Za razliku od onih građanskih teoretičara koji insistiraju na udvajanju sveta, pri čemu se igra pojavljuje kao “oaza sreće” (Fink) u odnosu prema svetu “brige” i “nesreće”, Kuberten insistira na jedinstvu sveta, pri čemu je sport idealizovani pojavni oblik osnovnih principa na kome se zasniva postojeći svet koji su izvan dometa kritičko-menjalačke prakse čoveka. “Sportska republika” nije bekstvo iz postojećeg sveta i traženje “zaborava” (Kajoa), već najvažniji način vaspitanja čoveka da bespogovorno prihvati vladajuće odnose i uklopi se u postojeći svet. U njoj se nepatvoreni vladajući duh postojećeg sveta igra s čovekom u neposrednom obliku. Ističući antički svet kao nedostižni uzor savremenom svetu, Kuberten navodi da je u njemu “postojeći život – bio sreća”. “Pozitivno društvo” beznadežno je srećno društvo; “pozitivni čovek” beznadežno je srećan čovek. Što se obespravljenih “radnih masa” tiče, one ne treba da teže “srećnom životu”, već da se pomire sa svetom nepravde i da “sreću” pronađu u mazohističkom dodvoravanju njihovim gazdama.
U građanskoj teoriji igra može da bude samo ono ponašanje koje odražava strukturu postojećeg sveta i koje ne dovodi u pitanje taj svet. Kajoin stav da “igra nema drugog smisla osim sebe same” (54) po svom smislu gotovo je istovetan s poznatom maksimom “sport nema veze s politikom”. Igra se izvodi iz istorije, postaje pojava sui generis i dobija smisao nezavisno od društva i ljudskog bitisanja u njemu. Otuda Kajou ne interesuje kako dolazi do nastanka igre i kako se formiraju njena pravila, šta ona izražavaju i koje mogućnosti pružaju čoveku: “Ne postoji nikakav razlog da ona budu onakva kakva su a ne drugačija”, konstatuje Kajoa. (55) Svodeći igru na datost koja se ni na koji način ne može dovesti u pitanje, Kajoa je od igre stvorio nadistorijski pojam kome su podređeni svi istorijski oblici igre koji su izraz konkretnog totaliteta epohe u kojoj su nastale. Na taj način on ih je ukinuo kao konkretne istorijske pojave, ali je ukinuo i mogućnost da se uspostavi razlika između privida igre i istinske igre. Kajoa, poput Huizinge, pokušava da putem igre pribavi legitimnost kulturnog i obezbedi večnost svemu što se proglašava za igru: igra je određena onim ponašanjem koje je proglašeno za igru. Pored toga, u Kajoinoj klasifikaciji igara stvari su tako postavljene da svako ljudsko ponašanje koje se označava “igrom” ima neke od elemenata koji konstituišu pojam igre. Tako rat postaje “igra” uprkos tome što sem sukoba i pravila protivreči svim ostalim karakteristikama koje važe za igru. Kajoina “nesvrsishodna” igra nije samo “čisti” izraz vladajućih odnosa i vrednosti, već je sredstvo za stvaranje iluzornog svoda koji treba da spreči čoveka da stvori ideju o pravednom svetu i da se bori za njeno ostvarenje: ona postaje obračun s utopijom. Uprkos tome što proglašava sport za pojavu sui generis, za Kubertena sport je moguć samo u kontekstu njegove “utilitarne pedagogije” koja teži stvaranju pozitivnog čoveka i pozitivnog društva. Otuda je za njega neprihvatljivo shvatanje po kome je igra autonomna pojava koja nema nikakvu svrhu do sebe same.
