Tagпроизводне снаге

Производне снаге

П

У марксистичкој мисли 20. века доминира глорификовање развоја производних снага као моторне снаге прогреса. Инсистира се на продуктивистичком принципу и то не само због Марксовог (пре)наглашавања значаја развоја производних снага, већ и због неразвијености производних снага у земљама у којима је избила социјалистичка револуција.

По Марксу, развој производних снага има прогресивни карактер. Он обезбеђује развој друштва у егзистенцијалном, и ствара могућност за развој друштва у есенцијалном смислу. Развој производних снага не претставља само квантитативно увећавање друштвеног богатства, већ квалитетне (историјске) промене које подразумевају повећавање слободе од природне стихије, могућност ослобађања од принудног рада (у том контексту ослобађање и развој чула, развој стваралачких моћи човека, истинске друштвености, визионарске свести….) као и од експлоататорских (класних) односа који су условљени степеном развоја производних снага. Овладавање природом подразумева, по Марксу, стварање могућности за овладавање свеукупном друштвеном егзистенцијом од стране радника као еманципованих друштвених бића. Оно што чини специфичност капитализма, у односу према претходним историјским порецима, је да он у тој мери и на тај начин развија производне снаге, да ствара могућност да човечанство коначно овлада природном стихијом. Овладавање природним законима води ка укидању отуђености природе од човека, њеном хуманизовању и постајању човека еманципованим природним бићем. Маркс указује на пустошећи начин на који се капитализам односи према земљишту, али из тога не извлачи закључак да је капитализам по својој природи деструктивни поредак. Маркс сматра да капиталистички начин развоја производних снага не уништава природу, већ да ослобађа човека од робовања природи и на тај начин  повећава извесност људског опстанка. „Скок из царства нужности у царство слободе“ (Енгелс) подразумева скок из неизвесне у извесну егзистенцију. Код Маркса је успостављено јединство егзистенцијалне (опстанак) и есенцијалне сфере (слобода). Егзистенцијална извесност основни је услов слободе, а слобода је основни услов егзистенцијалне извесности. Карактер зависности човека од природе условљава и однос човека према човеку. Ако нема слободе од природне стихије, нема ни слободе од угњетавања. Истовремено, овладавање природним законима омогућава „размену материја са природом“ (Маркс), што значи прераду природе са којом се обезбеђују добра која омогућавају човеку да стекне средства за живот и да превлада ограничења која има као природно биће. Развојем производних снага редукује се телесни рад и тиме се стварају могућности да се тело ослободи таквих активности које га деформишу и онемогућавају да оплемени чула и оживотвори своје играчко биће.

Развој производних снага појављује се код Маркса као процес sui generis и истовремено као процес чији је карактер условљен природом одређене епохе. У првом случају развој производних снага има апстрактни; у другом случају има конкретно-епохални карактер. У Марксовим расправама уочава се настојање да се одвоји развој производних снага од капиталистичке експлоатације природе, што значи да се осамостали развој производних снага и на тај начин сачува њихов еманципаторски потенцијал од самог капитализма. Истовремено, будући да не поима капитализам као тоталитарни деструктивни поредак, Маркс не доводи у питање легитимност капиталистичког развоја производних снага. Он „превиђа“ Фуријеово упозорење о екоцидној природи капиталистичког прогреса и развоју производних снага даје апсолутну димензију. Не укидање капиталистичког развоја производних снага, који има погубно дејство на природу и човека, већ ослобађање човека од природног детерминизма путем капиталистичког развоја производних снага претставља, по Марксу, најважнији услов за „скок из царства нужности у царство слободе“. Развој производних снага по себи подразумева повећавање извесности људског опстанка и отварање простора слободе. Отуда капитализам има историјску легитимност све дотле док развија производне снаге. Он може да буде доведен у питање тек онда, када производни (својински) односи постану препрека за развој производних снага. Тада настају историјски услови за социјалистичку револуцију.

