Ideja o ponovnom uspostavljanju olimpijskih igara nije potekla od Kubertena, niti je nastala krajem XIX veka. Uspomena na antičke olimpijske igre (koje je ukinuo imperator Teodosije 393.godine nove ere) živeće vekovima. Mandel (Mandell) navodi da su čak neki latinski imperatori nastojali da uveličaju svoju vladavinu obračunavajući vreme po olimpijskom kalendaru. (76) Zahvaljujući istoričarima koji su nastavili da koriste tekstove klasičnih autora, olimpijske igre će se pominjati i u osvit modernog doba. I Viljem Šekspir se poziva na olimpijske igre u „Henriku VI“ , kao i u „Troilusu i Kresidi“. Isto čini Džon Milton u „Izgubljenom raju“, 1667.godine, kao i Žan-Žak Ruso u svom „Emilu“ – navodeći Pitagoru – sto godina kasnije.
Što se tiče pokušaja da se u modernom dobu, ili na njegovim počecima, uspostave olimpijske igre, zaslužuju pažnju „Olimpijske igre“ koje će početkom XVII veka, u provincijskom gradiću u kraju Kocvold (Cotswold) u Engleskoj, organizovati „imućni kapetan“ Robert Dover. On je organizovao ove „vesele svečanosti“ kao protest protiv „zaraznog puritanizma“ koji se širio zemljom. U stvari, ove svečanosti (koje su pratili atletska takmičenja, rvanje, bacanje gvozdenog čekića, mačevanje, skakanje…) bile su izraz nastojanja da se očuvaju srednjovekovne tradicije otmenih svečanosti. (77)
Mnogo su značajnija sportska takmičenja koja će, u drugoj polovini XIX veka, organizovati engleski lekar Bruks (W.P.Brookes). On će više od četrdeset godina, na svojim „olimpijskim poljima“ kod Venloka (Wenlock) u Šropšajru (Shropshire), organizovati trke konja, atletičara, teniske i kriket mečeve. Sve je to bilo praćeno muzikom i zabavom. Budući veliki poštovalac helenske civilizacije, Bruks je dao da se naprave specijalne zastave na kojima su bile ispisane poruke, i to na starogrčkom jeziku. Bila je ispevana i posebna oda koja će, kao muzička „numera“, biti izvođena prilikom otvaranja svečanosti. U znak zahvalnosti, grčki dvor je poslao Bruksu srebrni pehar. (78)
I Kuberten je bio jedan od posetilaca svečanosti koje su se održavale na Bruksovim „olimpijskim poljima“. Impresioniran onim što je video u Šropšajru, Kuberten je, kasnije, napisao: „Otkada je stara Grčka prestala da postoji, anglosaksonska rasa je jedina koja u potpunosti uvažava moralni uticaj fizičke kulture i (jedina koja) poklanja toj grani obrazovne nauke pažnju koju ona zaslužuje.“ (79)
Nisu samo Englezi doprineli oživljavanju ideje o olimpijskim igrama. Na osnovu otkrivanja lokacije antičke Olimpije, koju je 1766.godine tačno utvrdio engleski antikvar Ričard Čendler (Richard Chandler) – što je, inače, znao svaki grčki pastir sa Peloponeza – nemački istraživač Vinkelman (Winckelmann) će, neku godinu kasnije, izvršiti pripreme za otkopavanje Olimpije ali će, zbog njegove smrti, na tome sve i ostati. Prvi arheološki radovi na tom području započeće 1829.godine, odmah nakon oslobađanja Grčke od turskog jarma. Najznačajnija arheološka iskopavanja izvršiće Vinkelmanov zemljak Ernst Kurtius (Ernst Curtius), koji je 1875.godine doveo nemačku arheološku ekspediciju na Peloponez. Kurtius je pronašao stari novac, vaze, natpise, hramove i komplekse sportske arhitekture, što je bila potvrda verodostojnosti spisa rimskog putopisca Pausanija. Interesantno je i to da je Kurtius, još 1859.godine na javnom času u Berlinu, predložio da se olimpijske igre nanovo organizuju. To je učinio i Guc Muc (Guts Muths), jedan od utemeljivača gimnastičkog pokreta u Nemačkoj, pola veka pre njega. U tadašnjim nemačkim prilikama, u kojima je dominirao nacionalističko-šovinistički duh, malo je šta moglo biti urađeno. (80)
I Grci su pokušali da ponovo organizuju olimpijske igre. U toku XIX veka u Grčkoj će, pod imenom „Olimpijske igre“, biti organizovano nekoliko atletskih mitinga – koji nisu imali međunarodni karakter. Poseban doprinos dao je Evangelios Zapas (Evangelios Zappas), koji je u izgnanstvu, u vreme kada Grčka nije bila slobodna, stvorio bogat materijal koji je trebalo da doprinese ponovnom uspostavljanju olimpijskih igara u oslobođenoj Grčkoj. Nakon oslobođenja od Turaka, Grci su u Atini izgradili objekte koji će biti korišćeni za održavanje sportskih manifestacija, pre svega „Panhelenskih igara“ koje su ustanovljene 1859. godine i koje su imale status „Olimpijskih igara“.
