност успостављања дугог периода капиталистичког варваризма (као и на могућност заједничке пропасти владајуће и радничке класе) указује и сам Маркс, али тај став нема такву тежину у његовој теорији (и тиме обавезујући карактер) да Маркс на основу њега разрађује могуће облике развоја капитализма и могуће облике политичке борбе против њега. Истовремено, могући капиталистички варваризам нема, по њему, деструктивну, већ анти-слободарску природу. Маркс превиђа да је капитализам у својој бити екоцидни варваризам, који има технички облик, и да су капиталисти екоцидни варвари.

Збивања у САД и Европи указују на то да је нацизам био само један од историјских појавних облика фашизма и да је фашизам enfant terrible капитализма. У данашњој Немачкој преко 30% младих поздрављају се фашистичким поздравом, а преко 40% њих не зна шта је Аушвиц. Разлог је једноставан: преко 60% Немаца не жели да се у јавности појављују документи који указују на злочине нацистичке Немачке. А то је убeдљива већина гласачког тела. Поражавајућа је истина да је за већину Немаца Хитлер почино само један злочин: није победио. Један од примера који указује на то како се „развија демократија“ у Немачкој је закон који је у августу 2012. године изгласан у немачком парламанту по коме немачка армија може бити „употребљена“ од стране владајућег режима на самој територији Немачке. Другим речима, немачки капиталисти добили су законско покриће за употребу војске против немачких радника. Што се тиче Немачке „миротворачке политике“ у свету, продајући Израелу (уз подршку САД) подморнице са којих могу да буду лансирани нуклеарни пројектили, „демократска“ Немачка се на непосредни начин укључила у кампању изазивања нуклеарног рата који може да доведе до уништења човечанства.

Када је реч о америчком фашизму,који представља кичму „новог светског поретка“, изазивање ратова представља његову најважнију особеност. Америчка економија је ратна економија. Економско преживљавање САД непосредно је условљено развојем војно-индустријског комплекса који чини кичму америчке привреде. Америчка спољња и унутрашња политика у непосредној су функцији произвођења ратова и стварања ратне хистерије која диже берзанску вредност војној индустрији и омогућава пљачкање како америчких грађана, тако и грађана оних држава које се налазе под америчком доминацијом. Ратна психоза служи зато да амерички грађани буду лишени основних људских и грађанских права и да се оправда терор све бројнијих тајних служби над америчким грађанима. Председник САД Барак Обама потписао је почетком 2012. године закон, који је изгласан у америчком Конгресу и Сенату, по коме су америчке војне власти овлашћене да хапсе америчке грађане без судског налога и да их држе утамничене без права на адвоката. Истовремено, америчка војска „добила је право“ да убије свакога на земаљској кугли кога америчке власти прогласе за „опасност по безбедност САД“. Барак Обама потписао је на стотине смртних пресуда људима који нису амерички грађани и то на основу претпостављене кривице. У току њихове егзекуције (пре свега путем беспилотних летилица) страдао је велики број жена и деце, што по критеријумима „америчке демократије“ спада у „колатералну штету“ и не представља злочин! Овоме треба додати и то, да је уништење преко 6 милијарди „прекобројних“ становника Земље постала легитимна политичка опција у САД.

Што се тиче Чомског, онтврди да су амерички грађани „необавештени“ и да је то главни разлог што подржавају „своју“ власт.Истовремено,он тврди да се амерички грађани у њиховом односу према свету руководе моралним принципима и разумом. Заправо, амерички (мало)грађани, као и (мало)грађани свуда у свету, руководе се својим приватним интересима. Убедљива већина припадника „средње класе“ у Америци била је свесна да Садам Хусеин не поседује оружје за масовно уништење, али су са одушевљењем подржали Бушову агресију на Ирак верујући да ће се САД дочепати ирачке нафте и на тај начин омогућити развој њиховог потрошачког стандарда. Атмосфера се променила када су из Ирака уместо јефтине нафте почели да пристижу све бројнији лешеви америчких војника и када је требало уложити све веће суме у финансирање окупације Ирака која је, због све одлучнијег супротстављања ирачког народа окупатору који је починио стравичне злочине, била осуђена на неуспех. Тако је било са окупацијом Вијетнама и другим америчким агресијама. Покретање ратова претставља најважнији начин на који амерички председници исказују своју „чврстину“ да би стекли популарност међу припадницима „средње класе“ која је најважнија политичка снага у САД. Амерички грађани сносе непосредну одговорност за злочиначку политику њихове власти. То важи и за немачке (мало)грађане који сносе непосредну одговорност за злочине њихове солдатеске у Авганистану, као што су њихови преци сносе одговорност за злочиначку политику Хитлера коју су слепо подржавали и беспоговорно спроводили.

Капиталистички нихилизам

К

Капитализам је нихилистички поредак не само по томе што одбацује вредносно расуђивање, већ и по томе што уништава животворне потенцијале природе и човека. Капиталистички нихилизам нема само анти-хуману, већ и анти-егзистенцијалну природу. Природа “зна” за смрт, која је услов поновног рађања, али не и за уништење живота. У природи и у историји смрт отвара могућност за нови живот: она је по својој природи животворна. Капитализам уништава сам циклус умирања и рађања, што значи животворне потенцијале смрти, и производи деструктивно ништавило.

Капитализам не ствара само тоталитарну државу, већ и тоталитарно друштво. Заправо, сам живот постао је тотализујућа моћ која формира карактер људи, њихову свест, међуљудске односе, однос према природи… Човек постаје уништитељ не само путем рада и потрошњом, већ путем капиталистичке животне сфере, што значи живећи капиталистичким начином живота који се одвија 24 сата и који никога не штеди. Капитализам приморава људе да живе деструктивним начином животом и на тај начин постану саучесници у уништавању света. Све беспоштеднији живот, који се заснива на све бржем одвијању процеса капиталистичке репродукције, дозвољава људима да опстану само уколико се понашају у складу с владајућим процесима. То је узрок једног од најпогубнијих облика друштвене патологије: људи настоје да се лише основних људских особености да би могли да преживе у капиталистички тотализованом свету. У капитализму човек се не “усавршава“ путем развоја својих специфичних хуманих моћи, што значи као историјско биће, већ путем владајућег модела живљења који га лишава природности и људскости. Основ малограђанске трагичности је у томе, што малограђанин вреднује себе путем владајућег вредносног модела који га обезвређује као човека. Неприкосновена владавина принципа „Паре не смрде!“ доводи до тога да се човек излаже најгорем понижавању и да чини најгоре злочине да би стекао новац и друштвену афирмацију. Није више „бекство од слободе“ (Фром), већ је бекство од одговорности за уништавање живота оно што доминира у најразвијенијим капиталистичким друштвима. То је основ савременог конформизма. Он нема само анти-слободарску, већ пре свега анти-егзистенцијалну природу. Малограђанин скида са себе сваку одговорност за уништавање живота и преноси је на „бога“, на Сунце, звезде, библијска и друга пророчанства, на „тајне земаљске силе“ које се појављују у облику „масонских ложа“ и других група које делују „из сенке“. Уместо да га све драматичнија криза егзистенције покрене у борбу против капитализма, она га усмерава на бекство у илузорне светове које му нуде индустрија забаве, цркве, секте, дрога, алкохол… Истовремено, најважнији облик бекства од одговорности за уништавање света је потрошња. Развој купохоличарског менталитета, што значи потпуно утапање човека у капиталистичку мочвару, најпогубнији је облик бекства из реалности. И овде се потврђује, да принцип да капитализам од последица уништавања света и човека ствара изворе профита има универзални карактер.

Капиталистички тоталитаризам најгори је облик тоталитаризма који је створен у историји. Он се заснива на тоталном комерцијализовању природе и друштва. Сваки део планете и сваки сегмент друштвеног и индивидуалног живота постао је саставни део механизма деструктивне капиталистичке репродукције. Историјски облици тоталитаризма појављују се у односу према идеји прошлости, одређеној трансценденталној идеји, или према идеји будућности – што отвара могућност за њихову критику. Савремени капиталистички тоталитаризам заснива се на деструктивном нихилизму: он уништава како идеју трансценденције, тако и идеју будућности (прошлости) и самим тим могућност да се успостави критичка дистанца према постојећем свету. Док је капитализам био у фази настајања он је производио визионарску свест која није само отварала простор за развој капитализма, већ и за његово превазилажење (Мор, Кампанела, Хобс, Бекон, Овен, Фурије…). Постајући тоталитарни деструктивни поредак капитализам се обрачунава с визионарском свешћу и ствара тоталитарну позитивистичку свест којој одговара идеја о „крају историје“ и „последњем човеку“ (Фукујама). „Демократија“ је друго име за крај историје.

