Дијалектика је стварна и истинска снага друштвеног развоја која је уобличена у дијалектичким законима који су логика историје и као такви самосвест историјског развоја друштва. Као метод, дијалектика је средство за утврђивање природе друштвених појава путем дијалектичких закона, тачније, средство за њихово „претварање“ од апстрактних у конкретне историјске појаве. Путем дијалектичких закона пуки фактицитет прошлости постаје историјски развој друштва. У том контексту, дијалектика може бити схваћена као врховни уређивачки принцип историје који отвара хоризонте будућности: она је основ историчности друштва. Путем дијалектике човек излази из мрака прошлости на светлост историје и постаје самосвесно историјско биће. Само путем дијалектичке самосвести човек може да се односи према свету тако да ствара будућност.
По Марксу, „дијалектика у позитивно разумијевање постојећег стања уноси уједно и разумијевање његове негације, његове нужне пропасти; јер сваки постали облик схваћа у току кретања, дакле и по његовој пролазној страни; јер се ничим не да туторисати и јер је у својој суштини критичка и револуционарна“. (21) Овај цитат указује на то, да дијалектика подразумева кретање унапред, што значи да капитализам као историјски поредак не затвара, већ отвара просторе будућности. Уистину, није свака пропаст истовремено негација. Тачније, пропаст подразумева не само могућност стварања новог, већ и могућност уништења свега постојећег. Природа негираног условљава природу негације и тиме конкретну могућност и природу novuma. Да би принцип тоталитета био конкретни историјски принцип, он мора да има у виду специфичност капиталистичког тоталитета, а то значи не само еманципаторске, већ и деструктивне потенцијале капитализма. „Дијалектика негативног“ (Адорно), што значи дијалектика као критичко-мењалачки метод и слободарска пракса, има смисла само уколико се развија у односу према процесу постајања капитализма капитализмом, што значи постајања капитализма тоталитарним деструктивним претком. Блох с правом указује, критикујући Хегела и имајући у виду фашизам, да није свака негација у историји истовремено помак унапред. Међутим, он не увиђа да капиталистичка негација води уништењу света. Нема речи о капитализму као деструктивном поретку и у том контексту о свести о могућности уништења живота као битном садржају револуционарне свести. Маркс превиђа да капитализам дејствује унапред тиме што уништава живот, а то значи тако што ствара последице које доводе у питање могућност будућности и то не само у есенцијалном, већ и у егзистенцијалном смислу. „Пролазност“ не подразумева само кретање унапред, већ и развој процеса деструкције који доводе у питање сам опстанак човечанства. На то је указао Фурије са својом тврдњом да се човечанство налази у стању „материјалног назадовања“ јер (капиталистички) „прогрес“ уништава шуме, падине, изворе воде… Маркс превиђа да капитализам има деструктивне потенцијале и да негација подразумева и могућност њиховог реализовања, што значи да пропаст капитализма подразумева и могућност пропасти живота на планети. У односу према тој могућности појављује се конкретна могућност реализовања стваралачких, слободарских и животворних способности човека. Претварање објективних могућности слободе у реалне могућности ослобађањачовека појављује се у односу према све реалнијој могућности уништења света.
Хегелова дијалектика подразумева могућност будућности на темељу егзистенцијалне извесности. Животје априорни квалитет који се не доводи у питање и на њему је заснована његова дијалектичка пирамида слободе. Код Хегела егзистенцијална извесност основ је слободарског оптимизма (разумна слобода) на чему се заснива вера у будућност. У његовој мисли постоји супротност између ума и чула, интелигенције и природе, субјективног и објективног… али не између живота и не-живота (уништења). Хегелово”укидање” (Auflösung) и “превазилажење” (Aufhebung) подразумевају егзистенцијалну извесност и на њој засновано усавршавање живота. Дијалектичко кретање, као процес постајања живота животом његовим поумљењем, одвија се у неприкосновеној егзистенцијалној равни. Успостављен је идентитет есенције (идеје) и егзистенције (стварности): „Све што је стварно је умно, и све што је умно је стварно“ (Хегел). Умни живот претпоставља егзистенцијалну извесност, а права стварност претставља потпуно реализовање њених развојних потенцијала. Све док не реализује своје развојне потенцијале стварност не постоји у конкретном смислу – она је апстракција. Када стварност постане оно што може да буде она тек онда јесте – постаје стварна у истинском смислу. Догматика Хегелове дијалектике заснива се на томе, да апстрактна (неисторична) идеја појаве претставља основ за одређивање њене конкретности (историчности). Другим речима, суштина појаве одређена је пре него што је она постала конкретна историјска појава, а то значи пре него што су реализовани њени развојни потенцијали, са чиме се ствара нова стварност са новим развојним потенцијалима који превазилазе саму идеју која је критеријум за одређивање истинитости (историчности) појаве. Када се ствари сагледају у односу према капитализму као тоталитарном деструктивном поретку, код Хегела стварно не садржи деструктивну потенцију, а умно не указује на његову деструктивну интенцију.
Код Маркса, као и код Хегела, доминира отвореност будућности која подразумева егзистенцијалну извесност. То је основ његове идеје прогреса: „у крилу“ капитализма стварају се могућности за „скок из царства нужности у царство слободе“ (Енгелс). У том смислу, са капитализмом завршава се „праисторија људског друштва“ (Маркс). Маркс не поставља питање о егзистенцији, већ о истинској историји, што значи о друштву у коме је човек остварио слободу. У Марксовом схватању историјског развоја друштва доминира слободарски и на њему засновани егзистенцијални оптимизам. Он се темељи на вери у човека као универзалног стваралачког бића слободе и на еманципаторским потенцијалима производних снага. Истовремено, у капитализму ствара се клица новог света, што значи да он има историјску родност. Специфичност капитализма као историјски родоносног поретка у односу према претходним историјским епохама је у томе, да се са њим завршава праисторија и почиње права историја човечанства. За разлику од грађанских теоретичара, за које капитализам претставља крај историје, чиме су стерилисани његови мењалачки потенцијали, за Маркса права вредност капитализма огледа се у томе, што се у њему стварају могућности за искорак у ново друштво које ће бити остварење највиших хуманистичких стремљења човечанства. Упркос застојима и странпутицама, капитализам ствара историјско време које тече унапред.
Маркс је заточеник Хегелове дијалектике историје. Он је превидео специфичну дијалектику развоја капитализма, тачније, он је жртвовао дијалектику капитализма дијалектици преткапиталистичке историје. Развој капитализма сагледава се кроз дијалектичку призму претходних историјских епоха и на основу тога се поставља питање његовог развоја и пролазности. Специфичност капитализма као конкретне друштвено-економске формације не чини саставни део историје на основу које се долази до дијалектике историје.Полазећи од Марксовог најважнијег методолошких постулата, да је највиши облик у развоју друштва кључ за одгонетање суштине претходних облика, намеће се закључак да се природа дијалектичких закона не може одредити на основу анализе преткапиталистичке историје, већ да је капитализам као најразвијенији историјски поредак огледало у коме може да се сагледа дијалектика историје. Другим речима, ако је историја извориште и потврда истинитости дијалектике, онда је капитализам као највиши облик у развоју историје полазиште за одређивање истинитости дијалектике, а то значи природе историчности друштвеног развоја.