Samaranč – živi spomenik fašizmu

S

Najveći nedostatak Simsonove i Dženingsove knjige je u tome što se isključivo bavi sportom naših dana polazeći od shvatanja da je „međunarodni sport još pre samo jedne decenije važio kao izvor lepote i čistote“. (7.s.) Držeći se ovog apsurdnog predubeđenja, autori nisu poklonili dovoljno pažnje istoriji modernog olimpijskog pokreta bez čije analize se ne može shvatiti kako je bilo moguće da jedan od vodećih fašista Španije, nakon svih fašističkih zločina, bude primljen u MOK i postane njegov predsednik. Da su se, makar i delimično, pozabavili političkom biografijom Everija Brendidža, predsednika MOK-a u vreme kada je Samaranč primljen u MOK i kada je napravio vrtoglavu olimpijsku karijeru, videli bi da Samaranč nije pridobio Brendidža samo sitnim uslugama, već da je stekao njegovu naklonost i poverenje upravo kao ortodoksni fašista. Brendidž, koji je inače neprestano ponavljao da „sport nema ništa sa politikom“, dobro je znao (kao i ostala gospoda iz MOK-a) da je Samaranč viđeni član španskog fašističkog pokreta i da je odgovoran za sporovođenje terora nad građanima Katalonije. Brendidžu nije smetalo ni to, što se Samaranč javno pojavljivao i marširao sa svojim fašističkim saborcima ulicama Barselone obučen u fašističku uniformu i pozdravljajući fašističkim pozdravom, istovremeno dok je, kao član MOK-a, govorio o olimpijskim idealima.

Stvari postaju jasnije kada se ima u vidu da je upravo Brendidž bio taj koji je, urprkos protivljenju velikog dela američke javnosti, uspeo da dovede američki olimpijski tim na nacističke Olimpijske igre u Berlin, na čemu su mu nacisti bili posebno zahvalni. Zauzvrat, Brendidž će dobiti mesto u MOK-u, u kome već tada vladao fašistički duh, i to ono mesto koje je morao da napusti Ernest Li Janke, jedan od američkih delegata u MOK-u, jedini član MOK-a koji se suprotstavio pronacističkoj politici tadašnjeg predsednika MOK-a, belgijskog grofa Baje-Latura, zbog čega je, jednoglasnom odlukom, bio izbačen iz MOK-a. U međuvremenu, Brendidž postaje član Lindbergove (Lindbergh) fašističke partije u SAD, a nakon rata organizuje i vodi fašistički lobi u MOK-u. Zahvaljujući njegovom zalaganju u MOK-u će nakon Drugog svetskog rata ostati zločinci poput nacističke glavešine Karla fon Halta, koga će Brendidž spasiti od zatvora, da bi ga ubacio, kao i druge fašiste iz MOK-a, u Izvršni odbor MOK-a.

Kada se sve ovo ima u vidu, postaje jasnije kako je moglo da dođe do toga, da se 1965.godine u fašističkom Madridu organizuje zasedanje MOK-a – kome je predsedavao fašistički diktator Franko! Samarančev prijem u MOK, kao i navedeno zasedanje MOK-a, bili su izraz podrške fašističkom režimu u Španiji i zabadanje noža u leđa antifašističkoj opoziciji čiji su pripadnici bili izloženi najstravičnijim torturama i mučkim ubistvima u Frankovim kazamatima, kao i stotinama hiljada španskih građana koji su izbegli, ili bili poterani iz svoje zemlje. Naravno, bilo je mnogo važnije to što je Franko ponudio američkim vlastima da uspostave vojne baze na Španskoj teritoriji, što je i urađeno. Međutim, sve to ne spada u olimpijsku istoriju. Kao što su to gospodari olimpijskog pokreta uvek govorili, sport, pogotovu olimpijske igre, „nema ništa sa politikom“. To je, uostalom, potvrdio i fašistički diktator Franko. On na zasedanju MOK-a nije govorio o politici, već o svojoj „privrženosti olimpijskim idealima“, o „miru“, „međunarodnoj saradnji“… i za to dobio gromki aplauz od olimpijske gospode. Na taj način, Franko je postao, rame-uz-rame sa Kubertenom, Baje-Laturom, Brendidžem, Dimom, Hitlerom, Gebelsom, Musolinijem – deo olimpijske istorije. Dovoljno je samo nadahnuto govoriti o olimpijskim idealima, i gle čuda! – najveći zlikovci postaju olimpijski anđeli!

