Предговор

(„Хајдегерова филозофија у светлу животворног хуманизма“)

Студија којa се налази пред читаоцем није производ стваралачке радости, већ стваралачке муке. Нису све озбиљнији здравствени и животни проблеми били највећа препрека за размах ауторовог стваралачког ентузијазма, већ поражавајућа истина да што је дело  квалитетније имаће мање читалаца. Који је смисао озбиљног рада када је све већи број људи неписмен и када је озбиљна књига постала страшило са којим капиталистичка пропагандна машинерија плаши људе?

Извориште самосвести овог рада није филозофија, већ конкретна природа савременог света. Светом је завладао капитализам који се заснива на деструктивном редукционизму који има тоталитарни карактер. Све се одвија ван човека и против човека. Свет је постао смртна опасност за човека. Човечанство преживљава тако, што капитализам уништава темеље на којима се заснива људски опстанак. Све је подређено све бржем обрту капитала који има деструктивни карактер. Човек није више само радна животиња, већ је постао оруђе капитализма за уништавање робе и контејнер у којем нестају све отровнији сурогати капиталистичке цивилизације. Истовремено, све оно што пружа могућност да се искорачи из капиталистичке цивилизације и створи хумано друштво бива уништено.

Сваке године у најразвијенијим капиталистичким земљама  Запада преко милијарде тона хране буде бачено да би се очувале цене производа и на тај начин капиталистичка економија. Милиони неупотребљених аутомобила склоњени су на напуштене аеродроме да би се на тржишту створио простор за нове моделе. Производи се тако да производи што пре пропадну. Војна индустрија троши огромне економске и научне ресурсе, истовремено изазивајући ратове који уништавају читаве народе и стварају еколошку пустош. Све већи број нуклеарних електрана и све већи број све драматичнијих нуклеарних хаварија прете да десеткују човечанство и живи свет. Све отровније хемикалије трују земљу, воду, ваздух и на тај начин уништавају биљни и животињски свет. Свет се приближава црвеној еколошкој линији чијим прекорачењем је судбина човечанства запечаћена.

Деструктивнo безумље један је од најпогубнијих производа савременог капитализма. Капитализму није потребан уман човек који ће се руководити хуманистичким вредностима и вољом да спречи уништење живота на Земљи, већ малограђанин који је сведен на радно-потрошачког идиота. Најважнија одлика малограђанске свести је одбацивање ума. У крајњем, ради се о обрачуну с еманципаторским потенцијалима грађанског друштва и одбацивању одговорности за уништење света.

Спречити људе да схвате суштинско тако што ће маргиналном бити дата суштинска и спектакуларна димензија представља најважнији задатак јавних медија и индустрије забаве. На делу је све агресивнија „духовна“ сфера капитализма која се појављује у облику „ријалити“ програма, филмова, ТВ серија, компјутерских игара, хороскопа, спортских и музичких спектакала, езотерије, пророчанстава, религија и секти, „теорија завере“, космолошке мистике и „ванземаљaца“… Све је то зачињено алкохолом, дрогама, насиљем, порнографијом, педерастијом и педофилијом… Капитализам не уништава људима само моћ расуђивања и визионарску свест, већ своди људе на патолошке ништарије.

Укидајући еманципаторско наслеђе човечанства и тиме његов историјски развој капитализам намеће начин мишљења који се заснива  на механицистичком материјализму. Он представља обрачун како с натуралистичким, тако и са историјским материјализмом и у том контексту с човеком као умним и визионарским бићем. Све мање људи је у стању да направи разлику између појавног и суштинског, лажног и истинитог, битног и споредног, узрока и повода, прошлости и историје, другости и novuma, једнакости и једнообразности, интелигенције и ума, формално-логичког и дијалектичког, прогреса и прогресизма, истинитог и истинског, стварног и илузорног, праведног и правичног, утопијског и утопистичког… Истовремено, културно наслеђе човечанства постаје недоступно све већем броју људи јер не могу да га схвате. Не ради се само о томе да људи имају закржљали, већ на капиталистички начин дегенерисани ум. То се, пре свега, односи на „техничку интелигенцију“ која је носилац капиталистичког „прогреса“. У коначном, ради се о менталном изобличењу људи и стварању деструктивних фах-идиота.

