По Марксу, природа по себи, што значи као самосвојни ентитет, не постоји за човека. Природа као датост је апстракција, тачније, она је за човека пука спољашњост. Тек кроз (само)свесни делатно-мењалачки однос човека према природној животној средини она постаје за њега специфична (конкретна) спољашњост. Природа је за „примитивног“ човека непосредна животна средина и као таква извор живота и смрти. Постајањем човека, пре свега путем рада, самосвесним и самосвојним људским бићем природа постаје за њега конкретна другост, а његово природно биће добија хуману димензију. Ради се о односу човека према природи и о конкретној историјској природи тог односа који зависи од степена ослобођења човека од природе. Без делатно-мењалачког односа према природи човек не може да стекне представу природе као такве, као ни представу о себи као специфичном природном и самосвојном људском бићу.
Теза да је „природа друштвена категорија“ (Маркс) значи да је конкретна историјски условљена друштвеност основ конкретног односа према природи и да је као таква полазиште за разумевање историјског односа човека према природи. За капитализам важи оно што важи и за друге друштвено-економске формације: друштвеност се заснива на раду. Капиталистички рад има карактеристике које га чине блиским претходним облицима рада: он представља средство за ослобађање човека зависности од стихије природе и начин развоја стваралачких моћи човека. Другим речима, путем рада човек обезбеђује опстанак и отвара просторе слободе. Специфичност капиталистичког рада условљава специфичност друштвености и самим тим специфични однос човека према природи. По Марксу, капиталистички рад заснива се на апсолутизованом принципу профита и инсистира на све продуктивнијем искоришћавању природе. Он доводи до отуђења човека од природе на тај начин што му одузима природу као „предмет његове производње“. Маркс је превидео да капиталистички рад не подразумева само “поседовање” и “употребљавање”, већ и уништавање природе, што значи да он доводи човека у све већу зависност од осакаћене природе. У коначном, однос човека према себи, другим људима и природи није посредован “отуђеним радом”, већ деструктивном природом капиталистичког начина репродукције. Будући да је природа „анорганско тело“ (Маркс) човека, уништавање природе истовремено је уништавање човека као природног и тиме људског бића. Човек се у процесу капиталистичке репродукције не “отуђује” само од себе и своје “органске” природе већ се, постајући оруђе за репродукцију капитала, дегенерише као природно и људско биће. Истовремено, уништење природе производи све дубљу егзистенцијалну кризу која утиче на свеукупни друштвени живот и која, у коначном, води уништењу човечанства.
У модерном добу однос према природи и схватање природе условљени су специфичном природом капиталистичког овладавања природом путем на капиталистички начин развијеним производним снагама. У савременом свету владајући однос према природи и човеку појављује се у облику тотализујућег комерцијализовања природе и друштва. Ради се о „потрошачком друштву“ у коме доминира деструктивни рад и потрошачки начин живота који има деструктивни и тоталитарни карактер, што значи да је сам капиталистички условљени живот постао уништење природе и човека. Уколико се пође од Марксовог најважнијег методолошког постулата да је „анатомија човека кључ за разумевање анатомије мајмуна“, онда је „потрошачко друштво“, као највиши степен у развоју капитализма, полазиште за одређивање друштвености која посредује између човека и природе. А то је историјски период који недостаје у Марксовој критици капитализма.
