Kuberten u demokratiji vidi političko sredstvo buržoazije koje treba primenjivati dotle, dok ona od njega ima koristi. Pišući u vreme velike ekonomske krize 1929.godine o osnovnim idejama od kojih se pošlo u osnivanju MOK-a, Kuberten konstatuje: “Bilo je, prvo, neophodno uspostaviti Međunarodni olimpijski komitet sa njegovim osnovnim pravilima koja je trebalo da budu priznata od strane svih nacija. To nije bilo lako, jer je njegov ustav bio u izrazitoj suprotnosti s idejama tog vremena. On je odbacio delegatski princip koji je tako drag našim parlamentarnim demokratijama – princip koji, nakon što je učinio velike usluge, izgleda da svakim danom postaje sve manje delotvoran.” (1) Kriterijum “delotvornosti” demokratije nije njena efikasnost u pružanju mogućnosti za ostvarivanje osnovnih ljudskih i građanskih prava, već efikasnost u držanju radnika u pokornosti i obezbeđivanju stabilnog razvoja kapitalizma. Istovremeno, Kuberten otvoreno saopštava da je MOK ustanovljen kao autoritarna organizacija i da je kao takva prototip političkog ustrojstva društva za koje se on zalagao od kada je krenuo ka olimpijskim vrhovima. Može se reći da MOK predstavlja simboličnu organsku sponu koja povezuje Kubertenovu izvornu olimpijsku ideju sa fašizmom.
Kuberten nema poverenja u demokratiju jer je ona takav politički oblik vladavine kapitala nad čovekom koji nije u stanju da obezbedi stabilan razvoj kapitalizma i sa svojim “političkim slobodama” pruža mogućnost za političko organizovanje radnika koji, u trenucima krize kapitalizma, mogu da ugroze vladajući poredak. Uplašen, nakon Ruske i Minhenske revolucije, za sudbinu kapitalizma, Kuberten oštro kritikuje buržoaziju optužujući je da je, za razliku od aristokratije, zapostavila “brigu” o radnicima i na taj način ih okrenula protiv vladajućeg poretka. Kuberten: “Kapitalistička buržoazija rizikuje da skupo plati sebičnu računicu koja ju je navela da uspostavi demokratiju. Ona nikada nije htela da pomogne radničkoj klasi da stekne druga znanja osim onih koja njenu službu mogu učiniti produktivnijom povećavajući njene proizvodne sposobnosti. Ona joj je čak zabranjivala pristup onim nepristrasnim znanjima koja, kako to divno kaže sveštenik Vagner, daju “pristup uzvišenom životu”. Ona je stvorila duhovno bogatstvo i postavila oko njega straže da bi sačuvala monopol.” (2) Kuberten želi, u stvari, da kaže da je buržoazija dala radnim “masama” građanska prava samo zato da bi ih pridobila za rušenje aristokratije i osvajanje vlasti, i da nije izgradila adekvatan mehanizam duhovne kontrole nad radnicima koji će u vreme krize kapitalizma moći efikasno da ih pacifikuje (depolitizuje) i na taj način “neutrališe” mogućnost da ostvare (formalna) prava za koja su se izborili.