Ideja o ponovnom organizovanju olimpijskih igara pojaviće se i u Skandinaviji. Gustav Johan Šartan (Gustav Johann Schartan), sa univerziteta u Lundu u Švedskoj, organizovao je u julu 1834.godine „Pan-skandinavske igre“ u spomen na antičke olimpijske igre. 4.avgusta 1836.godine u Remlosi (Rämlosa) su organizovane „II skandinavske igre“.
Što se tiče Francuske, i tu je ideja i praksa olimpizma bila prisutna davno pre Kubertenovog “olimpijskog” nastupa. Opat Didon i general Fevrijer (Février) bili su studenti na seminaru u Rondou (Rondeaux), pored Grenobla (Grenoble), i obojica su bili lauerati “Olimpijskih igara” koje su se u toj instituciji održavale više od 60 godina. Ferdinand Leseps (Ferdinand de Lesseps), čovek koji je projektovao Suecki kanal, 1885.godine predlaže da se uspostave “Olimpijske igre”. Iste godine Žorž de Sen-Kler (Georges de Saint-Claire), “otac” francuskog sporta, poziva na obnavljanje “Olimpijskih igara”. Paskal Gruse (Paschal Grousset), bivši delegat u Pariskoj komuni za spoljne poslove i radikalni socijalista (ali nacionalista), u svojim člancima iz 1888.godine traži uspostavljanje “Francuskih olimpijskih igara” i osniva “Nacionalnu ligu za telesno vaspitanje”. Gruse je organizovao svoje sportske manifestacije u obliku “Festivala mladih” što je, pored ceremonijala svetskih industrijskih izložbi (pogotovu “Svetska izložba” iz 1889. godine koja je održana u Parizu), značajno uticalo na Kubertenovo uobličavanje olimpijskog “spektakla”.