Маркс не долази до појма природе у односу према деструктивној капиталистичкој пракси, која се заснива на капиталистичком начину развоја производних снага који прерађује природу тако што је своди на простор репродукције капитала и уништава њене животворне потенцијале, већ на основу људске праксе као прерађивачко-мењалачке делатности са којом се реализују еманципаторски потенцијали материје. Заправо, тек у односу према све реалнијој могућности уништења живог света природа постаје за човека оно што у својој бити јесте: животворна целина. Друштвеност не подразумева само конкретни однос човека према природи, већ и природу као животворну целину и човека као оплемењено животворно биће које је интегрални део природе. Природа је специфично организована материја која има своју „дијалектику“ развоја која је условила настанак човека као највишег облика у развоју материје. Она има самосвојност коју човек мора да поштује да би опстао као живо биће и као човек. Однос човека према природи могућ је зато што је природа самосвојна животворна целина и условљен је карактером саме природе, односно, карактером човека као природног бића. Природа као животворна целина представља конкретни материјални свет за човека и као таква је извориште из кога човек црпи своју животворну моћ. Она није само предмет рада, већ је пре свега животна средина која условљава развој човека као телесног, интелектуалног, еротског, животворног, историјског, естетског, друштвеног, визионарског, слободарског бића… Самосвојност човека као еманципованог природног бића непосредно је условљенa самосвојношћу природе као животворне (родоносне) органске целине. Човек „носи“ природу у своме телу и напаја се њеним моћима у природној средини у којој живи. Промене у природи непосредно утичу на човека као природно (телесно) и људско биће. Све драматичније последице деструктивног односа капитализма према природи указују на то да човек може да опстане само као њен животворни део.До тога је, још средином 19. века, дошао северноамерички поглавица племена Сијетла који је, заједно са својим сународницима, на најнепосреднији начин доживео екоциднo-геноцидну природу капитализма.
Култ природе код „примитивних народа“ заснивао се на страху од природних сила. Код северноамеричког поглавице племена Сијетл (у писму упућеном америчком председнику Пирсу из 1854. године) није страх од природних сила основ стварања култног односа према природи, већ егзистенцијална зависност староседелаца од природе и страх од белих колонизатора који уништавају живи свет и на тај начин основе њиховог опстанка. Он култом не изражава страх од природе, већ захвалност што природа омогућава његовом народу да живи и опстане. Природа добија статус „мајке доброчинитељке” која својој деци обезбеђује ваздух, воду, храну, светлост, топлоту… За северноамеричког поглавицу природа није пука материја, већ је целовити животворни организам. Отуда он персонализује како животиње, тако и планине, реке, прерије… Природа није сировина и као таква објекат прераде и искоришћавања, већ је животворна целина и као таква „велико биће“ из кога је човек настао. Човек није „господар и поседник природе“ (Декарт), ни неко ко је путем рада и савладаних сила природе (технике) претвара у корисне предмете (Маркс), већ је „влакно у ткачници живота“. Свет је животворна органска целина у којој је све повезано тако што је међусобно условљено. Опстанак целине условљен је опстанком делова који се налазе у егзистенцијалној међузависности, с тим што је опстанак сваког дела условљен опстанком целине. Истовремено, природа представља својеврсну материцу у којој човек једино може да опстане као њен органски део. Поглавица указује на то да није само тело, већ да заједно са телом читава жива и нежива природа представља човеково јаство. Тврдња поглавице да је природа „ткачница живота“ и да је човек „само влакно у њој“ указује на онтичку димензију природе и на то да човек може да опстане само уколико је део природе и уколико природа као целина није угрожена. Животворни пантеизам основ је онтолошког поимања природе и човека као природног бића. Животворност природе као животворне целине представља основ, ограду и путоказ људској делатности. Истовремено, за северноамеричког поглавицу људска заједница није специфична друштвена, већ је природна заједница и као таква пуки део природе као животворне целине. Сходно томе, човек није друштвено, већ природно биће.
Код поглавице нема речи о ослобађању човека од природне стихије, а извесна егзистенција човека не постиже се овладавањем, већ потпуним потчињавањем природним силама. Природа није „непријатељ“ човека, није „извор опасности и неизвесности“, није „дивља“ и „сурова“ већ, као животворна целина, има оплемењујући утицај на човека. Поглавица не полази од „прогреса“ и „слободе“,већ од угроженог опстанка живог света и човека и у том контексту од деструктивног односа капитализма, који се појављује у виду европских колонизатора, према природи, и самим тим према човеку као делу природе. Његов натурализам нема слободарски и визионарски, већ конзервативни и адаптивни карактер. Он не тежи стварању света слободних људи, већ очувању живота у коме је човек у потпуности подређен природи. Његов приступ природи има анти-израбљивачки, али истовремено и анти-еманципаторски карактер. Код поглавице нема оживотворења животворних потенцијала природе путем стваралачко-оплемењујуће људске праксе. За њега сам живот човека који је у потпуном складу са природним процесима представља истовремено оплемењујући (животворни) однос према природи. У том контексту појављује се домородачка религија која је, заправо, обоготворење (и на тај начин овековечење) живота човека као саставног дела природе, с тим што путем човековог животног активизма природни процеси добијају антрополошки појавни облик. Северноамерички староседелац је отелотворење човека који живи у потпуном „јединству“ са природом и као такав је највиши могући (природни) облик човека. Управо живећи „у јединству“ са природом човек потврђује своју хуману природу, и обратно: раскид живота у јединству са природом води изопачењу човека као природног и тиме хуманог бића и до уништавања живота (човечанства). Хуманизам је сведен на обоготворени натурализам.
