Tagнихилизам

Капиталистички нихилизам

К

Капитализам је нихилистички поредак не само по томе што одбацује вредносно расуђивање, већ и по томе што уништава животворне потенцијале природе и човека. Капиталистички нихилизам нема само анти-хуману, већ и анти-егзистенцијалну природу. Природа “зна” за смрт, која је услов поновног рађања, али не и за уништење живота. У природи и у историји смрт отвара могућност за нови живот: она је по својој природи животворна. Капитализам уништава сам циклус умирања и рађања, што значи животворне потенцијале смрти, и производи деструктивно ништавило.

Капитализам не ствара само тоталитарну државу, већ и тоталитарно друштво. Заправо, сам живот постао је тотализујућа моћ која формира карактер људи, њихову свест, међуљудске односе, однос према природи… Човек постаје уништитељ не само путем рада и потрошњом, већ путем капиталистичке животне сфере, што значи живећи капиталистичким начином живота који се одвија 24 сата и који никога не штеди. Капитализам приморава људе да живе деструктивним начином животом и на тај начин постану саучесници у уништавању света. Све беспоштеднији живот, који се заснива на све бржем одвијању процеса капиталистичке репродукције, дозвољава људима да опстану само уколико се понашају у складу с владајућим процесима. То је узрок једног од најпогубнијих облика друштвене патологије: људи настоје да се лише основних људских особености да би могли да преживе у капиталистички тотализованом свету. У капитализму човек се не “усавршава“ путем развоја својих специфичних хуманих моћи, што значи као историјско биће, већ путем владајућег модела живљења који га лишава природности и људскости. Основ малограђанске трагичности је у томе, што малограђанин вреднује себе путем владајућег вредносног модела који га обезвређује као човека. Неприкосновена владавина принципа „Паре не смрде!“ доводи до тога да се човек излаже најгорем понижавању и да чини најгоре злочине да би стекао новац и друштвену афирмацију. Није више „бекство од слободе“ (Фром), већ је бекство од одговорности за уништавање живота оно што доминира у најразвијенијим капиталистичким друштвима. То је основ савременог конформизма. Он нема само анти-слободарску, већ пре свега анти-егзистенцијалну природу. Малограђанин скида са себе сваку одговорност за уништавање живота и преноси је на „бога“, на Сунце, звезде, библијска и друга пророчанства, на „тајне земаљске силе“ које се појављују у облику „масонских ложа“ и других група које делују „из сенке“. Уместо да га све драматичнија криза егзистенције покрене у борбу против капитализма, она га усмерава на бекство у илузорне светове које му нуде индустрија забаве, цркве, секте, дрога, алкохол… Истовремено, најважнији облик бекства од одговорности за уништавање света је потрошња. Развој купохоличарског менталитета, што значи потпуно утапање човека у капиталистичку мочвару, најпогубнији је облик бекства из реалности. И овде се потврђује, да принцип да капитализам од последица уништавања света и човека ствара изворе профита има универзални карактер.

Капиталистички тоталитаризам најгори је облик тоталитаризма који је створен у историји. Он се заснива на тоталном комерцијализовању природе и друштва. Сваки део планете и сваки сегмент друштвеног и индивидуалног живота постао је саставни део механизма деструктивне капиталистичке репродукције. Историјски облици тоталитаризма појављују се у односу према идеји прошлости, одређеној трансценденталној идеји, или према идеји будућности – што отвара могућност за њихову критику. Савремени капиталистички тоталитаризам заснива се на деструктивном нихилизму: он уништава како идеју трансценденције, тако и идеју будућности (прошлости) и самим тим могућност да се успостави критичка дистанца према постојећем свету. Док је капитализам био у фази настајања он је производио визионарску свест која није само отварала простор за развој капитализма, већ и за његово превазилажење (Мор, Кампанела, Хобс, Бекон, Овен, Фурије…). Постајући тоталитарни деструктивни поредак капитализам се обрачунава с визионарском свешћу и ствара тоталитарну позитивистичку свест којој одговара идеја о „крају историје“ и „последњем човеку“ (Фукујама). „Демократија“ је друго име за крај историје.