По Марксу, у капитализму силе природе отуђују се, у виду технике, од саме природе, али нису сучељене с животом – нису постали оруђе деструкције, већ су постале средство капитала за прекомерно израбљивање земљишта и радника. Развој производних снага односи се на овладавање природним (механичким) законима путем науке и технике, а не на успостављање контроле над природом као еколошком (животворном) целином. Маркс је подредио дијалектику капитализма дијалектици преткапиталистичке историје и пренебрегао специфичност капиталистичког развоја производних снага који не доводи само до овладавања човеком од стране капитала и отуђења човека од природе, већ и до уништења живота. Из тога следи да однос човека према себи, другим људима и природи није посредован само “отуђеним радом”, већ деструктивном природом капиталистичког начина производње. На капиталистички начин савладане силе природе отуђене су од природе и човека тако што су постале деструктивна моћ. Капитализам окреће природу против природе тако што од савладаних природних сила ствара техничка оруђа са којима уништава природу као животворну целину. Он доводи до таквог „кружења материје“ у коме се органска претвара у неорганску материју и на тај начин се укида природност природе и она претвара у технички простор. Капитализам доводи до све беспоштеднијег сукоба између човека, као највишег облика у развоју материје, и природе, која је „анорганско тело“ човека – као и до сукоба човека са својим органским телом (рекордоманија, пластичне операције, исхрана…). Човек се у процесу капиталистичке репродукције не “отуђује” само од себе и своје “органске” природе, већ се дегенерише постајући оруђе капитала за уништавање света. Капиталистичко овладавање природним силама не повећава извесност опстанка човечанства, већ повећава извесност његовог уништења. У том контексту добија прави (егзистенцијални) смисао Хоркхајмерово и Адорново упозорење из Дијалектике просветитељства, да је „стални прогрес стално назадовање“, као и указивање на „проклетство прогреса“.

Треба правити разлику између развоја производних снага у истинском, и развоја производних снага у техничком смислу. Истински развој производних снага усмерен је на задовољавање аутентичних људских потреба и заснива се на развоју универзалних стваралачких способности човека као слободарског бића и на оплемењивању природе, док је технички развој производних снага усмерен на стицање профита и заснива се на инструментализовању стваралачких моћи човека као најамника капитала и на уништавању природе. Упркос томе што не увиђа да је капитализам деструктивни поредак, Марксова мисао пружа могућност да се дође до појма истинског прогреса и успостави критичка дистанца према капиталистичком развоју производних снага: само онај развој производних снага има историјску легитимност који доводи до ослобађања човека зависности од природе, а не онај који је уништава и на тај начин повећава зависност човека од природе. У том контексту, Маркс прави разлику између овладавања природним законима ради ослобађања човека од природне стихије, као и такве прераде земљишта са којом се задовољавају основне људске потребе – и овладавања природним законима на такав начин и са таквим циљем да се овлада природом и земљиште претвори у економски простор, при чему ће бити лишено природне родности. Када говори о прогресу Маркс, заправо, има у виду не само ослобађање човека од природне стихије, већ и ослобађање човека од израбљивања (класног поретка) и ослобађање његових универзалних стваралачких моћи. То су, по Марксу, три услова историјски легитимног прогреса који су и сами исторични, што значи да добијају конкретни смисао у контексту конкретних историјских промена. У данашњем времену, прогресиван је онај поредак који је у стању да заустави капиталистичку машинерију смрти и сачува природу и човечанство од уништења.

Маркузе указује на потребу да се направи разлика између производних снага као оруђа експлоатације и као оруђа пацификације и у том контексту критикује Маркса. Расправљајући у Мерилима времена о „феминистичком социјализму“, Маркузе пише: „Говорио сам о нужној модификацији појма социјализма, јер верујем да у Марксовом концепту социјализма постоји остатак, елементи, чији утицај се и даље осећа, принципа учинка и његових вредности. Ове елементе видим, на пример, у наглашавању све ефективнијег развијања производних снага, све продуктивнијег искоришћавања природе, расцепа „царства слободе“ од света рада. Могућност социјализма данас превазилазе ове представе. Социјализам као друкчији облик живота не би употребио производне снаге само за смањивање отуђености рада и радног времена, него и за претварање живота у сврху по себи, развијање чула и интелекта за смиривање агресивности. То би била еманципација чулности и ума од рационалности владања: креативна рецептивност версус репресивна продуктивност. У вези са овим појављује се ослобођење жене у ствари „као антитеза принципу учинка“, као револуционарна функција жене у реконструкцији друштва.“ (17) Исто тако, Маркузе у својој студији Човјек једне димензије, избегавајући да владајући (капиталистички) поредак назове правим именом и употребљавајући израз “напредно индустријско друштво” (advenced  industrial  society), упозорава да су природа и човек постали “инструмент деструктивне продуктивности”. (18) Маркузе је указао на деструктивну тенденцију развоја производних снага, али није на основу тога развио темељну критику капитализма као тоталитарног поретка деструкције која би, као таква, претстављала превазилажење Марксове критике капитализма. Његови критички осврти могу, попут Марксових критичких напомена о капиталистичком исрпљивању земљишта, да добију праву вредност само у контексту целовите критике капитализма као поретка деструкције.