Kuberten ništa od toga ne pominje u svojim spisima o uspostavljanju olimpijskih igara. On je bio posebno nekorektan prema Viktoru Diriju (Victor Duruy), piscu “Istorije Grka” (“Histoire de Grecs“) iz 1887.godine. Kuberten u svojim kasnijim “razmišljanjima” o antičkim olimpijskim igrama delimično prepisao, a zatim prepričao ono što se nalazilo u Dirijeovoj knjizi i to objavio kao sopstveni tekst! Pored toga, Kuberten je na “Svetskoj izložbi” u Parizu, 1889.godine, sasvim izvesno imao priliku da se upozna sa izložbom o antičkoj Olimpiji koju je, na osnovu nemačkih arheoloških iskopavanja, priredio Viktor Lalu (Victor Laloux). Međutim, o tome nema ni reči u Kubertenovim “Olimpijskim uspomenama“, niti u bilo kom njegovom osvrtu na “obnavljanje” olimpijskih igara. Imajući u vidu navedene činjenice možemo da se složimo, mada samo uslovno, sa stavom Mekaluna da Kubertenu “ne pripada zasluga za snivanje ideje o obnavljanju olimpijskih igara, već zato što je san pretvorio u javu”. (MacAloon J, This Great Symbol, 153.s.) Kuberten je zbog svoje skorojevićke agresivnosti i sklonosti da krade tuđe misli i prisvaja tuđa dela bio izložen preziru u intelektualnim i sportskim krugovima Francuske. Stvari su se naročito zaoštrile nakon Kubertenovog nastupa na Sorboni, 25. novembra 1892.godine (svečanost koja je održana povodom petogodišnjice osnivanja “Union des Sports Athletiques”), u kome je, u svojoj “senzacionalnoj najavi” (Pierre de Coubertin, Olympische Erinnerungen, 9. s. Wilhelm Limpert-Verlag, Berlin, 1938.), pozvao na ponovno obnavljanje antičkih olimpijskih igara – potpuno prelazeći preko svega što je u Francuskoj o tome rečeno. U znak protesta na Sorboni nije se pojavio čak ni Sen-Kler, a Kubertenov poziv ni u javnosti, kao ni kod prisutnih, nije naišao ni na kakav odjek. Koristeći svoje veze i rasipajući se novcem, Kuberten je uspeo da međunarodni skup, koji je prvobitno trebalo da bude posvećen rešavanju problema amaterizma (profesionalizma) u međunarodnom sportu, preobrati u “Kongres za obnovu olimpijskih igara”. Radi se o čuvenom “Osnivačkom kongresu” olimpijskih igara koji je održan od 16-24. juna 1894.godine na Sorboni. Na njemu je doneta odluka o “ponovnom uspostavljanju” olimpijskih igara. Atina je dobila pravo da prva organizuje olimpijske igre modernog doba, dok su Parizu pripale igre iz 1900.godine. Za predsednika Olimpijskog komiteta izabran je Demetrius Vikelas (Demetrius Vikélas), a za sekretara Pjer de Kuberten. Ono što je zapanjujuće, kada se ima u vidu slika koja je o Kubertenu stvorena u javnosti, Kuberten nakon Kongresa nije ni pomenut u anglosaksonskoj štampi! Bila je to posledica borbe između vodećih zemalja Evrope za antičko nasleđe, ali i “osveta” zbog Kubertenovog beskrupuloznog svojatanja ideja do kojih su mnogo umniji i orginalniji ljudi u Evropi već došli. Kuberten je uspeo da “svojim” parama plati održavanje Kongresa, ali nije uspeo da kupi evropsku javnost. Dan nakon Kongresa oglasio se “Figaro” (25. juna) sa tekstom u kome je Kuberten izložen potsmehu. Navodeći da je zahvaljujući Kubertenu (njegovom novcu) u Parizu organizovan međunarodni Kongres na kome su prisustvovali predstavnici svih francuskih sportskih i atletskih udruženja, kao i veliki broj predstavnika iz starog i novog sveta, list dodaje: “Kuberten nije, kao što bi se to očekivalo, atleta. On je omanji čovek, ali živahan i u stalnom pokretu; njegov glas je piskav, ali su njegovi pokreti hitri i skladni. Nerazvijen gimnastičkim vežbama, on je književni tip koji čuva snagu za umne stvari. To je možda zbog toga što je razočaran što nije bio u stanju da stekne gipke udove i da ojača svoje mišiće…” Na kraju teksta autor postavlja ironično pitanje: “Zar nije Seneka veličao prezir prema bogatašima, on koji je bio razmetljiv i koji se valjao u novcu?” Novinar “Figaro“-a bio je u pravu: Kuberten je bio živa demonstracija pogrešnosti njegove olimpijske filozofije za koju se fanatično zalagao. Naime, polazna teza njegove “korisne pedagogije” (pédagogie utilitaire) bila je ne samo “u zdravom telu zdrav duh” (mens sana in corpore sano), već “borbeni duh u mišićavom telu” (mens fervida in corpore lacertoso). Imajući u vidu njegovo telo, pogotovu njegove mišiće koji su odgovarali muskulaturi neodraslog dečaka (po tvrđenju Mekaluna i drugih Kubertenovih biografa, Kuberten je bio “neobično malog rasta”, a sport se pojavljue kao “kompenzacija za njegov rast”, MacAloon J, This Great Symbol, 127.s.), i polazeći od njegove koncepcije, teško da bi Kuberten mogao da raspolaže takvim borbenim karakterom i duhovnom energijom bez koje nikada ne bi mogao ni da krene ka Olimpu, a kamo li da realizuje ideje do kojih su drugi došli, ali nisu uspeli da ih ostvare. Kuberten se našao u položaju u kome su se našle i nacističke glavešine: veličali su “arijevsku nadrasu”, a izgledali su kao karikatura prototipa nacističkog “natčoveka”!