Капитализам укида историју претварајући историјско време у механизовано догађање, што значи у позитивно ништа. Са капитализмом почиње да тече не-историјско време које има деструктивни карактер и које претставља време уништења живота на Земљи. Капиталистичко временовање нема само анти-историјски, већ и анти-егзистенцијални карактер. “Ништа” није само бесмислени (нерефлектовани) живот, већ нестанак живота. Капитализам је тотализујућа ништећа моћ која производи тотално ништавило и тиме трагичност која има фатални и самим тим безнадежни карактер. Оно што се у животној и хуманој димензији појављује као нешто, то у капиталистичком егзистенцијалном и вредносном хоризонту постаје ништа. Капитализам ништи људско, да би оно што је нељудско и анти-људско добило спектакуларну димензију. У том процесу не ствари и појаве, већ сам процес ништења добија фетишки карактер. Држећи се мита о „револуционарном“ карактеру капитализма, Маркс није схватио да се капитализам не пројектује у будућност првенствено преко развоја производних снага и еманципаторских потенцијала грађанског друштва, већ преко последица уништавања природе и човека, као и уништавања еманципаторског наслеђа грађанског друштва. Капиталистички „прогрес“ уклања саму могућност будућности: она се појављује као на капиталистички начин дегенерисани u-topos. Капитализам ће коначно да се “стабилизује” када уништи живот на планети и дође на “нулти” ниво неживе природе.

Хришћанска катаклизма претставља крај материјалног и почетак „правог“ живота. То није могуће уколико је човек обездушен, а то значи уколико је у њему уништена вера у „истински“ свет. Капитализам отима човеку душу која симболизује животност човека као духовног бића и претставља основну могућност за његово обоготворење. Капиталистичка катаклизма уништава могућност хришћанске катаклизме: нема греха и искупљења, нема кајања и опроштаја… Капитализам је претворио свет у свој рекламни простор, а човека у хедонистичко-детруктивног фанатика који нема потребу за вредносним изазовима који превазилазе постојећи свет. Људски односи изгубили су духовну и моралну димензију. Новац као спектакуларно ништа постао је средство за ништење духовних вредности, а принцип „Паре не смрде!“ врховни „религиозни“ принцип. Савремена апокалипса не заснива се на религиозној свести и нема илузорни карактер, већ је све изгледнија реалност која се заснива на развоју капитализма као тоталитарног деструктивног поретка.

Беспоштедно разарање друштвеног ткива, и на тај начин уништење човека као друштвеног бића, претставља још један „квалитет“ капитализма. Капитализам дегенерише човека као природно (еротско) и друштвено биће и то тако што дегенерише међуљудске односе. Он уништава потребу човека за човеком и ствара патолошког човека пре свега тако, што му од малена уништава потребу за људима и на тај начин могућност да развије чуло људскости. Капитализам производи усамљеног човека који је изгубљен у капиталистичком ништавилу и који је склон бекству из реалног у илузорне светове. Људи постају технизоване Лајбницове монаде. Што је још горе, изазивање страха човека од човека претставља основ капиталистичке „друштвености“. Претварање човека у непријатеља човеку претставља један од најгорих злочина капитализма. Укидањем човека као друштвеног бића произвођењем атомизованих појединаца који су у сталном рату, капитализам заоштрава сукоб између обезбеђивања непосредне егзистенције човека као јединке и обезбеђивања опстанка човечанства. Заправо, обезбеђивање непосредне егзистенције човека као појединца посредством капиталистичког механизма репродукције, који од њега ствара деструктивног себичњака, све драматичније доводи у питање способност човечанства да обезбеди опстанак. Ово тим пре, што је атомизовање људи најпогубнији облик њиховог деполитизовања.