Схватање да је човек слободарско биће представља полазиште Марксовог односа према природи. Из тога следи да се однос човека према природи заснива на сукобу између детерминизма и слободе: природа је неслобода – човек је слобода. Необуздана природа је та која ограничава слободу човека и угрожава његов опстанак. Смисао историје је ослобађање човека природног детерминизма и његово постајање слободним људским бићем – што значи еманципованим природним бићем. По Марксу, човек је у природном стању пуки припадак природе и као такав је њен роб. Истовремено, његова егзистенција је непрестано угрожена будући да није у стању да произведе храну, да створи себи сигурно станиште, да се излечи… Маркс у ослобађању човека од потчињености природним силама и у ослобађању човека од пуке природности (превазилажењем нагонске природе човека развојем његових универзалних стваралачких моћи и на тој основи постајање човека еманципованим природним бићем) види основни услов људске слободе и, истовремено, основни услов обезбеђивања извесне егзистенције човечанства. Нема „помирења“ са природом све док човек не овлада природним силама. Природа стиче могућност да буде „уразумљена“ тако што човек путем развоја производних снага стиче способност контроле над њом. Капитализам, као поредак који успоставља власт човека над природним силама и користи их као средство за претварање природе у корисне предмете, ствара могућност за „скок из царства нужности у царство слободе“ (Енгелс), што значи за скок из неизвесне у извесну егзистенцију. На историјском путу слободе природа је сведена на објекат прераде, а капиталистички развој производних снага има револуционарни и самим тим прогресивни карактер.
По северноамеричком поглавици, борба за опстанак не заснива се на социјално-дарвинистичком принципу „борба свих против свих“ (на коме се заснива либерални капитализам), већ на саживоту свих са свима укључујући и живу и неживу природу која омогућава опстанак човека. Уместо „усавршавања“ животињских врста по принципу „јачи опстају“, доминира принцип да је опстанак сваког живог бића основни услов за опстанак свих, с тим што се опстанак живих бића сагледава у контексту опстанка природне животне средине. По Дарвину, жива бића мутирају прилагођавајући се животној средини, с тим да она којима то не успе изумиру. Поглавица има у виду хармонични саживот живих бића и активну адаптацију човека на природне услове у којима живи, што значи има у виду борбу човека да спречи промене у природи и живом свету које ће довести у питање његов опстанак. Његова интерпретација односа човека и природе не појављује се у односу према природним процесима, већ у односу према новом начину односа према природи који доноси бели човек (капитализам) и самим тим према људима који живе у природи. Бели човек је тај који нарушава егзистенцијалну равнотежу у природи, која се заснива на саживоту живих бића и природне (животне) средине, и на тај начин угрожава опстанак животиња и човека. Више се не ради о мутацији човека која је условљена његовом адаптацијом на природну животну средину, већ о капиталистичкoj мутацији која је условљена адаптацијом човека на технички свет путем техничких средстава и на технички начин. Она не доводи до усавршавања људске врсте, већ до њеног дегенерисања и уништења. Дарвин се бави настанком и развојем животињских врста; поглавица се бави угрожавањем опстанка животињских врста и човека. Природа постаје јединствени живи (животворни) организам и добија интегришућу онтолошку димензију путем идеје „мајке“ као „ткачнице живота“.