Umesto društvenog poretka koji se temelji na principu “vladavine prava”, Kuberten se zalaže za uspostavljanje novog poretka privilegija koji će biti analogan feudalnom poretku. On nije zagovornik ancien régime-a jer se taj poredak, poput hrišćanstva, pokazao nesposobnim da održi “mase” u pokornosti. Kuberten se opredeljuje za buržoaziju poveravajući joj “istorijski” zadatak da, koristeći se sportom kao modernom (pozitivističkom) religijom, povrati neprikosnoveni vladajući status koji je plemstvo imalo pre Francuske građanske revolucije, da nanovo satera radne “mase” i ženu tamo gde im je pre Revolucije bilo mesto i da se zauvek obračuna s emancipatorskim nasleđem građanskog društva i s nacionalnim kulturama. On teži stvaranju svojevrsne buržoaske aristokratije koja svoju predodređenost na vlast ne temelji na “plavoj krvi”, nego na moći da je osvoji i rešenosti da je zauvek sačuva. Ne božanski autoritet, već autoritet gole sile, koja se pojavljuje pod plaštom “prirodnog prava”, moć je na kojoj treba da se zasniva poredak. Nije slučajno što Kuberten od “herojskog doba” antičke Grčke, u kome se demos još nije pojavio na političkoj sceni, stvara idealizovanu sliku sveta koja se pojavljuje kao civilizacijsko pokriće za socijalno darvinistički poredak za koji se zalaže. Kuberten u ljudskim i građanskim pravima vidi ustupak koji je vladajuća “elita” morala da učini da bi sačuvala vlast, dakle samo jednu izgubljenu bitku u ratu između “bogataša” i “siromaha” (radnih slojeva) koji traje od kada je sveta i veka, što znači zlo s kojim se jednom zauvek treba obračunati. Iz takve političke koncepcije proističe i Kubertenova “utilitarna pedagogija”: militarizovanje buržoazije i stvaranje od nje, korišćenjem sporta i telesnog drila, “gospodarske rase” predstavlja njen prevashodni zadatak. Što više sporta i olimpizma, to manje demokratije! – tako bi mogao da glasi jedan od “praktičnih” postulata Kubertenove olimpijske filozofije. “Seme autoritarizma”, koje je niklo u Kubertenovoj koncepciji, posejano je još sa Kontovom idejom progresa koja predstavlja ideju-vodilju Kubertenove olimpijske filozofije. O tome Markuze: “Comteova vjera u nužne zakone napretka nije isključivala praktička nastojanja u pravcu takvih društvenih reformi koje bi ispred tih zakona uklonile svaku prepreku. Pozitivistički program društvene reforme predskazuje preobrazbu liberalizma u autoritarizam. Nasuprot Hegelu, čija je filozofija pokazivala sličnu tendenciju, Comte je prešao preko činjenice da je ovaj obrat postao nužan zbog antagonističkog ustrojstva građanskog društva. On je držao da su sukobljene klase samo ostaci jednog zastarjelog režima, koji će pozitivizam brzo ukloniti bez ikakve opasnosti za ‘temeljnu ustanovu svojine’.” (3)
U vreme nastanka kapitalizma nastupajuća građanska klasa bori se za “pravnu državu”, ali ne radi ukidanja klasnih privilegija i ljudske emancipacije, već da bi mogla da se domogne vlasti. Kuberten nastoji da, u vreme učvršćivanja kapitalističkih dinastija i stvaranja kolonijalnih imperija, stvari dovode do kraja: vladajuća buržoaska “elita” treba da stvori takav politički sistem koji će obezbediti neprikosnovenost i večnost njene vlasti. U novim okolnostima zastupanje izvornih stanovišta liberalizma postaje za “progres” štetni moralizam – on promašuje interese klase za koju je stvoren, što znači da je u opreci s političkim duhom liberalizma na čijim krilima se razvija i Kubertenova koncepcija. Na to Kuberten nedvosmisleno upućuje kada govori o radnicima (kao i “nižim rasama” i ženi): oni su lišeni elementarnih ljudskih i građanskih prava. Principi koje je nastupajuća građanska klasa koristila u XVII i XVIII veku da dođe na vlast i ostvari svoje političke i ekonomske interese, sada se pojavljuju kao opasnost za nju jer pružaju mogućnost proletarijatu, čedu industrijalizacije, da dođe na vlast koristeći instrumente “pravne države”. Politički realizam osnov je Kubertenovog utilitarizma i u tome se Kuberten ne razlikuje bitno od svojih prethodnika. On se od njih idejno razlikuje, ali je politički gledano na istim pozicijama: i on brani interese buržoazije prilagođavajući se novim istorijskim okolnostima. Stoga nije slučajno što se slobodarski impulsi liberalizma ne pojavljuju kod Kubertena, već kod Marksa i njegovih sledbenika: Marks je branilac emancipatorskog (opšte-ljudskog), a Kuberten političkog (klasnog) duha liberalizma.