Капитализам укида историју претварајући историјско време у механизовано догађање, што значи у позитивно ништа. Са капитализмом почиње да тече не-историјско време које има деструктивни карактер и које претставља време уништења живота на Земљи. Капиталистичко временовање нема само анти-историјски, већ и анти-егзистенцијални карактер. “Ништа” није само бесмислени (нерефлектовани) живот, већ нестанак живота. Капитализам је тотализујућа ништећа моћ која производи тотално ништавило и тиме трагичност која има фатални и самим тим безнадежни карактер. Оно што се у животној и хуманој димензији појављује као нешто, то у капиталистичком егзистенцијалном и вредносном хоризонту постаје ништа. Капитализам ништи људско, да би оно што је нељудско и анти-људско добило спектакуларну димензију. У том процесу не ствари и појаве, већ сам процес ништења добија фетишки карактер. Држећи се мита о „револуционарном“ карактеру капитализма, Маркс није схватио да се капитализам не пројектује у будућност првенствено преко развоја производних снага и еманципаторских потенцијала грађанског друштва, већ преко последица уништавања природе и човека, као и уништавања еманципаторског наслеђа грађанског друштва. Капиталистички „прогрес“ уклања саму могућност будућности: она се појављује као на капиталистички начин дегенерисани u-topos. Капитализам ће коначно да се “стабилизује” када уништи живот на планети и дође на “нулти” ниво неживе природе.

Хришћанска катаклизма претставља крај материјалног и почетак „правог“ живота. То није могуће уколико је човек обездушен, а то значи уколико је у њему уништена вера у „истински“ свет. Капитализам отима човеку душу која симболизује животност човека као духовног бића и претставља основну могућност за његово обоготворење. Капиталистичка катаклизма уништава могућност хришћанске катаклизме: нема греха и искупљења, нема кајања и опроштаја… Капитализам је претворио свет у свој рекламни простор, а човека у хедонистичко-детруктивног фанатика који нема потребу за вредносним изазовима који превазилазе постојећи свет. Људски односи изгубили су духовну и моралну димензију. Новац као спектакуларно ништа постао је средство за ништење духовних вредности, а принцип „Паре не смрде!“ врховни „религиозни“ принцип. Савремена апокалипса не заснива се на религиозној свести и нема илузорни карактер, већ је све изгледнија реалност која се заснива на развоју капитализма као тоталитарног деструктивног поретка.

Беспоштедно разарање друштвеног ткива, и на тај начин уништење човека као друштвеног бића, претставља још један „квалитет“ капитализма. Капитализам дегенерише човека као природно (еротско) и друштвено биће и то тако што дегенерише међуљудске односе. Он уништава потребу човека за човеком и ствара патолошког човека пре свега тако, што му од малена уништава потребу за људима и на тај начин могућност да развије чуло људскости. Капитализам производи усамљеног човека који је изгубљен у капиталистичком ништавилу и који је склон бекству из реалног у илузорне светове. Људи постају технизоване Лајбницове монаде. Што је још горе, изазивање страха човека од човека претставља основ капиталистичке „друштвености“. Претварање човека у непријатеља човеку претставља један од најгорих злочина капитализма. Укидањем човека као друштвеног бића произвођењем атомизованих појединаца који су у сталном рату, капитализам заоштрава сукоб између обезбеђивања непосредне егзистенције човека као јединке и обезбеђивања опстанка човечанства. Заправо, обезбеђивање непосредне егзистенције човека као појединца посредством капиталистичког механизма репродукције, који од њега ствара деструктивног себичњака, све драматичније доводи у питање способност човечанства да обезбеди опстанак. Ово тим пре, што је атомизовање људи најпогубнији облик њиховог деполитизовања.

Капитализам производи такве облике „друштвености“ који дегенеришу човека као друштвено биће. „Друштвеност“ је сведена на борбу између људи, на лаж, на подвалу, на злочин… У савременом свету ништа ефикасније не уништава потребу човека за човеком него контакт човека са човеком. Укидају се аутентични међуљудски односи у којима човек може да се реализује као слободарско, еротско, емотивно, духовно и стваралачко биће и односи између људи добијају технички и деструктивни карактер, при чему човек постаје механичко и деструктивно биће. Капитализам ствара сурогат-друштвености у облику „потрошача“, „гледалаца“, „фанова“, „фејсбуковаца“… Спорт је један од најважнијих средстава за дегенерисање и уништење хумане друштвености. Спортисти су сведени на квази-милитаристичку, забављачко-циркузанерску и каскадерско-самоубилачку групу, а публика на „навијачку масу“. Музички „спектакли“, фестивали пива и друге масовне пијанке, диско-клубови, самопослуге и трговачки центри, пешачке зоне у трговачким деловима града и сл. – све су то облици капиталистичке производње „друштвености“ која је лишена природности и људскости. Она се своди на стварање „потрошачке масе“ чије понашање условљава процес деструктивне капиталистичке репродукције, што значи потпуно комерцијализовани живот. Капитализам од човека као друштвеног бића ствара потрошачко биће, а од друштва као заједнице еманципованих личности потрошачку гомилу. Мега-маркет постао је најважнији друштвени простор, а „распродаје“ и пратећи „потрошачки стампедо“ најаутентичнији облик у коме се појављује капиталистичка друштвеност.

Што се тиче интернета, све веће могућности техничког „комуницирања“ постале су замена за све мање могућности аутентичног људског споразумевања. Уместо да се успостављају непосредни односи између људи, успостављају се „односи“ посредством „фризираног“ лика који одговара моделу „успешне фаце“ по критеријумима владајућих вредности, што значи само-обезвређивањем и самосакаћењем човека. Анонимност, могућност моменталног прекида контакта, могућност непрестаног „преображавања“ и „дотеривања“ – све то посредује у „комуницирању“. На компјутерском екрану не појављује се прави лик човека, већ његова маска. Преко интернета не успостављају се међуљудски односи, већ техничке везе при чему су људи „ослобођени“ чулног, еротског, емотивног, у крајњем, друштвеног постојања и друштвеног посредовања. На екрану појављују се ликови које човек не може да осети, да додирне, да погледа у очи… Ликови који немају мирис, глас, топлину… Стиче се „слобода“ од света у коме човек не може да оствари своју људскост и то на начин који своди човека на технички маскирану приказу. Интернет-популизам је најнехуманији облик популизма. Привидно, свако може да се појави у „јавности“, али је то виртуелна „јавност“ анонимних људи који се крију иза компјутерских екрана. Истовремено, убедљива већина текстова који се објављују на интернету налазе се испод сваког културног нивоа и намећу се другима путем све агресивније „техничке презентације“ која одговара механизму рекламне кампање „потрошачког друштва“. Најгоре је то што млади прихватају да буду бачени у виртуелни свет. То је конформистички „одговор“ усамљеног човека заглибљеног у блату капиталистичког безнађа. Прихватање виртуелног света је, заправо, прихватање постојећег света у коме нема места за младост, за љубав, за будућност… У коначном, ради се о томе да се отклони свака могућност да се људи уједине и делују као политичка бића која теже искорењивању узрока несреће. Уништавање човека као друштвеног бића путем технике и „потрошачког“ начина живота претставља најефикаснији начин његовог деполитизовања. Без непосредног повезивања и организовања потлачених на темељу јасне визије будућег света за који се треба борити, излазак на улицу своди се на пражњење незадовољства које не доприноси укидању нељудског света, већ до стварања нових облика тлачења и израбљивања.

Питања и одговори: Гост Љубодраг Симоновић Дуци – 03.05.2014.

П

Питања и одговори: Гост Љубодраг Симоновић Дуци – 03.05.2014.

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Недавно, почетком маја 2014., поново је на ТВ Палма Плус био гост Љубодраг Симоновић Дуци у оквиру емисије “Питања и одговори” коју води и уређује Оливера Милетовић. Тема емисије је био први мај као празник рада, говорило се о радницима, о радничким правима, затим о свету у коме живимо, о овом суровом свету под фашистичком чизмом капитализма, и у том контексту о паду свих моралних и етичких вредности, о једној од највећих моралних криза до сада кроз које пролази Европа, Свет, Човечанство, која се граничи са лудилом, са претњом самоуништења, јер је порушен основни систем етичких и моралних вредности целокупног људског рода… уништава се придора немилосрдно путем разноразних загађења, и са земље и са неба (Кемтраилси) тако да се човечанство налази и пред еколошком катастрофом ако се не уједини у борбу против немани капитализма, јер природа, ова наша Предивна Планета Земља, је наш једини животни простор где можемо живети и битисати, ми и наша деца, наша будућност…!