Марксов „хуманизам-натурализам“ не појављује се само у односу према пукој природи, већ (као и код поглавице) у односу према капитализму. „Хуманизам“ није само превазилажење природног, већ и друштвеног поретка који се заснива на борби између људи за опстанак. Критика природног стања постаје критика либералног капитализма који се заснива на социјалном дарвинизму. Беспоштедна борба за опстанак између животињских врста, право јачега – све је то изведено из „природног стања“ и постаје „природно“ покриће за капитализам и доказ његове вечности. Маркс превиђа специфичност капиталистичке борбе за опстанак. У природи борба за опстанак основ је опстанка и развоја живог света. Она условљава егзистенцијалну целовитост живог света и развој од нижих ка вишим животним облицима, што значи стварање квалитативно нових животних облика: она има животворни (родни) карактер. У капитализму борба за опстанак води се путем апсолутизованог принципа учинка који има квантификујући карактер и који се заснива на принципу неограниченог увећавања профита. Борба за победу (елиминација) која се постиже постизањем већег квантитативно мерљивог учинка је капиталистички облик „превазилажења“ природне селекције. Капиталистички дарвинизам је на капиталистички начин дегенерисана природна селекција која се заснива на апсолутизованом принципу квантитативно мерљивог учинка (тржиште-профит), што значи на уништавању родног (животворног) карактера природне селекције која пружа могућност за стварање виших животних облика – новог квалитета живота.Уместо да ствара нове, капитализам уништава постојеће животне облике и дегенерише човека лишавајући га природности (денатурализација) и људскости (дехуманизација). Он, заправо, уништава човека као живо биће и ствара од њега робота, а од природе и друштва технички свет. Капиталистичка борба за опстанак нема животворни, већ деструктивни (ништећи) карактер. У монополистичком капитализму, у коме владају принципи „Велика риба прождире малу рибу!“ и „Уништи конкуренцију!“, дошло је до коначног обрачуна с принципом „Конкуренција рађа квалитет!“ на коме се заснивао „прогрес“ у либералном капитализму. Борба за опстанак “превазиђена” је тако, што је постала уништавање живота. Она се не заснива на борби за опстанак између људи, већ на борби за опстанак између капиталистичких концерна, што значи да се не руководи егзистенцијалним потребама живих бића, као што је то у природи, већ нехуманим и анти-животним интересима капитала. Њу не покреће немаштина, већ стицање профита и на том процесу заснован развој “потрошачког друштва” у коме стварање и стицање добара постаје начин уништавања човека као културног и биолошког бића, као и природе. У крајњем, конкуренција не подразумева само уклањање слабијих, већ уништење човека као живог бића и природе као животворне целине.
За разлику од северноамеричког поглавице за кога је човек део природе и који ствара митолошку везу између човека и природе, за Маркса човек је постао еманциповано природно биће тако што је стекао способност да, као специфично стваралачко-слободарско биће, има мењалачки (прерађивачки) однос према природи. Отуда проистиче идеја о хуманизовању природе која је уобличена у Марксовим „Економско-филозофским рукописима“. По Марксу, природа нема своју животворну аутентичност и еколошку целовитост, већ је сведена на стихијско догађање. Маркс се обрачунава с идејом да природа има онтичку димензију, што значи да је схватање природе независно од конкретног историјског односа човека према природи и стога има не-друштвени и не-историјски карактер. Када пише о “деструктивности”капитализма (у “Основи критике политичке економије“) Маркс има у виду превазилажење “идолатријског односа према природи”, будући да “капитал непрестано све револуционише рушећи препреке које ометају развитак производних снага, проширења потреба, разноликост производње и искоришћавање и размену природних и духовних снага.” Маркс превиђа да капиталистичка деструкција идолатријског односа према природи, коју он поздравља, нема животворни и еманципаторски, већ анти-егзистенцијални карактер. Обрачун с идолатријским односом према природи који се ослања на „револуционарни“ карактер капитализма истовремено представља обрачун с природом као животворном (родном) целином чији је човек само органски део. У „примитивним“ праисторијским као и преткапиталистичким облицима живота човек је, упркос подређеног положаја у односу према природи, живео, развијао се и опстао – као и живи свет на земљи. Након два века живота под капитализмом човечанство се нашло над ивицом провалије. Када се имају у виду размере уништења до којих ће доћи развојем капитализма, може се закључити да су у егзистенцијалном смислу и најпримитивније људске заједнице супериорне у односу према капитализму. Отуда не изненађује да се све већи број људи окреће оним религијама које имају идолатријски однос према природи. У том контексту, писмо поглавице племена Сијетла добило је прворазредни значај, посебно због тога што се у њему на изванредно пластичан и визионарски начин указује на тенденције развоја капитализма као поретка који уништава природу и човека. Питање пропасти северноамеричких староседелаца постало је у савременом свету питање опстанка човечанства. То је оно што писмо поглавице племена Сијетла чини блиским све већем броју људи који пропадање живота на планети са правом доживљавају као сопствено пропадање.
