Ово је текст Љубодрага Симоновића Дуција о суштини саме творевине која се зове Европска Унија, као и о томе шта чека балканске народе ако уђу у једну такву творевину…
На дванаестогодишњици НАТО бомбардовања Југославије, 24.03.2011-те, у Црвенки је одржана трибина на којој је био гост Љубодраг Симоновић – Дуци. После уводног предавања, Дуци је одговарао на питања посетилаца.
Говорило се о нуклеарној катастрофи у Фукушими, о агрсији НАТО пакта на Либију иза које стоји САД, о свеопштем, самртном и лудачком самоубилачком ропцу капитализма на путу уништења народа, човека и природе, под утицајем монструозне идеје о “Златној милијарди.” Било је речи у Европској Унији као тамници народа која се пред нашим очима распада, о самом НАТО пакту, о генетски модификованој храни, о храни натопљеној пестицидима и хемикалијама која уништава биолошку супстанцу човека, а природу претвара у технички простор. O пљачкашкој приватизацији код нас са доласком ДОС-а на власти, и о ономе што је најбитније за наш народ, да се самоорганизујемо и боримо за опстанак, или ћемо врло брзо нестати са лица земље. Пут српског народа је пут повезивања са Русијом и Евро-азијским блоком у којем су сем Русије: Индија, Кина и Бразил. Простор је отворен и за друге државе. Што се више човечанство ближи катаклизми уништења, све више се човеку из тог мрака отвара простор борбе за нови хуманији свет, јер ствари су јасне, нема се где више, нема околишања: “Или капитализам, или ми, човек, природа.” Тај нови хуманији и солидарнији свет је могућ, он је на дохват руке, створиће га само они народи који се за њега боре.
Ово је сиже покренутих тема, а разне друге детаље и осврте, чућете када одгледате целу трибину.
У овом најкритичнијем тренутку за човечанство Дуци је причао о ономе што се само по себи намеће, о опстанку човека, о опстанку човечанства и живота на Планети Замљи, о борби против дегенерисаних носиоца разарајућег и свеуништавајућег капитализма. Истаћи ћу неке од детаља из овог Дуцијевог гостовања, да би се схватила сва погубност и монструозност капитализма.
Најстравичнији и најпогубнији мит који капитализам ствара, је мит о свемоћи науке и технике. Сведоци тога смо управо сада у моментима велике и несагледиве катастрофе нуклеарне електране “Фукушима” у Јапану. У ери изграђивања нуклеарки, капиталистичке битанге и “научници” убеђивали су нас да је то најсавременија технологија, “све држе под контролом”, а сада, после ове хаварије нуклеарке, видимо да влада тотални хаос, научници не контролишу ништа, ти “научници” не могу да угасе један реактор, већ само региструју све теже и теже последице те катастрофе. Сада се види да они заправо немају, нити су предвидели ни један једини механизам заштите када се десе овакве катастрофе. Те исте битанге у Јапану, ти фах идиоти, који су својевремено говорили у вези нуклеарки “да је све сигурно” сада говоре:”Нисмо могли да предвидимо”.
Па идиоте једен, знао си да је то трусно подручје подложно земљотресима, и поред тога ти си саградио неклеарку на обали океана!? И уопште, само дегенерици капитализма у својој грамзивости за профитом могу да форсирају нуклеарке, што је сулудо, с обзиром на непредвидљивост понашања танке Земљине коре подложне земљотресима, обрушавању земље на расадима, изнад којих су такође саграђене многе нуклеарке.
Још осамдесетих година прошлог века, када је Дуци боравио у Немачкој, сазнао је да је Фрушка Гора предвиђена да буде највеће складиште нуклеарног отпада у Европи, као и електрана у Лазаревцу, у којој би се вршила некаква спаљивања што се тиче нуклераног отпада. Недај Боже да уђемо у ЕУ, али треба да се зна, ако уђемо, реализоваће се тај пројекат, Србија ће постати нуклеарна депонија Европе.
На крају ћу споменути Дуцијеву причу о најмонструознијем пројекту капиталистичких битанги под називом “златна милијарда”, који је гори и монструознији од било ког нацистичког пројекта. Замислили су да редукују становништво Планете на једну милијарду, да од себе направе некакву нову расу “киборге”, који би попут пацова били отпорни на радијацију, а осталих “нижих бића” решиће се ратовима, катастрофама и хаосом којег већ стварају.
Те битанге, ти фанатици верују да ће све то преживети у некаквим својим бункерима, склоништима са некаквим вртовима за себе, док ми “нижа бића” нестајемо. Без разлика на религију, којој нацији припада, у којој земљи живи, борба човека за опстанак своје породице, својих будућих поколења, против свеуништавајућег екоцидног и геноцидног капитализма, је заједничка борба целог човечанства, ако хоће да преживи.
Набијмо пацове у њихове бункере… нови, хуманијии, природнији свет и животни простор за човека је могућ!