Odnos Kubertena prema Pariskoj komuni na najbolji način ilustruje mržnju koju je ovaj „veliki humanista“ gajio prema slobodarskom proletarijatu. Kuberten: „Upravo kada je Skupština trebalo da obavi glavni deo svog posla, u Parizu je izbila komunistička pobuna; bio je to vrhunac naših nevolja. Uprkos pokušajima koji su od tada činjeni da se tom pokretu da socijalistički i humanitarni karakter, koji on nikada nije imao, vreme koje ublažava gorčinu tolikih događaja nije nimalo umanjilo stravičnost sumornih uspomena iz 1871.godine. Ubistvo plemenitog Lekonta i Klemana Tomasa, druga opsada Pariza, orgije i lakrdije Komune, masakr počinjen u toku poslednjih dana, i njen gnusni i bestijalni kraj u krvi i petroleju prohujali su Francuskom kao košmar. (…) Zemlja, prekaljena i ojačana u skorašnjim nesrećama (poraz u ratu s Pruskim, prim.aut.) odlučno se ujedinila oko gospodina Tjera. Armija je bez oklevanja ispunila svoju tešku misiju.“ (139)
Evo šta Marks, savremenik Pariske komune, piše u „Građanskom ratu u Francuskoj“, pre svega o „ubistvu plemenitog Lekonta i Klemana Tomasa“: “Jedan od bonapartističkih oficira, general Lecomte, koji je učestvovao u noćnom napadu na Monmartr, naređivao je četiri puta 81. linijskom puku da puca na nenaoružani gomilu na Trgu Pigal; kada su trupe odbile da izvrše njegovo naređenje, on ih je kao pomaman ispsovao. Umesto da streljaju žene i decu, njegovi sopstveni ljudi streljali su njega samoga. (…) Isti ljudi pogubili su i Clementa Thomasa, koji je ’igrao jednu od najgnusnijih dželatskih uloga’ u ’junskom pokolju radnika’ 1848.“ (140)
Što se tiče „orgija i lakrdija Komune“, evo jednog detalja koji upućuje na život u Parizu u vreme Komune: „Preobražaj koji je Komuna izvršila u Parizu zaista je dostojan divljenja. Ni traga više od razvratnog Pariza Drugog carstva. Pariz nije više bio zborište britanskih lendlordova, irskih apsentera, američkih bivših vlasnika robova i skorojevića, ruskih bivših vlasnika kmetova i vlaških bojara. U mrtvačnici nije više bilo nađenih leševa, nije više bilo noćnih provala i gotovo nije više bilo krađa; posle februarskih dana 1848, prvi put su opet ulice Pariza bile zaista sigurne, i to bez ikakve policije. (…) Kokote su pošle tragom svojih pokrovitelja-stubova porodice, religije i pre svega svojine, koji su pobegli. Na njihovo mesto izbile su opet na površinu prave žene Pariza – hrabre, plemenite i požrtvovane, kao žene antičkog doba. Sav prožet sjajem oduševljenja zbog svoje istorijske inicijative, Pariz je radio, mislio, borio se, prolivao krv, i u svome poletu u stvaranju novog društva gotovo zaboravljao na ljudoždere koji su stajali pred njegovim kapijama.
A sad, nasuprot tom novom svetu u Parizu, pogledajte stari svet u Versaju, tu skupštinu vampira svih pokojnih režima, legitimista i orleanista, željnih da jedu od lešine naroda – s repom od prepotopskih republikanaca, koji su svojim prisustvom u skupštini sankcionisali pobunu robovlasnika…“ (141)
A „masakr u toku poslednjih dana“ Komune i „njen gnusni i bestijalni kraj u krvi i petroleju…“? O tome Marks piše: „Kad je Thiers, kao što smo videli, već na početku rata uveo humani običaj streljanja zarobljenika-komunara, Komuni nije ostalo ništa drugo za zaštitu života tih zarobljenika nego da pribegnu pruskom običaju uzimanja talaca. A život tih talaca bio je više puta proigran neprestanim streljanjem zarobljenika od strane Versajaca. Kako su oni mogli biti dalje šteđeni posle krvavog pokolja kojim su Mac-Mahonovi pretorijanci proslavili svoj ulazak u Pariz? Zar je trebalo da se i poslednja brana bezobzirnom divljaštvu buržoaskih vlada – uzimanje talaca – izvrgne u ruglo? Stvarni ubica nadbiskupa Darboya jeste Thiers. Komuna je mnogo puta nudila nadbiskupa i čitavu gomilu popova u zamenu za jednog Blanquija, koji je tada bio u Thiersovim rukama. Thiers je uporno odbijao. On je znao da će Blanquijem dati Komuni glavu, dok će nadbiskup njegovim ciljevima najbolje poslužiti kao – leš.“ (142)
