Kuberten proglašava socijalnu nepravdu za vrhovni princip njegove socijalne teorije, a u zalaganju za socijalnu pravdu vidi najgoru jeres koja sprečava društveni progres. Kuberten: “S kakvom radošću bi mnogi “bogataši” prihvatili žrtvu koja bi omogućila da se siromaštvo protera s ovog sveta; ali, mi dobro znamo, gospodo, da je to utopija, da ljudi koji onemogućavaju svoju decu da se bogate dovode u pitanje svoju snagu kao i svoju nacionalnu egzistenciju, i da je uzaludno buniti se protiv najstarijeg i osnovnog društvenog zakona – zakona nejednakosti. Zato se ne prepuštajmo nikakvom zanosu, ne prihvatajmo nikakvo sporazumevanje. Socijalizam, kakve god da su njegove boje, ne može da pruži ništa dobro”. (12) Kuberten se poziva i na Spenserovo shvatanje “komunističke doktrine” koje je ovaj izneo u listu “Figaro” od 24. januara 1894. godine, po kome je komunizam “povratak na takvu borbu za egzistenciju koja postoji između divljaka”. (13) Ono služi Kubertenu da dokaže da je postojanje siromašnih i bogatih neminovnost: “Istovremeno postojanje bogatstva i siromaštva u gradu je tako opšta i stara pojava da je postalo normalno da se shvata kao bolest bez leka, a mržnja koju siromašni gaje prema bogatima nije svojstvena samo današnjem vremenu”. (14) Kuberten ide tako daleko u odbrani poretka nepravde da čoveku, koji svoj društveni položaj posmatra sa moralnog aspekta, odriče pravo da bude nazvan “čovekom”. (15)
“Mirenje” potlačenih sa njihovim društvenim položajem predstavlja jedan od osnovnih ciljeva Kubertenove “utilitarne pedagogije”. I ovde je Kuberten blizak Kontu. O tome Markuze: ” “Pomirenje” je ključna riječ u Comteovim spisima, koja izravno dolazi od prihvaćanja nepromenljivih društvenih zakona. “Istinsko pomirenje (rezignacija), to jest raspoloženje da se nužna zla čvrsto izdrže bez ikakve nade na neko obeštećenje, može proizaći samo iz dubokog osjećanja nepromjenljivosti zakona koji upravljaju raznolikošću prirodnih pojava”. On tvrdi da će “pozitivna politika”, koju on zagovara, “samom svojom prirodom ići ka sređivanju javnog poretka”, pa čak, što se tiče neizlječivih političkih zala, ka razvijanju “mudrog pomirenja” sa stanjem stvari.” (16) Kuberten ne krije da je jedan od najvažnijih zadataka njegovog olimpizma da društvenu nepravdu učini podnošljivom za obespravljene – nudeći im “sportsku republiku” kao prostor gde će naučiti da poštuju poredak u kome vladaju snažniji. Kuberten: “Ono što dovodi do toga da je nejednakost teško podnošljiva za one koji su njome pogođeni jeste njena tendencija da ovekoveči nepravdu. Ljudi se bune protiv nje zato što ona, obično, ima dvostruko obeležje – stalna je i neopravdana. Kada bi bila prolazna i opravdana, ne bi više izazivala neprijateljstvo. Sada možemo da zapazimo da, dok je u drugim oblastima gotovo nemoguće stvoriti takve uslove, u sportskoj republici oni nastaju sami po sebi.” (17) Ne borba protiv nepravde, nego borba protiv otpora nepravdi i nastojanja da se ona iskoreni, predstavlja osnovnu intenciju Kubertenove olimpijske doktrine i prakse. Umesto da teži da izazove promene u društvu, Kuberten teži da izazove promene u glavama ljudi i ubedi ih da je nepravda “neminovnost protiv koje je besmisleno boriti se”. Kubertenova doktrina predstavlja odbacivanje Bentamove utilitarne filozofije koja u psihološkim motivima (težnja ka zadovoljstvu i izbegavanje nezadovoljstva) vidi osnov ljudskog ponašanja. Kuberten je izričit u tome da potčinjeni mora da se naviknu da trpe neminovnu društvenu nepravdu, pri čemu sport (telesni dril) služi kao sredstvo za (samo)disciplinovanje i uništavanje otpora nepravdi. Pored toga, Bentamovo zalaganje za “najveću sreću najvećeg broja ljudi” u potpunoj suprotnosti je sa Kubertenovom doktrinom. Poput Huizingovog srednjovekovnog mozaika, Kubertenov humanizam ima dva lika: sreću bogatih i patnju siromašnih. Bogati su rođeni da se bogate i budu srećni, a siromašni da rade i pate. To je po Huizingi “božanski”, a po Kubertenu “prirodni poredak”. Međutim, do prave sreće se ne dolazi uživanjem u bogatstvu, već kroz borbu za očuvanje uspostavljenog poretka – čime se obezbeđuje nesmetani hod “progresa”. Kuberten u prepuštanju bogatih uživanju u materijalnim dobrima vidi jedan od osnovnih uzroka istorijskih poraza koje su “mase”, u vidu revolucija, nanele bogataškoj “eliti”. Stoga je lična korist i uživanje u privilegijama pripadnika vladajuće klase podređena egzistencijalnom interesu vladajućeg poretka. Pravo na lično bogaćenje postaje svojevrsna nagrada za vršenje klasne (rasne) dužnosti koja se sastoji u kolonijalnim osvajanjima i efikasnoj odbrani postojećeg poretka. Kuberten u svom “Un Programme” iz 1887. godine piše: “Kakva bi trebalo da bude današnja uloga mladeži, izvanredno je sažeto u uverljivim i patriotskim rečima koje sam pozajmio od gospodina de Vorgesa: “Nove generacije bi trebalo da se okrenu prema velikim ciljevima. Vi, koji vaspitavate našu mladež, valja da u njoj podstaknete volju da se izbori za svoj položaj, da ostvari uticaj. Biti dobar sin, dobar suprug, dobar otac, to je dovoljno za čestite radnike; za klase za koje se kaže da su vladajuće, to je isuviše malo. One ne mogu da imaju pravo da uživaju u počastima i udobnosti tog položaja a da ne prihvate dužnosti koje on nameće: one bi trebalo da žive za opšte dobro, kako bi sa žarom služile Francuskoj”.” (18)
Kuberten se zalaže za smanjivanje uloge države u društvu budući da u njoj vidi snagu koja ograničava dominaciju “elite” nad “masama”. On je uplašen mogućnošću, koja postaje sve realnija razvojem organizovanog proleterskog pokreta, da radnici pobede na izborima i preuzmu društvene institucije u svoje ruke – i okrenu ih protiv bogataša i (po Kubertenu nepravednog) kapitalističkog poretka. O tome Bulonj: “Ovo minimalističko shvatanje države, koje po pravilu zastupaju pobornici liberalizma i koje počiva na nejednakosti među ljudima i legitimnom gospodstvu buržoazije, podrazumeva, s jedne strane, to da radnička klasa treba da se miri sa svojom podređenošću, da ne kažemo i sa svojim ropskim položajem a, s druge strane, kao naknadu za to njeno mirenje, podrazumeva moralnu obavezu imućne elite da prihvati jednu “socijalnu dužnost”. Juče je po Kubertenovim rečima, u feudalnom društvu, vlastelin podnosio žrtve ispunjavajući tu dužnost, dok je u današnjem društvu ravnodušnost prema njoj uzrok svih kriza. Kuberten smatra da treba vratiti ugled uzvišenoj vrlini požrtvovanosti, koja se ne svodi samo na milosrdne činove kojima se razna zla otklanjaju tek pošto su se pojavila, nego, naprotiv, predstavlja profilaktičku inicijativu zahvaljujući kojoj radnici ne tonu u bedu, očajanje i pobunu. “Le Ple je veoma zaslužan – konstatuje Kuberten – što je tu društvenu dužnost obznanio pred licem jednog društva koje ju je bilo zaboravilo, ili ju je svesno odbacivalo”. Omladina, uzdanica jedne buržoaske, muževne i osvajačke Francuske, treba pre svih drugih da bude svesna te obaveze, i da “strasno živi”. Ali isto tako vreme je da potomci gospodina Pridoma (“Oličenje ograničenog, samozadovoljnog i poučnom izražavanju sklonog pripadnika građanske klase”.-Fus, Iv P.B.) uvide da im se od sada, umesto uobičajenog opredeljivanja za vojnički, ili sveštenički poziv, ili za život na zemljišnom posedu, pruža mogućnost da postanu direktori fabrika, a da zbog toga ugled njihove porodice ne bude okrnjen. Najzad, direktori i vlasnici fabrika treba da se ponašaju kao radnički pokrovitelji kako radnicima, pošto ovi znaju vrednost njihovog staranja, ne bi dolazile na pamet rđave misli, i kako se oni ne bi bunili protiv postojećeg stanja i prirodnog prava. Što se tiče zajedničkog deljenja dobiti, to “sudelovanje” u njoj predstavlja, po Kubertenovom mišljenju, nešto što je toliko neostvarljivo i toliko opasno da ga on, strogo se držeći Le Pleovog stava u vezi s tim pitanjem, neopozivo osuđuje.” (19) Nije, dakle, država ta koja treba da obezbedi “društveni mir”, već je to totalitarna moć kapitalista. Radnici (kao i žene i “niže rase”) nemaju neotuđiva ljudska i građanska prava koja garantuju i štite društvene institucije: izvorište njihovih “prava” je “milosrđe” njihovih gazda koje se “zaslužuje” stalnim slugerajskim dodvoravanjem sa kojim treba poboljšati materijalne uslove života – bez promene ropskog položaja. “Milosrđe” je, s jedne strane, podupreto isukanim mačem buržoazije, a s druge strane, sportom koji je “najjeftinija” duhovna hrana za radne “mase” i kao takav glavno oruđe buržoazije za njihovo depolitizovanje (pacifikovanje) i društveno marginalizovanje (getoizovanje).