„Lukavi kameleon“ Huan Antonio Samaranč je to na vreme shvatio. Izricanjem svetih olimpijskih molitvi o „miru“ i „međunarodnoj saradnji“ – „stoprocentni frankovac“, kako je Samaranč pred svojim prijateljima voleo sebi da tepa, preobratio se u „poslanika mira“ koga svi oni koji žele da sačuvaju vlast po svaku cenu dočekuju raširenih ruku. Nakon Olimpijskih igara u Barseloni španski kralj dodelio je Samaranču titulu „markiza“. Izgledalo je da se Samaranč nakon Olimpijskih igara u Barseloni iskupio za svoje zločine. Građane Španije, koji su preživeli strahote Frankovog zločinačkog režima, „lukavi kameleon“ nije uspeo da prevari. Za njih, kao i za slobodarsku javnost sveta, Samaranč je ostao ono što je uvek bio – fašista. Uostalom, Samaranč je ostao veran fašističkoj partiji sve dok ona, nakon Frankove smrti (1975.) i u predvečerje demokratskih izbora, nije raspuštena. Samaranč se nikada nije (samo)kritički osvrnuo na svoju fašističku prošlost, niti je ikada uputio kritiku na račun Frankovog režima. „Lukavi kameleon“ je menjao boje, ali mu je ćud ostala ista.

Interesantno je da u zvaničnoj biografiji Samaranča, koju je izdao MOK, nema ni reči o dugogodišnjoj Samarančevoj političkoj aktivnosti u Španiji. Njegov angažman u Moskvi je „jedina politička delatnost koju njegova zvanična biografija izdata od strane MOK-a navodi“, primećuje Tomas Kistner (Thomas Kistner) u „Süddeutscher Zeitung“-u od 24.septembra 1993.godine.

Evo, uostalom, šta sadži Samarančeva biografija koja je objavljena 1984.godine u zvaničnoj publikaciji MOK-a pod naslovom „Olimpijski pokret“ („The Olympic Movement“): „Rođen 1920. u Barseloni. Industrijalac, bivši ambasador Španije u Moskvi. Podpredsednik i predsednik Nacionalnog olimpijskog komiteta Španije od 1955-1970.godine, bio je jedan od organizatora II Mediteranskih igara u Barseloni 1955.godine. U MOK je ušao 1966.godine i bio član mnogih komisija. Kao član Izvršnog odbora i podpredsednik MOK-a, on je 1980.godine nasledio lorda Kilanina (Killanin) i od tada rukovodi olimpijskim pokretom.“ (Le Comité International Olympique, Lausanne, Suisse, 1984. 25.s.)

U nastojanju da obmane svetsku javnost i izgradi novi lik koji će odgovarati položaju na kome se nalazi, Samaranč je „oprao“ svoju biografiju i iz nje izbacio da je bio: (fašistički) predstavnik u (fašističkom) parlamentu (Cortes) Španije; član (fašističkog) gradskog veća Barselone; predsednik (fašističkog) Katalonskog regionalnog veća, pa čak i to da je bio postavljen (od strane Franka) za ministra za sport! Iz njegove zvanične biografije izbačeno je više od trideset godina njegovog najintenzivnijeg političkog angažovanja koje mu je omogućilo da se domogne najviših mesta u hijerarhiji moći u fašističkoj Španiji – što mu je, zapravo, obezbedilo mesto u Međunarodnom olimpijskom komitetu. Propagandna služba MOK-a koja je, kao i sve drugo u MOK-u, u rukama Samaranča, nastoji da stvori mit o Samaranču: „On je sav svoj život posvetio olimpijskom pokretu i on je jedan kulturan čovek“, glasi jedna od propagandnih poruka koje se fabrikuju u središtvu MOK-a u Lozani. (85.s.)

Da bi uspešnije prikrio svoje prljave tragove i prikazao se u svetlu proklamovanih olimpijskih ideala, „lukavi kameleon“ nije samo „izmenio“ svoju biografiju, već i izraz lica. O tome Simson i Dženings: „Četrdeset godina stare fotografije pokazuju Samaranča kao mladog poslovnog čoveka u društvu generala koji su u to vreme vladali Španijom. Na tim slikama on ima oštar pogled jednog slavoljubivog oportuniste.“ Danas je Samarančev pogled daleko „mekši“. „On deluje kao prijateljski nastrojeni stari gospodin koji sa ponosom može da se osvrne na svoj uspešni život proveden u blagostanju.“ (85.s.)

O autoru

Administrator

Dodaj Komentar

Noviji tekstovi

Poslednji Komentari

Arhiva

Kategorije

Meta Linkovi

Pratite Ducijev rad i na fejsbuku