Očigledno, olimpizam je, krajem XIX veka – kako kaže Mandel – „bio u vazduhu“, i to posebno u Engleskoj, Francuskoj, Nemačkoj, Skandinaviji i u Grčkoj. Pored toga, engleski ideal sportiste (preko engleskog kolonijalnog osvajanja i zbog kulturnog i političkog uticaja Engleske na kontinentalnu Evropu i Ameriku) postao je međunarodno prihvaćen prototip sportiste – što je bila jedna od osnovnih pretpostavki za stvaranje međunarodnog sporta i uspostavljanje olimpijskih igara kao „međunarodnog festivala sporta“. (81)
Prve olimpijske igre koje su, u novom veku, organizovane na grčkom tlu bile su “Panhelenske igre” iz 1829, 1859. i 1875.godine, i imale su status (obnovljenih) “Olimpijskih igara”. One su po svojoj prirodi bile bitno drugačije od olimpijskih igara koje će biti organizovane 1896.godine. Pre svega, one su organizovane u čast oslobađanja Grka od turskog jarma, što znači da su imale nacionalno-oslobodilački i antikolonijalni karakter, što je sušta suprotnost duhu Kubertenovih olimpijskih igara. Zatim, kod njih ne postoji težnja ka globalizaciji (kao što to nije bio slučaj ni u antičkoj Grčkoj) olimpizma, već su oblik nastojanja da se obnove kulturne tradicije drevne Helade na grčkom tlu, i u tom smislu su svojevrsni izraz duhovne i nacionalne postojanosti Grka. Treba reći i to da se “obnovljene” olimpijske igre na grčkom tlu održavaju u senci hrišćanstva, što znači da su lišene svoje izvornosti kao najvišeg oblika religioznog života Helena. Već su prve zvanične Olimpijske igre, koje će se 1896.godine održati u Atini, bile značajno odstupanje od helenističke kulturne tradicije koju je trebalo da simbolizuju “Panhelenske igre”. Atinske Olimpijske igre predstavljaju odbacivanje izvornog duha helenskog olimpizma (služba posvećena najvišim božanstvima helenskog sveta) i “nastavak” olimpizma iz perioda njihove romanizacije. Kubertenu je bilo jasno da samo u rukama najmoćnijih imperijalističkih sila Evrope moderni olimpizam može da dobije kolonijalni karakter i zato je, protivno volji Grka, nastojao da po svaku cenu spreči da se buduće olimpijske igre održavaju na “svetoj” grčkoj zemlji. Kuberten se plašio da će kulturne tradicije helenske civilizacije na tlu novovekovne Grčke, koja nije bila imperijalna sila i koja je u novouspostavljenim olimpijskim igrama videla potvrdu svoje slobode i nacionalnog dostojanstva, dovesti u pitanje osnovnu intenciju njegove olimpijske ideje – koja je trebalo da postane glavno ideološko oruđe evropskog kapitala za vođenje uspešne kolonijalne politike. On je znao da je bez podrške evropskih kolonijalnih metropola njegova olimpijska ideja mrtva. Kubertenovo prihvatanje da Atina bude organizator prvih Olimpijskih igara modernog doba, kao i prihvatanje da Grk Demetrius Vikelas bude prvi predsednik MOK-a, samo su bili taktički (iznuđeni) potezi da bi se iskoristilo “sveto” grčko tle, kao simbolični prostor hiljadugodišnjeg olimpizma, za pokretanje modernog olimpijskog zamajca, da bi i to antičko kulturno nasleđe konačno prešlo u ruke evropskih kolonijalnih sila. Bez preterivanja se može reći da je Grčkoj u novom veku oteto pravo da na svom tlu organizuje olimpijske igre koje joj legitimno pripadaju, isto kao što su joj oteta brojna antička blaga koja se nalaze po muzejima i privatnim zbirkama u evropskim kolonijalnim metropolama. Otuda ne čudi što Kuberten nije ni pomenut na zvaničnoj ceremoniji otvaranja Atinskih olimpijskih igara, i da mu je bilo uskraćeno da se pojavi na počasnom mestu predviđenom za najviše zvaničnike. Za vreme trajanja Atinskih olimpijskih igara Kuberten nije postojao za Grke. Sahrana Kubertenovog srca u Olimpiji i promena imena “Olimpijska dolina” u “Dolina Pjera de Kubertena” izrugivanje je helenskoj civilizaciji, Grcima kao i evropskoj kulturi koja se temelji na helenističkoj kulturnoj baštini. Sprečavanje Atine da organizuje olimpijske igre na njihovu stogodišnjicu i sramna prodaja olimpijskih igara Atlanti samo ukazuje na kontinuitet u dominaciji svetskih moćnika nad olimpijskim pokretom.