Očigledno je Kubertenovo nastojanje da se obračuna s onim društvenim institucijama koje se zasnivaju na pravilima koja su obavezna za sve. Prihvatljive su samo one institucije koje su ekskluzivno sredstvo vladajuće “elite” za razvoj i očuvanje “prirodnog” poretka i za stvaranje odgovarajućeg čoveka i koje ne ograničavaju, već potvrđuju neoganičenu moć vladajuće klase. Neposredna vlast buržoazije nad radničkom klasom predstavlja conditio sine qua non “društvenog mira”: “Neće se vladati u institucijama ukoliko se prvo ne ovlada u glavama”. (20) – predstavlja “kategorički imperativ” Kubertenove političke doktrine. Kuberten teži da “uvede red u glavama” ljudi da bi se očuvao socijalni red i progres nametanjem jednog (vrhovnog) načina mišljenja kao neprikosnovenog. To je osnov olimpizma kao “pozitivne religije”. Njen smisao je da se ne ograničava (ekonomska i politička) moć vladajuće “elite”, a da se suzbije (politička) moć radničke klase. Klasni interes (zapadno-evropske) buržoaske “elite” postaje apsolutni, totalni i globalni politički princip.
U olimpijskoj doktrini “ukinut” je dualizam između bitka i trebanja, a samim tim normativna sfera. Izvor svih prava i obaveza je životna logika koja se temelji na sposobnosti jačih da tlače slabije i prirodnoj selekciji. Bilo koji (običajni, religiozni, moralni, pravni) normativni okviri ne smeju da sputavaju taj “prirodni tok stvari”, jer se na taj način sputava “progres” koji je, inače, nezaustavljiv. Kod Kubertena, videli smo, nema moralnog rasuđivanja: donošenje odluka uslovljeno je rigidnom životnom logikom koja ne trpi ni moralisanje ni umovanje. On u pravima čoveka i građanina s pravom vidi rezultat klasne borbe, odnosno, okove koje su “mase” stavile na ruke “moćnih” u trenutku njihove slabosti. Olimpizam je oblik u kome bogataška “elita” kida te okove i nanovo zadobija neprikosnoveni vladajući položaj. Kuberten je protiv pravila igre koja su obavezna za sve: “pravo jačega” je izvor, a odnos klasnih snaga korektiv (samo)volje vladajuće klase.
Kuberten ne teži uspostavljanju totalitarne dominacije “elite” bogataša putem represivnih društvenih institucija, već stvaranju takvih društvenih odnosa koji su u potpunosti uslovljeni zakonima koji važe u životinjskom svetu, kao i stvaranju takvog čoveka koji, po svom karakteru i po svojoj svesti, odgovara “civilizovanoj zveri”. Kuberten je oduševljen Arnoldovim sistemom “vaspitanja”, jer je on legalizovao “pravo” jačih učenika da silom nateraju slabije da im služe, i na taj način ostvario daleko efikasniji “red” u svojoj školi nego što se to moglo učiniti policijskim nadzorom učenika od strane školskih vlasti. Kuberten se ne zalaže za poredak u kome je osnov ponašanja ljudi u društvu poštovanje zadatih normi, odnosno, strah od sankcija (kao što je to slučaj kod zagovornika “pravne države” i “demokratije”), već za poredak u kome ljudi “samoinicijativno” delaju na osnovu onoga što ih uče “same okolnosti” (Kuberten), što znači da slede pravila koja im nameće borba za opstanak. Otuda sport, kao otelotvorenje socijalnog darvinizma u “čistom” smislu, predstavlja najvažnije sredstvo za uključivanje čoveka u duhovnu orbitu kapitalizma. Umesto za obrazovanje i stvaranje normativne svesti, Kuberten se zalaže za stvaranje pozitivnog karaktera, bezumnim agonalnim telesnim aktivizmom i mazohističkim telesnim drilom, na koji će biti “spontano” nakalemljena odgovarajuća (pozitivna) svest.