Kubertenova olimpijska doktrina predstavlja obračun s emancipatorskim idejama Francuske građanske revolucije koje su osnov neotuđivih “prava čoveka” (droits de l’ homme) i “prava građanina” (droits de citoyen) i kao takva su temelj modernog zakonodavstva. Govoreći o Francuskoj revoluciji Kuberten konstatuje da se “promenila samo forma, suština je ostala ista”, (4) iz čega sledi nastojanje da se ukinu sve one (običajne, religiozne, moralne i pravne) norme i institucije koje služe za njihovu zaštitu i sprovođenje. Do koje mere se Kuberten, u borbi za apsolutizovanje (samo)volje vladajuće “elite”, oglušuje o dostignuti nivo građanskih i ljudskih prava, pokazuje njegovo sramno držanje u “Drajfusovoj aferi”: umesto da od onih koji su podigli hajku na Drajfusa traži da dokažu svoje optužbe, Kuberten zahteva od optuženog da dokaže svoju nevinost! Kuberten se sa aristokratskim prezirom izruguje idejama vodiljama Revolucije, proglašavajući ih za najveću besmislicu. On odriče čoveku pravo na slobodu: čovek se ne rađa slobodan, već kao gospodar ili rob, zavisno od toga kojoj rasi, polu i klasi pripada. Kuberten, zatim, odriče čoveku pravo na jednakost: “uzaludno je boriti se protiv najstarijeg i osnovnog društvenog zakona – zakona nejednakosti”, (5) tvrdi Kuberten. Interesantno je da Kuberten zahtev za jednakošću svodi na zahtev za jednoobraznošću, “previđajući” da jednakost i logički pretpostavlja individualnu različitost. Privilegije po rođenju temelj su Kubertenove teorije o ljudskim pravima. Rasna, klasna i polna različitost osnov su ljudske (društvene) nejednakosti. Što se tiče “principa bratstva”, Kuberten odriče da su ljudi braća: “Bratstvo nije za ljude – već za anđele”, (6) konstatuje Kuberten svodeći buržuja na “civilizovanu” zver, radnika na tegleću marvu, a ženu na krmaču sa svetačkim oreolom. Kuberten se obračunava i s drugim osnovnim pravima čoveka. Pravo čoveka na život podređeno je, videli smo, pravu poretka na opstanak: rat je najviši ispit “muške zrelosti”, a spremnost i sposobnost da ubije čoveka predstavlja najvišu ljudsku vrlinu. Ukidanje prava potlačenima na srećan život predstavlja još jedan Kubertenov doprinos “usavršavanju sveta”. Ovde je Kuberten na pozicijama De Mestra: nesreća potlačenih neminovnost je i kao takva izvorište “srećnog života” gospodarske “elite”. Inače, za Kubertena su i odnosi u feudalnom društvu “demokratski”, mada ne toliko koliko u građanskom društvu. U konačnom, pravo kapitalizma na opstanak i ekspanziju ima primat pred ljudskim i građanskim pravima. Ono što je Kuberten preuzeo iz revolucionarnog duhovnog nasleđa građanske klase XIX veka je nacionalizam koji će postati glavno oruđe za fanatizaciju kako buržoaske mladeži (kolonijalizam), tako i proletarijata (uništavanje klasne svesti). Olimpizam postaje sredstvo za usmeravanje nezadovoljstva potlačenih protiv drugih nacija i za prikrivanje klasne eksploatacije – pod plaštom “borbe za nacionalni interes”.