Религиозна свест условљена је светом у којем човек живи и природом на капиталистички начин дегенерисаног човека. У савременом свету теорије о „апокалипси“ и „рајским вртовима“ представљају доливање уља на ватру која спаљује свет. У јавности су све присутнији „душебрижници“ који позивају људе да се „окрену себи“ и „небеским световима“.Какав је смисао „окретања себи“ када капиталисти све беспоштедније уништавају свет и када је једина могућност да човечанство опстане да се људи уједине и униште капитализам? Да ли човек треба да се супродстави злу које све драматичније доводи у питање опстанак човечанства, или треба да се препусти религиозним илузијама које му обећавају „вечни живот“ на небу?

Научници који су лојални капитализму убеђују људе да је живот на Земљи при крају и да човечанство треба да се одсели на неку другу планету. На тај начин, они сугеришу човечанству да је уништење човечанства неминовност. Они не сагледавају човечанство као заједницу људских бића којa имају право на живот и слободу, већ га сагледавају полазећи од слике човечанства коју ствара капиталистичка пропагандна машинерија. Човечанство је сведено на гомилу безличних штеточина које заслужују да буду уништене. У току је егзистенцијални редукционизам и у том контексту укидање људскости која се појављује као љубав, солидарност, блискост, естетско, пожртвованост, мудрост, родитељска љубав и нега, историчност, слободарско, аутентична друштвеност… Истовремено, капитализам уништава породицу и ствара бесполног човека. Хришћански теолози на Западу иду дотле, да мењају садржај Библије и прилагођавају га на капиталистички начин дегенерисаном човеку. „Бог“ више није „отац“, већ је обезлична сподоба која је лишена стваралачког Ероса.

Уништавајући човека као полно биће капитализам уништава човека као еманциповано природно биће и тиме раскида везу човека са природом. Човек сагледава себе посредством модела човекобивства који је производ капитализма, а то значи техничке цивилизације. Породица се не заснива на особеностима човека као еманципованог природног бића, већ на денатурализованим „партнерима“ и на техничком произвођењу и усвајању деце. Принцип „усвајања деце“, који се заснива на купо-продајном односу, указује на сву монструозност хомосексуалног пројекта будућности. Он подразумева подређивање биолошког опстанка друштва духу капиталистичке репродукције. Деца губе одлике људских бића и постају роба на тржишту – попут стоке и ствари. „Усвајање деце“ не заснива се на хуманим мотивима, већ на потреби за поседовањем и манипулисањем људским бићима. „Усвајање деце“ постао је легални злочин.

Обрачун с „традиционалним човечанством“ представља једну од најпогубнијих последица капиталистичког „прогреса“. Тај процес не подразумева само промену односа између људи и стерилисање њихових животворних способности, већ и укидање културног наслеђа, а то значи обичајних, моралних, религиозних и правних норми које се заснивају на очувању породице и обезбеђивању друштвених услова за стварање здравог потомства – без чега нема будућности. Када се има у виду значај који у историји има породица и традиционални односи између људи, наметање хомосексуалних односа и лишавање деце права и могућности да имају оца и мајку (а тиме и могућности да имају друге чланове традиционалне породице), представља заправо обрачун с целокупним  културним наслеђем човечанства и самим тим обрачун с историјском самосвешћу.

Стерилисање човека као животворног бића и на тај начин укидање човека као природног бића подразумева радикално нов однос према телу човека и тиме према човеку као природном и људском бићу, као и према природи. Уместо оплемењујућег односa према телу, и тиме природи која је „анорганско тело човека“ (Маркс), успоставља се инструментални однос према телу. Свaки део тела који може да буде употребљен постаје средство сексуалног општења. Када се има у виду да је тело човека извориште и носилац његове људске самосвојности, инструментализовање тела истовремено подразумева инструментали- зовање човека као људског бића.

Више се не прави разлика између нормалних и патолошких међуљудских односа и у том контексту између нормалних сексуалних односа и сексуалних перверзија. Једини критеријум на основу којег се одређује „нормално“ понашање је да ли оно доприноси интеграцији човека у капитализам. Уместо опште-људских принципа који пружају могућност да се успостави критичка дистанца према нељудском, нуди се „толеранција“ која подразумева прихватање најгорих облика деградирања човека на нечовека. У коначном, принцип „Паре не смрде!“ укинуо је све друге принципе и постао неприкосновени егзистенцијални и вредносни принцип капитализма.