U borbi protiv radnika Kuberten ide dalje od Konta budući da krajem XIX veka radnički pokret, vođen idejama socijalizma, postaje takva masovna i organizovana politička snaga koja može ne samo da, pobunama i štrajkovima, ugrozi postojeći poredak, već i da, koristeći se stvorenim demokratskim institucijama, legalnim političkim sredstvima dođe na vlast i stvori novi društveni poredak. Kubertenu je jasno da u novim uslovima Tjerovi metodi pružaju malo mogućnosti za uspeh. Jedno je masakrirati radnike i njihove porodice po pariskim trgovima, a drugo uterati ih u rudnike i fabrike i naterati ih da za mizerne nadnice rade. Kuberten se fanatično posvećuje svojoj “misiji” da se zauvek obračuna sa slobodarskom borbom obespravljenih, ali je u njegovoj političkoj koncepciji prisutan pragmatizam iz kojeg proističe duh nagodbe – kada su u pitanju “čestiti radnici”, kolonijalizovani narodi koji prihvataju kolonijalni jaram, i žena koja se odriče prava na slobodu. Za one “druge”, Kuberten je predvideo Tjerove i Hitlerove metode. Umesto “društvenog ugovora” građana Kuberten nudi, da bi se sačuvao društveni mir i obezbedio stabilan razvoj kapitalizma, prećutni klasni “sporazum” (koji se svodi na ultimatum buržoazije radnicima) koji se zasniva na principu do ut des, facio ut facias. Ta logika dolazi do najboljeg izražaja kada Kuberten komentariše Lubeove reči upućene Alžircima: Francuska će “sa sve većim dobročinstvima nagraditi sve veću vernost.” (21) “Milosrđe” bogatih se ne temelji na hrišćanskom milosrđu, jer je po Kubertenu “čovek čoveku vuk”, već na potrebi da se “ublaži bes” sve brojnijih i politički svesnijih radnika i spreči “pobuna masa”. (22) Kuberten odbacuje i Kontov zahtev da se egoizam potčini altruizmu: “socijalna dužnost” koju bogataška “elita” treba, u vidu “milosrđa”, da prihvati ne sme da ograniči njenu gramzivost jer ova predstavlja motornu snagu “progresa”. Istovremeno, Kuberten prihvata Kontov zahtev da radnici i žena treba da izvrše moralni uticaj na kapitaliste da bi ovi pokazali više razumevanja za njihovu patnju. Dodvoravanje potlačenih radnih slojeva pljačkaškoj “eliti” postaje najviši oblik njihovog “političkog” angažovanja. Ovim je hipokrizija Kubertenove socijalne teorije dostigla svoj vrhunac.
Moderni olimpizam razvija se u vremenu u kome dolazi do razvoja organizovanog radničkog pokreta koji dobija internacionalni karakter. Olimpijski pokret postaje svojevrsna internacionala parazitskih klasa i kao takva sredstvo za obračun s proleterskim internacionalizmom. Moderni olimpizam je duhovni barjak evropskog kapitalizma pod kojim je trebalo okupiti vladajuću “elitu” najmoćnijih (zapadno) evropskih država da bi se zauvek sasekao slobodarski radnički pokret u Evropi, uništio antikolonijalni otpor “nižih rasa”, kao i borba za emancipaciju žene. Marks je proletarijatu “poverio zadatak” da se zauvek obračuna s klasnim privilegijama i klasnim društvom; Kuberten daje buržoaziji zadatak da se zauvek obračuna sa slobodarskom borbom “radnih masa” (žene i kolonijalizovanih naroda), nastojeći da tome da odlučujući doprinos: sport postaje ideološka pesnica bogataške “elite” sa kojom treba uništiti klasnu svest radništva i postići njihovu nepovratnu integraciju u uspostavljeni poredak. Kao što se Marks zalaže da radnici u borbi protiv buržoazije upotrebe sva sredstva koja mogu da je sruše sa vlasti, i iskoriste sve slobodarske tekovine čovečanstva koje mogu da doprinesu konačnom oslobođenju čoveka od tiranije – tako Kuberten podržava nemilosrdni obračun buržoazije s revolucionarnim proletarijatom (između ostalog Tjerov krvavi obračun s pariskim proletarijatom nakon pada Komune) i nastoji da se obračuna s emancipatorskim nasleđem čovečanstva, koristeći se idejama za koje je smatrao da mogu u tome najbolje da mu posluže. Kubertenov beskrupulozni prokrustovski odnos prema svemu što mu je dopalo ruku proističe iz njegove fanatične usresređenosti na postizanje najvažnijeg cilja: ostvarivanje konačne istorijske pobede bogataške “elite” nad radnim “masama”. To je osnov olimpijskog misionarstva i izvor osećanja “izuzetnosti” sa kojim je “božanski baron” Kuberten nesumnjivo bio opterećen. Može se reći da je Kuberten, kada je reč o borbi buržoazije za konačni trijumf nad slobodarskim radništvom, dao sebi