А да не говоримо о трећем светском рату који се захуктава поводом најновијих догађања у Украјини, после којих више ништа неће бити исто, јер глобалне промене иду потпуно новим током. У том контексту, било је речи и о ситуацији у Србији, којој је једина нада за спас у повезивању са братском Русијом, јер Русија се буди, она јача, моћна је страховито, она је једина нада, уз Кину и Индију, која може да повеже слободарски свет у спасу од помахниталог новог светског поретка на челу са САД…!

НАТО и САД биће поражени, то је сигурно да сигурније не може бити!!!
Питање је само какав ће бити темпо развоја догађаја и колико ће свет да страда, у ком облику.

Век борбе за човечанство

В

Извор: Топола Опленац

Општина ТополаУ Библиотеци „Радоје Домановић“ у уторак, 11. јуна, одржана је трибина под насловом Да ли је нови свет могућ. У препуној читаоници библиотеке о овој теми и опасностима по будућност човечанства, говорио је Љубодраг Дуци Симоновић. Читалачкој публици познат је као аутор бројних дела попут: Побуна робота, Олимпијска подвала, Филозофски аспекти модерног Олимпизма, Последња револуција, Нови свет је могућ.
ljds_1
Трибина је замишљена пре свега као разговор, а не као предавање, тако да су и присутни у пуној мери могли да питањима, коментарима и констатацијама активно учествују у њој. Уосталом на таквом начину вођења трибина популарни Дуци је увек инсистирао, а одржао их је више од сто.

Увод са трибине у Тополи-др Љубодраг Симоновић ”Да ли је нови свет могућ”

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

У уводном излагању, доктор Филозофије и магистар Правних наука, Љубодраг Дуци Симоновић је изнео ставове који су послужили као инспирација за разговор. То се односило пре свега на пропитивање смисла опште људске егзистенције – куда иде човечанство? Он тврди да је у данашњем свету основна оријентација читаве информационе сфере тзв. културне сфере, уништавање идеје будућности, односно уништавање човека као визионарског бића. Све што се човеку нуди прелиставањем новина или укључењем телевизора увек је оријентисано према прошлости и даје се у димензији грубости, а не новог. Идеја трансценденције нема слободарску димензију и нема егзистенцијалну димензију.
ljds_2

Оно чиме се Симоновић бави назива се егзистенцијалним хуманизмом. Не есенцијалним који се може наћи у сфери Марксове критике капитализма. Симоновићева егзистенцијална сфера превазилази есенцијалну утолико што поставља тезу да је борба за слободу данас постала борба за опстанак. Услед уништења свега око нас, што је изазвао и изазива капитализам, XXI век ће симболисати борбу, односно „бити или не бити за човечанство“. Младим људима се даје све мањи простор у нашој земљи да могу да се сучеље са процесима који воде уништењу света. Теме попут генетски модификоване исхране и др. користе се искључиво у политичке сврхе. Оне се не постављају у контекст стварања једног новог механизма живота који се обрачунава са идејом да су само материјална добра та која човек треба да има, а да је заправо духовно богатство мера људског богатства као и развој стваралачког бића човека, развој међуљудских односа и оплемењавање природе. Идеја будућности човечанства, егзистенције добија драматичну димензију. Није исто размишљати о будућности када се седи на цветној ливади и када се налази на ивици провалије – „а ми се данас налазимо на ивици провалије“. Он суштину данашње пропаганде види у маргинализовању суштинских вредности, док се у први план стављају маргинарне ствари са циљем, засенити људе и уништити им чула, да више не праве разлику између лепог и ружног, доброг и лошег… Зато Дуци критикује спорт, као највидљивији, јер је спорт врхунац инструментализације човечијег тела који од спортисте ствара роботизовану наказу у потери за рекордом. На тај начин се и младима уништава критичка, стваралачка свест и од њих стварају савремене хорде варвара које нису у стању да се оријентишу према будућности, што види као фашизацију омладине.
ljds_3

Општина Топола Општина ТополаО односу провинција – град, Љубодраг Симоновић сматра да провинција много више духовно живи од великих градова, а нарочито Београда. И поред тога што је главни град, за њега је он мртав град када је у питању дефинисање стратешких интераса нашег народа и истовремено стварање идеје будућности. Србија и умом и душом далеко више живи него Београд. Прича о провинцијализму се код њега топи, нестаје и губи развојем интернета који омогућава човеку да комуницира са целим светом, а тиме се разбија и комплекс провинцијализма. Тамо где се човек бори за слободу и ново друштво, ма где се налазио, истакао је Симоновић, тамо је центар светске револуције – битно је да се ангажује и да та борба има мисао која отвара просторе будућности.
ljds_4
Општина Топола Општина ТополаЗа себе Дуци Симоновић каже да се не бори за стварање нове велике филозофије. Суштину види у „поумљењу човека“ јер само такав човек може да створи нови свет. То за њега није Хегелова прича о разумном свету са групом умних људи. Поумљење подразумева непосредну демократију – никако посредничку или елитистичку. Разум се налази код људи који живе и настоје да живе од свога рада. Он тврди да мора доћи време велике мисли, ако не пре, а оно када се човечанство буде суочило са егзистенцијалним проблемима који воде уништавању планете и нада се да се неће прећи она црвена линија када ће бити касно да се промени било шта. Зато Дуци конкретно тражи да човечанство делује, јер ако се људи не буду борили могућност уништења света ће бити све већа и зато ова трибина, окупљање и разговор има још већи значај и даје наду да је нови свет ипак могућ.
ljds_5

Питања и одговори: Љубодраг Симоновић – Последња револуција

П

Гост најновије емисије “Питања и одговори” коју на ТВ Палма Плус води и уређује Оливера Милетовић био је Љубодраг Дуци Симоновић. Тематски емисија је била посвећена Дуцијевој најновијој књизи: “Последња револуција“.

Питања и одговори: Љубодраг Симоновић – Последња револуција – 13.02.2013.

Линк ка видео прилогу на: http://www.youtube.com/
Видео прилог можете скинути пратећи ово упутство.

Љубодраг Симоновић: Последња револуција

Poslednja-Revolucija

У емисији је било речи о грађанској класи, малограђанштини, о младима, о медијима, НВО организацијама, о Европској Унији, фашизму, Америци и о свеопштој човековој перспективи у смислу куда иде овај свет и живот у њему под једносмерним шинама капитализма. А суштина је у томе да капитализам људима угрожава елементарну људску егзистенцију као такву, сам живот на Планети земљи и стога се последња револуција састоји у томе да се човек и човечанство у борби против свеуништавајућег капитализма, изборе за свој живот, животе својих породица и очувања нераскидивог животног простора у коме човек живи, природе као такве. Човек треба да се избори за нови хумани свет где ће људско биће остати и бити људско биће, хумано, друштвено, морално и саосећајно.

Више се нема куд, или ће човек на свакој тачки Планете уништити капитализам као поредак, или ће капитализам уништити и њега и себе.

Дуцијеву књигу можете наручивати директно од Дуција преко следећих његових контаката:

Телефон: 011/289 36 69
E-mail: comrade@orion.rs

Љубодраг Симоновић Дуци: ТВ СОС, 29.01.2009.

Љ

Љубодраг Симоновић Дуци: ТВ СОС, 29.01.2009.

Линк ка видео прилогу на: http://www.youtube.com/
Видео прилог можете скинути пратећи ово упутство.

Ово је Дуцијево гостовање на телевизији СОС у оквиру емисије “Гост СОС-а”. То је контакт емисија у којој су се укључивали и гледаоци са својим питањима. Дуци је говорио о много чему: о себи, о својој каријери спортисте, о спорту, о допингу у спорту, о правом патриотизму… али као и увек разјашњавао је да је узрок свих пробмема у једном друштву, капиталистички поредак који је овладао светом, док су проблеми грађана и народа само “нус производ” тог владајућег поретка иза кога стоје најмоћнији капиталистичи фанатици, са наравно послушничким режимима у многим државама које они “инсталирају” и подупиру.

Спорт је чист продукт капитализма који само служи за покоравање маса, за њихово уништавања, како на биолошко телесном плану, тако и на егзистенцијалном, културном и духовном, само да се одвоје од сагледавања правог узрока својих егзистенцијалних проблема. На ово нарочите треба да обрате пажњу млади људи, који се свесно гурају на стадионе не би ли им уништили стваралачку енергију и претворили је у деструктивну, у обрачунима са противничким навијачима, уместо да сагледају праве узроке свог незадовољства и животних проблема, који леже у глобалном капиталистичком поретку у ком живе. Србија је обробљења њиме преко послушних марионета на власти.