A „paljevine“? Marks: „Kad vlade svojim ratnim mornaricama daju zvanično ovlašćenje ’da ubijaju, pale i ruše’, je li to ovlašćenje za paljevinu? Kad su britanske trupe iz obesti zapalile Kapitol u Vašingtonu, i letnji dvorac kineskog cara, je li to bila paljevina? Kad su Prusi, ne iz vojničkih razloga, već iz puke zlobe i osvetoljubivosti, zapalili pomoću petroleja gradove kao Šatoden i mnogobrojna sela, je li to bila paljevina? Kad je Thiers čitavih šest nedelja bombardovao Pariz pod izgovorom da hoće da zapali samo one kuće u kojima ima ljudi, je li to bila paljevina? (…) Još ni danas nije sigurno koje su zgrade zapalili branioci, a koje napadači. A branioci su pribegli vatri tek onda kada su versajske trupe već počele s masovnim ubijanjem zarobljenika. Osim toga, Komuna je već davno unapred objavila da će, ako dođe do najgoreg, sahraniti sebe pod ruševinama Pariza i da će od Pariza napraviti drugu Moskvu, kao što je i vlada odbrane bila obećala, naravno samo da bi maskirala svoju izdaju. (…) Ako su postupci pariskih radnika bili vandalski, onda je to bio vandalizam očajne odbrane, a ne vandalizam trijumfa, kao onaj kojim su se ogrešili hrišćani o zaista neocenjiva umetnička dela paganske starine; pa čak i taj vandalizam opravdali su istoričari kao neizbežan i relativno beznačajan momenat u džinovskoj borbi između novog društva koje se rađalo i starog društva koje je bilo u rasulu. A još manje je postupak Komune ličio na Haussmannov (francuski političar koji je najviše doprineo ’preuređenju’ starog Pariza, prim.aut.) vandalizam, koji je srušio istorijski Pariz da bi napravio mesta Parizu besposličara!“ (143)
Što se tiče „košmara“ koji je prohujao Francuskom, kao i „odlučnog ujedinjenja“ Francuske oko Tjera, Marks piše: „Uprkos zidu laži, duhovnoj i policijskoj blokadi, kojom je (Tjer, prim.aut.) pokušao da ogradi Pariz od provincije, provincija ga je, umesto da mu pošalje bataljone da vode rat protiv Pariza, pretrpala mnogobrojnim delegacijama, koje su uporno nastojale na zaključenje mira s Parizom, tako da je on odbio da ih dalje lično prima. Ton poslanica upućenih iz provincije, koje su većinom predlagale neposredno zaključenje primirja s Parizom, raspuštanje Skupštine ’zbog isteka njenog mandata’ i davanje municipalnih prava koja je Pariz zahtevao, bio je tako uvredljiv da Dufaure osuđuje te poslanice u svom ’cirkularu protiv pomirenja’ koji je razaslao perfektima. S druge strane, Skupština seoskih plemića i Thiers nisu primili od provincije ni jednu jedinu poslanicu odobravanja.“ (144)
Komentarišući Tjerove reči: „Red, pravda i civilizacija najzad su odneli pobedu“, koje je on 22.maja 1871.godine, nakon poraza Komune i masakra preko 30 000 komunara, uputio seoskim plemićima, Marks zaključuje: „Da, to je bila pobeda. Civilizacija i pravda buržoaskog poretka pojavljuje se u svojoj pravoj svetlosti punoj užasa čim se robovi toga poretka pobune protiv svojih gospodara. Tada se ta civilizacija i ta pravda ispoljavaju kao neprikriveno divljaštvo i bezakonita osveta. Svaka nova kriza u klasnoj borbi između prisvajača i proizvođača bogatstva iznosi tu činjenicu u sve oštrijoj svetlosti…“ Na kraju, Marks kao da govori o Kubertenu: „Ceo taj klevetnički hor, koji Stranka reda u svojim krvavim orgijama nikad ne zaboravlja da pokrene protiv svojih žrtava, dokazuje samo da današnji buržuj smatra sebe zakonitim naslednikom nekadašnjeg feudalnog gospodara, koji je svako oružje u sopstvenoj ruci upereno protiv plebejca smatrao opravdanim, dok je ma kakvo oružje u rukama plebejca već unapred značilo zločin.“ (Pod.Lj.S.) (145)
Kubertenov odnos prema Pariskoj komuni upućuje i na njegov odnos prema komunizmu. On se poziva na Spenserovo shvatanje „komunističke doktrine“ (koje je on izneo u pismu upućenom listu „Figaro“ koje je objavljeno 24.januara 1894.godine) po kome je komunizam „povratak na takvu borbu za egzistenciju koja postoji između divljaka“. (146) Interesantno je da su ova Spenserova „razmatranja“ o komunizmu poslužila Kubertenu da dođe do sledećeg zaključka: „Istovremeno postojanje bogatstva i siromaštva u gradu je tako opšta i stara pojava da je postalo normalno da se shvata kao bolest bez leka, a mržnja koju siromašni gaje prema bogatima nije svojstvena samo današnjem vremenu.“ (147)