onu ulogu koju je Marks, po njemu, imao kada je u pitanju slobodarska borba proletarijata : on je sebe video u ulozi duhovnog vođe i vrhovnog stratega buržoazije u krstaškom pohodu protiv slobodarskog proletarijata, emancipatorskog pokreta žene i antikolonijalne borbe “obojenih rasa”. Kuberten je verovao da je u olimpizmu pronašao sredstvo kojim će uspeti da “vrati” istoriju u vreme u kome se demos još nije pojavio na političkoj sceni i u kome je bila uspostavljena apsolutna vlast aristokratije nad radnim slojevima – stvaranjem pozitivnog karaktera ljudi i brisanjem njihove istorijske (kulturne, slobodarske) svesti. Kubertenov univerzalni metodološki koncept glasi: osakatiti emancipatorske mogućnosti progresa i iskoristiti ih za obračun sa slobodarskom borbom potlačenih. “Praktični” Kuberten nastoji da upotrebi sve što mu je na raspolaganju da bi sprečio “uspon masa” i sačuvao vlast aristokratije i buržoazije. On pristupa kapitalističkom društvu na isti način kao što lekar pristupa pacijentu: on nije socijalni inžinjer, već specijalista za socijalnu profilaktiku. Polazeći od Kontovog principa “od nauke dolazi predviđanje, od predviđanja akcija”, Kuberten nastoji da uspostavi dijagnozu stanja društvenog organizma i predloži odgovarajuću terapiju (akciju). Karakterističan primer njegovog lekarskog umeća je njegov angažman nakon Oktobarske i Minhenske revolucije: da bi spasao pacijenta koji je u agoniji, Kuberten traži od buržoazije da otvori “gradske gimnazije” za proletersku mladež u kojima bi bio zabranjen čak i sport (takmičenje), a dozvoljena gimnastika kao najjače socijalno-medicinsko sredstvo za pacifikovanje radničke mladeži.
Moderna olimpijska ideja ne nalazi se samo ispod dostignutog nivoa prava čoveka i građanina, već i ispod nivoa koji uspostavlja i zahteva ekonomska sfera kapitalizma. Kuberten ekonomsku logiku kapitalizma podređuje političkoj logici – politička stabilnost vladajućeg poretka primarni je egzistencijalni interes buržoazije kome mora biti podređeno ekonomsko ustrojstvo društva. Kuberten, poput Konta, insistira na “socijalnoj dužnosti” koju buržuj treba, poput feudalnog gospodara, da prihvati kada je u pitanju “briga” za radnike koja podrazumeva sprečavanje posledica koje donosi laisser faire doktrina: nezaposlenost i egzistencijalna neizvesnost radnika i u tom kontekstu njihova borba za socijalna i politička prava. O tome Markuze: “Comte je držao da teorija i praksa liberalizma ne mogu zajamčiti disciplinu. “Isprazno i iracionalno raspoloženje da se dozvoli samo onaj stupanj rada koji dolazi sam po sebi” (to jest onaj do kojega dolazi pomoću slobodnog đelovanja ekonomskih snaga) znači “svečano pomirenje” društvene prakse sa svakom zbiljskom opasnošću u društvenom procesu.” (23) Boreći se protiv anarhije koju stvara tržište, Kuberten se u stvari bori protiv toga da se radnici pojave na tržištu kao “slobodna” radna snaga i da sindikalnom i političkom borbom pokušaju da ostvare svoja radnička, građanska i ljudska prava. Kuberten se, poput Le Plea, zalaže za patronalistički oblik kapitalizma, koji je blizak “korporativnom” kapitalizmu koji će da nemetnu fašisti u Italiji i Nemačkoj, kao i kapitalizmu kome teži katolička crkva. Poput Le Plea, Kuberten se zalaže za sistem u kome će biti ukinuta laisser faire ekonomija i “slobodni rad” i u kome će radnici dobiti onaj status koji su kmetovi imali u feudalnom društvu. Umesto feudalaca, novi patroni se pojavljuju u liku “industrijskih patrijarha”. (24) Kuberten je blizak Karlajlovim klasnim razmatranjima: “U svim evropskim zemljama, a specijalno u Engleskoj, već se do izvesnog stepena izobrazila jedna klasa kapetana i komandanata nad ljudima, koju je lako razaznati kao začetak jedne nove, realne a ne imaginarne aristokratije; to su kapetani industrije, na svu sreću upravo ona klasa koja je u ova vremena potrebna pre svih. A izvesno je da, s druge strane, ne vlada oskudica ni u ljudima kojima je potrebno da neko njima komanduje; to je ona žalosna klasa ljudske sabraće, koju smo opisali kao Hodžove emancipovane konje, svedena na skitnju i na gladovanje; i ta se klasa razvila u svim zemljama i razvija se sve više u zlokobnoj geometrijskoj progresiji, sa zastrašujućom brzinom. Na osnovu ovoga može se nepogrešivo reći da je organizacija rada opšti životni zadatak sveta.” (25)