Заиста, ово је један врло интересантан интервју са Дуцијем, а на његовом крају чућете од Дуција зашто је бајка о црвенкапи једна од најмонструознијих прича која се пропагандно намеће младој дечици, њиховој подсвести и тако се дечица фактички “програмиирају” у капиталистичком систему “вредности”, на живот у капиталистичком деструктивном и антиљудси уништавајућем систему.

Силен: Љубодраг Симоновић Дуци – Олимпизам, капитализам, деструкција

С

Пре неки дан добио сам сва 4 аудио записа серијала “Олимпизам, капитализам, деструкција” који је са Љубодрагом Симоновићем Дуцијем емитован на радио Београду 2 у емисији “Силен” коју води и уређује госпођа Биљана Ђоровић.

Силен: Љубодраг Симоновић Дуци – Олимпизам, капиталитзам, деструкција

Линк ка видео прилогу на:http://www.youtube.com/
Прилог можете скинути пратећи ово упутство.
Љубитељи мп3 аудио формата цео серијал могу скинути у аудио везији на доњем линку:
Скини серијал у мп3 формату (48 кб/сец. 73 мб.)

Цео серијал од 4 емисија је сад пред вама, спојио сам их и направио један аудио прилог у трајању од 03:32:13 који вам никако неће одвући пажњу због дужине, јер Дуцијево излагање је тако живо и динамично, са пуно значајних детаља које ће многи по први пут чути, рецимо о вези “хуманисте” 20 века и тзв. “оснивача” Међународног олимпијског покрета Кубертена и нациста, односно Хитлера, биће читано и Кубертеново писмо Хитлеру, који је писао хвалоспеве о њему, а тиме се улази у причу и нераскидиву везу капитализма, фашизма, нацизма и олимпизма…

Ови Дуцијеви цитати укратко ће вас увести у садржај и бит емисије, али било је ту још пуно тога пратећег, Дуци је причао и о себи, својој породици, фамилији, уништењу младих људи спортиста путем допинга, припрема итд…

Послушајте…

Љубодраг Симоновић Дуци:

“Кубетен је један плагијатор и преварант светског нивоа, знате. И њега форсирају зато што је он француз, односно спада у европску такозвану цивилизацију, односно – форсирају капитализам. И, онда су њега пре свега французи, а онда сви остали, знате, у ту колонијалну причу угурали….”

……….

“Ради се о борби за духовно наслеђе античко, пошто је заправо античка Грчка духовна колевка западне цивилизације, знате. И они су се борили за античко духовно наслеђе, то је била ствар престижа. У том смисли се појављује Пјер де Кубертен, који покушава да заправо у тој трци за античко духовно наслеђе француској обезбеди примат…”

……….

“У основи модерног олимпијског покрета се налази једна фашизоидна идеја, Кубертен је отворено о томе писао… да је демократија као принцип превазиђен и да треба успостављати ауторитарне организације које не одговарају било коме. И ту је сад истицао међународни олимпијски комитет као својеврсну цркву. Он је говорио:

“Ми не одговарамо никоме, ми смо самоуспостављени”.

И људи који се налазе у међународном олимпијском комитету не представљају земље чланице, него су они у ствари “наши чланови” у земљама чланицама олимпијског комитета. Значи, тај принцип да међународни олимпијски комитет не одговара никоме. И да су они уствари ти који су носиоци да тако кажем, те истине. То је један ауторитарни модел који је Кубертена приближио у потпуности нацистима. И, он је, није случајно што је био годинама један од најважнијих рекламних агената нацистичког поретка, поготову Хитлера, до краја живота заправо.

Хоћу да кажем да је фашизоидна идеја уткана у саму бит олимпизма као једне мондијалистичке религије, односно секте, чији је циљ био уништење културног наслеђа народа, и стварање те капиталистичке цивилизације, која се заснива на принципу борба свих против свих. Значи ти олимпијски принципи су заправо изворни принципи капитализма и њих је требало наметнути целоме свету. То сам прошли пут реко, оно што није пошло за руком католичкој цркви, као доминирајућој духовној сили запада, да изврши духовну колонизацију света, то је пошло за руком олимпијском покрету који је заправо представљао европски империјалистички покрет, иза којег је стојала Француска, Енглеска, затим касније Немачка, наравно Америка се томе прикључила….”

……….

“… Тако да је тај фашизоидни моменат, значи: расизам, обрачун са женом, обрачун са човеком као умним бићем, та педагогија утилитарна Кубертенова која се заснива на принципу “васпитања без образовања”, то је све одговарало нацистичкој концепцији, и није случајно што је Кубертен у свом писму Хитлеру од 17.03.1937. године, где се захваљује Хитлеру за паре које му је овај упутио, 10.000 рајс марака, то се не каже директно у писму, али постоје документа наравно о томе, он је заправо истако управо то задовољство што је Хитлер, односно нацисти, што су имали толико, како он каже разумевање за његову педагогију. И та педагогија, “васпитање без образовања”, то је најмонстроузнија педагогија коју је иначе Хитлер изнео у свом разговору са Раушником у “Мајн Камфу” и која је примењена свуда у свету заправо. Нигде у свету не постоји, у том такозваном спортском васпитању, теоријски део. Значи, нигде не постоји! Не објашњава се природа тела, природа покрета, међуљудских односа у телесном активизму итд… Нигде! То је страшно. Ја сам годинама инсистирао на томе, и инсистирамн, да се уведе телесна култура поново у школе, да се тај свесни однос деце према телу, да имају један, јер је тело уствари интегрални део човекове личности, и оснос према телу и однос према природи према људском друштву, уоште однос према историји, знате. Тело је резервоар несвесног, невероватно колико је тело значајно, знате. Међутим, нигде нисам наишо на подршку ни кад сам био у Немачкој, ни у Норвешкој, ни овде код нас. Нико не жели да испусти из руке тај спортски погон који је најстравичније средство за декултивисање људи и за стварање масовног идиотизма. Нигде.”

Лондонске олимпијске игре. Игре смрти.

Л

Oлимпијске игре.

Највиша светковина капиталистичког света.

„Плава ложа“ је пуна.

Џелати човечанства су на окупу.

Ту је и краљица.

Британска краљевска кућа…

Најкрвавија злочиначка организација за коју историја зна.

Лондон слави!

Бојни бродови, авиони, ракете, полицајци, командоси…

Прави олимпијски амбијент.

Фанфаре, олимпијска корачница…

Роботи марширају.

Ave cæsar! Morituri te salutant!

Краљица маше.

Краљица се смеје.

Краљица зева.

„Голуби мира“ нестају у тами отрованог неба.

То су Олимпијске игре, будало!

Смеј се!

Сви морају бити срећни!

„Спорт је најјефтинија духовна храна за радне масе – која их држи под контролом.“

Стари, добри Кубертен.

Знао је како треба владати.

Олимпијске игре.

Биле су „фестивал младости“.

Сада су фестивал смрти.

Краљица је заспала.

Нека је.

Нека утоне у вечни сан.

Као и Блер, Буш, Клинтон, Саркози, Обама…

Као и сви капиталистички зликовци.

Спавајте! – олимпијски анђели.

Спавајте! – олимпијски гадови.

И никада се немојте пробудити.

Olimpijske igre – Mit i stvarnost

O

Antičke olimpijske igre

Olimpijska religija bila je religija Ahajaca koji su sa severa prodrli na prostore Grčke i pokorili egejske narode. Bogovi pokorenih naroda bili su ženskog roda i živeli su pod zemljom (htonički bogovi), za razliku od  bogova osvajača koji su bili muškog roda i koji su prebivali na Olimpu (svetlosni bogovi). Kultovi posvećeni olimpijskim bogovima postaju način nametanja patrijalhalnog poretka starosedeocima i način njihove duhovne kolonizacije.