Za Kajou igra nije način razvoja međuljudskih odnosa i stvaranje od društva zajednice emancipovanih i stvaralačkih ličnosti, već sredstvo za učvršćivanje institucionalne represije nad čovekom koja treba da odbrani društvo (vladajući poredak) od “zle” ljudske prirode. Kajoa: “Ukoliko principi igara zaista odgovaraju snažnim instinktima (takmičenje, potraga za srećom, prerušavanje, vrtoglavica), onda se lako može razumeti da ini mogu da dobiju zadovoljenje samo u idealnim i ograničenim uslovima, onim koje predlažu pravila igara. Kad bi bili prepušteni sami sebi, neobuzdani i rušilački kao svi instinkti, ti elementarni podsticaji samo bi imali kobne posledice. Igre disciplinuju instinkte i nameću im institucionalno postojanje. U momentu kad mogu da im pruže izričitu i ograničenu satisfakciju, one ih vaspitavaju, oplođuju, a dušu im imunizuju od njihove zaraznosti. Istovremeno, one ih osposobljavaju da doprinesu plemenitom bogaćenju i ustaljivanju stilova kulture.” (56) I dalje: “Izvan arene, posle završnog udarca gonga, počinje stvarno izopačivanje agon-a, koje je najrasprostranjenije od svih. Ono se javlja u svakom otporu koji više ne obuzdava strogost duha igre. Dakle, neograničena konkurencija je samo jedan od zakona prirode. Ona u društvu nalazi svoju izvornu brutalnost čim nađe slobodan prolaz kroz mrežu moralnih, društvenih ili zakonskih prinuda, koje, kao i u igri, predstavljaju ograničavanja i konvencije. I baš zbog toga besna, bezobzirna ambicija, bilo u kom domenu se ispoljavala, ne poštujući pravila igre, i to poštene igre, treba da se razotkriva kao presudno zastranjivanje koje na taj način u pojedinim slučajevima dovodi do polazne situacije. Ništa, uostalom, ne pokazuje bolje civilizatorsku ulogu igre od kočnica koje ona obično postavlja prirodnoj pohlepi. Prihvaćeno je da je dobar igrač onaj koji ume da primi sa uzdržanom ravnodušnošću i barem sa prividnom hladnokrvnošću loš ishod i najupornijeg zalaganja ili gubitak neverovatno velikog uloga. Odluka sudije, čak i nepravedna, u principu se odobrava. Izopačavanje agona počinje tamo gde prestaje priznavanje i sudije i presude.” (57) Da bi opravdao represivne institucije kapitalističkog društva, Kajoa je sveo čoveka na zver kojoj je podmetnuo “pohlepu”, a “neograničenu konkurenciju”, koja je “jedan od zakona prirode”, proglasio za osnov društvenog strukturiranja. Vladajući zakoni kapitalizma postaju zakoni prirode, a psihološki profil pripadnika parazitskih klasa postaje “priroda” životinja. Kajoa “previđa” da životinjski svet postoji neuporedivo duže nego čovek uprkos životinjskoj “pohlepi” i urpkos dejstva zakona “neograničene konkurencije” – i to bez represivnih institucija. Pored toga, i životinje se “igraju” i pri tome nisu ograničene zadatim normama, već upravo svojom instinktivnom prirodom koja ih sprečava da jedna drugu povrede, na šta ukazuje i Huizinga. Istovremeno, životinje ne poseduju “rušilačke instinkte”, već teže da zadovolje svoje primarne potrebe i to na način koji ne dovodi u pitanje jedinstveni životni ciklus. Međutim, ukoliko je čovek po svojoj prirodi “agresivno biće”, zbog čega traži “razonodu” u igri u kojoj dominira represivni normativni svod koji se obračunava s izvornom (agresivnom) prirodom čoveka? Dosledno sledeći Kajoinu antropološku koncepciju i njegovo shvatanje da je igra način držanja zverinje prirode čoveka pod