Govoreći o Kontovoj “pozitivnoj teoriji autoriteta” Markuze konstuje: “Comte izlaže “pozitivnu teoriju autoriteta”, pod kojom zamišlja jedno društvo čija će se čitava đelatnost osnivati na pristanku pojedinačnih volja. Pobjeđuje instinkt podvrgavanja, dok utemeljitelj pozitivističke sociologije pjeva himnu poslušnosti i vodstvu. “Kako je slatko slušati kada možemo uživati sreću…da nas mudri i vrijedni vođe udobno oslobađaju pritješnjavajuće odgovornosti za opći smjer našeg ponašanja.” (…) Sreća u okrilju jedne čvrste ruke – ovaj stav, koji je danas tako karakterističan u fašističkim društvima, spaja se sa pozitivističkim idealom izvjesnosti. Podvrgavanje svemoćnom autoritetu pruža najveći stupanj sigurnosti. Comte tvrdi da je savršena izvjesnost teorije i prakse jedno od osnovnih dostignuća pozitivističke metode.” (7) Za razliku od Kontovog, Kubertenov čovek nije dosegao do takvog nivoa razvoja da ima “svoju volju” koju, u nastojanju da obezbedi izvesniju egzistenciju, može “dobrovoljno” da prenese na viši autoritet. Uključen od najranijeg detinjstva u hijerarhiju odnosa koji se zasnivaju na “pravu jačega” i prirodnoj selekciji, čoveku ne preostaje ništa drugo nego da tlači slabije i da se dodvoruje snažnijima – da bi mogao da opstane. Ljudska “volja” kreće se između tiranske sile i instrumentalizovanog “milosrđa” vladajuće “elite”, ključnih poluga za obezbeđivanje socijalnog reda i mira. Pored toga, potčinjeni po Kubertenu ne mogu da računaju na sreću, već samo na patnju. “Humanista” Kuberten nudi “sportsku republiku” kao mesto na kome će biti ublažena patnja potlačenih, ali ne da bi im se pomoglo, već da bi se umanjila “mržnja koju siromašni gaje prema bogatima” i na taj način predupredila njihova borba za bolji svet. U tom kontekstu, Kuberten ne vidi u sportu sredstvo za zaštitu izvornih vrednosti liberalizma, kao što je to slučaj kod mnogih drugih građanskih teoretičara, (8) već kompenzaciju potčinjenima za bespogovorno prihvatanje poretka u kome su lišeni svojih osnovnih ljudskih i građanskih prava.
Kont nastoji da formira posebno telo koje će voditi računa o strateškim interesima kapitalizma i koje će biti neprikosnoveno izvorište vladajuće političke volje. On insistira na autoritetu sistematizovanog i neprikosnovenog “znanja”, koje se oslanja na apsolutizovani autoritet činjenica – koje postaje svojevrsno (pozitivno) “Sveto pismo“. O tome Markuze: “Društvena pitanja, zbog njihove složene prirode, mora rješavati “mala skupina intelektualne elite”. (…) Sve znanosti slit će se u istu retortu i spojiti u pažljivo uređenu šemu. Svi pojmovi ispitat će se prema “jednoj te istoj temeljnoj metodi”, sve dok se na kraju ne pojave sređeni u “racionalnom poretku jednolikih zakona”. Na taj način, pozitivizam će “sistematizirati cjelinu naših shvaćanja”.” (9) Kuberten, sledeći Konta, uspostavlja MOK kao vrhovno duhovno telo koje ima autoritarni karakter i koje je glavno izvorište vladajuće političke volje – koja vodi računa o strateškim interesima vladajućih parazitskih klasa. Članovi MOK-a postaju “sveti čuvari” kapitalizma koji su, shodno svom položaju, “samoizabrani” (između najmilitantnijih predstavnika “elite”) i ne odgovaraju nikome. Dim navodi Kubertenove reči o MOK-u, koje treba da opravdaju fašističku vlast u Nemačkoj: “Mi nismo izabrani, mi biramo sami sebe, nasuprot javnom mnenju koje se sve više na to navikava, da sve organizacije stavlja u jaram izbornog principa. Nezavisnost i stabilnost je to, što nam dozvoljava da izvršimo velika dela.” (10) Moderni olimpizam reakcija je buržoazije na ideje i pokrete koji teže prevazilaženju uspostavljenog (kapitalističkog) poretka i način da se zatre ideja budućnosti. On je po svojoj prirodi totalitarni duhovni pokret i kao takav oruđe vladajuće “elite” za sprečavanje da se u okviru kapitalističkog društva razviju ideje koje “konkurišu” kapitalizmu. “Slobodna utakmica” moguća je samo na temelju i u okviru neprikosnovene dominacije kapitalističke ideologije. Prihvatljiva su ona mišljenja koja doprinose “usavršavanju” vladajućeg poretka, ali ne i ideje koje mogu da postanu politička platforma obespravljenih u borbi za ostvarivanje njihovih ljudskih i građanskih prava. Politički pluralizam i pozitivno društvo su nespojivi. U olimpizmu su se “sloboda izbora” i kraj istorije stopile u jednoj tački.