Kuberten je razdvojio stvaranje bogatstva od njegovog prisvajanja. Po njemu stvaraoci društvenih dobara nemaju pravo da prisvoje rezultate njihovog rada, već oni koji imaju moć da ih prisvoje. Izvorište svih prava, uključujući i pravo vlasništva nad sredstvima za proizvodnju i rezultatima rada, proističe iz “prava jačega”. “Prirodno pravo” moćnih da izrabljuju i pljačkaju “slabije” neprikosnoveni je osnov Kubertenovog “civilizovanog” društvenog poretka: sposobnost pljačkanja radnih slojeva vrhunac je arete buržuja. Za Kubertena nije ljudski rad stvaralac bogatstva, već je materijalno bogatstvo osnov i generator daljeg stvaranja bogatstva. Iz toga sledi da su posednici bogatstva “nosioci progresa”, a ne oni koji to bogatstvo svojim radom stvaraju. Kuberten je “prevideo” da bez rada zemljište, rudnici, fabrike, kao zlato i novac – nemaju onu vrednost koja čini suštinu njegovog (aristokratskog i kapitalističkog) poimanja “bogatstva”, a samim tim nema ni “progresa”. Kuberten nastoji da stvori utisak da je “davanje posla” radnicima od strane gazda (i danas su kapitalisti zvanično “poslodavci”) akt njihovog “milosrđa”, a ne osnovni uslov njihovog opstanka kao klase i osnov njihovog bogaćenja. Radnici nisu stvaraoci društvenih vrednosti, već prosijaci koji žive od “milosrđa” bogataša i kao takvi su društvena balast. Očigledna je Kubertenova namera da industrijske radnike svede na rimski plebs, što znači na “masu” parazita koji od svojih vladara traže “hleba i igara”. “Ljudska rasa je od svojih vladara oduvek tražila da joj obezbedi zabavu kao i sredstva za život…” – konstatuje Kuberten u svojim “Olimpijskim pismima” iz 1918. (26) Gazde su, dakle, ti koji “daju radnicima hleba” i stoga radnici nemaju nikakvog prava da im postavljaju bilo kakve zahteve. Samo tako je moguća Kubertenova tvrdnja da je “vlastelin podnosio žrtvu” zbog “brige” o kmetu – koga je bespoštedno pljačkao i na najsvirepiji način kažnjavao kada je on odbio da mu plaća danak. Odakle, uostalom, Kubertenu 500 000 zlatnih francuskih franaka imetka, i koju je on to “podneo žrtvu”, kao aristokrata, za radnog čoveka? Kuberten je sveo radnike na sluge bogataša koji radeći za bogataše obezbeđuju sredstva za preživljavanje, znači nemaju čak ni status saučesnika ili pomagača u stvaranju društvenog bogatstva. Zato Kuberten zastupa krajnje nepomirljive stavove kada se radi o predlozima da se radnicima prizna pravo da učestvuju u podeli dobiti. (27) Naterati radnike da rade i sprečiti ih da putem legalne političke borbe realizuju svoja ljudska, građanska i radnička prava osnov je Kubertenove političke (olimpijske) strategije. Njegov “dušebrižnički” odnos prema radnim “masama” kreće se u kvadratu čije stranice čine doktrine Le Plea, Karlajla, Tjera i Hitlera.
Borba radnih “masa” protiv pljačkaškog poretka nelegitimna je i zbog toga što protivreči egzistencijalnoj logici na kojoj se zasniva kapitalistički poredak. Sam Kuberten konstatuje da je reč o “nepravednom” poretku, ali je on sa aspekta interesa vladajuće “elite”, koji se poistovećuje sa “interesima društva”, neprikosnoven. Kubertenova olimpijska filozofija je, Morovim rečima kazano, “zavera bogatih, koji se, tobož za račun i u ime državnih interesa, bore jedino za svoje lične interese”. (28) Nije ideja socijalizma kao takva glavni neprijatelj za Kubertena; u njoj Kuberten prepoznaje samo jedan od oblika u kome se iskazuje istorijska težnja radnih “masa” da se oslobode pljačke i tiranije. Ono čemu se Kuberten u stvari suprotstavlja je ideja da svako živi od sopstvenog rada, koja se pojavljuje još u antici, a u modernom dobu je najjasnije iskazana u Rusoovom “Emilu”: “Ko jede u besposličenju ono što sam nije zaradio, taj vrši krađu, i rentijer, koga država plaća za njegov besposleni život, ne razlikuje se mnogo, u mojim očima, od razbojnika koji živi na račun putnika.” (29) Na osnovu analize postojećeg pljačkaškog poretka, Ruso uobličuje svoje genijalno “proročanstvo” koje će se uskoro obistiniti u vidu Francuske građanske revolucije, i koje će tokom čitavog njegovog “olimpijskog” života odzvanjati u Kubertenovoj glavi kao najstrašnija kletva: “Vi se oslanjate na sadašnji društveni poredak ne uzimajući u obzir da je ovaj poredak izložen neizbežnim revolucijama i da vam je nemoguće predvideti ili sprečiti onu koja može snaći vašu decu. (…) Mi se očito približujemo krizi i veku revolucija.” (30)