Капитализам не може да се обрачуна с погубним последицама које ствара путем демократских метода и институција. У току је укидање грађанских слобода и успостављање капиталистичке диктатуре. Све је очигледније да је фашизам стиснута песница капитализма у кризи и као такав само један од политичких појавних облика капитализма. У току је успостављање савременог тоталитаризма који нема само геноцидну, већ и екоцидну природу. Савремена „воља за моћ“ (Ниче) постала је воља за апсолутном владавином над људима и природом и подразумева да је човек у потпуности лишен људскости и природности. То није само воља за покоравањем, већ воља за уништавањем људи и живог света. Она се заснива на природи капитализма као тоталитарног поретка деструкције и посредована је техником која има деструктивну моћ.

Уништeње животне средине и биолошке репродукције у најразвијенијим капиталистичким земљама представља најважније извориште савременог фашизма. Теза да је „пренасељеност планете“ главна опасност за опстанак човечанства ствара на Западу геноцидну хистерију која условљава да теорија о „златној милијарди“ добија све већи број присталица. Заправо, уништење све већег броја људи постаје основни услов за преживљавање све мањег броја људи.

Убрзани процес аутоматизације и роботизације, који се заснива на све бржем обрту капитала и принципу продуктивистичке ефикасности, ствара не само услове за развој идеологије која се обрачунава с човеком као људским и природним бићем, већ доводи до укидања све већег броја радних места и тиме до „вишка радника“. Теорија о „златној милијарди“ не подразумева само уништење милијарди „прекобројних“ у свету од стране најмоћнијих капиталистичких држава, већ и уништење стотине милиона радника у најразвијенијим капиталистичким земљама који су постали „технолошки вишак“. Радници су потенцијално највећа опасност за капитализам и капиталисти ће учинити све што је у њиховој моћи не само да спрече њихово политичко организовање и политичку борбу, већ и да их истребе. Ради се, заправо, о обрачуну капиталиста с „обичном“ радничком популацијом („плаве крагне“), с тим што је најквалификованији део радника („беле крагне“), као неопходна и на тој основи привилегована радна снага, савезник капиталиста у обрачуну с „плавим крагнама“.

Уништење „прекобројне“ радничке популације је завршни чин класног обрачуна капиталиста с радницима у условима постајања капитализма тоталитарним деструктивним поретком. Јефтина и смртоносна дрога, алкохол и дуван, укидање одговарајуће здравствене неге и све отровнији медикаменти, све отровнија храна и вода, све лошији општи животни услови, уништена природна средина и интензивно запрашивање становништва све отровнијим хемикалијама, отровне вакцине и изазивање епидемија, тотално криминализовање радничке популације… – све су то облици геноцида над радничком класом који је у току.

Обрачун с „вишком човечанства“ сузиће тржиште. То ће бити надомештено убрзаним процесом потрошње и тиме деструкције производа. Истовремено, производи ће имати све ексклузивнији карактер. Циљ стратега најразвијенијих капиталистичких земаља је да на Земљи живи „оптималан“ број људи који ће имати све конфорније техничке услове живота, и који ће имати све дужи животни век. За њих ће радити све већи број све усавршенијих робота – који се неће борити за слободу и опстанак. Ради се, заправо, о стварању овоземаљског технички устројеног „раја“ за светску капиталистичку „елиту“.

Човек је световно биће и природа света условљава природу човека. Свет није само извориште чулних утисака и у том смислу миметичко окружење, већ природа и ритам световног дешавања условљавају телесно и ментално функционисање човека. Сам на капиталистички начин дегенерисани живот постао је уништење човека као људског и природног бића. Савремени „човек једне димензије“ (Маркузе) сведен је на деструктивно биће. Заправо, човек је изгубио људске одлике и постао бездимензионална капиталистичка наказа.

У току је тоталитарна редукција човека на не-човека. Капитализам не приморава само човека да се понаша као механички део индустријског процеса рада и на тај начин га телесно деформише (Маркс), већ га генетски изобличава и сакати као живо биће. Капитализам не само да дехуманизује човека, већ га денатурализује, што значи лишава га особина које су својствене живим бићима. Ради се о капиталистички изазваној мутацији човека од природног и културног бића у радно-деструктивни (потрошачки) механизам. Човек није само путем капиталистичког тржишта „опредмећен“ (Маркс), већ је постао, као радник и потрошач, саучесник у уништавању света.