Ukoliko Kubertenovu koncepciju uporedimo sa doktrinom Džona Stjuarta Mila, videćemo da Mil ne polazi od životinjske prirode čoveka niti ukida građansko stanje, kao što to čini Kuberten, ali njegova filozofija zastupa intelektualni elitizam koji postaje oblik legitimizovanja političkog autoritarizma – što je karakteristično za Kubertena. Mil: “Nikada se nije vlada demokratije ili mnogobrojne aristokratije uzvisila iznad osrednjosti, bilo u svome političkom radu, bilo u mnjenjima, svojstvima i duševnom raspoložaju, a ne bi se mogla ni uzvisiti, kad se ne bi dali oni mnogi, što vladaju, (a tako je to bilo u najbolja vremena) rukovoditi savetom i uticajem jednoga, ili ono malo ljudi, koji su darovitiji i učeniji. Pobuda na svaku mudru i plemenitu radnju iziđe, i mora izići od jednog čoveka, obično od čoveka, koji je u tome samac. (…) Danas, kada su mnjenja mase, sastavljene od običnih ljudi, postala ili će postati sila, koja vlada, preka je potreba, da se što odsudnije razviju osobine darovitih ljudi, kako bi ravnali i držali u ravnoteži pomenutu silu.” (11) U nastojanju da spreči da građani budu subjekti u konstituisanju političke volje društva, što je bio jedan od osnovnih zahteva liberalizma, Mil lišava građanina razuma (koji je prisutan kod Bekona, Hobsa, Loka, Rusoa, Bentama), koji je osnov konstituisanja “društvenog ugovora” i “građanskog društva”, i uspostavlja monopol na “pamet”, kao izvorište vrhovne političke volje, u rukama vladajuće klase. Građani više nisu konstitutivni segment vladajuće političke volje, pogotovu ne nosioci progresa, već su svedeni na “masu” idiota u odnosu prema kojoj se pojavljuju “talentovani” pojedinci koji treba da uspostave “ravnotežu” između gluposti (nesposobnosti da se donesu “prave” političke odluke) i pameti (sposobnosti da se donesu takve odluke). “Darovitost” i “znanje” gube vrednosnu, i dobijaju objektivističku dimenziju koja postaje maska iza koje se krije vladajući interes: donošenje umnih (političkih) odluka postaje privilegija vladajuće “elite”. Mil nastoji da ukloni demokratsko konstituisanje političke volje građana, što znači borbu različitih političkih interesa na javnoj sceni i u tom kontekstu razvoj “javnog dijaloga” koji će omogućiti građanima da formiraju svoje političke stavove (“demokratska javnost”): oduzimanje “običnim ljudima” pameti postaje oblik u kome se radnička populacija lišava podobnosti da bude činilac u definisanju političke volje društva. Umesto Kontovih socijalnih inžinjera, Mil nudi svojevrsne socijalne mudrace koji određuju puteve razvoja društva. Na savremen način rečeno, radi se o stvaranju “saveta za strateška pitanja” koji će kroz prizmu egzistencijalnih i dugoročnih interesa vladajuće klase procenjivati ispravnost političkih odluka aktuelne vlasti – uloga koju je Kuberten dodelio MOK-u. Budući da su oni neprikosnoveni nosioci “mudrosti”, bilo koja kritika, pogotovu ona koja dolazi od strane “nižih klasa”, besmislena je: autoritet “znanja” zamenjuje autoritet boga. Realizacija takvog koncepta podrazumeva uspostavljanje autoritarne vlasti koja je u stanju da primora “obične ljude” (“niže klase”) da bespogovorno prihvate vrhovništvo jedne (vladajuće) volje. Praktično, radi se o obračunu s idejnim i političkim pluralizmom. “Društveni red”, koji treba da omogući stabilni razvoj kapitalizma i obezbedi neprikosnovenu vladavinu kapitalističkih monopola, postaje vrhovni politički princip.