Kuberten je dobro naučio istorijske lekcije i shvatio da malobrojna vladajuća “elita” nema nikakve šanse u otvorenom političkom sukobu sa klasno organizovanim, politički zrelim i slobodarski opredeljenim proletarijatom. Zbog toga on ne insistira na duhovnoj ekskluzivnosti vladajuće klase, koja je karakteristična za prethodne poretke, već nastoji da, putem sporta, uvuče radnike (kao i kolonijalizovane narode) u duhovnu orbitu buržoazije i na taj način ih integriše u kapitalistički poredak. Nije slučajno što se olimpizam oslanja na sport, a ne na emancipatorske oblike telesne kulture koji su nastali na krilima prosvetiteljstva i Francuske građanske revolucije i razvili se u okviru filantropskog pokreta kao sredstvo za osvešćivanje, organizovanje i aktiviranje građanstva. Sport je otelotvorenje socijalno darvinističke doktrine kojom je vladajuća buržoaska “elita” nastojala da ovekoveči svoj dominirajući položaj i opravda stvaranje globalnog kolonijalnog poretka. On dobija svoj institucionalizovani oblik krajem XIX veka, u vreme kada radnici stiču kako slobodno (neradno) vreme, tako i pravo da se na legalan način uključe u borbu za vlast. Pol Hoč nazvao je sport “ideološkom policijskom snagom” sa kojom buržoazija drži radnike u pokornosti. Na tačnost te konstatacije upućuju nastojanja Kingslija, Morisa, Kubertena i drugih građanskih “humanista” da (pogotovu nakon Oktobarske revolucije) iskoriste sport za kolonizaciju dokolice radnika i na taj način ih isključe iz političkog života. Nije slučajno što radikalni kritičari sporta naglašavaju da je sport postao “opijum za mase”, a ideolozi “slobodnog sveta” da je bez sporta opstanak kapitalističkog društva nezamisliv. (31) Isti oni koji neprestano ponavljaju da “sport nema ništa sa politikom” stvorili su od sporta najvažnije političko sredstvo za ostvarivanje strateških ciljeva vladajućeg poretka.
U nastojanju da od sporta i represivnog telesnog vežbanja stvori univerzalno političko sredstvo za realizaciju strateških interesa kapitalizma, Kuberten je ponudio niz “rešenja” koja nisu uvek međusobno usklađena, ali se nalaze u istoj političkoj ravni. Za svaku situaciju stvoren je odgovarajući mehanizam dejstva. Kuberten sa senzibilitetom iskusnog političara prilagođava svoju koncepciju političkom trenutku, što znači momentalnom odnosu snaga između vladajuće “elite” i potlačenih. Plutajući na valu rasizma i kolonijalizma, Kuberten je na početku svoje “olimpijske epopeje” nastojao da od olimpizma stvori univerzalno političko sredstvo za militarizovanje evropske (prvenstveno francuske) buržoazije da bi ognjem i mačem pokorila svet. Tokom vremena, Kuberten postaje svestan da ta koncepcija nije realna i, polazeći od kolonijalnog iskustva Engleske, u sportu otkriva “inteligentno i efikasno sredstvo” za duhovno porobljavanje “nižih rasa” i za njihovo pacifikovanje. To je glavni razlog što je Kuberten prisvojio “pacifističke” reči pensilvanijskog biskupa Talbota, koje je ovaj izrekao u katedrali “svetog” Pavla u Londonu povodom održavanja Londonskih olimpijskih igara 1908. godine: “Važno je učestvovati na ovim olimpijskim igrama, a ne pobediti”. Taj princip će Kuberten primeniti i kada je u pitanju francuski i evropski proletarijat: sport dobija profilaktičku ulogu i postaje sredstvo za depolitizovanje radništva i za njihovu nepovratnu integraciju u kapitalistički poredak – bez promene njihovog ropskog položaja. Ta orijentacija biće kod Kubertena sve prisutnija kako se razvija klasna borba u Evropi, pogotovu nakon Ruske i Minhenske revolucije. “Davanje” prava potlačenima da se na sportskom polju “takmiče” sa svojim gospodarima, po viđenju pragmatičnog Kubertena, je “cena koja mora da se plati” da bi se smirila njihova “nagomilana srdžba” i da bi prihvatili uspostavljeni poredak. Bio je to iznuđeni potez u uslovima kada se golom silom nije mogla efikasno suzbiti slobodarska borba potlačenih, dakle, nužno zlo. U doba velike ekonomske krize i u predvečerje dolaska fašista na vlast u Nemačkoj, Kuberten napušta taktiku “ideologijskog buržoaziranja proletarijata” (Rajh) i nanovo se vraća svojoj izvornoj olimpijskoj