U helenskom svetu gotovo svaki grad imao je svoja takmičenja posvećena bogu koji je bio zaštitnik grada. Najvažnije igre koje su imale panhelenistički karakter bile su: olimpijske igre (održavane su u Olimpiji na Peloponezu u čast Zevsa – vrhovnog boga i boga rata); pitijske igre (održavane su u Delfima, gde je bilo čuveno proročište, u čast Apolona Pitijskog, trajale su tri dana a takmičenja su bila gimnastička, jahačka, na kolima i muzička); istamske igre (održavane su u Istmu na korintskoj prevlaci u čast Posejdona, svake treće godine u aprilu, Pindar ističe gimnastička i konjanička takmičenja, Platon je bio jedan od pobednika na igrama), i nemejske igre (održavane su u Nemeji, pokrajini Argolida na Peloponezu, svake treće godine u junu). Pored njih, postojala su Eginska takmičenja u čast Here, Arkadska i Likejska u čast Zevsa, zatim Korintska, Atinska, Eleusinska, Maratonska, Beotska…

Olimpijska takmičenja u čast Zevsa održavala su se početkom svake pete godine. Prema tvrđenju Pausanije, osnovao ih je legendarni kralj Oksil. Mesto na kojem su se održavala takmičenja bilo je blizu reke Alfeja pod brežuljkom koji je bio posvećen Zevsu (po nekima Zevsovom ocu Kronosu). Igre su se održavale u leto u doba uštapa. Rukovodioci igara zvali su se helanodikai (helenske sudije). Bilo ih je desetoro.

O prvim vekovima od “zvaničnog” uspostavljanja olimpijskih igara (776. godine pre nove ere) nije sačuvan ni jedan pisani dokument. Na kraju V veka p.n.e. helenski filozof i sofist Hipija iz Elisa sastavio je listu olimpijskih pobednika koju će, sto godina kasnije, nanovo obraditi i korigovati Aristotel. Detalji sa prvih olimpijskih igara nisu sasvim pouzdani. Olimpijske igre počinju da se broje od 776. godine jer su od tada počela da se zapisuju imena pobednika. Poslednje olimpijske igre organizovane su 394. godine nove ere, što znači da je održano 293 olimpijskih nadmetanja.

O najstarijim takmičenjima svedoči Homer. U „Ilijadi“ (XXIII.257-897.) on opisuje nadmetanje junaka na Trojanskom polju, a u „Odiseji“ (VIII.100-265.) prikazuje igre na dvoru feačkog kralja Alkinoja. Kod Homera ima i drugih opisa i podataka, na pr.“Ilijada“ XXIII. 630. i dalje, kao i XXII 164. O nadmetanjima govore i Hesiod u „Poslovi i dani“, Pausanija, Herodot, Tukidid, Isokrat, kao i rimski pesnik Vergilije u „Eneidi“ sledeći Homera.

Osnovni razloga zbog koga je, pretpostavlja se, došlo do povezivanja telesnog takmičenja sa religioznim festivalima je taj što su Grci bili veoma antropomorfni u shvatanju bogova i smatrali su da će ono što njima samima čini zadovoljstvo (muzika, drama ili telesni agon) pričinjavati zadovoljstvo i bogovima. Postoji mišljenje da su borbe organizovane kao oblik posmrtnih svečanosti sa kojima se duše ratnika šalju bogovima – običaj koji je prisutan i kod drugih ratničkih naroda. To odgovara prvobitnom osmogodišnjem ritmu organizovanja olimpijskih igara koji se zasniva na verovanju da se svake osme (kasnije četvrte) godine duše umrlih pojavljuju na svetlosti.  Često se preteruje u isticanju povezanosti između telesnog agona i religioznih rituala. Homerovo prikazivanje borbi pokazuje da takva povezanost nije postojala u vremenu koje je on opevao u svojim delima. Igre o kojima on govori u “Ilijadi” su deo pogrebnih svečanosti čiji je smisao da se zaostavština mrtvog Patrokla, Ahilovog prijatelja i saborca, podeli između najistaknutijih ratnika. Mnogi grčki atletski susreti nisu imali veze sa religioznim festivalima. Primer su pohodi Aleksandra Makedonskog na kojima su u devetnaest slučajeva održani atletski susreti i to sve radi zabave trupa, s izuzetkom jednog koji je bio deo pogrebnih svečanosti. Očigledno je, kada se imaju u vidu borilačke discipline koje predstavljaju svojevrsni “vojnički višeboj”, da je priprema za rat izvorište takmičarskog duha olimpijskih igara. Borba između ratnika i u tom kontekstu ratnički turniri su sastavni deo sticanja borbene gotovosti, ali i oblik borbe za prestiž između aristokratskih prorodica, rodova i gradova.

Smatra se da je uspostavljanju olimpijskih igara doprinela “eksplozija” stanovništva u Grčkoj, što je dovelo do iseljavanja i kolonijalizacije primorskih prostora u Mediteranu. Pored jezika, religija je bila glavna spona koja je povezivala Grke. To je osnovni razlog što su veliki religiozni festivali u domovini (u Olimpiji, Delfima, Delosu, Epidaurusu, Nemei i Istamu Korintskom) dobili na značaju upravo tokom ili neposredno nakon perioda kolonizacije. Oni su privlačili posetioce iz svih krajeva helenskog sveta, počevši od južne Francuske pa do Crnog Mora. Za neke je to bio svojevrstan oblik hodočašća; za druge, način potvrđivanja pripadnosti helenskoj civilizaciji. Nakon mnogih vekova, većina je dolazila da bi uživala u velikom događaju.

Učešće na igrama bio je dozvoljeno slobodnim Helenima koji nisu bili osuđivani i koji nisu uvredili bogove, a kasnije Makedoncima i Rimljanima. Pripadnici drugih naroda mogli su da prisustvuju igrama kao gledaoci. Udatim ženama bio je zabranjen pristup pod pretnjom smrtne kazne. Jedino su devojke i sveštenice hrama Zevsa Olimpijskog mogle da posmatraju nadmetanja, ali ne na samom stadionu, nego blizu njega. Pristup su imale jedino Demetrine sveštenice da bi krunisale pobednike. Demetra je bila sestra Zevsova i boginja plodnosti. U čast Demetre održavale su se, na Eleusinskom svetilištu u Atini, „velike misterije“ koje su počinjale krajem septembra i trajale devet dana. Mesec dana pre njihovog održavanja bilo je proglašeno “sveto primirje” (ekeheiria) koje je bilo obavezno za sve grčke države.

Takmičari su morali stići na mesto takmičenja mesec dana pre njegovog početka i bili su dužni da vežbaju i pripremaju se za takmičenja barem deset meseci. Tek kada su ispunili te uslove, i dokazali da nisu kažnjavani i da nisu uvredili bogove, mogli su da polože zakletvu da će strogo poštovati pravila takmičenja. Kršenje zakletve povlačilo je za sobom velike novčane kazne. U ranom periodu na igrama učestvuju najbolji borci kao predstavnici svojih gradova-država (polisa) koje su bile u stalnom ratu. Kasnije, na igrama učestvuju profesionalni borci koji se pojavljuju kao najamnici bogatih darodavaca koji nastoje da obezbede svoj prestiž, ali i prestiž svojih država.

 Što se tiče atletskog programa i njegovih pravila, oni su bili bezuslovno prihvaćeni u čitavom grčkom svetu. Činjenica da su olimpijski program i pravila preživela nepromenjena više od hiljadu godina objašnjava se mogućim uticajem religije, budući da su ceremonijali posvećeni božanstvima izuzetno konzervativni. Jedna od najvažnijih karakteristika antičkih olimpijskih igara je njihov veoma ograničeni program. Olimpijski program sastojao se iz sledećih takmičenja: trka konjanika i trka kočija (zaprega sa dva i sa četiri konja); tri borilačke discipline: boks, rvanje i pankration; trke na 200 i 400 jardi (jarda = 90cm), dugoprugaška trka i trka pod oružjem; petoboj (pentatlon) koji se sastojao u bacanju koplja, diska, skoka u dalj, trke na 200 jardi i rvanja. Na nekim takmičenjima bila je pridodata i trka na 800 jardi. Inače, ovaj program je važio kako za odrasle, tako i za takmičare u momačkom uzrastu. Godine 776. postojalo je takmičenje u trčanju, a 720. uvodi se takmičenje u rvanju. Takmičari su bili goli. Godine 708. organizuje se takmičenje u pentatlonu. Godine 648. uvode se trke kolima, u trospregu ili četvorospregu. Od 520. godine uvodi se trčanje u punoj ratnoj opremi, tj. sa štitom, kacigom, oklopom i kopljem. Pored uobičajenih disciplina, organizovane su i hoplomahije – borbe s oružjem, poput onih na bojnom polju. U V veku uvode se i nadmetanja u duhovnom stvaralaštvu, posebno u govorništvu i muzici.

Prvog dana igara podnošene su obredne žrtve i vršen pregled takmičara i konja; drugog dana održava se nadmetanje dečaka; trećeg dana odvija se takmičenje odraslih; četvrtog dana na programu su trke sa kolima i pentatlon; a petog dana prinose se žrtve od strane pobednika i organizuju gozbe. Uistinu, tok događaja nije sa sigurnošću utvrđen. Broj takmičara nije bio stalan. Žrebom je određivano kojim će redom takmičari nastupiti. Takmičenje se odvijalo po parovima. Pobeđeni je otpadao od daljeg takmičenja koje se nastavljalo sve dok ne bi ostao jedan (konačni) pobednik. U složenim takmičenjima kao što je pentatlon, pobednik je onaj ko je postigao pobedu u najvećem broju disciplina.