Inače, već su prve Olimpijske igre koje su 1896.godine održane u Atini, i po mišljenju francuske javnosti, “značajno doprinele ratu” između Grčke i Turske, i poslužile kao “zavesa za pripremanje ratoborne inicijative”. (MacAloon John, This Great Symbol, 260.s.) U “Dvadeset jednogodišnjoj kampanji” Kuberten piše: “Nema nikakve sumnje da je uspeh Igara na neki način zatrovao javno mnenje i pružio Helenima opasno samopouzdanje koliko u sopstvene snage, tako i u podršku drugih nacija.”(Kod: MacAloon, 261.s)
Kada je reč o istorijskim analogijama, savremene olimpijske igre su po svojoj biti bliže gladijatorskim borbama u rimskom Koloseumu nego agonističkim predstavama u starogrčkoj Olimpiji. Antičke olimpijske igre su, u svom izvornom obliku, bile sredstvo za duhovno ujedinjenje helenske kao “gospodarske” rase i za njeno moralno (religiozno) uzdizanje. Istovremeno, one su bile sredstvo za militarizovanje vladajućeg sloja i za njegovo uključenje u vršenje poslova od kojih je zavisio opstanak polis-a (ratovanje, “lov” na robove i njihovo držanje u pokornosti, učestvovanje u državnim poslovima i sl.). Za razliku od Grčke, Rim je imao stajaću (plaćeničku) vojsku i smisao borilačkih predstava, u vidu gladijatorskih borbi, nije bio borbeno aktiviranje, nego pasiviziranje plebs-a. Juvenalova maksima panem et circences na najbolji način izražava duh koji je vladao u antičkom Rimu. Učesnici gladijatorskih borbi nisu slobodni građani već, ne računajući retke izuzetke, robovi. Njihova borba ne teži moralnom (religioznom) uzdizanju građana već je, kao krvava “zabava”, simbol nemorala i bezumlja koji je vladao u Rimu i kao takva glavna duhovna hrana za mase. U godinama propasti “večnog” Rima i narastanja nezadovoljstva plebs-a, “igre” se dopunjuju novim “scenama” kao što su masovna klanja hrišćana i njihovo bacanje zverima. Sve veće porcije krvi postaju zamena za sve manje porcije hleba. Bitno drugačiji položaj radničke klase razvijenih kapitalističkih zemalja Zapada u odnosu prema robovskoj radnoj snazi u antici, iz čega sledi nastojanje da se radnička klasa integriše u duhovnu orbitu buržoazije, je onaj kvalitet koji čini suštinsku razliku između antičkog i modernog olimpizma. Istovremeno, promenjeni položaj radničke klase u odnosu prema položaju i stremljenjima rimskog plebs-a uslovljava specifični karakter modernih olimpijskih igara u odnosu prema Juvenalovoj maksimi panem et circences, koja je bila “sveta formula” za pacifikovanje parazitskih masa Rima. Kuberten je bio protiv olimpijskih igara kao cirkusa. On je u njima video “crkvu” u kojoj ljudi treba da se poklone najvišim vrednostima kapitalizma i napoje se njegovim “besmrtnim” duhom. Po njemu, olimpijske igre su religiozna predstava par excellence. Zbog toga je Kuberten insistirao na amaterizmu i religio athletae, a profesionalne sportiste nazivao “cirkuskim gladijatorima”. On u “svojim” olimpijskim igrama nije video kompenzaciju za nezadovoljstvo radnih “masa”, već oblik njihovog “vaspitanja”, što znači uništavanja kritičkog odnosa prema kapitalizmu. Njihov karakter je trebalo da bude religiozno-svečarski (trijumfalistički, pompezan, monumentalan – impresivan), budući da se sa njima pribavlja božanski legitimitet postojećem poretku: sa olimpijskim igrama trebalo je izazvati divljenje potlačenih radnih “masa” prema vladajućim principima kapitalizma i zauvek ih integrisati u njegovu duhovnu orbitu – na nivou “civilizovanih” robova.