Филозофија живота поглавице племена Сијетла проистиче из животне филозофије северноамеричких староседелаца: начин обезбеђивања егзистенције условио је однос према природи. Они се не односе према природи на основу рада са којим се природа прерађује у корисне ствари, већ као корисници дарова природе (сакупљачка делатност и лов). Живећи као део природе и немоћни да делују на природу и на тај начин обезбеде егзистенцију, домородци су били изузетно рањиви на угрожавање успостављене равнотеже у природи. Индикативан је њихов однос према дивљим биволима. Они су били животно заинтересовани да се број бивола не смањује и убијали су их у оној мери која је била неопходна да обезбеде егзистенцију. Начин на који је амерички капитализам уништио северноамеричке староседеоце упућује на праву природу капитализма: геноцид над домородцима заснива се на екоцидном односу према животној средини. Економска експанзија капитализма, што значи претварање природе у економски простор њеном технизацијом, довела је до систематског уништавања природе и на тај начин до уништења домородаца.Амерички староседеоци уништени су пре свега на тај начин, што је уништена њихова животна средина и тиме животињске врсте од којих је зависио њихов опстанак. Полазећи од тога поглавица је дошао до истине која има судбински значај за човечанство: оно што се деси животињама, десиће се човеку. „Пророчанство“ поглавице нема религиозни ни спекулативни, већ емпиријски карактер: оно се заснива на непосредном животном искуству северноамеричких староседелаца. Живећи у јединству са природом, они су на најдраматичнији начин доживели екоцидну природу капитализма и на основу тога били су у стању да увиде његову суштину и последице које ће уништавањем природе неминовно настати. Што се тиче градова, они су тотализовани капиталистички простори и као такви капиталистичка гета. У њима је природа сведена, у виду „зелених површина“, на сурогат природног простора који је организован по принципима техничке рационалности и ескејпистичке функционалности.
Настојећи да од живота северноамеричких староседелаца створе модел живота коме савремени човек треба да тежи, острашћени „натуралисти“превиђају битне „детаље“ из живота северноамеричких домородаца који се не уклапају у идиличну слику који они о том животу настоје да створе. Непосредна егзистенцијална зависност од природе условила је карактер односа између домородачких племена. Настојање да се заштити територија која је представљала животни простор племена (пре свега ловишта) доводила је до непрестаних сукоба. Домородачка племена налазила су се у стању сталног рата који је имао истребљивачки карактер. То је непосредно условљавало начин живота, обичаје, морал и религију северноамеричких староседелаца. Највиши узор младим домородцима није био мирољубиви и умни човек, већ „велики ратник“ који се неустрашиво бори за опстанак свог племена и беспоштедно се обрачунава с припадницима противничких племена. Европски колонизатори вешто су користили сукобе између староседелачких племена – стајући час на страну једних, час на страну других – да би их лакше поробили и истребили. У данашњем свету толико идеализовани начин живота северноамеричких староседелаца био је, заправо, један од узрока њихове пропасти. Тек када је човек стекао способност да путем рада обезбеди своју егзистенцију, и на тај начин се ослободи непосредне зависности од природе, створени су реални друштвени услови за миран саживот људи. Настанак класног друштва онемогућио је оживотворење пацифистичких потенцијала људске заједнице чији се опстанак заснива на раду.
44.05970122.104391
