Настојећи да докажу да је глобализација капитализма неизбежна, грађански теоретичари приказују Маркса као заступника капиталистичког глобализма и на тај начин претварају његову мисао у позитивистичку теорију капитализма. Цитати из Манифеста комунистичке партије користе се за то, да се докаже неминовност и оправданост капиталистичког глобализма. Инсистира се на томе да Маркс у глобализацији капитализма види начин превазилажења „нижих“ (традиционалних) облика друштвеног живота који спутавају развој производних снага и слободу човека, али се одбацује Марксова идеја будућности која се своди на „утопију“ (тачније, на утопизам), или на праксу (бивших) режима „реалног социјализма“. На тај начин, они лишавају Марксову мисао револуционарне бити, а капитализам историјске родности. По Марксу, револуционарна улога капитализма састоји се у томе да он уклања, развојем производних снага и стварањем светског тржишта, све оно у свету што онемогућава „скок из царства нужности у царство слободе“ (Енгелс) и у том контексту уништава митолошки однос према природи. Капиталистички глобализам ствара услове који омогућавају коначно укидање класног друштва и стварање света слободних људи. У том контексту, капиталистичка глобализација има револуционарни карактер и стога супротстављање глобализацији претставља реакционарни акт. Еманципаторски потенцијали које ствара капиталистички развој производних снага на глобалном плану су светло у коме треба сагледати глобалну капиталистичку експанзију. Само у перспективи коначног ослобођења човечанства од егзистенцијалне неизвесности и класног израбљивања, што значи само у перспективи изградње комунистичког друштва, може се на прави начин разумети Марксово виђење капиталистичког глобализма.
Слабост Марксове визије будућности која се заснива на глобализацији капитализма проистиче из његовог схватања природе капитализма. Држећи се у својој критици капитализма егзистенцијалног априоризма и на њему заснованог мита о „револуционарном“ карактеру капиталистичког развоја производних снага и светског тржишта, Маркс је превидео да је капитализам у својој бити екоцидни поредак и да ће се развој капитализма као светског поретка одвијати на темељу геноцидне праксе најразвијенијих капиталистичких држава. Показало се, још у Марксово време, да је уништење читавих народа и претварање њихове животне средине у простор беспоштедне капиталистичке експлоатације основни услов за развој и ширење капитализма. Будући да је био свестан да капитализам пустоши земљиште прекомерном експлоатацијом, Маркс је могао да дође до закључка да ће капиталисти најразвијенијих капиталистичких земаља, и пре него што у потпуности исцрпе земљиште у својим државама, кренути у освајање „животног простора“ широм света. Екоцидни однос капиталистичког система према природи неминовно производи геноцидни однос најмоћнијих капиталистичких држава према „примитивним“ народима и према „прекобројним“ припадницима радничке класе у најразвијенијим капиталистичким земљама. Они су „колатерална штета“ прогреса који се заснива на капиталистичком начину развоја производних снага.
Да Маркс није свој однос према капиталистичком глобализму засновао на миту о „револуционарном“ карактеру капитализма, за њега би стравична судбина северноамеричких староседелаца била упозорење које указује на владајућу тенденцију у развоју капитализма, а то значи да капиталистички начин развоја производних снага има екоцидну и на тој основи геноцидну природу. Капиталистички екоцидни глобализам довео је до тога да је геноцидни принцип, по коме је уништење све већег броја људи основна претпоставка за преживљавање све мањег броја људи, постао стратешки оријентир за економску, политичку и војну праксу најмоћнијих капиталистичких земаља. У том контексту, теза о “пренасељености планете” је начин да се прибави легитимност уништењу милијарди „прекобројних“ да би се најмоћније капиталистичке корпорације докопале сировинских и енергетских ресурса на целој планети. Теорија о „златној милијарди“, на којој је изграђена савремена империјалистичка стратегија Запада, недвосмислено указује на екоцидно-геноцидну природу капиталистичког глобализма. Истовремено, западни капиталистички центри моћи настоје да искористе еколошко пропадање планете, које је условљено њиховом екоцидном праксом, да отму територије које нису под њиховом непосредном контролом и да успоставе екоцидно-геноцидну колонијалну доминацију над читавим континентима. И овде се ради о тотализујућем дејству животне логике капитализма, да од последица уништавања света ствара средство за свој развој.