Na prvim olimpijskim igrama nije bilo određeno starosno doba takmičara. U početku se radilo o odraslim osobama, a od 37. olimpijskih igara dozvoljeno takmičenje dečaka, ali su se oni odvojeno takmičili. U Pindarovo vreme dečaci nisu redovno mogli da uzmu učešće u pankrationu (rvanje i pesničenje), a ni u pentatlonu. Stariji Heleni su se nadmetali na instrumentima (gitara, frula). Inače, na početku takmičenja nastupali su gimnastičari i konji. Pobednik nije bio vozač ili jahač, nego vlasnik konja. Ponekad su vlasnici nastupali i kao vozači, kao što je to uradio Herodot Tebanac ili Alkibijad.

Nakon završetka borbi rukovodioci takmičenja (agonoteti) su pred gledaocima i takmičarima objavljivali imena pobednika. Pobednik je kao svoju domovinu mogao da označi bilo koje mesto. Dešavalo se da pobednik izabere neki drugi grad umesto svog zavičaja. Uzroci su bili seobe, politički razlozi, ali i obećana nagrada nekog grada ako ga pobednik proglasi za svoj zavičaj. Imena pobednika ispisivana su na kamenim stubovima (stelama) ili na papirusu. Još na mestu pobede pobednika bi njegovi prijatelji i zemljaci u suton pratili kući sa poklikom: “Zdravo, pobedniče!” Ako u međuvremenu nije bila ispevana ni jedna pesma za njega, pevali su mu starinsku epinikiju pesnika Arhiloha prateći ga do Zevsova žrtvenika gde je on prinosio žrtvu. Nakon žrtvenog obreda organizovana je gozba. U domovini, pobednika su očekivale mnogo veće počasti. Njegov povratak bio je najveći praznik. Čitav grad je učestvovao u proslavi. Gozba, muzika i pesme u čast pobednika davale su proslavi obredni značaj. Obično su roditelji ili prijatelji zamolili viđenijeg pesnika da, zbog naklonosti ili za novac, ispeva epinikiju. Epinikije su pevane grupno i to ne samo u svečanoj povorci, već i na gozbi. Ponekad bi grupa prijatelja pevala pred kućom pobednika, kao što je to bio slučaj sa svatovima. Te svečanosti su se obnavljale i povodom prazničnih dana.

Takmičenja se razlikuju po mestu gde su se održavala, po vremenu kada su se održavala i po nagradama koje su se dodeljivale pobednicima. Na najstarijim narodnim takmičenjima nagrade su bile neki vredan predmet (iskovani pehar, lepo izvezena kabanica ili haljina, hiton, nekad običan venac), ali i  ono što je bilo najvrednije iz ratnog plena, jer su se nadmetanja priređivala u čast junaka. Kasnije, kada su nadmetanja poprimila panhelenistički karakter, nagrada pobedniku bila je maslinov, lovorov, peršunov ili od borovih iglica ispleteni venac. Poznato je da su grančice masline ili lovora nošene u obrednim svetkovinama. Na olimpijskim igrama pobednici su dobijali maslinov venac jer je u olimpiskom svetilištu rastao Zevsov gaj od samih maslina. Pindar u trećoj olimpijskoj odi govori o Heraklu, mitskom osnivaču olimpijskih igara, i njegovom putu u zemlju Hiperborejaca odakle je doneo maslinu, zasadio je u Olimpiji i odredio da maslinov venac bude nagrada pobedniku. Solon je propisao nagradu za pobednika na istamskim i na olimpijskim igrama. Prvi je imao da dobije sto, a drugi petstotina drahmi. Kada se ima u vidu “teškoća kojom se novac pribavljao” (Plutarh), kao i to da je jedna drahma odgovarala vrednosti jedne ovce (pet drahmi odgovaralo je vrednosti vola), može se steći predstava o pravoj vrednosti nagrade. U rimskom dobu, pobednici su osim venaca dobijali i grančicu palme. Godine 540. prvi put se dopušta mogućnost da se pobedniku na olimpijskim igrama podigne drveni kip, portretnog oblika, i to tek nakon postizanja tri pobede.

Antičke olimpijske igre ukinuo je vizantijski imperator Teodosije I 394. godine n. e. u ime hrišćanstva. Zgrade i hramovi u Olimpiji su razrušeni, a monumentalna statua Zevsa u sedećem položaju (visina 12, 27 metara, sa postoljem 13, 30 metara), izgrađena od slonovače i zlata, prebačena je u Konstantinopolj gde je 475. godine nestala u požaru.

Pročitaj tekst do kraja»

Љубодраг Симоновић на ТВ “Ин” Бијељина – мај 2012.

Љ

Љубодраг Симоновић на ТВ “Ин” Бијељина, мај 2012.

Линк ка видео прилогу на: http://www.youtube.com/
Видео прилог можете скинути пратећи ово упутство.

У мају 2012. Дуци је гостовао на бијељинској телевизији “Ин” у оквиру емисије “Сасвим лично”. Емисија је снимљена поводом предстојећих олимпијских игара у Лондону да би се показала права сурова позадина спорта и олимпијских игара, чији је утемељивач и оснивач био француз Пјер де Кубертен, наводно “велики хуманиста” како га званичници годинама лажно представљају, а самим тим и олимпијске игре имају тобоже “миротворачки и хуманистички дух”, где је само: ” важно учествовати”, док нам сурова реалност говори да је у спорту само и једино: “важно победити”… и то по свакој цени, по цени људског живота, коју наравно највише плаћају млади људи, будући да се у спорту ни један вреднији резултат или рекорд не може постићи, а да се истовремено човек као спортиста не уништава као људско и биолошко биће, говори Дуци.

Допинг и дрога су главно средство за то, односно “индустрија смрти”, и у ту сврху добро је прочитати следеће Дуцијеве одличне и упечатљиве текстове:

Да се не заборави – смрт Биргит Дресел!
http://www.scribd.com/
Спорт у мочвари дроге:
http://www.scribd.com/

А овај текст је много значајан за разјашњавање позадине олимпизма.

Олимпизам и фашизам:
http://www.scribd.com/

Хуан Антонио Самаранч на нацистичкој прослави поздравља фашистичким поздравом. (кликни на слику да је видиш у пуној величини)

А и нека најновија дешавања нас упозоравају да спортом провејава деструктивни дух капитализма, дух смрти!

Умро фудбалер Еспањола Данијел Харк:
http://bit.ly/NdtDpF

Смрт светског првака после тренинга:
http://bit.ly/NdtQcl

Преминуо српски веслач:
http://bit.ly/L9Oad8

“Српски веслач Немања Нешић преминуо је на тренингу у Смедереву. Двадесетчетворогодишњи Нешић био је један од кандидата за одлазак на Олимпијске игре. За сада се испитују околности под којима је Нешић преминуо, а током дана ће се извршити обдукција.”

Годинама нам политичари преко својих медија и разни “спортски радници” причају, да спорт и олимпијске игре имају “миротворачки, пријатељски и хуманистички дух”, а ево шта је стварно тај “велики хуманиста” Кубертен говорио у својим делима, на око 60.000 страница, која је он, што се упорно крије, завештао Хитлеру и тражио је од нациста да буду “чувари” (?!) његове “хумане олимпијске идеје”.

Кубертен је говорио: “да пријатељство није за људе, него за анђеле” (?!!) што је основ и темељ његове утилитарне педагогије ( http://bit.ly/MOgZyk ), а говорио је још и то, да спорт треба да буде главно средство да се масе држе под контролом и покорношћу, да им буде као духовна дрога, не би ли се тако људи одвратили од проналажења правих узрока проблема у њиховим животима, како би се касније организовали да их реше кад их пронађу.

Ово правило је НСП данас довео до лудила и потпуне идиотизације, јер док се уништава природа и од живота многих људи у свету прави јад и беда, истовремено се ти исти људи примају на лудило спортских спектакла попут олимпијских игара, светских првенстава, и уместо да се побуне против своје про-капиталистичке власти која им уништава животе и прави беду од њих, они се закаче на тв екране да по цео дан посматрају разне спортске догађаје, спектакле, разне идиотске серије и слично…

Дуци је говорио и о Брејвику као чистом дехуманизованом продукту капитализма, као новом врсти убице новог светског поретка, убице терминатора, киборга… коме је живот у капиталистичком систему потпуно испразнио ум, у њему више нема емоција, људскости, он постаје потпуно роботизована наказа за убијање, он постаје терминатор по узору на холивудске филмове.