У Прилогу критици политичке економије Маркс тврди: “Производне снаге које се развијају у крилу буржоаског друштва стварају материјалне услове за решење” – “антагонизма који потиче из друштвених животних услова индивидуе”. “Зато се са том друштвеном формацијом завршава праисторија људског друштва.” (19) Маркс није могао да следи Фуријеа, јер је Фурије инсистирао на томе, да (капиталистички) прогрес доводи до „материјалног назадовања“, а то значи да не доводи само у питање саму могућност слободе, већ и могућност опстанка човечанства. Развој капитализма потврдио је исправност Фуријеових тврдњи. Само је изгледало да логика капиталистичког развоја има „прогресивни“ карактер док се нису исцрпиле могућности његовог „нормалног“ развоја. Заправо, тај „нормални“ развој није се руководио логиком оптималног развоја, полазећи од ограничених могућности природе и људског организма, већ логиком максималног увећања профита која је довела не само до исцрпљивања природних ресурса, већ до сакаћења природе као животворне целине и до роботизовања човека. Показало се да капиталистички развој производних снага у техничком смислу ствара могућност за ослобођење човека од природне стихије, истовремено док уништава природу и на тај начин условљава све већу зависност човека од природе. Капитализам не ствара материјалне услове за решавање конкретних друштвених и историјских антагонизама, као што тврди Маркс, већ ствара техничке услове који због све интензивнијег уништавања материјалних услова опстанка, а то значи природе и човека као природног и људског бића, постају само апстрактни услови. Капитализам је само привидно прогресиван поредак, тачније, капитализам само у техничком смислу ствара могућности за „скок из царства нужности у царство слободе“. Сликовито речено, развијајући производне снаге капитализам гради темеље „замка слободе“ на тај начин, што претвара тло, на коме гради замак, у мочвару у коју замак утања, и тако што дегенерише човека као људско и биолошко биће.

У светлу све драматичнијег пропадања природе и човечанства одређени Марксови ставови, који претстављају полазиште за његов однос према капитализму и будућности, само доливају уље на ватру која спаљује свет. У Прилогу критици политичке економије Маркс долази до следећег закључка: “Никада нека друштвена формација не пропада пре него што буду развијене све производне снаге за које је она довољно пространа, и никада нови, виши односи производње не наступају пре него што се материјални услови њихове егзистенције нису већ родили у крилу самог старог друштва. Стога човечанство поставља себи увек само оне задатке које може да реши…” (20) Када се има у виду да капиталистички развој производних снага доводи до све интензивнијег уништавања природе и човека, наведена Марксова теза претставља потписивање смртне пресуде човечанству. Што се тиче „виших односа производње“, уништавањем природе капитализам уништава материјалне услове у којима су они могући. „Виши односи производње“ не могу да се развију на темељу капиталистичког начина развоја производних снага, већ борбом против капитализма. У коначном, не „поставља човечанство себи увек само оне задатке које може да реши“, већ капитализам као тоталитарни поредак деструкције намеће судбоносни задатак човечанству: да искорени узроке уништавања живота на Земљи и наново успостави еколошку равнотежу која ће му омогућити да опстане.

За Маркса рад се појављује као могућа анти-егзистенцијална пракса у контексту критике хиперпродукције која доводи до прекомерног исцрпљивања земљишта као предмета рада. Маркс превиђа да је капиталистички рад у техничком смислу рад, а да је у својој бити уништавање природе. Полазећи од тога, може се доћи до закључка да су преткапиталистички облици рада у егзистенцијалном смислу супериорни у односу према капиталистичком раду. То је истина која намеће битно другачији однос према нерадном времену, стваралачкој пракси и игри. У капитализму доминира деструктивно преобликовање материје. Путем рада природа не постаје блиска човеку, већ се окреће против човека као природног и људског бића и против себе саме као животворне целине. Ако је рад основ односа човека према природи, онда је рад и основ односа човека према себи као природном бићу. Хуманизовање природе истовремено је хуманизовање човека; денатурализовање природе истовремено је денатурализовање и тиме дехуманизовање човека. Уништавајући природу капитализам не уништава само животворне потенцијале материје, већ и животворне потенцијале човека као природног и хуманог бића. Марксова „радна теорија вредности“ постала је у савременом капитализму радна теорија уништења.