institucionalnom kontrolom, samo opredelenje za igru ne može imati “dobrovoljni”, pogotovu ne “spontani”, već represivni karakter. Međutim, i po Kajoinoj teoriji čovek nije nezadovoljan zato što nije u mogućnosti da realizuje svoje uništavajuće instinkte i pohlepu, već zbog obaveza koje su mu nametnute, iz čega sledi stalna briga, neizvesnost, strah, potreba da “zaboravi” na svakodnevni život i pobegne od obaveza. Težnja za igrom postaje psihološka reakcija čoveka na svakodnevni život u kojem dominira “briga”. Otuda Kajoa ne nudi čoveku igru kao prostor na kome će moći da da oduška svojoj “agresivnoj” prirodi, već stvara iluziju o igri kao prostoru na kojem čovek može da realizuje svoju potisnutu ljudskost i na taj način doživi “sreću”. Govoreći o igri Kajoa zaključuje: “Ona postoji samo tamo gde igrači žele da igraju i igraju je, makar to bila i najzamornija i krajnje iscrpljujuća igra, sa ciljem da se razonode i pobegnu od sopstvenih briga, to jest da se sklone od svakodnevnog života.” (58) Igra nije sredstvo za uklanjanje uzroka nezadovoljstva, već je duhovna droga koja treba da blokira bol koji u čoveku stvara svakodnevni život – koji ga lišava mogućnosti da realizuje svoje ljudsko biće. Radi se o prividnom bekstvu budući da se u “svetu igre” u idealizovanom obliku pojavljuju vladajući odnosi i principi uspostavljenog sveta “nesreće”. Neslobodnom čoveku nudi se “sloboda” u obliku novog kaveza koji je proglašen za mesto “sreće”. Finkovim rečima kazano, igranje “nalikuje nekoj “oazi” pridošle sreće u pustinju našega teženja k sreći i našeg tantalskog traganja. Igra nas otimlje. Igrajući se, mi smo na neko vrijeme otpušteni iz životne vreve – kao premješteni na neku drugu zvijezdu na kojoj život izgleda lakši, poletniji, sretniji.” (59) Radi se o prevari: iluzija o igri kao “oazi sreće” služi kao mamac i sredstvo za uništavanje kritičko-menjalačke svesti i vere u bolji svet. Omo Grupe ide dalje: sport se ne pojavljuje samo kao “prostor sreće” (Stuck-Gluck), već u “promenjenim društvenim uslovima” postaje “relativno samostalna pojava” čiji smisao “leži u njoj samoj” i kojoj ne treba “utemeljenje i opravdanje spolja”. Ova tendencija u razvoju sporta, kao i “igrački motiv” (Spielmotiv), manje odgovaraju zdravstvenom utemeljenju sporta, a više težnji za “zabavom, radošću, zadovoljstvom, uživanjem u sadašnjosti, druženjem…”, u onom što se pojavljuje kao “protivteža svakodnevnici”. Grupe namenjuje “posebnu ulogu” sportu u budućnosti: on treba da omogući “razvoj spontanosti”, da posreduje u saznanju “onoga što nije nužno” (Nicht-Notwendigen) i to kao “oblast suprotna radu i profesiji”. Sport bi trebalo da postane “ponuda slobodnog prostora”, upućivanje na “određene ljudske mogućnosti”, pojavni oblik onoga što se, “svakako neprecizno”, može označiti kao “prostor sreće” pri čemu se sreća ne može shvatiti samo individualno, već u konačnom “samo u njenoj socijalnoj uslovljenosti”. (60) Razvoj sporta ubedljivo je opovrgao Grupeovu teoriju: sport je u potpunosti integrisan u kapitalistički mehanizam privređivanja. Uostalom, sam Grupe dovodi u pitanje sport tvrdnjom da nije ubeđen da “tradicionalne sportske discipline”, koje su prožete “tehnizovanim oblicima kretanja”, mogu da ponude ostvarenje ljudskih težnji za slobodnim pokretom. (61)