Наслов једног од најважнијих Лењинових списа Империјализам као највиши стадијум у развоју капитализма, који је постао манифест анти-колонијалне борбе у 20. веку, указује на природу капиталистичког глобализма. Глобалном капиталистичком империјализму потребне су глобалне империјалне политичке, правне, спортске и друге институције. „Међународне организације“ су један од политичких облика у коме се реализује доминација капиталистичких монопола над човечанством. У току је стварање таквог глобалног политичког поретка који одговара глобалном економском поретку који се заснива на владајућим принципима монополистичког капитализма „Велика риба прождире малу рибу!“ и „Уништи конкуренцију!“. Ради се, заправо, о „мондијализму“ који подразумева уништавање нација и њихово претварање у радно-потрошачку гомилу, као и о претварању њиховог животног и историјског простора у предмет економске експлоатације и еколошког пустошења. Највеће капиталистичке корпорације уништавају националне државе да би уклониле снаге које су у стању да ограниче њихову моћ. У том контексту, намеће се „регионализација“ која претставља израз настојања да се разбију постојеће државе и створе капиталистички протекторати који неће моћи да се супротставе тоталитарној доминацији најмоћнијих капиталистичких групација. „Регионализација“ се своди на феудализацију постојећих држава. Уместо да се са „развојем демократије“ повећава могућност утицања на владајућу политику од стране грађана, дешава се супротно: све ужи круг капиталиста има све веће могућности да економским, политичким, научним, техничким, медијским, фармацеутским, војним и другим средствима успостави неприкосновену власт над људима, који су сведени на апстрактне „грађане света“, и постану господари живота и смрти. Људима остаје да се на регионалном и локалном нивоу безнадежно боре са последицама злочиначке праксе најмоћнијих капиталистичких корпорација. У светлу „регионализације“ постаје очигледна погибељност настојања да се разбију постојеће државе. Да би спречили да се човечанство уједини на основу борбе за опстанак живота на планети, најмоћнији капиталистички концерни стварају широм света сепаратистичка жаришта и на тај начин изазивају сукобе између нација, раса и религиозних заједница који само доприносе слабљењу светског анти-капиталистичког фронта и тиме борбе за опстанак човечанства. Овде треба додати и то, да нису само капиталистичке корпорације, већ да је сам на капиталистички начин условљени живот постао тотализујућа моћ која уништава националне културе и индивидуалне специфичности људи и који ствара од њих идиотизовану радно-потрошачку „масу“, а од света капиталистички концентрациони логор. И они народи који нису под непосредном доминацијом Запада, а који су прихватили „потрошачки“ начин живота, губе културни идентитет и утапају се у „Кока-кола културу“ која је најаутентичнији појавни облик мондијалистичког идиотизма.
Када се има у виду да се капиталистички глобализам заснива на екоцидном тероризму најмоћнијих капиталистичких корпорација, који води уништењу живота на планети и „прекобројних“, постаје очигледна погубност тврдње Антонија Негрија да само следећи капиталистички глобализам може да се стигне у будућност. Заправо, супротстављање капиталистичком глобализму не претставља само најважнију слободарску, већ пре свега најважнију егзистенцијалну обавезу како азијских, афричких, јужно и централно америчких народа, тако и радника у најразвијенијим капиталистичким земљама. Само борбом против капитализма могуће је сачувати природу и човечанство и реализовати еманципаторско наслеђе националних култура и грађанског друштва. С хуманистичког и егзистенцијалног аспекта гледано, свест о нужности уједињења човечанства у борби против капитализма ради стварања новог света претставља потенцијално најплодоноснију последицу капиталистичког глобализма.