Uspostavljanje olimpijskih igara u modernom dobu i formiranje olimpijskog kao međunarodnog pokreta rezultat je mnogih okolnosti. Od presudnog značaja za nastanak olimpijskog pokreta u novom dobu je ekspanzija kapitalizma („globalizam“). Bila je to „pogonska snaga“ koja je izdigla olimpijsku ideju iz lokalnih kutaka do svetskog prostora i omogućila joj da postane jedan od temeljnih ideoloških oslonaca kapitalističkog društva XX veka. To je od početka dalo pečat olimpijskom pokretu: on je nastao kao rezultat borbe za prestiž između najmoćniji kapitalističkih država Zapada i kao „produžena ruka“ njihove imperijalističke politike, a ne kao izraz nastojanja progresivnih snaga čovečanstva da stvore humaniji svet.
Ekspanziju kapitalizma pratio je razvoj društvenih protivurečnosti u kapitalističkim zemljama, zaoštravanje klasnog sukoba između radnika i kapitalista, što će isto tako biti od izuzetne važnosti za nastanak i razvoj olimpijske ideje i olimpijskog pokreta. Posebno je bila interesantna situacija u Francuskoj gde se, nakon poraza Pariske komune i krvavog obračuna aristokratije i buržoazije s pariskim proletarijatom, ponovo razvija politički pokret radničke klase koji će kulminirati Marseljskim kongresom (1879.), na kome će pobediti nastojanje da se uspostavi revolucionarna radnička partija Francuske: proleterski intenacionalizam postaje ideja-vodilja revolucionarnog radničkog pokreta. Iza Kubertenovog pokliča „Rebronzer la France!“ ne krije se samo nastojanje da se Francuskoj povrati ugled koji je kao kolonijalna sila imala pre rata sa Pruskom, već i grčeviti napor da se suzbije radnički pokret i da se ekspanzionističkom kapitalu omogući toliko potrebni „društveni mir“ kod kuće. Kuberten je do kraja života ideologiju olimpizma suprotstavljao proleterskom internacionalizmu. Ona je trebalo da postane ideja vodilja evropske reakcije u njenom krstaškom pohodu protiv sve snažnijeg evropskog radničkog pokreta.