Nije slučajno da se kod Kubertena, kao i kod Mila, poziv na jednakost u društvu svodi na poziv za jednoobraznošću ljudi. Polazište za određivanje “različitosti” ljudi nisu njihove potencijalne individualne moći i talenti, već njihov društveni položaj i klasna pripadnost, pri čemu umnost postaje ekskluzivna osobenost vladajućih klasa. Međutim, sam zahtev za umom, kao i za poštovanjem normi koje su obavezne za sve, predstavlja suprotnost Kubertenovom pozitivnom voluntarizmu. Kuberten nastoji da demokratski poredak, u kome odlučuje “broj”, zameni takvim poretkom u kome samoizabrana “elita”, koja potiče iz najbogatijeg društvenog sloja, ima neprikosnovenu vlast. Njegov ideal političkog ustrojstva društva je onaj sa kojim se postiže apsolutna vlast “elite” nad radnim “masama”. Za razliku od Mila koji, poput Platona, u “najumnijim” vidi one koji treba da usmeravaju razvoj društva, Kuberten u najodanijim kapitalizmu i najodlučnijim u njegovoj odbrani vidi “nosioce progresa”: olimpizam se ne temelji na vladavini uma, nego na vladavini sile. Pored toga, nisu pojedinačna slobodna volja i razum polazište za uspostavljanje volonté général kao temelja formiranja društvene (građanske) zajednice, već je to “interes rase (nacije)” iza koga se kriju klasni interesi buržoazije. “Opšte” postaje sredstvo za apsolutizovanje i totalizovanje vladajuće volje kapitalističkih monopola. Moderni olimpizam je izvanredna demonstracija nastojanja da se posebni interes buržoazije prikaže kao “opšti interes” čovečanstva. Simboli koji se koriste za mitologizovanje olimpijskih igara (“mir”, “međunarodna saradnja”, “progres” i sl.) su “dimna zavesa” kojom se nastoji prikriti prava priroda olimpijskih igara – koje su sušta suprotnost proklamovanim “olimpijskim idealima”. Sama činjenica, da su vodeći ljudi MOK-a, u njegovoj stogodišnjoj istoriji, bili pripadnici, reklamni agenti i neskriveni simpatizeri fašističkih partija i pokreta nedvosmisleno govori o pravoj prirodi modernog olimpizma. Insistiranje na maksimi da “sport nema veze sa politikom”, od strane olimpijskih zvaničnika i vladajućih oligarhija, samo je beznadežni pokušaj da se sakrije istina da je olimpizam (sport) ekskluzivno sredstvo vladajuće klase za duhovno porobljavanje i pacifikovanje potlačenih.
Kuberten je proglasio utilitarizam za vrhovni princip njegove olimpijske doktrine. Ne postoji bilo kakva civilizacijska ograda vladajućoj samovolji: sve je dozvoljeno i opravdano ukoliko koristi vladajućoj klasi. U osnovi Kubertenove koncepcije nalazi se logika koja je karakteristična za monopolistički kapitalizam i koja je sažeta u principu: “Uništi konkurenciju!”. Radi se o nastojanju da se narastajuća ekonomska snaga kapitalističkih monopola pretvori u totalitarnu i globalnu političku moć buržoazije koja je u stanju da se zauvek obračuna s emancipatorskim nasleđem modernog društva i slobodarskom borbom potlačenih. Koncentracija sve veće ekonomske moći u sve manje ruku, s jedne, i sve veći broj obespravljenih koji su sve bliže mogućnosti da detronizuju vladajuću oligarhiju, s druge strane – čini polazište Kubertenove doktrine. Istovremeno, olimpizam podrazumeva jedinstvo borbe za opstanak i borbe za očuvanje vladajućeg poretka. To je ono što u potpunosti integriše čoveka u postojeći svet i što se u “čistom” obliku pojavljuje u sportu: ne institucije i norme, već vladajući kapitalistički odnosi postaju neprikosnovena totalizujuća moć.