Капитализам производи такве облике „друштвености“ који дегенеришу човека као друштвено биће. „Друштвеност“ је сведена на борбу између људи, на лаж, на подвалу, на злочин… У савременом свету ништа ефикасније не уништава потребу човека за човеком него контакт човека са човеком. Укидају се аутентични међуљудски односи у којима човек може да се реализује као слободарско, еротско, емотивно, духовно и стваралачко биће и односи између људи добијају технички и деструктивни карактер, при чему човек постаје механичко и деструктивно биће. Капитализам ствара сурогат-друштвености у облику „потрошача“, „гледалаца“, „фанова“, „фејсбуковаца“… Спорт је један од најважнијих средстава за дегенерисање и уништење хумане друштвености. Спортисти су сведени на квази-милитаристичку, забављачко-циркузанерску и каскадерско-самоубилачку групу, а публика на „навијачку масу“. Музички „спектакли“, фестивали пива и друге масовне пијанке, диско-клубови, самопослуге и трговачки центри, пешачке зоне у трговачким деловима града и сл. – све су то облици капиталистичке производње „друштвености“ која је лишена природности и људскости. Она се своди на стварање „потрошачке масе“ чије понашање условљава процес деструктивне капиталистичке репродукције, што значи потпуно комерцијализовани живот. Капитализам од човека као друштвеног бића ствара потрошачко биће, а од друштва као заједнице еманципованих личности потрошачку гомилу. Мега-маркет постао је најважнији друштвени простор, а „распродаје“ и пратећи „потрошачки стампедо“ најаутентичнији облик у коме се појављује капиталистичка друштвеност.

Што се тиче интернета, све веће могућности техничког „комуницирања“ постале су замена за све мање могућности аутентичног људског споразумевања. Уместо да се успостављају непосредни односи између људи, успостављају се „односи“ посредством „фризираног“ лика који одговара моделу „успешне фаце“ по критеријумима владајућих вредности, што значи само-обезвређивањем и самосакаћењем човека. Анонимност, могућност моменталног прекида контакта, могућност непрестаног „преображавања“ и „дотеривања“ – све то посредује у „комуницирању“. На компјутерском екрану не појављује се прави лик човека, већ његова маска. Преко интернета не успостављају се међуљудски односи, већ техничке везе при чему су људи „ослобођени“ чулног, еротског, емотивног, у крајњем, друштвеног постојања и друштвеног посредовања. На екрану појављују се ликови које човек не може да осети, да додирне, да погледа у очи… Ликови који немају мирис, глас, топлину… Стиче се „слобода“ од света у коме човек не може да оствари своју људскост и то на начин који своди човека на технички маскирану приказу. Интернет-популизам је најнехуманији облик популизма. Привидно, свако може да се појави у „јавности“, али је то виртуелна „јавност“ анонимних људи који се крију иза компјутерских екрана. Истовремено, убедљива већина текстова који се објављују на интернету налазе се испод сваког културног нивоа и намећу се другима путем све агресивније „техничке презентације“ која одговара механизму рекламне кампање „потрошачког друштва“. Најгоре је то што млади прихватају да буду бачени у виртуелни свет. То је конформистички „одговор“ усамљеног човека заглибљеног у блату капиталистичког безнађа. Прихватање виртуелног света је, заправо, прихватање постојећег света у коме нема места за младост, за љубав, за будућност… У коначном, ради се о томе да се отклони свака могућност да се људи уједине и делују као политичка бића која теже искорењивању узрока несреће. Уништавање човека као друштвеног бића путем технике и „потрошачког“ начина живота претставља најефикаснији начин његовог деполитизовања. Без непосредног повезивања и организовања потлачених на темељу јасне визије будућег света за који се треба борити, излазак на улицу своди се на пражњење незадовољства које не доприноси укидању нељудског света, већ до стварања нових облика тлачења и израбљивања.

Noviji tekstovi

Poslednji Komentari

Arhiva

Kategorije

Meta Linkovi

Pratite Ducijev rad i na fejsbuku