Prvobitna Kubertenova olimpijska ideja je, sa razvojem kapitalizma, dobijala druge sadržaje. U početku, Kuberten je nastojao da iskoristi olimpijske igre da bi izazvao reformu obrazovanja u Francuskoj i na taj način razvio kod buržoaske mladeži nacionalističko-militaristički duh koji je trebalo da pokrene Francusku u nova kolonijalna osvajanja i da joj ojača položaj u Evropi. U to vreme, on se isključivo obraća „vladajućim klasama“. Razmatrajući, u svom „Program“-u iz 1887.godine, društvene (klasne) odnose u Francuskoj, on posvećuje deo spisa mladima – koji nam omogućuje da bolje sagledamo poleđinu Kubertenove elitističke koncepcije o sportu i njegov odnos prema radničkoj klasi. Kuberten: „Kakva bi trebalo da bude današnja uloga mladeži, izvanredno je sažeto u uverljivim i patriotskim rečima koje sam pozajmio od gospodina de Vergesa: ’Nove generacije bi trebalo da se okrenu prema velikim ciljevima. Vi, koji vaspitavate našu mladež, valja da u njoj potstaknete volju da se izbori za svoj položaj, da ostvari uticaj. Biti dobar sin, dobar suprug, dobar otaca, to je dovoljno za čestite radnike; za klase za koje se kaže da su vladajuće, to je isuviše malo. One ne mogu da imaju pravo da uživaju u počastima i udobnosti tog položaja a da ne prihvate dužnosti koje on nameće: one bi trebalo da žive za opšte dobro, kako bi sa žarom služile Francuskoj!’“ (Pod.Lj.S.) (82)
Istovremeno sa kolonijalnom ekspanzijom, sport dobija „civilizatorsku“ ulogu, što pre svega znači da postaje sredstvo za uspostavljanje duhovne dominacije „bele“ nad „obojenim rasama“. Isto je sa olimpijskim igrama: umesto prava da se bore za slobodu, „urođenici“ dobijaju pravo da se na sportskom polju zajedno sa svojim gospodarima bore za pobedu. Tačnije, i to pravo je tek trebalo da steknu, budući da su se na Olimpijskim igrama u Sent Luisu (SAD), iz 1904.godine, odvojeno takmičili „belci“, a za predstavnike „obojenih naroda“ organizovani su „antropološki dani“ na kojima je trebalo da se demonstrira njihova „rasna inferiornost“.
Nakon Prvog svetskog rata, tačnije, nakon Oktobarske revolucije u Rusiji i u vreme razbuktavanja klasne borbe u Evropi, sport je, po Kubertenu, trebalo da postane (pre svega u sportskim gimnazijama) osnovno sredstvo sa kojim će se depolitizovati („pacifikovati“) radnici i integrisati u duhovnu orbitu kapitalizma.
U vreme velike ekonomske krize kapitalističkog sveta (1929.) i razvoja fašističkog pokreta u Evropi, Kubertenova razmišljanja sve više su usmerena, slično njegovim prvobitnim razmatranjima, na pitanje kako iskoristiti sport za stvaranje „nad-rase“ – „elite pobednika“ koja će uspeti da se obračuna s radničkim pokretom i da obezbedi ekspanziju evropskom kapitalizmu. To je vreme u kome će Kuberten otvoreno prići nacistima i postati njihov „savetnik“ i reklamni agent.
Mora se reći, kada se radi o olimpijskim igrama, da je od samog njihovog uspostavljanja postojala razvojna nit koju je Kuberten čitavog svog „olimpijskog“ života sledio: trebalo je da olimpijske igre postanu religiozna svetkovina posvećena najvećim božanstvima kapitalističkog sveta. Ovakav odnos prema olimpijskim igrama samo odgovara osnovnoj funkciji koju je sport trebalo da ima u kapitalističkom društvu, što znači sportu kao osnovnoj duhovnoj (moralnoj) sili na osnovu koje je trebalo izvršiti duhovnu integraciju kapitalističkog društva. Sport je dobio onu ulogu koju je religija imala u feudalnom društvu. U tom smislu sport, kao međunarodno takmičenje, trebalo je da postane, kako to kaže Urlike Prokop, „institucija analogna pozitivnoj filozofiji“ (Pod.U.P.) (83)