Уништење природе подразумева уништење тела као животворне целине, чула, нервног система, природног ритма рада организма, репродуктивне способности, стваралачких потенцијала тела… Истовремено, капитализам ментално дегенерише људе. Стотине милиона грађана на Западу пати од депресије, анксиозности и других психичких оболења која постају извориште најтежих облика друштвене патологије. Најпогубнији ефекат који ствара капиталистичка пропагандна машинерија је уништење моћи расуђивања и претварање људи у потрошачку гомилу. Истовремено, сам потрошачки начин живота постао је на капиталистички начин дегенерисани облик реализовања човека као политичког бића. Живљење потрошачког начина живота је најважнији начин на који човек исказује лојалност капитализму.

Капитализам производи дегенерисану друштвеност и своди људе на масу обезличених идиота. Редукција и дегенерација људског доводи до стварања усамљеничког безнађа које производи најгоре облике друштвене патологије. Дрога, алкохол, медикаменти, прождирање све већих количина све затрованије хране, све крвавија и деструктивнија индустрија забаве… Људи користе компензационе механизме које им намеће капитализам који имају деструктиван карактер и који само убрзавају процес уништења човека. Међуљудски односи губе хумани садржај и бивају сведени на „комуницирањe“ путем техничких средстава које се своди на „слање порука“ у виду прегршта речи и најпримитивнијих симбола. Човек је човеку постао техничко средство за задовољавање приватних интереса и патолошких потреба. Деструктивна световност условила је да човек постане атомизовано и деструктивно биће и као такав смртни непријатељ другом човеку.

Претварање потребе за животом у потребу за уништавањем представља завршни облик капиталистичког дегенерисања човека. Капитализам преображава урођену животну агресивност човека као животворног бића у потребу за уништавањем и на тај начин омогућава развој деструктивних потенцијала капитализма. Деструктивне „потребе“ постају вучна снага у развоју капитализма. Деструкција је постала компензациони механизам са којим човек безнадежно покушава да „реши“ проблеме које ствара усамљеност, егзистенцијални страх, депресивност, безнађе… – и на тај начин само доприноси развоју процеса који узрокују несрећу. Бити конформист данас значи прилагодити се капитализму као деструктивном поретку и на тај начин постати деструктивно биће. Када се има у виду деструктивно лудило које влада у најразвијенијим капиталистичким земљама, намеће се закључак да је капитализам прекорачио антрополошку границу до које је Маркс дошао са својом идејом „отуђења“ и успео до те мере да дегенерише човека, да су његове деструктивне „потребе“ постале снага која га покреће и која даје смисао његовом животу.

У току је хиперпродукција виртуелних светова. Свуда око нас лебде шарени балони који носе илузије које ствара капитализам. Њих на небу не држи хелијум, већ потреба на капиталистички начин дегенерисаних људи за илузијама. Нема више речи о „бољој будућности“ и „срећном свету“. Све се чини да човек не стекне критички однос према свету, већ да му се прилагоди и на тај начин постане саучесник у уништавању себе као хуманог и природног бића, као и живота на Земљи. То је најпогубнија превара у којој малограђани, ти фанатици капитализма, свесно учествују јер на тај начин беже од одговорности за уништење света.    

Капиталистички медији стварају егзистенцијално безнађе и на тај начин доприносе развоју деструктивног лудила. Све већи број људи верује да ће свет ускоро пропасти и да треба да искористе време које им је преостало да „још нешто доживе“ и на тај начин забораве на апокалипсу. Ради се о „синдрому Титаник“: брод тоне – музика је све јача. Незаинтересованост за опстанак човечанства је најпогубнија последица капиталистичког дегенерисања човека.

Све је реалнија опасност да ће капитализам до те мере да извитопери човека, да он више неће моћи као аутентично природно и људско биће да поима свет и односи се према њему. Уколико у догледно време човечанство не уништи капитализам, закаснела реакција биће безнадежна побуна на капиталистички начин дегенерисаних људи: оних који су рођени у ретортама, који не знају шта је љубав и одговорност за друго људско биће, садиста и мазохиста, психотичара, фанатика и убица, проститутки и макроа, педофила и содомиста, сатаниста и манијака… Побуна оних који никада нису прочитали књигу, који немају историјску самосвест, који могу да пију само кока-колу и једу junk-food, који не могу да заспу без седатива и који не могу да устану без дроге… Побуна епилептичара и шизофреничара, пијаница и скитница, сифилистичара и сидаша који се налазе у смртној агонији… Њихова побуна неће се заснивати на хуманим мотивима, већ на најсуровијој борби за опстанак. Биће то побуна капиталистичких дегенерика који ће се борити до истребљења да би се дочепали конзерве кока-коле и дозе хероина…