Многи теоретичари попут Чомског, Петера Слотердијка и други… свесно избегавају да уђу у суштину и бит спорта, будући да се тако у ствари улази у суштину капитализма, јер када имаш права да убијеш на спортском терену, ти онда постављаш питање природе једног друштва, истаче Дуци.

Осим овог сјајног Дуцијевог наступа, погледајте још неке вести, којих има колико хоћете, које указују како услед допинга млади људи спортисти напросто умиру ко покошени на такмичењима, утакмицама и тренинзима, а политичари и “спортски хуманитарни радници” цинично се крсте и чуде, као не знају о чему се ту ради, јер дотични “није показивао никакве знаке да је болестан”…

Фудбалер преминуо у Италији:
http://bit.ly/MNOl1E

“Пјермарио Моросини, фудбалер италијанског друголигаша Ливорна, преминуо је данас у болници, пошто је на терену доживео срчани удар…”

Преминули хокејеш користио допинг
http://www.vesti.rs/

Смрт кошаркаша у Португалији:
http://bit.ly/MNOKks

“Амерички кошаркаш Кевин Вајдмонд из лисабонског клуба Оваренсе преминуо је у недељу у полувремену утакмице са Академиком, која се играла у граду Леирија…”

Љубодраг Дуци Симоновић: Интервју из 1972 године

Љ

Љубодраг Дуци Симоновић: Интервју из 1972 године

Линк ка видео прилогу на:http://www.youtube.com/
Видео прилог можете скинути пратећи ово упутство.

Ово је интервју Љубодрага Симоновића Дуција из 1972. године са тадашњим популарним ТВ коментатором Драганом Никитoвићем. Чућете Дуцијева тадашња размишљања о спорту, кошарци и свом упоредном успешном школовању. За све нас који смо били сведоци тога времена, укључујући и Дуција наравно, интересантна је та 40-огодишња дистанца, са становишта живота као једног непрекидног динамичног процеса промена, наших схватања, веровања, очекивања… и данашњег тренутка.

Љубодраг Дуци Симоновић: Зеитгеист фашизам

Љ

Љубодраг Дуци Симоновић: Зеитгеист фашизам

Линк ка видео прилогу на: http://www.youtube.com/
Видео прилог можете скинути пратећи ово упутство.

Ускоро ћете почети да читате текст Љубодрага Симоновића Дуција о правој и скривеној позадини Зеитгеист покрета…

ТВ Палма Плус 18.02.2012.: Љубодраг Симоновић – Куда иде овај свет?

Т

Тема емисије код Оливере Милетовић на ТВ Палма Плус “Питања и одговори” у којој је гостовао Љубодраг Симоновић Дуци, била је анализа стања у свету, као и критика грађанске класе, малограђанштине, на чијим “носилима” се и остварују разни фашизми у доминантном деструктивном капиталистичком поретку који влада у свету.

ТВ Палма Плус 18.02.2012.: Љубодраг Симоновић – Куда иде овај свет?

Линк ка видео прилогу на: http://www.youtube.com/
Видео прилог можете скинути пратећи ово упутство.

У том контексту, Дуци је критиковао и савремене интелектуалце, попут Ноама Чомског, који немају храбрости да у својој критици буду темељнији и потпунији, да опишу право стање ствари и узроке претешке ситуацију у којој се њихова друштва и човечанство налази, јер, да су радикалнији у својој критици, били би збрисани и избачени из друштвеног живота, са факултета, из јавности. Грађанска класа, малограђанштина, је одговорна за тешко стање у свету, јер је саучествовала у свему што су у њиховим друштвима њихови “лоши момци” чинили у њихово име, нису само Хитлери криви и одговорни.

Дуци се дотако и Србије и решењима како да се ми понашамо, Европске Уније, Зеит Геист покрета као једног савременог фашистичког покрета који је пун замки, зато је и пријемчив младима. Говорио је о технократској свести и идеологији која потпуно брише историјско и културно-духовно наслеђе сваког народ и човека, као и о многим битним стварима које помажу да се види и сагледа права слика једене од највећих криза која је снашла човечанство од свог постојања, захваљујући свеуништавајућем капитализму!

Љубодраг Симоновић Дуци: Интервју дат студентима о кључним проблемима

Љ

Поводом недавних студентских протеста студенти су се ангажовали да интервјуишу Љубодрага Симоновића Дуција, да чују његово мишљење. Дуци је био критичан према тим протестима, јер су они генерално били трговачког карактера, парцијални, краткорочни и реакционорног карактера. Дакако, овај критицизам се суштински односи на сву омладину у Србији, али студенти као млади људи су веома битна повезујућа карика у нашем друштву, интелектуални слој који треба да буде предводник свих истинских промена у нашем друштву које ће бити хумано и солидарно.

Љубодраг Симоновић Дуци:
Интервју са студентима о кључним проблемима (1)

Линк ка видео прилогу на: http://www.youtube.com
Видео прилог можете скинути пратећи ово упутство.

Љубодраг Симоновић Дуци:
Интервју са студентима о кључним проблемима (2)

Линк ка видео прилогу на: http://www.youtube.com
Видео прилог можете скинути пратећи ово упутство.

Поред разних других ствари, срж Дуцијеве критике студената је да занемарују свеопшти еколошки контекст живљења, који је све присутнији и драматичнији, јер свеуништавајући фашизоидни капитализам у све већем обиму загађује природу на Планети: воду, ваздух, земљу, нуклеарно загађење ( у Србији имамо злочин екоцида и геноцида путем загађења осиромашеним уранијумом) и ту сад произилази једно суштинско питање:

Где ће сутра ти млади људу да живе са својим породицама, својом децом?

Другим речима, шта Дуци поручује студентима, он им не поручује да се не боре за смањење школарине и сл. већ да у свим протестима доминантна водиља треба да им буде борба за један нови хуманији свет, опстанак у природном простору, очување животне средине у природном незагађеном облику, борба за исхрану природном незагађеном храном, јер у противном, ограничавање борбе студената на борбу за њихове парцијалне интересе, довешће их у ситуацију да ће бити прогутани, заједно са свима нама, у ништавилу капитализма на путу ка уништењу човека, природе, читавог човечанства!

И шта ће им онда вредети јефтинија школарина и сл., када ће кад дође време да оформе своје породице, ако их и оформе, тихо умирати заједно са својом децом од затроване хране пуне разних хемикалија, ГМО хране, затроване воде, загађеног ваздуха, фармацеутксе мафијашке тровачнице разним лековима…?

Наравно, то што Дуци критикује студенте и младе људе не значи да је негативан према њима, дапаче, он им се управо очински обраћа са пуно пажње, увиђајности и љубави, али мора мало пре свега да их очинском пажњом отрезни, управо зато што их воли! Разуме Дуци у потпуности студенте и младу генерацију, није им лако, има пуно странпутица на које их наводи систем капитализма који од човека ствара дехуманизованог човека, потрошачку животињу, робота и идиота које стоји пред телевизором пијућу смрдљиву кока колу.

Неупоредиво је теже данашњој генерацији студената да се изборе за било шта, него пре 50 година, треба заиста бити надчовек у људском смислу да би се данашњи млад човек одупро ништавилу капитализма, али зато стоји чињеница и одговорност данашње генерације младих људи у Србији и целом свету, они су заправо једина и задња генерација која може спасити Србију и човечанство од ништавила капитализма које прети да уништи човека, ма које нације или вере био!

Из тог разлога, ово је један од најбољих интервјуа којег је Дуци дао младим људима, са пуно пажње и увиђајности, али и са доминантном отрежњавајућом компонентом која може бити одскочна даска свим студентима и младим људима да се пробуде и почну да се боре за суштинске ствари, јер време је већ готово истекло, крајњи је час за креативну суштинску преорјентацију.

Питања су била добра, тако да је Дуци говорио о многим стварима које тиште студенте и младе људе: о образовању, о проблемима самих студената, о запослењу, о међуљудским односима, о љубави, о илузијама “бољег живота” на западу и ЕУ које им сеје актуелни пљачкашки режим, о њиховим професорима, о дроги и марихуани која је све присутнија међу младима, за чиме они све више прибегавају.

Послушајте, заиста је много корисно.

Љубодраг Симоновић о спорту, капитализму, западу

Љ

Спорт настаје са капитализмом

Линк ка видео прилогу на:http://www.youtube.com/
Видео прилоге можете скинути пратећи ово упутство.