Evo šta, u vezi sa tim, piše Kuberten: „Ako počnemo da proučavamo istoriju našeg stoleća, naići ćemo na moralnu pometnju stvorenu zahvaljujući otkrićima industrijske nauke. U životu se dešavaju značajne promene, i ljudi osećaju da tlo ispod njihovih stopala neprestano podrhtava. Nema ničeg u šta mogu da se pouzdaju, jer se sve oko njih pokreće i menja: u svojoj pometenosti (ljudi) kao da traže neku protivtežu materijalnim snagama koje poput kiklopskih bedema izrastaju oko njih, tumarajući nastoje da napipaju bilo koji element moralne snage koji leže raštrkani po celom svetu. Smatram da je to filozofski izvor izvanredne renesanse fizičkog u XIX veku. (…) Tada je došao Arnold, najveći učitelj modernih vremena, kome više nego ikome drugom pripada zasluga za današnji napredak i čudesnu ekspanziju njegove zemlje. Sa njim je atletika uveliko prodrla u javnu školu i preobrazila je, a od dana kada je prva generacija koju je on stvorio otišla u svet, britanska imperija je dobila novi izgled. Verovatno ne postoji tako očigledan primer istine da šaka odvažnih ljudi može da izmeni čitavo društvo.“ (84)
Kuberten je bio oduševljen Arnoldom najpre zbog toga što njegova pedagogija nije insistirala samo na telesnom, već pre svega na moralnom (karakternom) razvoju mladih. Borba za pobedu je postala osnovna mogućnost samoljudskog prepoznavanja (vrednovanja) i osnovni način integracije čoveka u vladajući (kapitalistički) poredak. U Arnoldovoj pedagogiji Kuberten će pronaći elemente koji će postati osnov njegove „korisne pedagogije“: „Sportiste uvek iznova uče same okolnosti, tako da im neminovnost naređenja, kontrole, poretka postaje očigledna.“ (85) Boreći se za primenu Arnoldovog vaspitanog sistema u francuskim školama, Kuberten konstatuje da u grupama koje se formiraju na osnovu konkurencije mladi uče ono što je prihvatljivo i za društvo: da prihvate poredak u kome vladaju stariji, inteligentniji, snažniji. (86)
Kuberten je nepresatno insistirao na tome da nije važna pobeda ni rezultat, nego borba za pobedu – što znači ponašanje koje bespogovorno sledi logiku vladajućih društvenih odnosa i koje se odvija uz poštovanje vladajućih pravila. Navodeći reči pensilvanijskog biskupa (koje je ovaj izgovorio 19.jula 1908.godine u crkvi Svetog Pavla u Londonu, na misi koja je bila posvećena učesnicima Londonskih olimpijskih igara: „Važnije je učestvovati na olimpijskim igrama nego pobediti.“ – koje će biti pripisane Kubertenu) – Kuberten određuje glavne ideje-vodilje MOK-a: „Imajmo na umu, gospodo, ove značajne reči. One se rasprostiru preko svakog domena, stvarajući temelje vedre i zdrave filozofije. U životu je važna borba, a ne pobeda; važno je da se dobro borilo, a ne pobedilo. Proširiti uticaj tih pravila znači pripremiti put ljudskoj rasi koja će ubrzo postati hrabrija i snažnija, poštenija i plemenitija. To su ideje kojima se rukovodi naša grupa. One će i dalje biti izvor naše inspiracije.“ (87)
Osnovni cilj sporta nije, prema tome, izgradnja snažnog tela, nego stvaranje takvog karaktera čoveka koji će u potpunosti odgovarati modelu uzornog građanina kapitalističkog društva. Sport za Kubertena postaje najznačajnija institucija vladajućeg poretka putem koje treba postići najviši domet društvenog jedinstva. Zbog toga on insistira na maksimi „važno je učestvovati“. Konkurencija postaje osnovni pedagoški i kao takva najviši politički princip – koja svakome pruža „jednake mogućnosti“ u „borbi za mesto pod suncem“. Treba stvoriti utisak, uprkos onome što se dešava u životu, da čovek uvek iznova ima mogućnosti da stekne najviše vrednosti kapitalizma ukoliko se „pošteno bori“, što znači ukoliko poštuje vladajući poredak. Kuberten nastoji da dokaže da nema poraženih, tačnije, da je poražen samo onaj ko je prestao da se bori. Konkurencija, na osnovama zakona prirodne selekcije, trebalo je putem sporta da postane osnovna integrišuća ideološka snaga kapitalističkog društva i kao takva najvažniji duhovni oslonac ljudi. Sa njom je ljudska egzistencija trebalo da dobije pravi i konačni smisao.