intenciji, što znači sportu kao sredstvu za razvoj rasističke svesti i za kolonijalnu ekspanziju (zapadno) “evropske rase”, čiju udarnu pesnicu ovoga puta čine “arijevci” pod kojima se podrazumeva “nemački narod”, a ne samo buržoaska mladež : klasni elitizam “prevaziđen” je rasnim elitizmom. Zaslepljen pompeznim manifestacijama fašističke moći i njihovom “efikasnošću” u suzbijanju radničkog pokreta, Kuberten je “zaboravio” na principe na kojima se zasniva “sportska republika” i sa oduševljenjem je prihvatio ulogu reklamnog agenta fašističke Nemačke. Isto se desilo sa podrškom koju je dao ideji da se u Barceloni održi “Narodna olimpijada” (Olimpiada popular). Ni reči protesta protiv fašističke pobune u Španiji koja je započela u Barceloni napadom na radnike koji su, u julu 1936. godine, iz raznih zemalja sveta došli da učestvuju na radničkoj olimpijadi. Umesto tekstova posvećenih “vaspitanju” proletarijata, Kuberten u nacističkim glasilima objavljuje tekstove u kojima savetuje nacističke glavešine kako da upotrebe sport i telesne vežbe da bi stvorili “lepu rasu arijevaca”. (32) Impresioniran “efikasnošću” s kojom su se nacisti obračunali s radničkim pokretom, Kuberten je zbacio sa svog olimpizma šareni plašt mirotvoračke retorike, odrekao se “milosrdnog” i “dušebrižničkog” nuđenja sporta radnicima (i kolonijalizovanim narodima) i pokazao svoje pravo lice – ono koje je bilo oduševljeno Tjerovim masakrom desetina hiljada pariskih radnika-komunara i njihovih porodica, kao i lice fanatičnog kolonijaliste sa kojim je krenuo ka olimpijskim vrhovima. Sport nanovo postaje privilegija vladajuće “elite”, a autoritarno ustrojstvo MOK-a prototip “efikasnog” organizovanja vlasti. Kuberten u nacističkoj Nemačkoj i njenom “olimpizmu” pronalazi otelotvorenje svojih izvornih olimpijskih ideala, a u nacistima najpouzdanije nastavljače njegove izvorne olimpijske ideje – koji treba da je “sačuvaju od izvitoperenja”.
Politički pragmatizam aristokrate, rasiste i seksiste Kubertena bio je polazište i ideja-vodilja na njegovom putu ka olimpijskim vrhovima, a ne “humanizam” i “briga za čovečanstvo”. Kriterijum “kvaliteta” olimpijske doktrine je prostor koji olimpizam (sport) pokriva u obračunu sa slobodarskom borbom potlačenih, a kriterijum “uspešnosti” je stepen efikasnosti kojom se uništava slobodarska misao i slobodarski pokreti. Kuberten je fanatični borac za kapitalizam, ali i politički realista koji nema bilo kakvih moralnih “predrasuda”. Sva sredstva, koja omogućavaju opstanak vladajućeg poretka, dozvoljena su – samo je pitanje političkog trenutka, što znači odnosa klasnih snaga, kada će koje sredstvo biti upotrebljeno. Kubertenova politička biografija ukazuje na to da je on bio spreman da prihvati sve oblike političke prakse buržoazije, od kompromisa do koncentracionih logora i genocida, koji u datom trenutku mogu da obezbede opstanak kapitalističkog poretka i njegovu ekspanziju. Kubertenova “olimpijska epopeja” u stvari je krstaški pohod protiv emancipatorskog nasleđa modernog društva i njegovih nosilaca, odnosno, pokušaj da se između (novih) bogataša i radnih “masa” uspostave oni odnosi koji su postojali pre Francuske građanske revolucije. Kuberten se nikada nije odrekao namere da povrati ono najvažnije iz ancien regime-a: apsolutnu vlast bogataške “elite” nad radnim “masama”. Njegova “borba protiv socijalizma” i protiv Marksa (sa čijim “idejama” se Kuberten upoznao preko bulevarskih listova), samo je maska iza koje se krije borba protiv emancipatorskog nasleđa građanskog društva, uključujući tu i emancipatorske tekovine prosvetiteljstva. Bespoštedni obračun sa slobodarskim pokretima i idejom budućnosti, koja je usmerena ka prevazilaženju nepravednog društvenog poretka, nepromenljiva je konstanta i osnov autoritarnog karaktera olimpijske doktrine i prakse. To je put koji Kubertena vodi od Adolfa Tjera, krvnika pariskog proletarijata, do Adolfa Hitlera, krvnika nemačkog i evropskog proletarijata. To je, istovremeno, misaona nit koja od Kontovog pozitivizma vodi do fašističkog totalitarizma. Kubertenova doktrina nije samo “predskazivanje preobrazbe liberalizma u autoritarizam”, kao što je to slučaj s Kontovim “pozitivističkim programom društvene reforme”, (33) već bitni doprinos uspostavljanju autoritarizma.