Спорт, као снажан инструмент капитализма, постао је доминантна духовна дрога у циљу идиотизовања маса, младих људи и осталих потлачених, да им се уништи ум, да се од њих свесно и намерно створе фашистичко хулиганске хорде које ће се међусобно пребијати и убијати, уместо да млади људи упру прст у чело, да размисле, и да се боре против главног узрочника тих ствари, против разарајућег и свеуништавајућег капиталистичког система владања, и режима који тиме управљају.

Мислим да сте приметили, скоро редовно када се одржавају спортски спектакли, у истом периоду ова домаћа окупациона власт донесе неку лошу одлуку по Србију, масе набију у дворане, а протеста нема.

Тако је и било за време доношења самоубиствене сребреничке резолуције у Скупштини Србије 30 марта 2010. Истог дана је одиграна утакмица Партизан Макаби, а маса младих се данима путема медија ложила на ту утакмицу.

Шта запад стварно мисли о нама

Линк ка видео прилогу на:http://www.youtube.com/

Оно што је Љубодраг Симоновић Дуци говорио још 1996-те на трибини у Параћину о томе како нас запад стварно види, а то је да смо ми за њих само обична стока и ђубретарска радна снага, сада најбоље осећамо и доживљавамо.

Љубодраг Симоновић Дуци:

“Капитализам има две форме. Једна је песница, то је фашизам! А друга је, рука, да те усиса унутра и да од тебе направи свога роба путем новца.”

Лако је борити се кад знаш где ти је непријатељ, каже Дуци, али ова друга борба за идентитет, духовност и како бити нормалан, је тежа, јер смо свакодневно изложени заглупљујућим и пропагандним тортурама преко малих екрана главних електронских медија.

Још је теже, кад те не само запад сматра за стоком и ђубретом, већ и домаћа властодржачка структура, али борити се за себе, своје породице и земљу морамо, немамо резервну државу.

Љубодраг Симоновић – Дуци на СОС каналу, децембар 2002. – Спорт и расизам

Љ

Тема ове следеће емисије из Дуцијевог серијала на “СОС” каналу била је “Спорт и расизам”, и тим поводом на самом почетку је био дат кратки прилог о томе из Дуцијевог филма “Олимпијски пламен”. Међутим, пошто је емисија ишла уживо, дало се претпоставити да ће гледаоци постављати разна друга питања, оно што их тишти, Дуци је одговарао на све то, и емисија је била веома занимљива! Људи су отворили душу и дали потпуну подршку Дуцију за оно што ради.

Љубодраг Симоновић – Дуци на СОС каналу, децембар 2002. – Спорт и расизам

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Јавио се био и један једини провокатор, који је на самом почетку скренуо пажњу Дуцију:

” да не брка спортски канал са политиком, као и спорт са политиком, у својим емисијама на “СОС”у…. па да помиње актуелну власт и да због тога можда СОС неће добити фреквенцију итд… “

… што је чиста будалаштина и прљаво подметање, јер све те мале ТВ станице попут храброг “СОС”-а, који уопште није спортски канал, баш и позивају Дуција да критички прича то што прича (јер сви заправо и знају оно што он прича, зашто би га иначе и звали на гостовања), дакле и о спорту као чистој политици и нераскидивој вези са њом, што је данас свакоме јасно! А уосталом, каква је то земља где треба некој телевизији да, када због тога што на њој критикујуш јавно актуелну власт, укинеш фреквенцију за емитовање програма, што алудира овај лик?

Фашистичка!

Многе будалаштине је пропагирао овај гледалац, као грађанин он има права да мисли то што мисли, али следеће речи га одају да је провокатор:

“… па баш у капиталистичким земљама се најманје уништава природа, и највише се чува (!?) а више се троши природа у Африци, Азији и на истоку…”

… што је чиста глупост јасна сваком човеку. Па после сам себи противуречи:

“… цео свет нема производњу као Америка једна једина.”

Па човече божји, па о томе се и ради, због тога та америчка индустријска производња највише и загађуј природу, о томе постоје и званични подаци, и како се сад у капиталистичким земљама “највише чува природа?!”

Тај провокатор је изрекао још једно бесмислено становиште и закључак с алузијом да се прихвати овај свет под јармом капиталистичког система као нешто “нормално”:

“… постоји једно правило, ако можеш нешто да промениш, промени одмах, ако не можеш, дигни руке…”

Јели… ?

Па да је тако многе државе које су биле колоније не би никад постале независне државе да су као по теби, одустале од борбе за независност “јер то не може одмах”. Да је тако човечанство се не би никад ослободило разних предрасуда у корист еманципације друштва.

Ти би све одма, је ли?

А да си којим случајем ноторни алкохоличар, да ли би се ти баш одмах решио алкохолизма, или би, пошто не можеш то одмах, диго руке од свега и наставио да се “дружиш” са флашом…?

Вероватно би “одмах одустао”, пошто пропагираш то правило. Када све то будете гледали и слушали, биће вам јасно да је човек провокатор.

Наравно, још једном понављам… човек има права да тако размишља, али то је његов свет, не наш, слободарски, за којег ћемо се борити ма колико година било потребно за то…!

Све у свему емисија је била изузетно жива и интересантна, моноге је корисне ствари Дуци причао, људи су се непрекидно јављали да га подрже и да му поставе питање.

Дуци на ТВ Палма Плус, 05.05.2006.

Д

Одмах да вам кажем да ми је снимак овако послат, без једног мањег дела емисије где је приказан инсерт из Дуцијевог документарца:”Олимпијски пламен”, али наравно нећете ништа пропустити од Дуцијевог инспиративног говора. Говорио је пуно тога…

Дуци на ТВ Палма Плус, 05.05.2006.

Линк ка видео прилогу на YouTube
Видео прилог можете скинути преко овог сајта.

Љубодраг Симоновић – Дуци је говорио о Европској Унији, о Америци, о фашизму као “песници капитализма”… но, истакао бих пар ствари, а остало ћете сами чути.
Дуци је указивао на уништавајућу улогу капитализма због обневиделе, монструозне и фанатизоване свести владара света који путем машинерије капитализма уништавају све живо, нашу животну средину, а самим тим и човечанство! Да су фанатизивани и болесни говори чињеница, да они уништавају природу и свет у којем и они сами живе, њихова деца, унуци и просто је то невероватно кад се сагледа та њихова монструозна фанатизована свест у светлу ове чињенице!
Капитализам, заправон “дух капитализма”, како је почео, тако је и наставио да се спроводи у другим земљама, путем Кисинџеровог “обрасца”. Прво се претходно парама купи медијска сфера, новинари, професори, интелектуалци… и после све иде лакше. Тако се потом лако “инсталира” домаћа окупациона власт за испирање мозгова масама, и пљачку привреде. То се и десило код нас када је ДОС дошао на власт. Од тада је престала да тече историјска слободарска самосвест нашег народа, и почело је његово нестајање, нестајање наше историјске слободарске традиције и богатог културног наслеђа. Представници те ДОС власти од самог почетка своје окупације непрекидно испирају народу мозак говорећи да смо ми нико и ништа, неписмени полуидиоти без историје, идиоти који су и заслужили све ово што им се догађа, а све са циљем да се сами погнутих глава стидимо себе, јер смо ми наводно “нико и ништа”, обична ђубретарска и слугерајска радна снага за рачун капиталиста, и док те битанге буду на власти то ће се и наставити…!
Поводом овога индикативан  пример је био када је Дуци причао да је заједно са својим комшијама у згради где станује, направио леп амбијент око зграде, тај потез су следиле комшије из других оближњих зграда. Засадили су цвеће, јеле и брезе… и нико да се у медијској сфери сети да јавно помене и похвали и такве примере, којих наравно има и на другим местима!

“Ево, то… то смо ми, српски народ, погледајте како смо направили повољан амбијент око зграда, сво то зеленило…”

Али не, ни у лудилу то нећете чути да се то у медијима истакне од стране ове ДОС окупацијске власти, већ се стално и опсесивно приказују лоши примери. Кад човек прати сву ту њихову медијску сферу, испада да смо ми необразовани, неписмени, дивљаци, примитивци, и да треба да се већ једном “цивилизујемо”. Наравно, ми знамо да то није тако, али морамо да се боримо да комплетно сменимо ову власт, иначе ће се наше нестајање као самосвесног слободарског народа наставити.

Дуци је нешто говорио и о Хитлеру, Клинтону, Бушу,  упоређивао је њихове личности, и још много тога. Погледајте и послушајте.

Noviji tekstovi

Poslednji Komentari

Arhiva

Kategorije

Meta Linkovi

Pratite Ducijev rad i na fejsbuku