Пренебрегавајући деструктивну природу капитализма и стварајући мит о „револуционарном“ карактеру капиталистичког развоја производних снага, Маркс се није озбиљније позабавио питањем какве опасности по човечанство и живи свет могу да настану капиталистичким овладавањем природним силама. Капитализам је инструментализовао природне силе на два начина. Пре свега, „савладао“ је силе природе на тај начин, што је од њих створио средство за уништавање природе, чиме претвара природу у све већег непријатеља човека. Развијајући производне снаге капитализам ослобађа човека непосредне зависности од природе и, истовремено, уништава природу и на тај начин доводи у питање његов опстанак. Ради се о техничкој, а не стварној слободи од нужде. Техничко ослобађање човека од нужде постаје уништавање живота, што значи техничко произвођење нужде. Капитализам не ослобађа човека зависности од природе већ га, уништавајући природу, чини све зависнијим од ње и излаже човечанство све разорнијем дејству природних сила. Најпогубнија последица капиталистичког развоја производних снага је модификовање климатских услова путем савладаних сила природе са чиме се уништава планетарни еколошки систем и на тај начин се доводи у питање опстанак живог света. Истовремено, капитализам користи природне силе за стварање таквих техничких, хемијских и биолошких средстава са којима човечанство може бити моментално уништено. Ту спада и стварање уређаја са којима могу бити изазвани климатски поремећаји и земљотреси, као и милитаризовање космоса које претставља покушај владајућих капиталистичких кланова у САД да обезбеде такву војну предност са којом ће моћи да успоставе неприкосновену глобалну доминацију. „Космички пројекти“ и насмејана лица космонаута су параван иза кога се крије грозничаво настојање најмоћнијих капиталистичких концерна да створе таква техничка средстава, са којима ће моћи да се обрачунају са сваким ко се супротстави њиховој злочиначкој пракси, као и да униште „прекобројне“.

Све интензивније исцрпљивање природних ресурса, које условљава сужавање поља капиталистичке експанзије, и концентрација од човека отуђене економске, техничке, политичке и војне моћи у рукама групе капиталистичких фанатика повећава вероватноћу употребе средстава за масовно уништење. Истовремено, све разорнији технички системи и све компликованији управљачки механизми стварају могућност да „терористи“, користећи се најсавременијом управљачком техником („сајбер-ратови“, између осталог), изазову такве хаварије на нуклеарним постројењима са којима ће бити уништен живот на Земљи. Једна од најдраматичнијих историјских истина гласи: што се човечанство налази на вишем степену техничког развоја, утолико је провалија у коју може да падне дубља. Квалитативно нове еманципаторске могућности историјских епоха и квалитивно нове могућности угрожавања опстанка човечанства су оне историјске „степенице“ по којима се човечанство пење. Капиталистички „прогрес“ има тај историјски квалитет, да је довео човечанство на ону степеницу са које могући пад подразумева нестанак човечанства. Деструктивни потенцијали капиталистичких производних снага досегли су такав ниво, да човечанство може моментално да буде уништено.

Технички потенцијали који се стварају на темељу капиталистичког развоја производних снага појављују се у односу према последицама које ствара капитализам као деструктивни поредак. То је основ конкретне дијалектике будућности. Превиђајући да се капиталистички начин развоја производних снага заснива на уништавању природе и човека, Маркс превиђа да капитализам ствара такве последице чије ће „санирање“ постати најважнија егзистенцијална обавеза човечанства. Развој капитализма као деструктивног поретка довео је до стварања савременог „царства нужности“ у коме је борба за уклањање последица капиталистичке деструкције живота и обнова биолошке (животворне) снаге човечанства постала егзистенцијални императив. Капиталистички прогрес створио је такве последице да човек неће моћи да се „опусти“ све док не поврати еколошку равнотежу у природи и биолошки ритам рада организма. Томе треба да буде подређен развој производних снага, сами радни процеси, активности у слободном времену, практично – читав живот.

Уколико се има у виду Марксов став да је „анатомија човека кључ за разумевање анатомије мајмуна“, онда би највиша фаза у развоју капитализма – „потрошачко друштво“ – у којој су се противречности капитализма развиле до краја, требало да буде полазиште у сагледавању природе капитализма и основ односа према будућности. „Потрошачко друштво“ претставља квалитетни скок у развоју капитализма као деструктивног поретка. У њему није само рад, већ је целокупни живот постао инструмент капиталистичке репродукције, што значи да је сам живот постао уништавање природе и човека. Оно означава последњу фазу у развоју капитализма у којој су до краја реализовани његови деструктивни потенцијали и у том контексту његова најпогубнија карактеристика: да од последица уништавања живота ствара изворе профита и на тај начин основ за свој даљи развој, при чему стваралачке моћи човека постају средство за развој деструктивних моћи капитализма и за убрзање процеса деструкције. Уместо да је капитализам поредак у коме се стварају услови за “скок из царства нужности у царство слободе”, он укида сваку могућност ослобађања човека. По Марксу, са капитализмом се завршава “праисторија” човечанства. Уколико не буде на време уништен, са капитализмом ће се окончати живот човечанства.

 

Noviji tekstovi

Poslednji Komentari

Arhiva

Kategorije

Meta Linkovi

Pratite Ducijev rad i na fejsbuku