Kuberten zastupa shvatanje da čovek po svojoj prirodi nije “pohlepan”, kako to tvrdi Kajoa, već da je “lenja životinja” i stoga je glavna uloga sporta, kao otelotvorenja principa na kome se zasniva kapitalizam u “čistom” vidu, da natera čoveka da “prevaziđe” svoju životinjsku prirodu i postane nad-zver. Pohlepa pretpostavlja posedovanje materijalnih dobara koje nema za cilj zadovoljavanje nagona, već sticanje dominirajućeg položaja na društvenoj lestvici moći – koja se zasniva na posedovanju materijalnog bogatstva. U sportu se međuljudski odnosi zasnivaju na gramzivosti, zavisti, mržnji, strahu, što je uslovljeno prirodom sporta kao “civilizovanog” oblika (fair-play) prirodne selekcije. Sport po Kubertenu ne proističe iz rata, već je jedan od oblika (“mirnodopske”) borbe za opstanak koja proističe iz prirode kapitalizma kao poretka u kome vlada princip bellum omnium contra omnes. U suštini, sport je igranje kapitalističkog načina života i u tom smislu dobrovoljno “poigravanje” sa silama koje određuju sudbinu čoveka. On je priprema za život i istovremeno iživljavanje straha od života koji se svodi na bespoštednu borbu za opstanak. Živeti znači biti bezimeni vojnik u ratu koji je za čoveka unapred izgubljen. Kuberten deli Kajoino mišljenje da je ubistvo legalni i legitimni sastojak sporta (igre). Zbog toga je boks nezamenljivo sredstvo za vaspitavanje buržoaske mladeži. Interesantno je da građanskim teoretičarima, po kojima su gladijatorske borbe, viteški turniri, dvoboji, samoubilački rituali samuraja i rat – igra, ne pada na pamet da klasnu borbu, borbu za emancipaciju žene, borbu za oslobađanje od kolonijalnog jarma, pogotovu revoluciju – nazovu igrom. Isto tako, uprkos tome što što u prvi plan ističu borbu, njima ne pada na pamet da u pojam igre uključe i borbu između starog i novog koja podrazumeva proširivanje horizonta slobode – bez čega nema istinske igre.
Kubertenu je potpuno strano nastojanje da se sport problematizuje u odnosu prema radu. Za njega sport nije odmor od rada, ni priprema za rad, kao što je to slučaj kod Markuzea i Adorna (“Spremnost za rad” predstavlja, po Adornu, “jedan od prikrivenih zadataka sporta”.) (62), već je sredstvo za razvoj belicioznog i progresističkog duha kapitalizma. Otuda je princip “većeg napora”, koji je uobličen u maksimi citius, altius, fortius, vrhovno načelo sporta. Sledstveno tome, za Kubertena sport nije “udvajanje sveta rada”, kao što je to kod Habermasa i Plesnera, (63) već je “udvajanje” kapitalističkog sveta koji se zasniva na principu bellum omnium contra omnes. Zbog toga se u sportu događa ono što se ne događa u radu: nanošenje teških telesnih povreda i ubistvo sa predumišljajem; postajanje čoveka ne samo radnom snagom, već i oruđem za rad i predmetom rada itd. U sportu se ne reprodukuje samo kapitalistički način proizvodnje, već i kapitalistički način života koji se ne zasniva na industrijskom radu, već na kapitalističkom načinu industrijske proizvodnje: rekord je tržišna vrednost sportskog rezultata. Istovremeno, sport je oblik deerotizacije čoveka. On nije pre svega usmeren na postizanje većeg rezultata (rekorda), već na potiskivanje i degeneraciju igračke prirode čoveka. Događanja u sportu samo potvrđuju ispravnost Koflerovog poistovećivanja tendencije “sve strožeg kvantifikovanja” sa “deerotizacijom ljudske individualnosti”. (64) Sport je kapitalistički degenerisana igra i kao takav je autentični izraz kapitalistički degenerisanog sveta.
